I ja sam pušio travu. S ove distance, mislim da je problem droge i alkohola problem emotivnih ljudi koji ne mogu da podnesu stvari koje se dešavaju u svetu. Jednostavno, potrebno im je da nekako umire dušu. Ali im se to naplati pre ili kasnije. I to je to bežanje od realnosti koje se plaća ponovnim susretom sa realnošću
Ovogodišnju Sterijinu nagradu za
glumačko ostvarenje dobio je i Rastko Lupulović za ulogu Vanje u
predstavi "U potpalublju". Nagradu publike RU "R. Ćirpanov" dobio je Rastko Lupulović za ulogu Vanje, nagradu
novosadskog "Dnevnika" dobio je Rastko Lupulović za ulogu
Vanje i napokon, nagradu "Zoran Radmilović" dobio je Rastko Lupulović za ulogu Vanje.
Sutradan sam ga
nazvala.
"E, ćao, perem sudove, izvini što si čekala."
- Ma, znaš kako, trudim se da to što
mirnije primim. Ne da se trudim nego zaista i primam. Nije mi napor, u smislu da sad imam neko
ushićenje koje savlađujem. Pravi uspeh osećao sam dok sam radio,
dok sam se borio za neke svoje ideje i stavove.
Suštinska pobeda se
dogodi pre nego što se ona obelodani. Nema u meni neke preterane radosti. Jednostavno mi je drago što ljudi podržavaju to što
radim i velika je za mene umetnička sreća ako razumeju to što
želim da im kažem.
Ima 22 godine, smeši mu se diploma na
Fakultetu dramskih umetnosti, publika ga skoro
svake večeri čeka u Ateljeu 212 ( "Peg, srce moje",
"Ljubavno pismo", "Čovek, zver i vrlina").
Filmski
debi mu je "Paket aranžman", a
televizijski "Otvorena vrata".
Poznavaoci beogradskog
rock’n’rolla znaju ga i kao gitaristu benda "Kanda, Kodža i
Nebojša".
Ipak, ono zbog čega ga neki danas smatraju novom
zvezdom ( i zahvaljujući čemu je "zaslužio" i ovaj
intervju!) je glumačka bravura u pozorišnom hitu "U
potpalublju" Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
- Sve vreme dok sam radio ulogu Vanje u
"Potpalublju", osećao sam da se borim za nešto iskreno i
samim tim sam bio i motivisan. I privatno me je potresalo to šta se
sve dešava sa ljudima iz rock’n’roll okruženja u ovoj našoj
tragediji.
Do čega je dovelo ovih 50 godina vladavine pogrešnih i
destruktivnih ljudi. I ko zna ko bi danas bio Vanja da je drugačije
kanalisao svoj talenat i da se nije rasplinuo u drogi i rocku. Ko zna
koja bi to umetnička, književna duša bila da je živeo u neko
drugo vreme?!
Čovek sa takvim osećajem za istinu, sa takvom dubinom
i emotivnošću...
I zaista mi se učinilo da bih ga mirne
duše, na samom početku, mogla nazvati urbanim romantičarem.
Osećam se zasićenim i zamorenim od rocka i svega toga
- Ma kakvi, on nije urban, on je
"narodni" u najdubljem smislu te reči - govori njegov profesor glume Predrag Bajčetić. - Nije on pastir
koji je postao ministar. Odrastao u Beogradu, njemu
je grad dosadio. Umoran od jazza, on uživa u tišini. Rastko
nema potrebe da bude urban. Znate li koliko je ogroman korak
od rocka do vizantijskog pojanja? I ne, nije romantičan, on je silovit.
- Da, najbitnija stvar kod mene je moje
obraćenje u hrišćanstvo. Sticajem
okolnosti sam počeo da odlazim u crkvu. To mi je pomoglo da
se spustim na zemlju iz nekakvih mistifikatorskih oblaka. Uopšte, hrišćanin-pravoslavac je moje najbliže određenje.
Osećam se zasićenim i zamorenim od
rocka i svega toga.
Rock je negde u skladu sa opštim načinom života, opštom površnošću. Kad odem na Akademiju, izđuskam
se i vratim se kući prazan i tup.
Na liturgiju odem sa istim
raspoloženjem, sa potrebom da doživim katarzu, ali kući dođem srećan i miran.
Smiren, otvoren, neusiljen, Rastko je
jedan od onih sa kojima je lako razgovarati. Na momente odsutan, priznaje da mu je neprijatno da govori o sebi i o
poslu, pogotovo o veri.
- Ne moraš sve to da pišeš, da se ne
mistifikuje, to treba da deluje jednostavno. Ne znam, sličan je naboj. U susretu sa verom i tradicijom, dolaziš do
harmoničnog razrešenja svojih nemira, a u rock životu dolazi
do prikrivanja tih nemira ili potpunog otupljivanja svih
emocija.
Zato ljudi u rocku često izgube tu neku kreativnu
crtu, istroše se, istroše se, istroše se... Znaš, to su dva
puta.
Iako mnogima deluje "nedirnuto od
života", čvrstim stavovima i jasnim određenjima ubedio me je da zna svoje mesto i da nije samo
smotani Lupulović, kako neki, iz simpatija ili iz zlobe
komentarišu.
- Čovek se povodi za onim najboljim
što nađe u životu. Ja jednostavno ništa bolje nisam
našao za uzor od tih mladih kaluđera u Dečanima gde često
odlazim, pre svega po ljudskim kvalitetima, da ne govorimo o nekim
duhovnim visinama. To su, pre svega, veoma dobri ljudi. Kako dobri?
Ma, ne volim da govorim o tome. Ne znam kako to sve zvuči.
Nije raspoložen, kako kaže, za javnu
ispovest.
Ne želi nikog da povredi svojom isključivošću. Njihova
dobrota čoveka zaintrigira i privuče.
- Sklon sam osuđivanju, grub u
zaključcima i radikalan u razmišljanjima. Uostalom, imam kome da se
ispovedam.
Bez obzira, mnogi mu kače epitet
"dobrog dečka".
Iako panično beži od takvog
etiketiranja, Rastko Lupulović je, mogu slobodno da napišem, retko
dobar i neiskvaren mladić, onaj kome verujete svaku reč koju
izgovori.
- Nisam ja dobar, ti koji se prave
dobri, ti su najgori. Sebe ne doživljavam tako, ne iz neke lažne
skrušenosti. Svašta mi se izdešavalo u životu, svašta sam radio
i još uvek svašta radim.
Neki prijatelji su mi rekli da se posle
predstave "Ljubavno pismo" u kojoj imam dosta uspeha kod
publike, ponašam nadmeno, da glasnije govorim.
Sve što je ljudsko, nije mi
strano.
Ja sam stvarno mislio da sam genije
U glumi se zatekao.
Samo šest meseci
pre prijemnog na Akademiji nije ni znao da postoji "škola za
glumce". Samo par puta je bio u pozorištu. Sve se dešavalo
mimo njegove volje.
- Drugarica me odvela u "Dadov",
a pošto sam bio kilav đak, jedva vrlo dobar u Petoj beogradskoj,
sve mi je to dobro došlo.
Imao je dugu kosu, kožnu jaknu, setan
pogled i konzumirao lake droge.
- I ja sam pušio travu. S ove
distance, mislim da je problem droge i alkohola problem emotivnih
ljudi koji ne mogu da podnesu stvari koje se dešavaju u svetu.
Jednostavno, potrebno im je da nekako umire dušu.
Ali im se to
naplati pre ili kasnije. I to je to bežanje od realnosti koje se
plaća ponovnim susretom sa realnošću.
Danas to mnogima koji ga poznaju zvuči
neverovatno, ali je popularnost bila jedan od razloga zbog kojih je
upisao glumu.
Imao je 16 godina, bio u najriskantnijem pubertetu i
čekao da se razmota klupko sudbine genijalca.
- Ja sam stvarno mislio da sam genije.
Nikad to sebi nisam priznao, ali negde u podsvesti je ključala ta
misao:
"Ti si nešto specijalno."
Zamišljao sam sebe,
mislio o sebi kao o najboljem glumcu u kosmosu.
Ali, fala Bogu,
razuverio sam se.
Jednostavno, sve se to u meni
dešavalo stihijski.
Ali, sigurno da je bilo nečeg i od želje za pokazivanjem i dokazivanjem. Baš mi je bilo stalo do popularnosti. I
dosta sam propatio zbog toga. Čovek koji se naslađuje maštanjem o
popularnosti propati kada se sudari sa realnošću.
Postao je, kako kaže, svestan svoje
običnosti spletom raznih okolnosti.
- Ipak, to je
suviše intimno da bih ti ispričao za novine.
- Rastko je vrlo osetljiv. Njegova neobičnost se krije u toj preosetljivosti koja se na sceni
pretvara u dramatičnost, u čudo. To poseduju samo izuzetno
obdareni umetnici - kaže profesor Bajčetić.
Iako umoran od rocka (verovatno više od rocka kao načina života) i dalje svira u "Kanda,
Kodža i Nebojša".
I možda to baš i nije u skladu sa njegovim načinom razmišljanja.
- Ali, još uvek ne mogu da živim život
nekog drugog. Jednostavno sam se u tome našao i vrlo mi je
stalo do tog benda, premda ja nemam taj neki rock sentiment.
Zadovoljstvo mi je da sviram, ali sebe ne mogu da vidim u svirci i za nekih 20
godina.
Ime grupe je njihova interna šala koju su uvek prikrivali.
- Neću da ti otkrijem... (ne ubeđujem ga da to i
učini, što se pokazalo kao dobar taktički potez).
"Kanda"
znači "valjda" ("Kanda ce pasti sneg"), "kodža"
znači "mnogo"("Al' sam danas kodža jeo"), a
Nebojša.... Staro srpsko ime.
- Toliko... Dosta sam ti rekao.
Ludeo, izlazio, sada više ne
- Sviram u bendu jer nalazim
zadovoljstvo kreiranja, kreativnog druženja - dodaje Rastko. - Ali,
ima i tu nešto od pokazivanja i
egzibicionizma, tog rock’n’roll osećaja koji, eto, još uvek
nosim u sebi. Tog osećaja coola.
I taman sam mislila da ga optužim za
kontradiktornost, on nastavlja:
- Rock je posledica neopaganštine. Neka
nova sub-kvazikultura. Mislim da tu dubokih vrednosti nema. Vrednost rocka su ljudi koji se time bave, mladi ljudi koji
osećaju bunt i osećaju da nešto ne valja i u rocku mogu na neki
način da se iskažu.
Ali, umesto da nađu odgovore za sva svoja
nerešena pitanja, oni se jedinostavno tu prazne i otupljuju.
Ja se
time bavim, jer sam se, kad sam počeo da razmišljam o životu,
tu već zatekao i nisam sasvim mogao da prekinem preko noći.
Teško mogu sebe da zamislim kako sviram, pa mogu ti reći ni kako
glumim. Jednostavno, živim život čekajući da se stvari
odvijaju onako kako se odvijaju.
- Nekad je on bio mnogo nemirniji. Ludeo, izlazio, sada više ne - kaže Vlada
Rac.
Priča se i da je nekad bio mnogo
"opasniji" za devojke. Onako lep, dobar, pa još i
glumac. Prilaze mu, spopadaju ga, ali se posle tri dana razočaraju što ih nije odveo u neki beogradski
jet-set.
- Danas kada razmišljam o ženama, ja razmišljam o braku, razmišljam o deci. Tako da mi to, u tom
smislu, otežava posao. Većina devojaka tako ne razmišlja. Eto,
ja čekam svoju priliku. Ona treba da bude blagočestiva hrišćanka
koja će mene i kao glumca da razume, da razume sve moje slabosti
i da zajedno prolazimo kroz život. To je neka moja vizija braka.
- On leti uvek svira bos - dodaje Rac. - Nosi neke sandale i leti ih obavezno skine dok svira. To mu je deo
imidža, kao i njegova rumunska moda odevanja. Na njemu je 16 slojeva starih majica, nosi neke gunjeve, skroz rumunski. I mnogo
voli da spava. Zaspi gde god se nađe i u ma kakvom zanimljivom
društvu bio.
- Ja sam vrlo praktičan tip - kaže Rastko. - Kad mi je negde dosadno, ja ne gubim vreme. Legnem da
spavam, društvo me probudi ujutru i ja operem sve sudove.
U
principu, ne volim žurke, više me zanimaju iskreni i duboki odnosi
sa prijateljima.
Kažu da je naučio i da kuva.
Hvali
se svojim "karađorđevim šniclama". A i kupio je rokovnik da bi se organizovao.
- Ma, on je uvek bio stabilan tip. Sve te
droge, sve je to bilo iz čistog zezanja.
Uvek je znao šta hoće, nije imao potrebe da bilo gde beži - kaže
Vlada Rac.
- Sve to u meni i oko mene, to je
neka živa borba koja postoji i, ma koliko to šizofreno zvučalo,
nekako radosna borba - kaže Rastko. - Vera
Hristova nije mračna, ona je vera radosti... Vremenom sve dođe
na svoje mesto... To je život. I ne mogu to da krijem.
Razgovarala: Marijana Rakić, foto: Soni Darijević, obrada: Yugopapir (Cool, jun 1996.)