U principu zameram ljudima koji su agresivni, nasilnici, ignoranti, a to su u pravilu upravo oni koji žele brze i površne uspehe. Ali takvima se to i sveti. Jer za kvalitet je potrebno vreme. Onaj koji je lako došao do nekog cilja, teško može da se tamo održi, jer za kvalitet je potrebna ocena vremena
Tko je, zapravo, ta Ružica Sokić koja nas uvijek iznova uzbudi svojom umjetnošću i očima kojima nikada ne manjka plamičak karakterističan samo za entuzijaste.
Rano je prijepodne, Ružica je već na
nogama, bez šminke i tragova neprospavane noći, i gotovo nema što
da se doda opisu njene fizionomije onoj koju poznajemo po
reflektorima. Stan - skromniji nego što sam očekivao.
- Što ste Vi - realist, idealist,
nadrealist?
- Ja sam, pre svega - idealist, cenim
ljudsko kao najvažniji kvalitet i, uopće - humanost mi je ideal i
kao čoveku i umetniku ...
- Kada glumac dostigne slavu, ugled,
novac, postane NETKO - što još želi ostvariti, postići?
- Ne znam, sve to što ste nabrojili,
možda još nisam postigla. Ne mogu da odgovorim do kraja ...
Zašto ne volim premijere...
- Mlade generacije umjetnika kao da su
nestrpljive, kao da žele afirmaciju i ugled preko noći. Ima
mladih koji su spremni i na ekscese samo da budu u fokusu javnosti...
- Takvo je doba, brzo se živi i,
normalno, mlade generacije hoće da što pre dođu do nekog uspeha.
Pripadam generaciji - čekalica. A vreme prolazi - pa i mi prolazimo.
U principu zameram ljudima koji su agresivni, nasilnici, ignoranti, a to su u pravilu upravo oni koji žele brze i površne uspehe. Ali takvima se to i sveti. Jer za kvalitet je potrebno vreme.
Onaj koji je lako došao do nekog cilja, teško može da se tamo održi, jer za kvalitet je potrebna ocena vremena.
Najteže se zadržati na površini, ako ste nešto postigli, teže nego doći do toga.
U principu zameram ljudima koji su agresivni, nasilnici, ignoranti, a to su u pravilu upravo oni koji žele brze i površne uspehe. Ali takvima se to i sveti. Jer za kvalitet je potrebno vreme.
Onaj koji je lako došao do nekog cilja, teško može da se tamo održi, jer za kvalitet je potrebna ocena vremena.
Najteže se zadržati na površini, ako ste nešto postigli, teže nego doći do toga.
- Čini se da u Zagrebu, Beogradu, u
ostalim našim kulturnim centrima, postoji krug zlobnika, malograđana
koji prate događaje u umjetničkom životu kuloarski, izopačeno,
dajući svemu svoju intrigantsku ocjenu lišenu dobroga ukusa i
poštenih mjerila. A oni imaju i utjecaja ...
- Da, ima toga; to je najgori svet, to
su poluintelektualci, poluobrazovani, tobože znalci i načitani!
Oni po kuloarima pričaju svašta, od usta do usta kruže njihova
nakaradna mišljenja. Tobože su intelektualci, a zapravo su bolesni
ignoranti.
Nanose i štete, jer ukusi su im izopačeni.
Nikad ne priznaju da se ne razumiju u umetnost, a sve ocenjuju na pogrešan način. Ima ih obično na premijerama i zato ne volim premijere.
Na premijerama igram najlošije, sve zbog nekog unutrašnjeg otpora i zato što znam da u dvorani ima i tog kuloarskog sveta ...
Nanose i štete, jer ukusi su im izopačeni.
Nikad ne priznaju da se ne razumiju u umetnost, a sve ocenjuju na pogrešan način. Ima ih obično na premijerama i zato ne volim premijere.
Na premijerama igram najlošije, sve zbog nekog unutrašnjeg otpora i zato što znam da u dvorani ima i tog kuloarskog sveta ...
- Što Vam u našoj umjetničkoj sredini
smeta, bode oči? Kažu da ima sve više glumaca-obrtnika koji misle
samo na zaradu?
- Gluma je kolektivna umetnost, i
dovoljno je da se jedan takav glumac-obrtnik pojavi pa da propadne
golem trud i čitava ideja.
Ali, znate, glumci su strahovito slabo plaćeni, bedno.
Umetnost, mislim, treba da dotira društvo, da se umetnik bez briga posveti svom poslu i bez straha za sutrašnjicu.
Ali, znate, glumci su strahovito slabo plaćeni, bedno.
Umetnost, mislim, treba da dotira društvo, da se umetnik bez briga posveti svom poslu i bez straha za sutrašnjicu.
- Kako se osjećate u ljubavnoj sceni,
nekom intimnom odnosu koji traži tekst uloge, na sceni pred punim
gledalištem?
- To je dio profesije. A, verujte, to
je vrlo neprijatno, to je naprosto deformacija naše profesije.
Kada bi čovek nešto bukvalno i osećao, verujem da to ne bi mogao
na sceni da odglumi!
- I od Vas su režiseri na TV, na filmu
i u teatru tražili da se svučete...
- Nije mi se cesto događalo... U filmu
"Kad budem mrtav i beo", prihvatila sam ulogu verujući
da će Žika Pavlović odustati od scene u kojoj je trebalo da se
pojavim naga s glavnim junakom. Ali kada je ta scena došla na red
za snimanje, njemu nije padalo na pamet da odustane ili da je menja.
Ubeđivali smo se i malo je popustio; pristao je da budem pokrivena, da samo dio tela bude nag. Bilo mi je vrlo neprijatno. Tešila sam se da je to u kontekstu uloge, ta golotinja ...
Ubeđivali smo se i malo je popustio; pristao je da budem pokrivena, da samo dio tela bude nag. Bilo mi je vrlo neprijatno. Tešila sam se da je to u kontekstu uloge, ta golotinja ...
Koncert Reja Čarlsa nije rasipanje novca
- Postoji li luksuz u našoj kulturi?
- Za mene je luksuz - rasipanje. Sve
što je megalomanija, to je luksuz, to je snobizam.
Ali davanje novca za koncert Ray Charlesa nije rasipanje, jer otvara i obogaćuje naš kulturni život.
Luksuz je i plaćanje izvikanih inozemnih filmskih glumaca, kada im plaćamo i pedeset hiljada dolara, iako imamo Miru Stupicu ili Ljiljanu Krstić koje bi odigrale uloge i za mnogo manje novaca i - bolje!
Uverena sam da se nikad nećemo nametnuti stranom svetu nekim slavnim stranim imenima nego jedino kvalitetom jugoslavenskih umetnika, da stranci vide i Miru Stupicu i Ljubu Tadića i ostale.
Dopustite, to angažiranje stranih glumaca nazvala bih kriminalom u umetnosti!
To plaća ova zemlja, ovo društvo. Ako netko raspolaže svojim novcem, neka pravi ekscese, neka dozove koga hoće, neka plati, ali ne da poslije svi mi plaćamo.
I razbacujemo se milionima za strane glumce, dok neki naši domaći vrsni glumci stoje bez posla.
Ali davanje novca za koncert Ray Charlesa nije rasipanje, jer otvara i obogaćuje naš kulturni život.
Luksuz je i plaćanje izvikanih inozemnih filmskih glumaca, kada im plaćamo i pedeset hiljada dolara, iako imamo Miru Stupicu ili Ljiljanu Krstić koje bi odigrale uloge i za mnogo manje novaca i - bolje!
Uverena sam da se nikad nećemo nametnuti stranom svetu nekim slavnim stranim imenima nego jedino kvalitetom jugoslavenskih umetnika, da stranci vide i Miru Stupicu i Ljubu Tadića i ostale.
Dopustite, to angažiranje stranih glumaca nazvala bih kriminalom u umetnosti!
To plaća ova zemlja, ovo društvo. Ako netko raspolaže svojim novcem, neka pravi ekscese, neka dozove koga hoće, neka plati, ali ne da poslije svi mi plaćamo.
I razbacujemo se milionima za strane glumce, dok neki naši domaći vrsni glumci stoje bez posla.
- Što kažete za najnoviju ulogu u
filmu "Žuta", Vladimira Tadeja?
- Ništa ne mogu da kažem dok se film
ne sretne s publikom. Uradili smo sve koliko smo znali! Ulogu Žute
veoma volim, i sreća je što ona i dalje živi na pozornici Ateljea
212, menja se, evoluira, raste ...
- Da pokušamo rezimirati - znači:
zadovoljni ste sa sobom, s onim što ste postigli?
- Ni govora! Nikad nisam zadovoljna.
Pripadam onima koji uvek nešto istražuju i traže. Nisam zadovoljna
i kad postignem neko priiznanje, neki uspeh. Već sutradan tražim
novi mazohizam. Večito sam nezadovoljna i ostat ću takva, verujte!
Tekst: B. Đ, obrada: Yugopapir (Start, 1973.)