Japan je bilo teško naći. Kad smo nekog putnika u autobusu između Titograda i Andrijevice zapitali kako se najlakše stiže u Japan - gotovo se naljutio...
Osam sela u našoj zemlji nazvana su imenima svetskih metropola i dalekih zemalja. Naš reporter ih je obišao i evo šta je zatekao na licu mesta...
Indija je zaseok blizu Stona na Pelješcu
Do Indije se ide od mesta Česvinice,
preko pelješačkih polja i kroz maslinjake.
Ko zna zašto je Niko Rosić ostao
jedini stanovnik Indije, zašto je, kad su se svi iselili, ostao tu,
daleko od svoje njive koja je s druge strane brda, daleko i od Stona
i od Česvinice? Ko zna zbog čega se to selo zove Indija? Niko nam
to nije rekao: domaćina nismo zatekli u kući, a, ostali koje smo
pitali - slegali su ramenima.
Oko kuće, tačnije: oko dve kuće u
Indiji - kamen, maslinjaci pa - opet kamen.
Posetilaca - gotovo nikad: kameniti
bregovi i nehotice su isklesaii kozju stazu kojom dva časa treba da
se ide uzbrdo, a samo nešto malo manje - nadole. Ta staza, u stvari,
je vododerina kojom se sliva neki lažni potočić.
Vode, preko leta - nema.
Sunca najviše sat dnevno.
Indija je u stvari - neprohodan
kamenjar.
London - selo kod Grosuplja kraj Ljubljane
London, ovaj naš, ima desetak kuća. A
lako je doći do njega: kad autoputom "Bratstvo-jedinstvo" iz Ljubljane pođete prema
Zagrebu, pa od mesta Razdrto, eto vas asfaltom u - Londonu.
Još 1925. ovamo se doselio Janez
Frbežar. Pod susednim brdom naišao je na gomilu peska. Počeo je da
ga kopa i prodaje. Za Janezom je došlo još nekoliko porodica. Selo
je izraslo, tu, pored peska. Ime mu je da - niko ne zna zašto - Jaka
Kostelić.
Danju - London je pust. Glave porodica
svakog dana odlaze na posao u Ljubljanu ili Grosuplje. Za to vreme, u
Londonu, radi samo jedan mali mlin.
Uveče, London je pun, bez bučnog
automobilskog saobraćaja, bez neona, barova...
I tada - mlin zaćuti...
Japan - blizu Andrijevice, na granici Albanije
Japan je bilo teško naći. Kad smo
nekog putnika u autobusu između Titograda i Andrijevice zapitali
kako se najlakše stiže u Japan - gotovo se naljutio...
A Japan je jedva kilometar daleko od
albanske granice. Selo je sa svih strana pritisnuto šumovitim
brežuljcima, između drvenih kuća, bezbroj potoka teče prema
Zlorečici, kroz čiji smo kanjon stigli od Andrijevice do Japana.
I ovde smo pokušali da saznamo otkud
ovo čudno ime. Jedni kažu - bilo je to posle jedne strahovite tuče koja je ličila na
rusko-japanski rat, a drugi se smeju:
"Valjda zato što se do nas
tako teško stiže"...
Selo Japan je, moglo bi se reći,
povezano s Japanom: preko Zlorečice, Lima, Drine, Save, Dunava,
Crnog mora i - tako dalje...
Malta je - selo u zaleđu Herceg-Novog
Od magistrale između Dubrovnika i
Herceg-Novog, dva i po kilometra uzbrdo, na samoj granici Hrvatske i
Crne Gore, nalazi se - Malta. Sedamnaset kuća, sedamnaestoro zaposlenih u Herceg-Novom i Kotoru, sedamnaest televizora, toliko
frižidera i električnih štednjaka, osamdesetak članova porodica
Marić, Špirto, Lučić, Mandić i Kukolj koje tu žive preko tri
stotine godina.
Najstariji je Krsto Marić, zašao već u osmu
deceniju, a najmlađi Zdravko Špirto.
Ni ovde niko, čak ni elektroinženjer
Tomo Marić u koga su meštani polagali najveće nade, nije umeo da
objasni - otkud selu ime Malta.
Dve su verzije: u tursko doba, pred
selom je bila carina-malta... Ili, s obzirom na polusrušenu crkvu od
pre pola veka - živeli su tu, neki doseljenici iz daleka, možda i
Maltežani, koje je, predanje kaže, suša oterala.
Poreklo imena ne brine stanovnike
Malte. Brige su druge: kako posle struje i puta, do kojih su
isključivo samodoprinosom došli, dovesti vodu iz kilometar dalekog
izvora u brdu i kako dobiti bar jednu telefonsku liniju.
No, sve to
neće stanovnicima Malte teško da bude. Jer, oni kao jedna porodica
istupaju kad bilo šta treba da se uradi - za selo ili suseda -
svejedno...
Rim i Berlin - kod Krapine
Zvuči nemoguće, pa ipak: pešice, u
jednom satu mogu da se obiđu jugoslovenski Rim i Berlin.
Ova dva sela udaljena su dve stotine
metara jedno od drugog. Deli ih široka, cvetna livada kroz koju se
proteže put.
I Rim i Berlin su sela starijih ljudi.
I dece. Mladih nema. Pobegli su u gradove, našli "građanski"
posao, umesto da obrađuju plodne njive, i ova deca, kad porastu,
napustiće i Rim i Berlin i otići u grad.
Daleko i od Marije
Bistrice, najbližeg mesta, u koje sad, pešice, idu u školu.
Otkud tim selima imena evropskih
prestonica - niko nije umeo da objasni. Čak i najstariji stanovnici
sela koji se opravdano boje da će ova dva, izuzetno lepa i gostoljubiva mesta, za desetak
godina - da opuste.
Pariz - selo pored Belog Manastira
Tri stotine stanovnika naseljavaju
Pariz - bez Ajfelove kule - za koju mnogi, uopšte, nisu ni
čuli...
Nastao je pre nešto više od stotinak
godina - kažu najstariji stanovnici. Zašto su ga njihovi preci tako
nazvali - ko zna? U Parizu nema nijednog slikara, nijednog pesnika;
nema ni crkve, ni škole, čak ni jedne prave ulice kojom bi, recimo,
automobil mogao da prođe.
Odrasli stanovnici ovog lepog sela bave
se poljoprivrednim poslovima, svim koje je ljudski um izmislio. Pored
toga, od najmlađeg do najstarijeg muškarca - svi su izvrsni
muzičari. Glavni
instrumenti su violina i kontrabas. Kad
bi hteli, bez muke bi mogli da sklope dvadesetak orkestara.
Do ovog našeg Pariza ne stiže se
teško: od Osijeka začas dođete do Belog Manastira - a tu je i
Pariz. Ako prolazile - navratite.
Filipini su - pored Pule
U ovoj, pomalo čudnoj šetnji bez pasoša
"oko sveta", stigli smo i do Filipina.
Tipične primorske kuće iz kojih je
zvuk automobilskog motora izmamio stanovnike. Desetak kuća -
petnaestak porodica.
I odavde - većina mlađih je pošla u grad,
uglavnom u Pulu, šesnaest kilometara udaljenu.
Meštani koji su, u trenutku kad smo
stigli, ostavili vinograde i okupili se oko nas - nekako nepoverljivi: šta koga zanima kako žive, zašto se njihovo selo: zove: Filipini?!
Uostalom - kažu - šta je tu čudno; ime kao i svako
drugo!
Ipak, saznajemo da je selo možda,
dobilo ime po nekom Filipu ili Filipinu. Mada takvo ime nije retko
u ovim krajevima, niko sa sigurnošću ne tvrdi da je ime - baš tako nastalo...
Mesta obišao: Aleksandar Živanović, obrada: Yugopapir (Praktična žena, novembar 1976.)
