Nemamo svoj ukus, nemamo nešto svoje, strašno smo podeljeni između Zapada i nekog našeg korena. Mislim da se neke ideje sa Zapada strašno vulgarizuju. Tamo se drugačije radi i rade se drugačiji filmovi. I ako već to tamo sjajno funkcioniše, a mi se kao ugledamo u njih, ja uopšte ne znam kako to i kod nas ne uspeva sjajno
Mlada beogradska glumica Željka
Cvjetan novo je otkriće naše kazališne i filmske
scene. Kako joj, u doba kada mnogi jurišaju na ispražnjenu jugoslavensku medijsku pozornicu, uspijeva skrenuti pažnju na sebe?
*****
Ona vadi cigaretu posle naporne
epizodne role, on približava plamen upaljača. Njena koljena su u
akciji. On nešto šapće, ona se glasno kikoće kako bi to čuo i
gost u posljednjem redu. Primijetili su je. Gotovo.
To je već neka druga mala, jer Željka
Cvjetan iz bivše Dvanaeste beogradske gimnazije jurca ulicama u
ravnoj janjećoj bundi i debelim hlačama. Voli doručkovati kifle "od
Ace" i u dugim gutljajima ispijati jogurt.
Nema to mnogo veze ni
sa Jane Fonda, niti s Raquel Welch, ali nešto mora hraniti 176
centimetara glumice. Njeni su iz Dalmacije, te voli reći da je u
njoj pola mora, a pola krvi.
Dvadeset i jedna joj je godina i ostao
joj je samo diplomski na glumi.
Svog profesora Arsu Jovanovića
oduševila je i "Glorijom" Ranka Marinkovića i sjajnom
imitacijom Tereze. Nitko od dvije stotine ljudi na prijemnome nije
primijetio da joj se tresu ruke, jer je ona tih pola sata živjela
nenormalno, ubijala se od života.
- Prvi put sam osetila da sam nekoga
zaista oduševila. To je ono kad veruješ, bre, da si genije!
Željka bi Cvjetan na toj bezobraznoj
Akademiji, koja provocira budućega glumca da se posve otvori pred
drugima, i sutra kada bi mogla, otvorila istureni odjel za ostalo
čovječanstvo kako bi tamo bez prijemnoga odlazilo na satove
vlastite psihoanalize.
Filološki fakultet, na koji su je primili
istodobno, brzo je zaboravila, ne samo zato što su joj tamo
uskratili stipendiju Titova fonda, nego zbog toga jer joj je sinulo
da se za tako kratko vrijeme školovanja ne može postati novinar ili
književnik.
Za prve dvije godine u velikom betonskom zdanju u Novom Beogradu kaže da su bile "naj".
- To je baš bilo vreme borbe za svoje
emocije, za svoju misao na sceni, za svoje telo, i to će da traje
sve dok god budem želela da budem glumica.
I onda se kao Čajka poljubila s Tikom
Arsićem u "Igmanskom maršu" Zdravka Šotre.
Na Niškom festivalu u borbi za najljepši
poljubac filmske produkcije '83. jači su bili jedino iskusni Milena Dravić i Rade Šerbedžija.
Ipak, bravo, mala.
- Ja sam tu imala mogućnosti da samo
pokažem da sam talentovana i bar se nadam da sam to pokazala
bez lažne skromnosti. Kao čovek, ja u svakom slučaju ne mogu da
pobegnem od svoje intime i glumac, kao glumac, nikad ne može da bude
ono što u sebi ne poseduje.
On može da bude Kir Janja i Don Žuan,
jer on u suštini jeste taj čovek, on zrači na jedan način, kroz
svaki lik drugačije, ali on ima neko svoje univerzalno zračenje
koje promeni svojim radom na sceni.
Željka Cvjetan pojavljuje se u
trenutku presudnome za jugo-kinematografiju.
Neda Arnerić već neko
vrijeme pokazuje isključivo svoju lijepu baby-face, a ne najbolji
torzo na domaćem velikom platnu.
Sve mlade, srednje mlade i srednje
srednje mlade glumice pune svoje biografije prije svega baš
emanuelskim kadrovima.
- Ma glupo je uopšte o tome
raspravljati. Svakoj mladoj glumici mogu da ponude ulogu gde ona može
da pokaže svoje lepo telo.
Ne, nisu režiseri tako plašljivi da
bi se bojali Željkina dva velika brata; ona sama ih je odbila. Nisu u
pitanju predrasude niti smatra da još nije nadrasla poljubac, nego
hoće da se razodijeva samo onda kada sama vjeruje kako to treba da
uradi, a ne samo zato što će to lijepo izgledati.
Naravno, opet sve
to nalikuje na one priče o funkciji golotinje, što obično pričaju
one koje se stide ili nemaju što pokazati.
No, prošlogodišnja
studentska predstava "Edvard i Bog" u režiji Ljiljane
Todorović sve to baca u vodu.
I Željkinu odjeću.
U pogledu im vidiš da su oni lik koji glume
Jedino je tako, po
njenu mišljenju, postignuta kulminacija dotične scene. Željkin
Kundera, bar u onim knjigama koje je pročitala, nosi tu erotiku. No,
poslije je ipak sretala ljude koji su joj predbacivali da se tako ne
pravi karijera.
- Ne možeš ti da odvojiš, pa da
kažeš, ja glumim samo očima. Možeš da vidiš potpuno golu figuru,
a da to izgleda strašno poetično i to baš sa pravom merom. Mene
jako pogodi kad sretnem ljude koji kažu da je gumačka profesija kao
prostitucija ili dođe čovek i kaže: "Što ste vi bedni!"
Zamisli, ti završiš taj fakultet i razmišljaš
da time daješ nešto, najbolji dio sebe i to najbolje što možeš,
a po tome neko pljune tako bezočno, da ti samo staneš i zapitaš
se: "Pa dobro, šta ja to radim?"
Pozorišna predstava "Seoba
Srbalja", u kojoj je igrala, prošla je brzo, a oni koji je
pamte, pamte je jedino kao najlošije što je u posljednjih deset
godina odigrano u našem teatru.
U "Kolubarskoj bici" i
dalje igra, a uskače u predstave "Raskršće" i "Zli
dusi". To moraju da prođu svi mladi glumci, ali Željka Cvjetan
ne voli brze transformacije.
- Tako se razočaram jer izneverim
najvažniji deo svog posla. Za pet dana to ne može da bude uloga. Tu
ja ne mogu da budem glumac na sceni nego samo čovek koji kulturno
izgovara tekst, znači, da pazim da ne zasmetam nikome, da budem
pomagalo, vezivno tkivo za sve ostale.
A to je užasna situacija.
Tokom predstave eventualno se desi da nešto slučajno uradiš i
dobro, osetiš da ideš napred i kad već krene, posle petog puta
ideš sve šire i šire.
Samo što su sad pored tebe već ustaljene
šeme.
Onaj glumac pored ne gleda tebe nego glumca koji je to tvoje
ranije glumio.
Tako se Željka Cvjetan trgla, shvatila
da je gluma zanat. Ostavila se onih akademskih maštanja o idealu, o čistoti, o iskonskom shvaćanju glume, što joj je bilo nužno na
početku, ali se kao dobra, mala djevojčica često sjeti priče o
tome kako glumac glumi mišlju, tijelom i svime što posjeduje.
Ili
pak riječi profesora Belovića o tome kako ima glumaca koji
drugačije gledaju, nisu više oni, u pogledu im vidiš da su oni lik
koji glume.
To bi htjela postići.
- Robert de Niro recimo, priprema film o
Bennyju Goodmanu. On to doznaje pre nego što je počeo da se piše
scenario. Zamisli, koliko on ima vremena da razmišlja o tom liku i
da mu se prilagodi. Navela sam vrh vrhova, ali to je princip rada.
I
Savina Geršak uči ruski za svoj novi film u Americi, a kod nas dva
dana pred početak snimanja ne znaš da li igraš u tom filmu.
Uostalom, takva nam je i kinematografija.
Nemamo svoj ukus, nemamo
nešto svoje, strašno smo podeljeni između Zapada i nekog našeg
korena.
Mislim da se neke ideje sa Zapada strašno vulgarizuju. Tamo se
drugačije radi i rade se drugačiji filmovi. I ako već to tamo
sjajno funkcioniše, a mi se kao ugledamo u njih, ja uopšte ne znam
kako to i kod nas ne uspeva sjajno.
Željka Cvjetan ne voli priče o slavi
preko noći i ljuta je na ustaljeni sistem mišljenja po kojemu je,
ne postane li odmah nešto, propala kao glumac.
Ma, koji još redatelj
traga za novim licima u provincijskim kazalištima.
Znači - akademija, gas i pokušaj dodirnuti zvijezde.
Sebe zamišlja kao čovjeka koji hoda
po zemlji a glava mu je među oblacima.
Ipak, dopušta kako joj neki
kamićak može upasti u cipelu, pa se mora sagnuti i shvatiti da je svijet drugačiji nego kada se gleda
odozgo.
Drugarice su je uvijek ostavljale iz
nekih glupih razloga. U petoj godini prvi put.
Malo ljudi imaju vremena jedni za druge
- Da li sam ja mnogo stroža sa ljudima
sa kojima sam u kontaktu ili ranjivija pa se zatvaram? Znam samo da
sam čovjek na granici po svemu, pa i u pogledu prihvatanja
prijatelja i u odnosu prema njima. Nekad se mnogo otvaram, mnogo
pričam i više nego što treba i ne lažem ih, ali opet kažem da
sam zatvorena da oni ništa ne znaju o meni.
Uvek sebi ostavim prostor
za svoj mali dribling, ukoliko me neko razočara da mogu da kažem:
"Pa u stvari, nisam išla mnogo daleko".
Zato imam dva
sjajna brata i kažem da su oni sav moj kapital.
Oni su me uvek učili
da radim stvari kad im dođe vreme. Ali ti nikad ne znaš kad je
pravo vreme. Oni koji to znaju, to su pravi mudraci.
Tako je iskoristila svoju prvu šansu,
u seriji Televizije Beograd "Zapisi iz sivog doma" u režiji
Darka Bajića koja kreće u program u početku 1985.
Tu je odglumila
jedno derište-ženu sumnjive prošlosti koja odrasta u
kazneno-popravnom domu. Tako počinje upotreba njena lica a ono će još
dugo nositi izraz nevinosti i čednosti.
- Ta Savka iz "Zapisa" ima tu
crtu, samo što je mnogo grublja, mnogo neartikulisanija, neurednija, složenija. Nije nevina. Dospela je u dom zato što je bila prostitutka
i narkomanka. Ona je jedna od onih, kako bih ih ja nazvala, čednih
prostitutki, od onih koje imaju dobru dušu i koje su bile toliko
naivne da ih neki dasa iskoristi, pa otputuje u inostranstvo sa
gomilom para u džepu, a one propadnu.
U domu se zaljubljuje u nekog
Matića koji je šeprtlja, priglup i tupavko, ali je vrlo snažan, što
je u domu pojam muškarca. Ona od njega stvara muškarčinu, tako mu
prilazi i na kraju krajeva ga zavoli.
No, jedna je od onih žena kod
kojih se nikad ne zna šta će da urade. Taj njen lik trebao je da
bude jako ružan. Mi smo to postigli masnom kosom, naočarima, mini-haljinom sa debelim hulahopkama i velikim patikama što je maska
u pogledu njena fizikusa.
Jer ona kao dobra riba sigurno bi se našla
na udaru drugih frajera u domu.
Tada se pojavljuje Matić i ona u
njemu nalazi neku zaštitu. On je snažan i to je najvažnije.
Verovatno žene s ulice imaju tu potrebu da ih neko štiti i njihov
pojam muškosti jeste snažan čovek. Postoje i različite žene.
Savka se postepeno zaljubljuje, traži od njega da dobro uči, da se
bori za neki svoj status, sukobljavaju se sa masom nekih odvratnih
tipova koji ih zezaju.
Na kraju ona ostaje žena koja Matiću uvek
može da se vrati, što samo znači da će ona s vremena na vreme
odlaziti od njega.
To je ta moja priča, a volela bih da jednom zaista
igram kurvu, mada mi to niko ne bi dao.
Željka Cvjetan ne zaobilazi ni
festivale, ako je u pitanju poklon publici tepa svima oko sebe, a
šminkerice, na primjer, Anđelku Jovanović, moli da je pusti da
našminkana iziđe u grad i da je nitko ne prepozna.
Priznaje da prije
Akademije nije bila ni ljubomorna ni zavidna
ni tašta.
- Akademija je to u meni probudila.
Verovatno je sve to postojalo u meni i pre, ali sam potiskivala ili
jednostavno izlazila s time nakraj na neki drugi način. Samo znam da
sam tu prvi put osvestila u sebi misao da sam ja možda i ljubomorna
na nekog zato što dobro izgleda ili uradi nešto, pa mu to kažu, a
ja uradim nešto, pa mi to ne spomenu.
Glumac je čovek koji je po
prirodi svog posla otvoreniji prema svim dešavanjima spolja ili
unutra, a samim tim je u situaciji da sve te stvari dublje i oseća.
Kažu da su glumci sujetni, ali čovjek koji se daje sigurno da je
sujetan.
Kad čuje kritiku, on kao zdravo, racionalno biće može i
da se s njom pomiri.
No, njega kritike zapravo bole i mogu ga
povrediti. A i na Akademiji su odnosi često lažni i dosta
iskonstruisani, kao što je i uopšte u svetu.
Malo je pravih
druženja, malo ljudi imaju vremena jedni za druge, i vrlo je malo
poverenja.
To je i tuga današnjeg vremena.
Nekad su ljudi bili na
okupu kao ekipa 10-15 godina. Zajedno su rasli bez obzira na
razlike.
Sad imaš drugare, a ne prijatelje. Napraviš žurku, pozoveš ih i oni tebe pozovu, ali onog trenutka kad ti je teško, ti ne
znaš koga od njih da pozoveš.
Moje drugarice kažu da je nemoguće
da ljudi mogu da budu prijatelji, a da se deset godina ne vide. No, ja mislim da postoji neka iskonska veza između pravih ljudi, oni se
uvek nađu.
Željka Cvjetan ne svrstava sebe ni u
kakve kategorije.
Ponekad je i nezadovoljna, ali ipak ide naprijed. Ne
traži idole u drugima, samo uči od njih, a kada mora i ukrade.
Hoću da to bude jedan pravi, potpuni život svakog trenutka na sceni, da napredujem, da telo oslobodim da bude veliko kao jedna pozorišna sala. Da i duh i reč i oko govore. Da i poslednji gledalac u sali zna šta hoću da kažem pogledom, bez obzira na to što mi ne vidi oči.