Pages

Zoran Redžić, basista Bijelog dugmeta: Moji prvi muzički koraci - od Čičaka do Dugmića... (1979)




Pamtim, recimo, jednu svirku na "Skenderiji", kad je proradio "Dom mladih". Tu smo mi svirali dva puta po sat. E, taj drugi sat pamtim sa te svirke. To je već bilo doba kad se publika lagano razilazi kućama i kad ostanu samo oni najverniji. I sjećam se, tada smo mi sjeli i njima, a i za sebe, pjevali te neke lepe višeglasne pjesme

Nekako od samoga starta velikog pohoda "Bijelog dugmeta" moja procena vrednosti i karaktera basiste grupe nije bila baš bog zna koliko pozitivna. Ne znam zašto, ali nešto u ponašanju, vašarskom odevanju, pa čak i muziciranju stvaralo je u meni taj nepovoljni sud. 

Međutim, danas se, kanda, sve to menja, jer sam na osnovu jednog jedinog razgovora počeo duboko da verujem da je dugokosi momak iz legendarnog "Dugmeta" u stvari ponajviše onaj "blesavi što hoće, pa hoće; što bekrija, vara, voli i goni konje da jure kroz noć". 

Ponajviše onaj koji, kad zagrize, grize do kraja; koji nije kadar da se dodvorava, niti da prikriva očigledne nedostatke po pitanju korektnog ophođenja prema drugima, da sakrije urođene nagone ka isticanju i odbojnu samoljubivost.

- Znaš, obično ljudima na početku postavljam već otrcano pitanje ... nešto u smislu prvih kontakata sa muzikom?

- Pa, moji prvi interesi... ma, znaš, to ti je vezano još za predškolsko doba. Uvijek se tu nešto pjevušilo u tom nekakvom obdaništu ... u horu. Pjevale su se pjesmice za mame i tate. A kasnije ... to je bilo negdje u sedmom osmogodišnje ... prvi put sam došao u kontakt sa gitarom. 

Znaš kako je to bilo ... moj brat je prvi počeo svirati. Dobio je za rođendan gitaru i počeo je vježbati, pa mu je bilo dosadno da sam svira i ja sam onda počeo sa njim. 

Tako smo ti mi kod kuće vježbali i onda, prvi put kad smo zasvirali van kuće, da tako kažem, bilo je sa nekim sastavom koji će tebi biti interesantan, jer tu je moj brat svirao solo gitaru, Željko Bebek ritam gitaru, onda ... Borovčanin Vlado, bivši bubnjar "Pro Arta", je svirao bubnjeve, a ja bas gitaru i ...

- A gde ste to zasvirali van kuće?

- Svirali smo u jednom aktivu Saveza omladine.

- Jeste li imali neko ime?

- Ma, nismo. Zvali smo se ... tako ... "Aktiv Saveza omladine - Centar" (smeje se).

- U prvoj grupi si, verovatno, svirao i na prvoj gitari, ako si je uopšte i imao?

- Prva gitara ... ma ... auuu ... to je bila neka vel’ka gitara sa nekim lošim žicama i šta ja znam ... Ali meni je bila dobra, pa sam ja na nju stavljao neke magnete iz telefonskih slušalica. Onda ti je, znaš, bilo teško nabaviti pravi magnet za gitaru.

- Znam. A reci, jesi li imao nekih uzora među proslavljenim muzičarima?

- Znaš, skoro svim ovim muzičarima što su sad u topu, "Šedousi" su bili vel’ka škola. I ja sam ti u startu učio od njihovog basiste, Džeta Harisa, a kasnije sam volio Džeka Brusa.

- Znači, oni su ti bili učitelji?

- Imao sam ja i nekog učitelja klasične gitare, ali sam u grupi odmah svirao bas. Znaš kako, Fadil je onda svirao solo, pa sam ja počeo bas i to je bilo tako ... mogli smo kod kuće da vježbamo zajedno.

- A to kod tog učitelja klasične gitare ... je li ti štogod pomoglo i koristilo?

- Ma, to mi je bila osnova. Naučio sam sve akorde i... šta ja znam ... pravilno držat’ ruku na vratu.

- Jednu stvar obično pitam svakoga - kako je i kada prvi put ušao u studio, šta je tamo radio, kako se osećao i slično?

- Uh, to je bilo prije dosta godina. Tada sam svirao u grupi "Čičak". Kornelije Kovač je bio tada producent u Radio-Sarajevu i pozvao nas je na snimanje, pa smo snimili neke instrumentale od "Venčersa"

- I... kako je bilo ... mislim u studiju?

- Ma, ukočiš se brate od straha i onda i ono što znaš svirati ne možeš. Grešiš kao kreten! Znaš ono dođu četiri klinca isprepadana od autoriteta kao što su Sead Arnautalić i Kornelije Kovač...

- Ko je tada svirao u "Čičcima"?

- A to su ti bili dobri muzičari. Recimo, bubnjar je bio Milić Vukašinović, Branko Rihtman je svirao orgulje, ja sam svirao bas, ritam gitaru je svirao Dragan Danilović ... on je sad u "Dubrovačkim poklisarima" ... i solo gitaru je svirao jedan ... ovako ... malo čudan čovjek ... još uvjek je čudak ...


Prvi put da mene gitara hrani



- Jel ima neko ime taj čudak?

- Paša Ferović. Dobar svirač, al’ čudak! On je poslije otišao, skitao po svijetu i sad se nedavno vratio u Sarajevo, pa ... ja se nadam da će i on nešto napraviti.

- Osim što ste svirali u studiju, verovatno je bilo i onih redovnih svirki - pamtiš li koju izuzetnu?

- Uh, pamtim, recimo, jednu svirku na "Skenderiji" tek kad je otvorena ... kad je proradio "Dom mladih". Tu smo mi svirali dva puta po sat. E, taj drugi sat pamtim sa te svirke. 

To je već bilo doba kad se publika lagano razilazi kućama i kad ostanu samo oni najverniji. 

I sjećam se, tada smo mi sjeli i njima, a i za sebe, pjevali te neke lepe višeglasne pjesme i... to je bilo ... ne bih ti znao više reći, ali to pamtim i danas. 

Nema tu ništa specijalno, samo muzika, znaš, i to neko uživanje.

- Uživao si sigurno i kada si postao popularan?

- Pa, popularnost u pravom smislu te riječi je došla tek u "Dugmetu". Sve ono do tada je bila lokalna popularnost. U Sarajevu sam bio popularan i prije toga sa muzikom, ako ništa drugo, a ono u svojoj ulici (smeje se).

- Ispričaj nešto o trenutku kada si shvatio da si postao muzičar profesionalac i da si primoran od toga što voliš i da se hraniš.

- To je bilo kad se osjetilo da u "Čičku" nema čovjeka koji vodi bend. I onda sam ja napustio grupu i, nekako odmah nakon toga, došao je Goran i pozvao me u Italiju. Tada mi se prvi put desilo da se izdržavam od gitare, da živim od muzike. 

To je bilo prvi put da mene gitara hrani.

- Pa, je li te dobro hranila?

- Znaš, bilo je i ovako i onako. Kako kad. Bilo je to vrijeme koje me je očvrsnulo dosta.

- U svakom slučaju, sve je to bilo puno drugačije nego u "Čičcima"?

- Jeste ... bilo je tu puno razlike. Znaš, u "Čičcima" smo ti svi mi bili luđaci nekakvi. Mi smo znali svirati i kad nestane struje usred igranke. Mi bi onda svi lupali bubnjeve i tako pravili zabavu i publici i sebi. 

A ovo u Italiji...

- To je bilo puno ozbiljnije?

- Svakako. Znaš, sjećam se ... to je sasvim drugačije nego ... recimo ... kad se našao neki organizator i na mjestu gdje je sad Dom mladih na "Skenderiji" ... asfaltirao je, znaš, onaj travnjak, udarena je žičana ograda i mi smo tu svirali.

- "Čičci"?

- Da. Bilo je svako veče preko hiljadu duša. Usrijed ljeta, razumiješ! Svi su išli na more da sviraju, a mi smo ostali u Sarajevu i bolje nam je bilo nego onima na moru. 

Uvijek smo ti mi bili nekako drugačiji od ostalih. Bili smo dosta šašavi. Dešavalo se, ponekad, da i ne završimo kompletnu svirku, jer bi se neko od nas napio (smeje se).

- Posle toga više nije bilo?

- Uglavnom (opet se smeje).

- Pri kraju smo razgovora, i reci nekom početniku nešto što, po tvom mišljenju, neizostavno mora da zna pre no što se upusti u sve ovo sa muzikom, kao profesijom u prvom redu?

- Po meni, najvažnije za muzičara je da odmah u početku ima dobar instrument. Onda ... da ima nekog uza se, da ga uputi u te osnovne stvari... da mu pokaže kako se svira i... to ne važi samo za muziku i nije ništa novo ... ma, mislim, treba biti, uporan, treba se odricati mnogih stvari...

- Za vas Bosance važi da ste izuzetno uporni, tvrdoglavi?

- Ja ti ne bih znao reći koliko to važi samo za Bosance, al' sam video da svi koji uporno duraju, oni na kraju i izduraju ono što su naumili. Jer, ne ide ti u ovome ništa odjednom. 

Evo, ja baš imam komšiju jednog koji se ne šali ni malo. To ti je klinac jedan i ja ga ne vidim da igra fudbal, da se sanka ... On sedi noću do dvanaest sati, sluša muziku i svira. Takav jedan tip mora uspijeti.

Razgovarao: Đorđe M. Vojnović, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1979.)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate