Nije moja karijera bila tako srećna i bezbrižna, imao sam i dosta problema, pogotovo sa 19 i 20 godina u reprezentaciji. Kroz ceo život borio sam se sa svoje dve ruke i dve noge, nikoga nisam imao iza sebe, a mnogi su me napadali. Ne želim da se vraćam na ružne događaje, ali ih nikada ne zaboravljam
Rođen sam 1. juna 1978. godine u
Beogradu. Prva moja igračka i jedina koja me je zanimala bila je
lopta. Uglavnom sam vreme provodio napolju, s loptom, dok su mog, dve
i po godine mlađeg brata Vladimira zanimali i neki automobilčići.
U školu sam krenuo godinu dana ranije od svojih vršnjaka jer sam i
u obdanište bio upisan pre vremena, pa nisam želeo da menjam
društvo. Na vaterpolo sam krenuo baš s tim drugarima iz obdaništa.
Bilo je to u prvom osnovne i to nije ni bio pravi vaterpolo jer nismo
ni znali da plivamo kako treba!
Nikada nisam išao u školu plivanja.
Odmah smo to plivanje zvali vaterpolo, odlazili na bazen "11.
april" i učili od prvotimaca, koji su posle treninga ostajali s
nama.
Vladimir i ja se nismo baš mnogo tukli
kao klinci jer sam ja uvek bio mnogo jači, mada je znao svašta da
uradi kada ga iznerviram. Između nas dvojice razlika je samo dve i
po godine, ali često je ona delovala veća, jer ja sam se uvek
družio sa starijima od sebe, a on sa vršnjacima!
Ja sam ranije
uplivao u obaveze, odlazio na treninge a on je imao više prostora za
igru.
Roditelji nisu bili mnogo strogi. Otac je bio stroži ali se
različito ponašao prema meni u odnosu na brata. Ako odem napolje da
se igram morao je da zna gde se nalazim, morao sam da budem odličan
u školi, a Vladimir nije morao da bude odličan, nije moralo da se
zna gde se on igra...
Kad god iskrsne neki problem uvek sam ja bio
kriv, jer sam stariji.
Kada sam napunio 14 godina osetio sam promenu
u ponašanju svog oca. Odnosio se prema meni kao prema odrasloj
osobi. U to vreme sam igrao prvu utakmicu za prvi tim Partizana, sam
sam donosio svoje odluke, imao je poverenje u mene.
Omiljeni bazen
Živeli smo na Novom Beogradu u zgradi
koja je 500 metara udaljena od bazena "11. april". Taj
bazen okupljao je svu decu s Novog Beograda i
Zemuna. Bazen je radio do ’89. a onda su ga zamenili teniskim
terenima.
Na tom bazenu proveo sam šest godina. Ipak, prvu diplomu
plivanja dobio sam na moru kada sam imao šest godina. To ne računam,
jer je trebalo da se otpliva 20 metara i daju ti diplomu.
Kada sam
posle tog letovanja u septembru otišao na "11. april"
nisam smeo da uđem u veliki bazen.
Plivao sam u malom bazenu a onda
nas je jedan od prvotimaca polako ubacivao u veliki i tako sam
proplivao s nepunih sedam godina.
Od prvog do četvrtog razreda išao
sam u školu "Maksim Gorki", na Dušanovcu jer mi je mama
radila u toj školi a postojao je i celodnevni
boravak koga nije bilo u osnovnoj školi u mom kraju.
Kada sam krenuo
u peti razred vratio sam se u svoj kraj. Učenje mi nikada nije
predstavljalo problem. Stalno sam između časova jurcao, igrao
fudbal, bio znojav, pa se razbolim! Fudbal je najdostupniji sport,
koji možeš da igraš i ispred zgrade, čak sam krajem osnovne škole
menjao neke fudbalske klubove, ali mi je vaterpolo već ušao pod
kožu.
Kao klinac bio sam zaluđen sportom, pratio velika takmičenja,
poznavao igrače.
Od prvog osnovne do četvrtog odlazio
sam na vaterpolo više u šali. Idem, pa me nema dva meseca. Posle
zimovanja u četvrtom razredu u Zvezdi su pravili podelu i mene su ubacili
u stariju grupu jer sam dobro plivao.
Trener Saša Anastasijević već
tada nam je organizovao svaki dan trening, išli smo na prva
takmičenja. Tako je počelo ozbiljno bavljenje vaterpolom.
Da od
početka nisam pokazivao dobre rezultate verovatno ne bih ostao u tom
sportu. Nikada nisam bio spreman za neku sredinu. Ili sam među
najboljima ili me to ne zanima.
Uvek sam trenirao sa po dve godine
starijima od sebe, pa sam već s 14 godina bio u prvom timu. I
dan-danas me motiviše rezultat i kad dođem do uspeha onda želim
još više.
Turista sa bazena
Posle osnovne škole usledila je dilema
u koju školu ići dalje. U komšiluku mi je bila Deveta gimnazija.
Već tog leta počeo sam da treniram sa prvim timom, obaveze sve
veće, a i gimnazija traži odricanja...
Na kraju je presudilo to što
mi je tačno preko puta zgrade bila Turistička škola. Čak sam merio
vreme, kad se sjurim od ulaza zgrade do škole trebalo mi je 37 sekundi.
U razredu smo bili nas
petorica i trideset devojaka, ali mi njima tada nismo bili
interesantni. U tim godinama devojčice jure starije mladiće!
Još u
osmom razredu prešao sam iz Zvezde u Partizan, a u Partizanu sam za
godinu dana prošao sve selekcije, od pionira do prvog tima!
U
septembru ’92. selektor Manojlović ubacio me je u reprezentaciju.
Posle upisa u drugu godinu prešao sam ponovo u Zvezdu a kad je trebalo da
upišem treću, stigao je poziv iz Bečeja. To je bila prekretnica u
mom životu. Rešio sam da spakujem kofere, preselim se u Bečej i
školu završim vanredno.
Sedam narednih godina živeo sam u
Bečeju i zvanično se osamostalio sa 16 godina.
Tada je počela i
prava profesionalna karijera.
Bečej nije na kraju sveta ali je meni
to tada tako izgledalo. Prve dve godine uopšte nisam mogao da se
priviknem na novu sredinu, patio sam za Beogradom, međutim u tom
trenutku Bečej je bio jedino pametno rešenje za moju karijeru. To
je bio jedini klub koji je mogao da mi omogući dalji razvoj.
Bio je
to pravi potez - Bečej je postao prvak Evrope i osvojio sve što može
da se osvoji. Bili smo najbolja ekipa na svetu.
Prvu zlatnu medalju sam osvojio ’95.
godine sa juniorskom reprezentacijom u Eslingenu. Bili smo prva
reprezentacija pod nazivom SRJ koja je učestvovala na nekom velikom
takmičenju posle ukidanja sankcija.
Iste godine, u decembru, ušao
sam u A reprezentaciju, doduše na širi spisak. Već s 18 godina
prvi put sam učestvovao na Olimpijskim igrama ’96. u Atlanti. Bio
sam najmlađi u reprezentaciji, Dejan Savić je imao 21 godinu, a
ostali igrači su bili dosta stariji od nas.
Iako sam ja igrao dobro,
zauzeli smo tek osmo mesto što mi je veoma teško palo.
Ali, već
posle mesec dana s juniorskom reprezentacijom
osvojio sam Evropsko prvenstvo što me je tog leta vratilo u život.
Kao najmlađi verovatno sam ja imao najmanje razloga da budem
razočaran u to osmo mesto, ali rekao sam već da poraze teško
podnosim.
Od te ’96. pa do danas bilo je mnogo takmičenja u A
reprezentaciji, bilo je mnogo medalja i nadam se da će ih biti još,
naročito zlatnih!
Srebrna medalja može da znači veći
poraz nego osmo mesto. Kad si osmi znaš da ti je još mnogo trebalo
do zlata a kad uzmeš srebro pomisliš kako ti je bio potreban još
samo jedan korak do vrha.
Međutim, posle 15 dana shvatiš da je
bolje biti drugi na svetu nego osmi. Zato se kaže da je bronza u
trenutku osvajanja slađa jer se do nje dolazi pobedom.
Sa Bečejem
sam od ’95. svake godine osvajao medalje. Šest godina zaredom bili
smo prvaci zemlje i šest puta osvajači domaćeg Kupa. Titulu prvaka
Evrope osvojili smo 2000. godine.
To mi je bio jedan od najlepših
trenutaka u životu, dalje od toga u klupskom takmičenju ne postoji.
Bez rivala
Nije tako retko ni u drugim sportovima
da igrači prelaze iz Zvezde u Partizan i obrnuto. Kada sam ja
prelazio iz Zvezde u Partizan, pa se vraćao, bio sam klinac pa to
nije imalo težinu kao kada bi se tako selio neki veliki igrač.
Tada
sam još tražio svoje mesto pod suncem i smatram da sam ga pronašao
tek u Bečeju.
U Partizanu sam proveo godinu dana, u Zvezdi sedam
godina.
Kad je zatvoren bazen "11. april" mlađe kategorije
Zvezde nisu imale gde da treniraju i ja sam morao, pošto sam želeo
da se bavim vaterpolom, da odem negde da treniram.
U tom trenutku
jedina opcija bila je Banjica i Partizan.
Iz Bečeja sam otišao u Italiju i to u
dosta lošiju ekipu nego što sam planirao. Posle dve godine mogu
slobodno da kažem da sam se dobro snašao i privikao na situaciju da
ne možeš uvek da se boriš za prvo mesto.
Ali uspeo sam dva puta
zaredom da budem prvi strelac italijanske lige, ove godine bio sam i
najbolje ocenjen igrač lige. Lični uspeh ne može da se poredi s
uspehom cele ekipe ali je za sada bitno da imam dobre uslove i da sam
zadovoljan.
Italiju sam doživeo opet kao
privremeno mesto boravka. U početku mi je bilo teško zbog jezika
ali sam se navikao. Živim u predgrađu Đenove i naučio sam da se
lepo sporazumevam na italijanskom.
Borba za stari bazen
Pored toga što redovno odgovaram na
pozive reprezentacije, postao sam i predsednik Crvene zvezde. Pomalo
mi smeta koliko ljudi potenciraju tu moju ,,funkciju“ jer sam ja
samo pokušao da nesebično dam svoje ime Zvezdi da bi se izvukla iz
problema.
Trudim se da okupim krug ljudi koji će se o tome brinuti.
Stalo mi je da se ponovo osposobi bazen "11 april", na kome
sam ja učio da plivam. Bazen ne radi već 15 godina i smatram da je
greh što su na mestu bazena teniski tereni.
Nemam ništa protiv
tenisa, ali terene mogu i ja da napravim, a bazen teško mogu sam.
Mislim da je u interesu i grada i zemlje da Novi Beograd ima svoj
bazen!
Ne znam koliko će mi vremena biti potrebno da ostvarim svoj
cilj ali znam da ću uspeti.
Nije moja karijera bila tako srećna i
bezbrižna kao što sam do sada pričao, imao sam i dosta problema,
pogotovo sa 19 i 20 godina u reprezentaciji.
Kroz ceo život borio sam se
sa svoje dve ruke i dve noge, nikoga nisam imao iza sebe, a mnogi su
me napadali. Ne želim da se vraćam na ružne događaje ali ih
nikada ne zaboravljam.
Proputovao sam gotovo ceo svet ali nisam
uživao u svim tim mestima. Zato mi je želja da, kad završim
karijeru, još jednom odem na sva ta mesta!
Već sam nekoliko puta
spominjao da je na mene najveći utisak ostavio Jerusalim, kada smo
bili pre dve, tri godine. Otišli smo na svoju odgovornost jer je
posle deset dana neka bomba eksplodirala. Čudno sam se osećao u tom
gradu.
Ipak, svaka zemlja nosi nešto svoje - i taj Japan i Australija
i Amerika...
Razmišljao sam i ne bih sebe mogao da vidim ni u jednom
gradu za stalno. U Italiji sam dve godine i nisam siguran da bih tamo
mogao da živim. Italija je prelepa, imaš mogućnosti da se kupaš, a
onda se odvezeš 60 kilometara na skijanje.
U Americi mi se dopala
njihova spontanost, neopterećeni ljudi.
Svaka zemlja nosi nešto svoje ali ja
sebe isključivo vidim u Beogradu.
Ne bih želeo da budem trener
Iako sam se mlad osamostalio
nikada nisam učio da kuvam niti imam nameru. Ceo život hranim se po
restoranima.
Sport može da zvuči kao lepo i zdravo zanimanje, ali je
s druge strane izuzetno surov. Gledalac vidi samo finalni proizvod,
vidite mene kako igram utakmicu na Evropskom prvenstvu, ali doći do
toga je mnogo teško.
Ipak, sportu sam zahvalan zbog načina na koji
danas razmišljam.
Ja nisam morao da postanem vrhunski sportista, ali
me je sportski duh na to naterao.
Lepo je što sam uz pomoć sporta
proputovao svet, ali zato s 14 godina nisam išao na žurke kao ostali
klinci.
Kada posle škole svi idu na rođendan, ja idem na trening.
Sport traži žrtvu i specifičan način života.
Emotivan sam i veoma uporan. Ne
dozvoljavam da me teški trenuci lako slome. Imam i milion mana,
recimo nemam strpljenja. Ipak, trudim se da budem takav kakav sam.
Ne
pokušavam da se ljudima svidim ili ne svidim. Život je jedan i ako
se trudiš da svakome udovoljiš gubiš sebe. Postoji jedna lepa
misao:
"Da nije pokušavao svakome da se dopadne možda bi se
nekome i svideo!"
Imam svoju filozofiju života, razmišljanja i
ponašanja - pa ko se uklopi, uklopio se.
Ne razmišljam mnogo unapred.
Kad završim s profesionalnim bavljenjem vaterpolom voleo bih da
ostanem u sportu, ali ne kao trener. Oni žive isto kao i sportisti a
ja ne bih voleo uvek tako da živim.
Možda postoji pravilo da se
sportisti ranije žene ali i to je relativno. Možda nekima ne prija
samački život pa to urade s dvadeset godina. Ja ne razmišljam
tako. Sam živim od 16. godine pa sam tu krizu prevazišao. Ne znam i
ne planiram kad ću se oženiti. Desiće se onda kad bude trebalo da
se desi.
Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, 2004.)
