Jednom smo bili pozvani da slušamo koleginicu iz Japana koja je svirala Šopenovu "Barkarolu". Tehnički gledano, njeno izvođenje je bilo besprekorno, ali joj je profesorka Fransoaz Bife prigovorila da svemu tome nedostaje romantike. Ona je upitala: "A, kako da to izvežbam?"
April 1992: 24 godine, magistrirala klavir na FMU u Beogradu, kraljica ozbiljnih nota i pariških avenija. Deana Pataković živi sama na "Place d’Italie" u romantičnom stančiću na XIII arondismanu.
Vreme prošlo: Student generacije sa prosekom 10, i
tatina jutarnja "nes kafa" u Beogradu.
Vreme sadašnje:
Usavršavanje na čuvenom, privatnom konzervatorijumu "Ecole
normale de musique" i večernji gala koncerti u gradu
svetlosti.
Vreme buduće: Koncertna karijera i druga ploča njene
beogradske grupe "Šarmerke".
*****
Otvaram oči oko 9 časova ujutru, u
trenutku kada je u Parizu još uvek mrkli mrak, jer kasno sviće. To
me jednostavno ubija. Ne mogu da ustanem iako to žarko želim, jer
imam puno obaveza. To je moj prvi problem. Dižem se, u proseku, tek
oko 9.30, što je sramota, ali je tako...
Ujutro volim da popijem "nes kafu", mada moram da priznam da je moj tata mnogo veći
majstor od mene za to...
Ja se u Parizu nekako snalazim, a i taj deo
dana je lepši u Beogradu.
Volim slatke stvari, čak i za doručak.
Zato redovno sebe pokušavam, svako jutro, da nateram na malo gimnastike, ali kako kada...
Zato redovno sebe pokušavam, svako jutro, da nateram na malo gimnastike, ali kako kada...
Priznajem da imam jednu manu, a ta je da
se užasno dugo spremam.
Uvek protekne bar sat vremena od mog ustajanja do trenutka kada napuštam kuću.
Dok se ja istuširam, obučem, ponekad čak ne stignem ni da se našminkam...
Uvek protekne bar sat vremena od mog ustajanja do trenutka kada napuštam kuću.
Dok se ja istuširam, obučem, ponekad čak ne stignem ni da se našminkam...
Oko 10.30, odlazim u "Ecole"
da vežbam.
A to je problem broj dva.
U Beogradu sam navikla da
vežbam u svojoj sobi sa pogledom kroz prozor, da usred sviranja
ustanem i pustim radio ili TV i da uz njih sviram, što priznajem
zvuči nenormalno.
A, u Parizu, soba u kojoj vežbam ima samo klavir
i ništa više. Čak ni prozore. Znači, tu svaki dan četiri sata
samo sedim i sviram, što je, moram priznati nešto sasvim novo za
mene, mada daleko efikasnije.
U klasi moje profesorke je i sin Žerara
Depardjea, Žilijan o kojem se mnogo piše u poslednje vreme kao
budućoj velikoj zvezdi celuloidne trake. Moja profesorka kaže da je
jako, jako talentovan, ali je dosta lenj i da često odsustvuje, zbog
svojih filmskih izleta, pa je tek na drugom stepenu akademije.
Ali,
zato izgleda božanstveno... Uglavnom se ne družimo međusobno,
mislim na kolege sa klase.
Izvežbati romantiku
Ponekad, moja profesorka, okupi po nas
nekoliko da odslušamo izvođenje nekoga sa grupe ko je dobro uvežbao
neko delo. Ima dosta Kineza i Japanaca u klasi, a oni su prave male
mašine.
Jednom smo bili pozvani da slušamo koleginicu iz Japana koja je svirala Šopenovu "Barkarolu". Tehnički gledano,
njeno izvođenje je bilo besprekorno, ali joj je profesorka Fransoaz
Bife prigovorila da svemu tome nedostaje romantike.
Ona je upitala:
"A, kako da to izvežbam?"
Potpuno zatečena i zbunjena,
profesorka joj je odgovorila:
"Pa ne znam... Kupi ljubavne
romane, gledaj ljubavne filmove, uostalom evo ti dečka (koji je bio
tu prisutan), pitaj njega, neka ti on pokaže... "
Nikada nisam mogla da se odlučim koji
kompozitor mi najviše leži na srcu. Možda zato što dok sviram, u svakom od njih otkrivam
ponešto što mi se dopada.
Obožavam da otkrivam u kakvom su stanju
bili, gde su živeli, šta su radili kada su stvarali delo koje bi
trebalo da izvodim. To što saznam, to mi stalno prolazi kroz glavu
dok sviram neku kompoziciju.
Posle vežbanja obavezno se prepuštam
užitku šetanja Parizom. Mislim da je vidno to što sam se ovde
navikla da živim sama.
U Beogradu sam uvek bila okružena
drugaricama, prijateljima, nisam se razdvajala od moje mlađe sestre
Ivane...
A, ovde, ovde sam nekako mnogo više prepuštena sebi, što
u prevodu znači da i više razmišljam, uživam u nekim prelepim
stvarima koje me okružuju, ali sama, što mi eto ne smeta.
Nikada ne svraćam u male kafanice ili
bistroe da ručam, jer još uvek nisam navikla da u njih ulazim sama.
Možda, tek, ponekad u neki Mc Donald’s.
Popodne i predveče se obavezno viđam
sa prijateljima. Imam ih puno i često smo zajedno. To nisu ljudi iz
sveta muzike.
Naprotiv, jedan Italijan, plastični hirurg, moja
najbolja prijateljica, Amerikanka, sa kojom non-stop čavrljam (na
engleskom naravno), baš na časovima francuskog, koje imam svakog
radnog dana uveče, drugarica iz Beograda, koja ovde studira prava na
Sorboni i njen brat koji je zaposlen, još jedna prijateljica koja
uporno traga za poslom...
Zato sam ja još uvek sama...
Vikendom obavezno planiramo gala
koncerte, odgledala sam zaista mnogo sjajnih koncerata klasične
muzike, ili odlazak u neku od poznatih diskoteka. Dogovaramo se i za
izlete izvan Pariza, ali nedeljom, zato što u te dane nemam časove
jezika, pa umesto putovanja uglavnom gledamo neku od poslednjih
bioskopskih predstava: film o Kenediju, Olivera Stouna ili najnovije
avangardno delo Vudija Alena...
Tek kada sam nedavno otišla jedne lude
večeri u hit diskoteku "Banduš" shvatila sam koliko ima
lepih ljudi, muškaraca u Parizu.
Na mom svakodnevnom putu do
Konzervatorijuma nisam ih ni primećivala, a kasnije sam zaključila
da i nema šta da se vidi van tih elitnih mesta za izlazak.
Ali, na
žalost, ti lepotani, koji svi izgleda podsećaju na svet filma ili
eventualno visoke mode, kažu, nastrani su...
Zato sam ja još uvek
sama, ovde...
Ponedeljkom, ponekad, dajem sebi
slobodno. To u prevodu znači da je na "Ecole normale de
musique", sistem rada takav da sami snosite svu odgovornost za sebe i
svoj napredak, sviram ili ne isključivo kada ja to želim, svaki dan
ili ne, a ja sam sebe ovde, prvi put u svom životu, uhvatila da me
nekih ponedeljaka jednostavno mrzi da vežbam...
To je još jedno
iznenađenje koje otkrivam u sebi otkako sam a Parizu.
A u principu se kaže: "Ako ne
vežbate jedan dan, to ćete sami osetiti, ako se ne vežba dva dana,
to vaši prijatelji čuju, a ako se ne svira tri dana, to onda ceo
svet primećuje."
Moram da priznam da je profesorka
Fransoaz Bife izvanredan pedagog i pijanista, ali tako mi puno
nedostaje moja profesorka Mirjana Šujica-Babić, u čijoj sam klasi
1989. godine magistrirala u Beogradu.
I ne samo ona, već i ljudi kao ona, sa
kojima bih mogla o svemu da pričam. Ne mislim samo na stvari vezane
za ozbiljnu muziku.
Moja "pariska klasa" je vrhunska, ja
sam na poslednjem stepenu (ima ih ukupno šest na Konzervatorijumu),
u junu ću završiti specijalizaciju i odmah potom imati čast da
sviram u Engleskoj u Ličfildu, a potom u Londonu u klasi velikih
muzičkih imena, ali ono nešto u ljudima se ne može naći ni ovde, ni u Londonu, Njujorku,
nigde...
Samo kod nas.
Francuski TV program je očajan.
Non-stop se emituju serije koje smo mi gledali još pre nekoliko
godina. Jedino je dobar za vežbanje jezika. Zato ja večeri uz
televiziju zamenjujem bilo odlaskom kod jedne od drugarica, ili mnogo
češće večerama kod moje "pariske mame" (mamine
prijateljice, koja već dugo živi ovde).
Ponekada, ali istina, veoma retko,
moram da priznam, pripremim nešto za jelo i ja sama. Tako sam i
otkrila još jedan u nizu od svojih "mnogobrojnih" talenata
(kao mala sam pevaia u Kolibrima i bila uverena da ću biti operska
pevačica, onda sam, sa četiri godine, pošla u školu baleta i
znala biću makar primabalerina)...
Obožavam da se bakćem u
kuhinji. A, to u Parizu, pored tako snabdevenih prodavnica i
privatnih bakalnica, u kojima sve, ama baš sve može da se nađe,
zaista i nije teško.
To je moja nova strast, a već me svi hvale.
Jedini je problem što ne volim posle toga da raspremam i perem
sudove!
Umetnost življenja jedne ličnosti
Ona je dva puta dobila nagradu Univerziteta umetnosti u Beogradu. Jednom za uspeh (završila sa
prosekom 10), jednom kao student generacije. "Emil Hajek"
joj je pripao kao najperspektivnijem mladom pijanisti, nagrada iz
fonda "Jelene Pavlović" za najbolji diplomski rad, "Smeli
cvet" za doprinos u oblasti klasične muzike, Oktobarsku nagradu
grada Beograda za 1989. godinu...
Njena pop grupa "Šarmerke" se
tek sprema za juriš u zabavnoj muzici. Deana Pataković trenutno
živi i studira u Parizu, kao pravi primerak devojčeta "Made in
Serbia"...
Pasoš
- Dve stvari. Prva jedna mala bordo
knjižica, a ona kada se otvori zapne na Carte de sejour, što
Francuzi obožavaju da zagledaju i to detaljno, jer su rigorozni što
se tiče ilegalnog ulaska u zemlju, a druga stvar je neka moja lična
karta jedne od retkih osoba koja oseti mučninu u stomaku kada treba
da napusti Beograd, čak i zarad jednog Pariza.
Pogled
- Moj pogled na svet se još uvek nije
formirao, jer imam samo 24 godine. Pogled na Pariz se umnogome
razlikuje od mog pogleda na Beograd. Ja tek u Parizu shvatim koliko
volim Beograd.
Izjava
- Uvek volim da kažem: najvažnije je
da čovek veruje u sebe. Tu mi je uvek pri ruci i Betovenova izjava:
"Muzika je veća umetnost i od nauke i od filozofije".
Predmeti, stvari
- Volela bih da imam koncertni klavir,
što znači da moj pijanino koji imam u kući ne volim koliko bi
trebalo. Obožavam slike i imam ih jako puno u stanu. Takođe mnogo
volim da skupljam krpice i odevne predmete. Trenutno sam
najzaljubljenija u tri slamnata šešira koje sam kupila u Parizu.
Crveni, narandžasti i zeleni.
Kutak
- Soba moje sestre Ivane, koja je i
moja, kada sam u Beogradu, toliko je mala da se Ivanin krevet izvlači
ispod mog. Soba je u rozikastim tonovima, tepih je sivkast, a ormani,
koji su krcati lutkicama, bočicama i raznovrsnim stvarima sa
putovanja, prefarbani su u belo.
Galerije
- Od toliko mnogo viđenih u Parizu i
Londonu, teško da mogu da izdvojim jednu. Pa, ipak, neka to bude
Galerija portreta u Londonu, u kojoj uvek provedem po nekoliko sati
kada god sam tamo.
Bon up
- Volim da se bavim kuhinjom, a u Parizu
čovek ne može a da ne misli na jelo. Ja obožavam sve vrste
njihovih sireva i kroasana. O kolačima već i da ne pričamo. Volim
još i kinesku hranu, zato me često možete videti u kineskim
restorančićima u Latinskoj četvrti.
Vina
- Ponekad samo neko žensko piće, neki
liker, ali sam u suštini antialkoholičar, ne volim čak ni koka
kolu, ni gazirane sokove...
Muzika
- U mojoj kući muzike ima strašno
mnogo i čuje se sa svih strana. Zbog toga sam ja valjda kao prvu
"kompoziciju" odsvirala celu pesmicu sa reklama na mom
malom, plastičnom, ružičastom klaviru, još sa četiri godine.
Danas, uz ozbiljnu muziku paralelno slušam džez i svetske top-liste.
Favorit mi je Prins...
Zabeležila: Snežana Krupniković, obrada: Yugopapir (Ana, april 1992.)
