Milo mi je da sam bliska svome narodu, pa i drugim narodima. I samo odobravanje čitalaca i kritike daje piscu volje, podržava ga u želji da nastavi rad, mada svaki umetnik strepi i nikada nije potpuno zadovoljan svojim delom
"Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da."
Ko makar jednom nije izgovorio
ili samo čuo ove lepe stihove Desanke Maksimović iz
popularne pesme "Strepnja". Ko nije, makar jednu od pedesetak objavljenih knjiga ili zbirki poezije Desanke Maksimović,
poklonio nekom dragom ili je imao u časovima kad duša želi da predahne, da se susretne sa
nečim lepim, poetičnim.
Sada posle toliko napisanih pesama,
pisanih slobodnim, muzikalnim stihom, ljubavnih, dečjih,
refleksivnih i etičkih, rodoljubivih, socijalnih, pesama
raspoloženja i o prirodi. Posle zbirki, prve "Pesme"
(1924), "S novim pesmama" (1936), "Miris zemlje"
(1955), "Govori tiho" (1962), "Tražim pomilovanje"
(1964), "Nemam više vremena" (1973)... možemo slobodno reći da je Desanka Maksimović
najveća srpska pesnikinja.
Živi u Beogradu. Voli ovaj grad, ali
se često seti svog Valjeva, svoje rodne Brankovine. Radi puno,
dosta i putuje. Ali, nerado daje intervjue, veli da se umorila.
Brani
se da nema više o čemu sa novinarima da razgovara, da se pitanja
ponavljaju, njeni odgovori isto.
Pravda se da je već sve rekla.
Međutim, nismo mogli da se složimo s
tim da je umetnik, Desanka Maksimović rekla sve.
Nisam sva "od ovog sveta"
- Pesnik živi svoje detinjstvo čitavog
života. Koliko Brankovina živi u vašoj poeziji i šta vam ona
danas znači?
- Brankovina živi u mojoj poeziji i
kada to čitalac ne primećuje. I kad je ne pominjem, moji stihovi
crpe inspiraciju iz sećanja na njenu lepotu, na njenu starinu, na
ljude koji žive u njoj. Riznica moga pesničkog jezika je u govoru
ljudi moga rodnog kraja. Moj odnos prema otadžbini, moralu, životu
i smrti, religiji i politici, sličan je odnosu brankovinskog kraja
prema tome.
- Vi ste, pesnik "slutnji i
strepnji" kaže se za Vas. Kako Vi to tumačite?
- Ne znam kako bih to tumačila. Nisam o
tome mislila. Možda takva raspoloženja nailaze na mene zato što
nisam sva "od ovog sveta".
- Od 1924. do danas objavili ste
pedesetak knjiga; od prve knjige ste postali poznat pesnik. Vaša
popularnost nesmanjeno traje do danas. Šta je to za vas značilo
nekad, a šta danas?
- Milo mi je što sam bliska svome
narodu, pa i drugim narodima, što svedoče prevodi mojih pesama u
brojnim zemljama sveta. A to što moja popularnost traje, znači
valjda da ono što pišem danas nije gore od onog što sam u mladosti
pisala.
I samo odobravanje čitalaca i kritike daje piscu volje,
podržava ga u želji da nastavi rad, mada svaki umetnik strepi i
nikad nije potpuno zadovoljan svojim delom.
Imam i polemičkih pesama
- Da li ste i koje ste pesme pisali iz
takozvanog duga prema društvu, koliko su vam te pesme kasnije
značile, i kakav odnos imate prema njima ?
- Pesnik je društveno biće, njega,
kako reče Šantić, "sve rane svoga roda bole", pa sam se
i ja rodoljubivim pesmama oduživala teškom i slavnom vremenu kad
sam ih stvarala.
Samo i one su nastajale spontano, iz bola, iz
nacionalnog ponosa, a ne voljno, ne zato što sam znala da pesnik
mora podržati svoj narod u borbenom zanosu, mora zabeležiti njegove
podvige.
Imam i nekoliko polemičkih pesama, ali mi nije žao što
sam ih napisala, kao što se i ne ponosim naročito njima. Svi
pesnici mislim imaju pesama takve vrste, ali one jedino kod
revolucionarnih dostižu umetničku visinu.
- Vi ste nam približili bugarsku
poeziju, koju ste prevodili posle rata, takođe i rusku. Slovenački
pejsaži su vas inspirisali da prevodite sa slovenačkog. Koliko su
vam u životu značili pesnici i poezija koju ste prevodili. Prevodite li i danas i šta?
- Doista volim da prevodim. Prevodeći
duboko zaranjam u dušu stranih pesnika, koji su mi ponekad
prijatelji ili poznanici, a čija poezija mi je po nečemu bliska. Ta
duhovna i osećajna bliskost je zaloga da će prevod uspeti.
Niti se
usuđujem, niti želim da prevodim pesnike koji su potpuno drukčiji
od mene.
Sloveni su mi najbliži, ali sam prevodila i Francuze.
Nedavno sam prevela po dvadesetak pesama čuvenih sovjetskih
pesnikinja neruskog porekla, ali, naravno s ruskog jezika koji svima
nama malim narodima pomaže da iziđemo u svet.
Nisam ih prevodila iz
ženske solidarnosti, nego što su visoko obdarene. To su
pesnikinje iz Gruzije, Jermenije, Letonije, Uzbekistana, Estonije - iz
svake te zemlje po jedna.
Deca su najbolji kritičari
- Gotovo polovina vašeg stvaralaštva
namenjena je deci. Kakva su deca kao kritičari i čitaoci?
- Deca su najbolji čitaoci i kritičari
poezije koja se njima namenjuje.
- Ni u jednom veku evropske istorije nije
se toliko radilo i stradalo za izmenu životnih uslova koliko je to
učinjeno u dvadesetom veku. Čitavi narodi su postali aktivni heroji
istorije. Kako se u ovakvoj istoriji i sadašnjosti "snašla"
književnost?
- Revolucionarniji deo književnih dela
događaje je donekle usmeravao. Ali i na piscima posmatračima
zbivanja, sklonim sećanju, vraćanju u prošlost dvadeseti vek je
ostavio traga. Izmenjeni uslovi života menjaju i sadržaje i načine
pisanja.
To uzajamno ide: pisci utiču pomalo na događaje, a i oni
na pisce.
- Da li je istina da savremena
književnost nije u ljubavi sa svojom društvenom svakidašnjicom, da
ovoj civilizaciji ona najčešće odgovara - ne?
- Ne znam kako je sa proznim piscima, a
mnogih pesnika se doista danas tiču najviše pitanja stila i jezika
i zbivanja u sopstvenom biću, naročito u takozvanoj podsvesti.
- Ovim poricanjem savremena književnost
afirmiše individualne slobode. Poezija se često sklanja u tamnije
kutove intelekta i predaje uzbuđenjima i neizvesnostima
svog jezika i stiha, kako ste napomenuli. Da li se pobuna pesnika
protiv stvarnosti izvršava sa proglašenjem sebe za svemir,
odricanjem svoje uloge u svetu?
- Ne bih mogla na ovo pitanje iscrpno
odgovoriti. Reklo bi se na prvi pogled da ima pisaca koji se ne
odriču svoje uloge u svetu i da zbog toga često dođu u sukob sa
društvenom stvarnošću.
Izdvajam pesme, a ne pesnike
- Svakodnevno se u književnom životu
javljaju nova imena mladih autora, izdvajate li iz toga mnoštva
neka?
- U svakom pravom pesniku nađem pesama
koje izdvojim, koje se same svojom lepotom izdvoje. Znači izdvajam
pesme, a ne pesnike. A po sebi se razume da su mi najbliži oni koje
boli ono što i mene, koji se zanose onim čime i ja, koji imaju isti
pogled na književnost.
Ali i kod pesnika nesličnih meni ima pesama
koje izdvajam i koje volim, kojima se čak i divim.
- Pesnici i kritičari. Smisao kritike u
tumačenju vanvremenskog i univerzalnog karaktera poezije. Kako je
taj smisao kod nas ostvarivan i kakva su vaša iskustva?
- Imamo nekoliko kritičara tačnog
suda, s težnjom da budu pravedni, da prodru u najdublje zakutke
pesnikovih raspoloženja, tamo gde pesma nastaje, obaveštenih o
književnosti celoga sveta; ali ih ima i pristrasnih koji kroz svoje
kritike raspravljaju o nečem drugom, a ne o delu koje prikazuju.
- Svako ima "svoju knjigu"
kojoj se uporno i uporno vraća, čita je, citira. Imate li vi takvu
knjigu, i zašto baš nju?
- Ja nisam isključiva. Ne mogu na
jednom mestu da nađem sve što očekujem od nekog dela. Čak kad
bih imala neko delo koje izdvajam, to bi bila neka moja tajna. Čovek
ne treba sve što misli i oseća da obelodani.
Postoji pesma koja se rađa u meni
- Da li ste posebno vezani za neki od
svojih stihova ili za pesmu celu?
- Vezana sam za pesme i stihove koji
govore o prolaznosti. Takvih pesama ima najviše zbirka "Nemam
više vremena", a čini mi se svaka moja treća, četvrta pesma
o tome govori, počev još od mladih stihova. To, razume se, ne znači
da te pesme smatram za najbolje, ali su one izraz mojih najčešćih
raspoloženja.
- Imate li misao o pesmi koju još niste
napisali, a osećate potrebu za njom?
- Postoji jedna takva pesma koja se rađa
u meni. Takve pesme su pesniku najdraže, veruju da će u njima
izraziti, najzad bar ponešto od onoga što u ranijim nisu mogli.
- Mnogo su vas pitali. Verovatno vas je
davanje odgovora već i zamorilo. Da li je postojalo pitanje koje ste
želeli da vam postave, na koje biste rado odgovorili, a nije vam
upućeno?
- Zbilja sam se mnogima mnogo
naodgovarala. Ne bih želela ni jedno više pitanje. Ako još nešto
želim da kažem, bez ičijeg pitanja ću valjda negde reći, ili
napisati.
Razgovarala: Dušica Milanović, foto: Milan Đurica, obrada: Yugopapir (Intervju, maj 1983.)
