Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Žene koje su obeležile njegov život - Marija Isajeva i Ana Grigorjevna

Veliki pisac je relativno kasno upoznao ljubav. U čitavoj njegovoj mladosti nije bilo nijedne ozbiljne, vatrene ljubavi prema nekoj ženi. Veoma rano je počeo da živi intelektualnim životom i sva mladost prošla mu je u književnom radu

Mart 1976: "Velika je radost ljubavi, ali su patnje tako užasne da je bolje nikada ne voleti." Tako je o ljubavi pisao Fjodor Mihajlovič Dostojevski, pisac-nadničar, jedan od najvećih genija svetske književnosti.

Ipak, za šezdeset godina svog teškog života, on se često predavao ljubavi i uživanju u ženskoj milosti. Voleo je književnice i glumice, obične žene, seljanke, avanturistkinje i prostitutke. 

Međutim, dva lika iz ove galerije zauzimaju posebno mesto u životnom romanu Fjodora Mihailoviča.

Marija Isajeva

Veliki pisac je relativno kasno upoznao ljubav. U čitavoj njegovoj mladosti nije bilo nijedne ozbiljne, vatrene ljubavi prema nekoj ženi. Veoma rano je počeo da živi intelektualnim životom i sva mladost prošla mu je u književnom radu.

Opčinjen velikim uspehom na samom početku stvaranja, potisnuo je lični život u drugi plan. Kasnije, otisnuo se u vode politike, pristupivši revolucionarnom kružoku petraševaca. Zbog toga je bio uhapšen i osuđen na smrt.

Dok je stajao ispred puščanih cevi, u poslednjem trenutku, stigla je odluka o pomilovanju. Bio je deportovan u Sibir, gde je proveo punih deset godina u tamnici i progonstvu. Taj pakao sužanjstva pisac je nezaboravno naslikao u "Zapisima iz mrtvog doma".

Po izlasku sa svoje "tužne robije", Dostojevski je upoznao Mariju Dmitrijevnu Isajevu, ženu udatu za propalog carinskog službenika i alkoholičara, nesposobnog za rad, koji je ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Marija Dmitrijevna je ponosno i pokorno trpela svoju zlu sudbinu.

- Bila je nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela - tako nam, o svojoj prvoj ljubavi, kazuje trideset petogodišnji Dostojevski.

Osećanje samilosti pretvorilo se u strasnu ljubav. Kada je Marijin muž, konačno, dobio posao u zabitom sibirskom gradiću Kuznjecku, pri pomisli na rastanak, Dostojevski je pao u beskrajno očajanje i bio kao sumanut. Činilo mu se da više ne vredi živeti.

- I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno! - gorko je ponavljao.

"Scenu rastanka nikada neću zaboraviti", piše njegov prijatelj Vrangel, "Dostojevski je jecao kao dete."

Prijatelji su odlučili da isprate Isajeve šumskim putem. Bila je divna majska noć. Vrangel je napio Isajeva šampanjcem i smestio ga u svoje kočije, gde je ovaj čvrsto zaspao. Dostojevski se premestio kod Marije Dmitrijevne. Dugo su jurili borovom šumom prošaranom svetlošću...

Najzad su se zaustavili i oprostili. Kola su jurnula u noć, "a Dostojevski stoji kao ukopan, ćutljiv, opuštene glave, suze mu se slivaju niz obraze... Vratili smo se u zoru".

No, ubrzo po preseljenju, Marijin muž je umro. Dostojevski je na sve načine pokušao da joj pomogne i izbavi je iz siromaštva. Nemajući od čega da živi, Marija je primala milostinju da prehrani sebe i svog osmogodišnjeg sina.

Izgleda, međutim, da Marija nije uzvraćala ljubav velikom piscu. Kako inače objasniti njegovo pismo Vrangelu, puno očajanja:

"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću početi da pijem vino!"

U međuvremenu, Marija je upoznala kuznjeckog učitelja Vergunova i bila u velikoj dilemi za koga da se uda. Dostojevski je otputovao kod svoje voljene. O tome nam pripoveda:

"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno srce se ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: "Ne plači, ne, tuguj, ništa još nije rešeno ..." Ta dva dana bila su neizdrživo mučenje i blaženstvo! Otputovao sam pun nade."

Nešto kasnije, godine 1856, Marija, u pismu, pita Dostojevskog: kako da postupi ako je zaprosi čovek u godinama, zaposlen i obezbeđen? On joj odgovara da će umreti, ako je izgubi.

"Ili ću poludeti ili skočiti u Irtiš!"

Dostojevski nije skočio u Irtiš, pošto je Marija Dmitrijevna, konačno, odlučila da se uda za njega. 15. februara 1857, godine on je poveo, pred oltar mesne crkve, ženu koju je vatreno ljubio.

Na svadbenom putovanju svratili su da posete jednog piščevog prijatelja.

"Tu me je zadesila nesreća: sasvim iznenada dobio sam napad epilepsije, koji je strašno uplašio ženu, a mene ispunio tugom i potištenošću."

Zaista, prizor je bio strašan. Lekar je odmah konstatovao "pravu epilepsiju" i prorekao da će se pisac, prilikom jednog od takvih napada, ugušiti od spazme u grlu i umreti!

Dostojevski je žalio što se oženio bolujući od tako ozbiljne bolesti. Jednako je mislila i Marija Dmitrijevna.

Fjodor Mihailovič je veoma voleo svoju ženu. To je bila prva prava ljubav u njegovom životu. Samo, ni Marija nije bila zdrava. Bila je bolesna od tuberkuloze. Zato je, pored radosti, u njihovom braku bilo i muka. Vremenom se Marijina bolest pogoršavala, a psihičko stanje postalo sasvim poremećeno:

"Imala je čudne halucinacije. Ponekad je iznenada počinjala šaputati: ,Đavoli, evo đavola!’ I, tek pošto bi doktor pred njom otvorio prozor i pravio se da isteruje đavole iz sobe, bolesnica bi se smirivala."

Nedugo zatim, Marija Dmitrijevna je umrla.

"Ona me je bezgranično volela - pisao je docnije Dostojevski - "Ja sam je takođe neizmerno voleo, ali mi nismo živeli srećno ... Oboje smo bili potpuno nesrećni, ali nismo mogli prestati da se volimo: štaviše, ukoliko smo bili nesrećniji, utoliko smo se jače vezivali jedno za drugo."

Ana Grigorjevna

Dostojevski, inače, nije bio pustinjak, tvrde njegovi biografi. Voleo je večernje priredbe, restorane, kafane, oficirske pijanke i, naročito, kockanje. Rulet ga je, kao sablazan, neodoljivo privlačio.

Govorio je:

- Najvažnija je sama igra. Znate li kako to privlači? Kunem vam se da to nije samo dobit, iako mi je potreban novac...

A novac mu je bio i te kako potreban. Fjodor Mihailovič ga nikada nije imao dovoljno. Koliko god bi zaradio od pisanja knjiga, toliko bi, a i više, potrošio i prokockao.

Pisac nikako nije mogao da savlada zli duh kocke i da se odrekne bezumnog hazardiranja. Umesto da se potčini proverenom sistemu, on je rizikovao:

- Čim počnem da dobijam, ja odmah počinjem da rizikujem; ne mogu da se savladam...

Pošto je uvek bio u dugovima, zaključivao je sa izdavačima nepovoljne ugovore, pa je svoja besmrtna dela pisao u žurbi, bolesti i svim stradanjima koja sa sobom nosi beda. To je značajan argument koji svedoči o izuzetnoj snazi njegovog genija.

Kao početnik, žalio se bratu:

"Ako ne prodam delo, ja ću se, možda, obesiti."

A kao već slavan romansijer kaže:

"Meni se uvek dešavalo da početak dela bude složen u štampariji, a kraj - u glavi!"

Godine 1866. Dostojevski je zaključio jedan vrlo nepovoljan ugovor: ako u roku od mesec dana ne preda izdavaču nov, neobjavljen roman, čiji obim ne bi bio ispod deset štamparskih tabaka velikog formata, izdavač će dobiti pravo na veliku odštetu.

Osim toga moći će da u toku deset godina izdaje sve što Dostojevski napiše, i to bez ikakve naknade!

Dostojevski od tog romana nije napisao ni jedan red!

Pisac se za pomoć obratio jednom svom prijatelju koji mu je savetovao da nađe stenografa kojem će izdiktirati roman.

Dostojevski je pristao sumnjajući u uspeh takvog poduhvata. Sutradan je na vrata piščevog stana zakucao stenograf - dvadesetogodišnja učenica Ana Grigorjevna Snjitkina.

Dostojevski je stanovao u neuglednom, mračnom i tihom kućerku.

Prvi utisak koji je na Anu Grigorjevnu ostavio pisac, bio je mučan.

Pedeset godina kasnije, s neizbrisivom tugom, ona se sećala prvog susreta sa svojim budućim mužem:

"Nema reči kojima bi se mogao opisati onaj težak i žalostan utisak, kakav je Fjodor Mihailovič ostavio na mene prilikom našeg prvog susreta. Izgledao mi je zbunjen, teško zabrinut, bespomoćan, usamljen, uzrujan, skoro bolestan. Izgledao je tako pritisnut nekim nesrećama da ne vidi vaše lice i da nije u stanju da vodi povezan razgovor..."

Raspoloženja na početku nije bilo: autor je, izgleda, smatrao da mu poduhvat neće uspeti i da će stvar biti izgubljena.

Ali, savesni i tačni stenogrami njegove sekretarice, ubrzan tempo rada, zadovoljstvo postignutim rezultatima, ulili su autoru izvesni optimizam. On je, najzad, primetio da je njegova pomoćnica ne samo vredna u poslu, nego i ljupka i privlačna devojka. 

Imala je divne sive oči, pametne i sjajne, visoko čelo, energičnu bradu. Ponajviše zahvaljujući njoj, Dostojevski je na vreme završio rukopis i predao ga izdavaču.

Jednoga dana Ana Grigorjevna je ponovo došla kod Dostojevskog. Zatekla je pisca nešto uznemirenog. O tome ona pripoveda:

- Požurila sam da upitam Fjodora Mihailoviča: šta je radio poslednjih dana.

- Smišljao sam novi roman - odgovorio je.

- Ko je junak vašeg romana?

- Umetnik, ne više mlad. Jednom rečju: mojih godina.

- Ispričajte, ispričajte, molim vas - molila sam zainteresovana novim romanom.

I u odgovor na moju molbu potekla je sjajna improvizacija. Nikada, ni ranije ni kasnije, nisam od Fjodora Mihailoviča čula tako nadahnuto pričanje. Što je dalje pričao, bivalo mi je sve jasnije da priča o sopstvenom životu, samo što menja lica i okolnosti. 

Tu je bilo sve ono o čemu mi je govorio ranije, uzgred, u odlomcima. Sada mi je detaljna, povezana priča mnogo šta objasnila u njegovim odnosima prema pokojnoj ženi i rodbini...

- I eto - nastavljao je svoju priču Fjodor Mihailovič - u tom odlučnom trenutku svoga života umetnik, na svom putu, susreće mladu devojku vaših godina ili godinu-dve stariju... Je li moguće da mlada devojka, tako različita po naravi i po godinama, može zavoleti mog umetnika? Nije li to psihološki neistinito? O tome bih, eto, želeo da znam vaše mišljenje, Ana Grigorjevna.

- Zašto bi to bilo nemoguće? Jer, ako vaša Ana, kako kažete, nije prazna koketa, već ima osećajno i plemenito srce, zašto ne bi zavolela vašeg umetnika? Šta mari što je on bolestan i siromašan? Zar se može voleti samo zbog spoljašnjosti i zbog bogatstva? I, u čemu je žrtva s njene strane? Ako ga ona voli, ona će i sama biti srećna i neće se nikada pokajati!

Ja sam govorila vatreno. Fjodor Mihailovič me je uzbuđeno gledao.

- Vi ozbiljno verujete da bi ona mogla da ga zavoli iskreno i za ceo život?

On je neko vreme ćutao, kao da se kolebao.

- Stavite se za trenutak u njen položaj - rekao je...

- Zamislite da sam ja taj umetnik, da sam vam izjavio ljubav i da sam vas molio da mi budete žena. Recite, šta biste mi odgovorili?

Lice Fjodora Mihailoviča je odavalo takvu zbunjenost, takvu pometnju, da sam ja, najzad, shvatila da to nije samo književni razgovor i da ću njegovom ponosu naneti strašan udarac ako mu odgovorim neodređeno.

Pogledala sam lice Fjodora Mihailoviča i rekla:

- Ja bih vam odgovorila da vas volim i da ću vas voleti čitavog života.

Medeni mesec i kocka

Ubrzo su se Ana Grigorjevna i Dostojevski venčali. Na jednoj zabavi povodom venčanja, Ana Grigorjevna je bila neprijatno iznenađena; otkrila je da joj je muž teško i neizlečivo bolestan.

"Poslednjeg dana poklada ručali smo kod rođaka", pričala je Ana piščevom biografu Leonidu Grosmanu. "Gosti su se razišli, a mi smo ostali da poseđimo. Fjodor Mihailovič je bio veoma živahan i pričao je nešto zanimljivo mojoj sestri.

Iznenada je prekinuo priču u pola reči, pobledeo je, pridigao se sa divana i počeo da se naginje prema meni.

Ja sam zaprepašćeno gledala njegovo promenjeno lice. Odjednom se razlegao užasan, neljudski krik, tačnije vapaj, i Fjodor Mihailovič je počeo da se naginje napred...

Kakvu sam užasnu noć tada provela!

Tada sam prvi put videla od kakve užasne bolesti boluje Fjodor Mihailovič.

Slušajući njegove jauke i krike, koji satima nisu prestajali, videći njegovo patnjom unakaženo lice, koje više nije bilo nalik na njegovo, sumanuto ukočene oči, uopšte ne shvatajući njegov nepovezani govor, bila sam skoro sigurna da moj dragi, voljeni muž ludi.

Kakav strah mi je ulivala ta pomisao!"

Sledi četvorogodišnje potucanje Dostojevskih po Evropi. Pisac se kockao i gubio velike svote novca živeći u velikoj bedi. Prodao je sve što je imao i zapao u goleme dugove.

- Bilo mi je do dna duše teško da ga gledam kako pati - piše njegova žena. - Vraćao se sa ruleta bled, iznuren, jedva se držeći na nogama, tražio novac od mene, odlazio i, posle pola sata, vraćao se po novac još smrknutiji. I tako sve dok ne izgubimo sve što imamo.

Bezumno se nadajući velikom dobitku, Dostojevski je doveo sebe i ženu do ivice propasti.

"Sve sam izgubio", "Založio sam sat", "Preklinjem te, daj još novca", "Spasi me poslednji put..." - to je beskrajni moto piščevog stradanja u igri sa slučajem.

Kada je, po ko zna koji put, izgubio na kocki, napisao je ženi:

"Ana, dragi prijatelju-ženo moja, oprosti! Nemoj me nazvati podlacem. Ja sam učinio zločin, izgubio sam sve što si mi poslala, sve do posleđnje krajcere, juče sam dobio i juče sam izgubio. Anja, kako ću pogledati sebi u lice, šta ćeš reći o meni?"

Ana Grigorjevna će mu ponovo poslati novac koji je pozajmila i opet će očekivati vesti o gubitku.

U Ženevi, marta 1868. godine, rodilo se prvo dete Dostojevskog - devojčica Sonja. Taj događaj ispunio je pisca bezmernom srećom. Ali, ona je kratko trajala. Devojčica je ubrzo umrla i to je, u njegovom tužnom životu, bio najteži udarac.

Pao je u strašno očajanje.

Piše prijatelju:

"To malo tromesečno stvorenje, tako jadno, tako sićušno - za mene je već bilo lice i karakter. Ona je počinjala da me prepoznaje, da me voli i da mi se smeši kad sam joj prilazio. Kada sam joj svojim smešnim glasom pevao pesme, ona je volela da ih sluša. Ona nije plakala i nije se mrštila kad sam je ljubio. Ona je prestajala da plače kada sam joj prilazio".

Kako je okončan život ovog stradalnika i genija?

U zimu, 28. januara 1881. godine, Dostojevskom je iznenada pozlilo. Iz grla mu je šiknula krv i on je osetio neobičnu slabost.

Pao je u postelju.

Ujutro, Ana Grigorjevna se probudila i opazila da je muž posmatra.

- Pa, kako se osećaš, dragi moj? - upitala ga je, nagnuvši se prema njemu.

- Znaš, Anja - rekao je polušapatom - ja već tri sata ne spavam i stalno razmišljam. Jasno sam shvatio da ću danas umreti.

- Mili moj, zašto tako misliš? Pa, tebi je sada bolje, krv ti više ne ide ... Zaboga, ne muči sebe sumnjama, ti ćeš još živeti, uveravam te!

- Ne, ja znam, ja danas moram umreti!

Ana Grigorjevna je plakala.

On joj je zahvaljivao, tešio je. Zatim je kazao:

- Pamti, Anja, ja sam te uvek žarko voleo i nisam te nikad izneverio, čak ni u mislima!

Uveče se krvoliptanje ponovilo i Dostojevski je izgubio svest. U 8 časova i 38 minuta je izdahnuo. Bilo mu je tada šezdeset godina.

Tekst: B. V, obrada: Yugopapir (Dvoje, mart 1976.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate