FK Radnički Niš: Oduševljenje na Čairu / Nenkovićev tim razbija dominaciju velike četvorke? (1980)




Shvaćeno je da Niš - grad sportova, u kome dominiraju boks, rukomet, šah, odbojka i stoni tenis, ipak mora da misli i najviše i na svoj prvoligaški fudbal i da Radnički, posle osamnaest godina prvoligaškog staža, mora da krene u neka nova osvajanja, pa i da se snažnije čuje u evropskom fudbalu

Dokle poletni i stabilni tim niškog Radničkog može da dospe u Kupu evropske unije i da li je stasao jedan novi tim koji može da razbije dominaciju velike četvorke?

- Zanimljiv predlog!

To je bio komentar saveznog kapitena, nedavno, na jednim vrlo zanimljivim usmenim novinama, kada je postavljeno pitanje da li bi niški Radnički, možda bolje nego reprezentacija, sastavljena od fudbalera iz deset klubova, odigrao taj donekle presudni meč 15. novembra protiv Italijana?

Miljanić ne smatra da bi taj zanimljiv predlog bio i pravo rešenje i takav pokušaj je u ovom trenutku apsurdan, čak pomalo i smešan, ali je laskavo za niški Radnički, posle ubedljive pobede nad austrijskim LASK-om, da ima ljudi koji i na takva rešenja pomišljaju.

Takozvani kostur reprezentacije bio je privilegija Partizana 1966, Crvene zvezde 1971. i Hajduka 1975. i dalje, ali danas to više nije.

Miljanić ipak nije izbegao odgovor:

- Uspesi Radničkog ne čude, jer je trener Nenković stvorio tim koji, uglavnom u jednom istom sastavu, igra pune dve godine. To je slučaj i s Rijekom i Olimpijom, pa njihov prodor u vrh ligaškog fudbala više i ne čudi ...


Lutanja bez kraja



Plasman Radničkog u drugo kolo Kupa evropske unije shvaćen je normalno, kao pobeda boljeg tima, bez obzira što je LASK s trojicom austrijskih reprezentativaca i sa pet titula nacionalnog prvaka zvučnije ime, kao što se sada žreb u drugom kolu, posle vučenja u ciriškom hotelu "Atlantis" ne shvata panično, već kao nova i velika šansa da se Pantelić i drugovi nađu i u trećem kolu.

U isti mah shvaćena je normalno i poseta 35.000 gledalaca u revanšu Radnički - LASK, jer je na Čairu stvorena prijatna, drukčija atmosfera, u odnosu na neke minule sezone, kada se Radnički utapao u sivilo i samo ligaški prosek koji njegov navijač nije odobravao.

Šta se to, u međuvremenu, promenilo?

Kada je Radnički 1962. postao prvoligaš, stari dobri Čair je grcao pod ogromnim teretom onih koji su želeli da vide svoje ljubimce i svoje "prinčeve" fudbalske kako će se nositi s najboljim klubovima.

Bili su to lepi i srećni dani, kada se verovalo u Ostojića, Sovrovića, Jankovića, Kneževića i Jocića i kada je korpulentni centarhalf Grbić predvodio jedan tim entuzijasta.

Nije dugo prošlo da bi se pojavili Holcer i Vardić, verovalo se da će na Čairu dunuti jedan svežiji vetar, ali, sve je ostajalo po starom.

Nije se mnogo promenilo ni dolaskom Rajkovića, Cvetkovića i Andrejevića, jer je niškom navijaču bilo svejedno hoće li Radnički biti šesti, osmi, deseti.

U dva maha Radnički je bio i jesenji prvak, ali je u nastavku popuštao do te mere, da se 1975. čak borio za opstanak!?

Bili su to dani velikih lutanja.

Generalni sekretar Knežević, jedan od onih vrsnih fudbalera koji su poput Vujovića iz Sarajeva i Džajića iz Crvene zvezde ostajali u klubu i postajali njegovi uspešni poslenici, seća se kako je taj gnev navijača bio veliki, kada se čak sumnjalo da Radnički rasprodaje bodove, pošto se obezbedio od ispadanja.

Neki od niških statističara, koji se danas nadmeću i na jugoslovenskom nivou najzanimljivijih fudbalskih bilansa, pokušali su da sastave najbolji niški tim u poslednjih osamnaest godina i došli do vrlo zanimljivog sastava:


  • Pantelić (Knežević), Dimoski, Obradović, Jocić, Rajković, Holcer, Vardić, Ostojić, Cvetković, Janković i Jeremić... 


Ali, Radnički nikad u poratnoj istoriji nije imao kompaktniji tim od ovog današnjeg, nije imao ni povoljniju atmosferu za rad i dalji uspon.

Za takvu atmosferu pobrinuli su se i mladi ljudi, uglavnom privrednici i fudbalski zaljubljenici od ugleda i autoriteta u gradu, koji su nastavili tamo gde su se iskusniji sportski radnici pre njih umorili i zasitili.

Ni danas se ne odbacuju zasluge jednog Tošića za život Radničkog u jednom trenutku svog prvoligaškog življenja, ne odbacuje se rad Seratlića ili Mijalkovića, ali novi ljudi su uneli svežu krv i, zajedno sa svojim prethodnicima, pokrenuli neke nove tokove.

Radnički je veran tradiciji da ne kupuje gotove fudbalere i profanisane zvezde, ali više nije ni rezervat "velikih".


Koliko može trener



Navijač je počeo da se vraća na Čair. I za taj njegov povratak bilo je potrebno vreme, jer su ga svojevremeno razočarali odlasci Ostojića, Holcera i Cvetkovića, jer su i svi ti odlasci bili shvaćeni i kao odlasci generacija koje su ovi fudbaleri, kasnije uspešni u Crvenoj zvezdi, Hajduku i Partizanu predvodili, uvek obećavajući lepše dane i bolje rezultate.

Tužno je bilo i čitati, pre pet godina, da je jesenji prvak klub čiji je stadion najskromnije posećen, kao što je danas prijatno čuti da je taj niški list najzad okrenut i da Radnički, u prvoligaškoj konkurenciji, više ne igra da bi se samo formalno takmičio.

Možda je i dolazak trenera Nenkovića presudno uticao na nagli prodor Radničkog, posle tri dramatične godine kada je klub uporno tražio pravog trenera i morao da se zadovoljava privremenim rešenjima.

Nenković je jedna od zanimljivijih ličnosti u jugoslovenskom fudbalu, počev od istine da je kao "furešt" proveo čak pet godina na Hajdukovoj užarenoj klupi, do saznanja da se razočaran i sit bleferskog fudbala i nerada povukao u tihi Bor, prihvatajući dužnost sekretara SIZ za fizičku kulturu.

I, jednog dana, pre dve godine, u traganju za radnim i ozbiljnim stručnjakom, niški sportski radnici su se setili da postoji i živi Nenković i da bi možda on bio najbolje rešenje. Tako je Nenković došao u Radnički i tako se, na velika vrata, vratio u jugoslovenski fudbal.

Nije lako razgovarati s Nenkovićem, čak ako ste i njegov dobar prijatelj, jer uvek tri puta meri da bi presekao i nije sklon da se previše zanosi uspesima. Posle uspešnog starta u ovogodišnjem šampionatu, on je rekao da Radnički počinje da sakuplja bodove i da plovi ka mirnoj luci.

Posle pobede nad Partizanom i nerešene igre s Crvenom zvezdom usred Beograda, on je rekao da su pritivnici bili više slabi nego što je Radnički bio dobar, da bi posle trijumfalnog revanša s LASK-om jednostavno izjavio da je protivnik načinio nekoliko presudnih grešaka.

U njegovim izjavama nema isticanja Pantelića, Simonovića, Obradovića, Stoiljkovića ili Martinovića, po njemu su svi zaslužni za pobedu ili su svi krivi za poraz.

To je, ujedno, i pravi put i način da se jedan tim stalno drži mobilnim i dobro je Nenković procenio da Radnički, Rijeka, Sarajevo i timovi tog formata moraju stalno biti motivisani i pod tenzijom još boljih igara i rezultata.

Možda se Nenković posle teških razočaranja vratio na scenu i u jednom pogodnom trenutku i u pravi klub: kada je Radnički, najzad, zbio redove, stvorio čvrstu vezu između onih koji u klubu rade i onih koji nose njegov dres, da bi, kao iskusni profesionalac, zajedno s Stankovićem, Kneževićem i svojim neposrednim saradnicima mnogo učinio i na vraćanju navijača u Čair.

U takvoj situaciji ni grad nije sedeo skrštenih ruku.

Shvaćeno je da Niš - grad sportova, u kome dominiraju boks, rukomet, šah, odbojka i stoni tenis, ipak mora da misli i najviše i na svoj prvoligaški fudbal i da Radnički, posle osamnaest godina prvoligaškog staža, mora da krene u neka nova osvajanja, pa i da se snažnije čuje u evropskom fudbalu.

Danas je i novi Čair najbolje ogledalo rada u Radničkom.


Tim anonimnih mladića



Kada dođu dani velikih i malih prelaznih rokova, Radnički uglavnom dopušta odmor svojim fudbalerima i trenerima, jer su to i dani za ovaj klub savršeno nezanimljivi. Crvena zvezda tada juri Rajkovića i Janjanina, Hajduk juri Pešića i Simovića, Partizan juri Babića baš kao što Dinamo juri Kovačevića...

Radnički traži i nalazi pojačanja u klubovima iz okoline, pronalazi ih u jednom Gavriloviću iz Leskovca ili Bojoviću iz Priboja, da bi, samo mesec dana kasnije, i najupućeniji fudbalski čovek upitao: koji su to mladići?

U tom slučaju i Miljanić ima pravo objašnjenje "da je lako i Gavriloviću i Bojoviću i svima redom da se brzo uklope u prvoligaški sastav Radničkog, jer se ovaj godinama stvara i retko menja" ...

Taj i takav tim, do juče anonimnih fudbalera, danas je kandidat za prvaka i po mnogim autoritativnim mišljenjima najstabilniji prvoligaški tim.

Na golu je Pantelić, jedini standardni reprezentativac, ispred njega Gavrilović i Obradović, pa Bojović, Panajotović i Simonović. 

Dakle, iskusni golman i kapiten, koji svih devedeset minuta intenzivno učestvuje i misli u igri, i kvintet fudbalera koji znaju da igraju.

Miljanić ne krije da se Obradović poduže nalazi na njegovom spisku i da počinje sada ozbiljno da računa na Gavrilovića i Simonovića, koji su objektivno na vratima mlade reprezentacije.

Zanimljiv je i napad Radničkog, jer na krilima dominiraju kontroverzni Stoiljković i Mitošević, svaki na svoj način sposobni da odluče, dok su u triju Đorđević, Halilović i Martinović.

Do pre dva meseca se verovalo da je Martinović najbliži reprezentaciji, sada je ta nova i velika snaga Đorđević, da bi između njih do punog izražaja došao uporni i radni Halilović, koji opet u konkurenciji mladog Nikolića ima svoju večnu senku.

Miljanić se pre neki dan požalio da u torinskom meču definitivno neće moći da računa na Zajeca i Šurjaka, da su krajnje neizvesni Buljan i Peruzović, da postoje određeni problemi sa Sušićem, pa je zacelo i ta njegova tugovanka za osipanjem inspirisala na pitanje:


  • može li jedan klupski tim, kakav je na primer Radnički, možda i u nekoj široj verziji, da iznese torinski meč


U našim prilikama to je nemoguće, jer mi nemamo ni Ajaks, ni Juventus, ni Liverpul, ni Bajern, ali je laskavo da se u ovom teškom trenutku reprezentativnog fudbala, kada se i savezni kapiten lomi, razmišlja i na ovaj način.

Radnički nikad nije imao toliko golobradih u timu, ali nikad i toliko potencijalnih kandidata za reprezentativne selekcije kao danas.

To nije samo objašnjenje uspešnog starta u nacionalnom i evropskom kupu, već i objašnjenje za onih 35.000 gledalaca koji su, pevajući himnu, frenetično bodrili svoj tim u susretu s jednim prosečnim predstavnikom austrijskog fudbala.

Znači li to da će Radnički sutra, za dolazak jednog Hamburgera, Juventusa, Sent Etjena ili PSV Ajndhovena morati da širi već adaptirani stadion u Čairu?

Napisao: Miša Vasiljević, obrada: Yugopapir (Duga, oktobar 1980.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate