Jelena Šantić, primabalerina protiv rata: Imaš pravo da se boriš da svoj život učiniš vrednim

Iako joj na pamet ne pada da zameri onima koji su otišli (samo joj je žao jer joj nedostaju), ona sama nikada, kaže, neće otići, želi da pomogne koliko može u ovoj nesreći koja nas je sve zadesila. Jedan je od osnivača Centra za antiratne akcije, a između ostalog, već godinu dana sa grupom MOST pomaže ljudima u Pakracu

Oktobar 1994: Jelena Šantić je po mnogo čemu neobična žena. Između ostalog: kada je saslušala lekarsku dijagnozu koja joj nije davala mnogo nade ni za život, pitala je: "A da li ću moći da igram?" Jer, balet je za nju oduvek bio više od igre, postao više i od života.

*****

Glavni "krivac" za Jeleninu ljubav i opredeljenje za igru bila je njena tetka, mamina rođena sestra Irina Lukašević, svojevremeno poznata glumica i balerina u Italiji, koja je igrala sa De Sikom, u nekoliko filmova, između ostalih, u "Fani, balerina u skali" i "Un cattivo soggeto".

Pored tetke, i atmosfera doma u kome se rodila - "naša kuća je živela sa umetnošću, sa dubokim vrednostima ljudskog življenja kao što su muzika, književnost, slikarstvo, igra ... " - kazala mi je Jelena na početku razgovora.

Ćerka Milivoja Jovanovića, koji je pred II svetski rat bio šef policije i šef obezbeđenja princa Pavla, i Tatjane Lukašević, Ruskinje koja je poticala iz jedne stare petrogradske porodice čiji koreni sežu do 14. veka (kneževska kuća Havanski), vrlo rano je u jednoj otvorenoj, tolerantnoj i kosmopolitski orijentisanoj kućnoj atmosferi naučila da svako ima pravo na vlastito mišljenje, na borbu za ličnu slobodu i individualnost, ali i odgovornost za sopstveni život.

- Roditelji su meni i mojoj sestri Irini rano usadili mišljenje da to iz kakve porodice potičeš ništa ne znači dok sam svoj život ne osmisliš i učiniš vrednim. A za to, imaš pravo da se boriš.

Inače, posle rata, kada je moj otac kao antikomunista često zatvaran - iako je dokazano da je u to ratno doba spasao mnoge ljude, bio je istinski humanista - atmosfera u našoj kući je bila sasvim drugačija nego okruženje u kome smo živeli.

Sukobili su se duh tolerancije u kući i jedna rigidna atmosfera van nje, naročito teška za nas, ratne gubitnike. Dakle, na borbe i sukobe sam bila spremna još kao dete, ali ni sestra ni ja nismo rasle ogorčene i razočarane. I to, opet, dugujemo roditeljima koji su nas osposobili da stvari relativizujemo, da prihvatimo svoju različitost i razvijamo individualnost.

Kada se Jelena još kao dete zanela baletom i kada je sa šest godina sama otišla na audiciju u baletsku školu "Lujo Davičo" (i bila odmah primljena), roditelji su, naravno, podržali njen, vlastiti, izbor.

- Posle baletske škole odmah sam primljena u Narodno pozorište, ali meni to nije bilo dovoljno, znala sam da imam još puno da učim. Otišla sam na doškolovavanje u Monte Karlo, potom u Rusiju, pa Ameriku. 

Za mene balet nije bio samo igra i igranje, vrlo rano sam počela da postavljam pitanja: zašto volim da igram, koji se procesi sve dešavaju, kako ...

U to vreme kod nas nije bilo knjiga o baletu, ja sam iz novina isecala slike i kritike i pravila svoje knjige. Sve to, u nekim starim koferima, čuvam i danas.

Začas je "iskopala" i donela pohabani i izbledeli kofer u kome su, pored rečenih "knjiga" sačuvane i fotografije tetka Irine sa De Sikom, na plakatu za Venecijanski festival ... uz druge, stare porodične slike, i ona na kojoj je njen otac sa princom Pavlom ...

U Pozorištu, priča mi dalje, njena karijera ide čudnim stepenicama.

- Velike individualnosti koje su učinile mnogo na stvaranju posleratnog baleta, u isto vreme su bile netrpeljive prema svemu novom, drugačijem. Samoljublje te generacije nije podnosilo ukazivanje na greške.

Ipak, uz otpore i borbu, Jelena ide od manjih ka većim ulogama, početkom sedamdesetih igra sve glavne role baletskog repertoara - u Žizeli, Labudovom jezeru, Začaranoj lepotici, Silfidi, Hofmanovim pričama, Makar Čudri, Per Gintu ...

- Igra je strahovito moćna. Ako su raniji vekovi pripadali nekim drugim umetnostima, dvadeseti je, sigurno, vek igre. Ona je najviše uticala na sve druge umetnosti u ovom veku, sve ih sintetizovala. 

Uvek sam imala jedan multidisciplinarni pristup baletu, uvek bila radoznala i spremna da otkrijem neki novi aspekt igre, svesna da u životu ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda, da ima druga, treća ... hiljadu strana koje treba otkriti.

Podrazumeva se da žena pere veš na ruke

Uzbuđivalo ju je uvek bogatstvo života, šta se u njemu i od njega može učiniti, a u svemu naći neku svoju ravnotežu, uraditi stvari onda kada želiš i onako kako želiš.

- Isključivo moj izbor je bio da se posvetim igri, ja sam se i udala kada sam htela, razvela sam se - opet kada sam to sama odlučila. Dete sam rodila - naravno, kada sam ja to želela ...

Ići na taj način kroz život traži silnu energiju, veliku hrabrost u čestim konfrontacijama sa okolinom gde većina tapka sigurnim, ustaljenim stazama.

Imala je, priznaje, strahovite lomove i krize zbog toga, plakala, čak odustajala - ali samo za trenutak. Vrlo brzo, posle obrisanih suza, išla je dalje onako kako je mislila da je ispravno, iskreno, ljudski.

Jedna od dilema sa kojom je "borbu" vodila a sa kojom se susretne većina žena na ovim našim balkanskim, patrijarhalnim (i dalje) prostorima, je kako uskladiti karijeru sa brakom (ili obrnuto).

- Moj mladalački brak sa Gojkom Šantićem nije mogao da opstane zbog različitih mentaliteta, vaspitanja. Ja se nikada nisam uklapala u ono što se podrazumeva pod standardnim brakom, u to se nikada, ama baš nikada ne bih uklopila i to od mene niko ne može da očekuje.

Pa objašnjava: od žene se uvek očekuje da ona bude ta koja će da brine o kući, o svemu u vezi sa domaćinstvom - banalna je već ta priča, ali, znate ono, ako se pokvari mašina za veš a nema se para za novu, podrazumeva se da žena pere veš na ruke ... i tako dalje.

Ako u isto vreme žena ima šira interesovanja, svoju profesiju, onda to postaje ogroman teret za nju.

Muž od nje očekuje određene stvari, okolina ima sliku u koju treba da se uklopi, mnogi očekuju da u karijeri dođete do vrha.

Kako od žene svi nešto očekuju, i ona sama od sebe počne sve to da očekuje. Neretko, tu nešto, ili neko, počinje da "puca" - kod Jelene bio je to brak.

- Priznajem da je posle šest-sedam godina preovladala moja želja za slobodom.

Ta želja uvek je nadvladavala sve - i onda kada je otac njene ćerke Irine Ljubić, diplomata, dosta stariji od nje, tražio da se odrekne karijere u najboljim, zrelim godinama. I tada je načinila korak koji ju je činio slobodnom, odlučila se da se ne udaje i da sama gaji dete.

- Danas sam presrećna da je moja ćerka sa sedamnaest godina jedna mudra, uravnotežena osoba koja se u životu divno snalazi. Za sada je učenica Pete gimnazije, govori dva jezika, voli umetnost a sama će izabrati čime će se kasnije baviti. Nas dve imamo lepu zajednicu, snalazimo se i kada smo bez para. Baš lepo živimo ovde.

To "ovde" je stan u jednospratnoj kući u Ulici Ivana Milutinovića, namešten komadima starog, porodičnog, kvalitetnog nameštaja od orahovine.

Podrazumevaju se detalji i ukrasi od fine ruske srebrnine, među slikama dominira portret lepe Tatjane rođene Lukašević koji je, odmah po svadbi, kod crnogorskog slikara, akademika Miloša Vuškovića, naručio zaljubljeni Milivoje Jovanović ...

Iako je odlučila da se ne udaje i da živi sama Jelena kaže da je u životu imala dovoljno ljubavi.

- Ja sam, s jedne strane, ljubav uvek pomalo idealizovala, a opet, od mladosti sam imala oprez da ne srljam tražeći je pošto-poto. Muškarci imaju, inače, jedan naročiti odnos prema balerinama i opasno je kada za njih to nisi ti, nego - tvoja profesija.

Svoju ženstvenost sam uvek odvajala od baleta ...

A ljubavi toliko ima oko nas, treba samo biti za nju otvoren. Kao i prema životu, čudesnom i nepredvidljivom, sa toliko mogućnosti ... Uvek.

Ako hoćete - možete sve što želite

- Ispričaću Vam sada nešto o čemu, do sada, nisam želela da govorim. Pre devet godina sam obolela. Dijagnoza - rak jetre. Lekari su ovde za mene učinili šta su mogli ... Šanse da preživim pružala je operacija u Londonu za koju ja novac nisam imala. 

Bilo je leto, vreme godišnjih odmora i u SIZ-u zdravstvenog osiguranja su čekali da se lekari na jesen okupe, pa da se formira komisija koja će odobriti troškove za operaciju u inostranstvu. A meni je vreme isticalo ...

Tada je moja sestra Irina (dr Irina Subotić, inače viši kustos Narodnog muzeja) preuzela stvari u svoje ruke: sela je u kola, "strpala" u njih direktora SIZ-a i zajedno sa njim obišla sve bolnice, išla od jednog do drugog lekara dok nije skupila potrebne potpise koji su svedočili da mi je jedini spas - London.

Kada je tamo stigla, Jelenine šanse su bile pola-pola (statistika, naime, neumoljivo beleži mali procenat bolesnika koji su prebrodili opaku bolest organa kao što je jetra).

Svesna apsolutno činjenice da joj je život doveden u pitanje, ipak je pred operaciju pitala lekara - ne hoće li preživeti, nego, da li će moći da igra?!

Čovek se u čudu zagledao u nju, pa posle nekog vremena odgovorio:

"Ako Vi hoćete - možete sve što želite."

Posle operacije i oporavka njen život je, veli, dobio jedan novi kvalitet, ponovo se ukazalo onih hiljadu mogućnosti da se život obogati i osmisli. Sa jednom novom energijom uronila je u ono što je njen život - u igru. Posle operacije raka na jetri zaigrala je u "Nastasji Filipovnoj".

- Opet sam bila na sceni, dočekala sam još jednu premijeru.

A pre nekih sedam godina počela je da se bavi i koreografijom, sarađivala sa Goranom Markovićem u filmu "Već viđeno", sa Mirom Erceg radila "Orestiju", sa Harisom Pašovićem "Krvoskok", njena "Isidora Dankan" je bila najbolje muzičko scnsko delo te godine.

Potom, u Akademiji nauka je imala naučni rad "Inkorporiranje folklornih elemenata u delima domaćih kompozitora", a sada, za 125 godina Narodnog pozorišta priprema rad o čuvenom igraču Dušku Trniniću koji, kasnije namerava da pretoči u knjigu.

U svom tom zamahu lepih događanja dogodila se i jedna ružna stvar - prošle godine, pred predstavu "Nastasje Filipovne" ošamario ju je Danilo Lazović.

Jelena je to veče ipak odigrala svoju ulogu, a onda, posle trideset punih godina zauvek napustila Narodno pozorište.

- Tamo više ne idem, a i oni me ne zovu ... Neću nad time da lamentiram, ja sam osoba koja uvek ide napred. Pošto toj Kući u kojoj sam provela tri decenije nisam potrebna, ja sam se okrenula projektima van zemlje. 

Radim jednu studiju o baletu za Univerzitet u Lisabonu, zvali su me iz Južne Afrike, da za crnačku decu osnujem baletsku školu, imam poziv iz Šri Lanke da na tamošnjem univerzitetu održim seminar o istoriji evropskog baleta, u Libanu ću raditi na jednom velikom, međunarodnom projektu, baletu posvećenom miru ...

Kao član Evropske lige umetnosti, UNESKO-a u Parizu i Istoričara baleta u Americi imam ioš sijaset obaveza i zaduženja, jedno od njih je da ovde radim na osnivanju Instituta za istraživanje igre.

Zbog svih tih projekata Jelena mnogo putuje, a to je i prilika da se susretne sa mnogim dragim prijateljima koji su otišli iz zemlje.

Druge, koji su i dalje ovde, voli da okuplja u svojoj kući.

- Irina i ja se smejemo kako ja sada pravim salone kao nekada moja prabaka u carskoj Rusiji. O tim salonima bake, Klaudije Lukašević, književnice inače, baš je nedavno pisano, povodom 70. godišnjice Šostakoviča kome je ona pomogla svojevremeno da dobije stipendiju, intervenišući kod ministra kulture, moćnog Lunčarskog ... 

Elem, kako voli da kuva, Jelena za svoje prijatelje uvek pripremi po neki specijalitet, nekada je to boršč, često jela koja sama smišlja (za bogate trpeze nikad dovoljno para ...)

Iako joj na pamet ne pada da zameri onima koji su otišli (samo joj je žao jer joj nedostaju), ona sama nikada, kaže, neće otići, želi da pomogne koliko može u ovoj nesreći koja nas je sve zadesila.

Jedan je od osnivača Centra za antiratne akcije, a između ostalog, već godinu dana sa grupom MOST pomaže ljudima u Pakracu.

- Razaranja u tom nekada tako bogatom delu Zapadne Slavonije su bila ogromna, ljudi su izgubili sve - od najbližih, do svojih kuća, imanja, svega što je činilo normalan život. U toj nekadašnjoj raskrsnici puteva, Pakracu, stanovništvo je bilo mešano, 36 posto je bilo mešovitih brakova. 

Sada, granica je na pola ulice, familije su razdvojene ...

Uništena je komunalna infrastruktura, u gradu nema vode, struja dolazi povremeno. Tamo nema ni lekara, apotekara, zubara, nastavnika ... kada bi neko hteo da se vrati ili ode tamo i da radi ne volonterski, nego za platu, bilo bi to dragoceno za ljude tog kraja.

Okrenuta uvek onome što dolazi

Pomoć, najraznovrsnija je dobrodošla, a volonteri MOSTA su, između ostalog nabavili seme za setvu kukuruza, sakupili materijal za obnovu škole, pomogli u obnavljanju biblioteke sakupivši 600 knjiga...

- Ljudi tamo ne žele da žive od humanitarne pomoći, oni žele da rade, da se vrate nekadašnjem životu. Kako žene tog kraja neverovatno vešto i lepo štrikaju i heklaju, mi smo organizovali akciju pletenja džempera za izbeglice iz Beograda. 

Pa smo skupljali pečurke, lekovito bilje - na čemu može lepo da se zaradi.

Organizujemo i razne seminare - jedan koji je pobudio veliko interesovanje je kako se nenasilnim putem mogu rešavati konflikti.

Tu su i razne literarne večeri, maskenbal za decu ...

I reći ću Vam nešto što je jako izraženo a što pruža nadu u povratak nekog boljeg života: tamo se odrasli odriču svega samo da bi mogli da pošalju decu na školovanje u Suboticu, Beograd.

Po prirodi Jelena Šantić je optimista, okrenuta uvek onome što dolazi, verujući u život, u njegovu obnovu i uvek neki novi kvalitet.

- Dok sam bila mlađa uvek sam se lomila i pitala da li je to što radim dobro, da li je to ono što ja zaista želim, hoću i smatram ispravnim. Mnogo sam celoga života učila i radila, želela da na pravi način sazrim i da od svog života nešto napravim, da ne budem jednoga dana samo bivša, ofucana balerina.

Razgovarala: Jasna Terzić, obrada: Yugopapir (Duga - Žena, oktobar 1994.)

Duško Trninić

Gojko Šantić

Podržite Yugopapir: FB TW Donate