Pages

Kako da u Nišu mlad čovek dođe do svog dinara: Pokušao sam preko student-servisa, ali ... (1977)




Daju mi 50 do 60 starih hiljada mesečno, a ponekad "uskoči" i majka. To trošim na cigarete, kafanu, oblačenje... Tako sam, obzirom da se radi o skromnoj sumi, prinuđen da se oblačim kao hipik

Jedna od osnovnih težnji mladosti je - samostalnost. Želja da se živi u skladu sa sopstvenim nazorima, da se donose sopstvene odluke. Neretko je to osnovna tačka oko koje se rasplamsavaju međugeneracijski sukobi.

No, postavlja se pitanje: koji je pravi put istinske samostalnosti mladog čoveka? Ekonomisti se neće mnogo dvoumiti: nema samostalnosti bez ekonomske nezavisnosti!

Očigledno, biće vrlo blizu istine.

Znači, snove o samostalnosti treba ostaviti za bolje dane, to jest do prve plate?!

Nije li to predugo, obzirom da se želja za samostalnošću javlja već sa prvim danima puberteta; od tada pa do zaposlenja treba čekati ponekad i više od jedne decenije? Nije li to mnogo kad se zna da se mladost ne može pohvaliti strpljenjem?

Srećom, postoji i jedno kompromisno rešenje. Ono se zove - džeparac. Naravno, pod uslovom da se stiče sopstvenim zalaganjem i radom.

Na zapadu je obrazac uvođenja mladih u život kroz samostalno zarađivanje džeparca veoma razvijen. Zna se da su čak i deca nekih multimilionera, za vreme školovanja, zarađivala prodajući novine, raznoseći mleko, ili na neki sličan način.

Na ovaj poslednji podatak može se gledati i sa dozom podozrenja; ali ipak, u njemu očigledno postoji i nešto više od obične demagogije.

Kako kod nas stoje stvari na tom planu? Koliko su mladi spremni da svoje težnje za samostalnošću pokažu, opravdaju i ostvare putem angažovanja ka delimičnoj ekonomskoj nezavisnosti?

Da to proverimo, otišli smo u Niš - privredni, saobraćajni i kulturni centar jugoistočne Srbije. Dakle, u grad koji pruža, bar teorijski, puno mogućnosti mladom čoveku da dođe do svog dinara. Dinara za najosnovnije potrebe, za izlaske, zabavu ...

Evo šta su mlade Nišlije imale da nam kažu na temu: džeparac.


*****



Biljana Anđelković, šesnaest godina, učenica tehničke škole:

- Suma koju sam do sada samostalno zarađivala iznosi 50.000 starih dinara. Po toliko smo svi dobili kad smo, tokom prve godine, bili na praksi.

Inače, ni pre ni posle toga nisam pokazivala neku samoinicijativu da zaradim za džeparac. Verovatno i zato što mi ga roditelji redovno daju: po pet ili više hiljada starih dinara nedeljno - zavisno od situacije.

Taj novac trošim sa društvom na izlaske i zabavu, "diskać", hotel i slično.

I ostale moje potrebe finansiraju roditelji.


Miomir Ristić, 20 godina, trgovac - nezaposlen:

- Roditelji mi daju, svakog dana po pet do deset novih dinara. Za izuzetne dane - praznike, rođendan - daju mi i nešto priđe. Recimo, za rođendan dobijem po 40 do 50 starih hiljada. Tada se trudim da sumu "razvučeni" na što duži period.

Inače, ovaj redovni kao i vanredni novac trošim isključivo na izlaske. Odeću, obuću i ostale moje potrebe roditelji posebno finansiraju.

Hteo sam svojevremeno i sam nešto da zaradim - preko student-servisa. Želeo sam da prodajem čestitke za Novu godinu.

Međutim, pri upisu došlo je do nekih komplikacija. Bile su potrebne nekakve potvrde i tome slično, pa sam odustao.


Bratislav Stanković, 28 godina, apsolvent Fakulteta zaštite na radu:

- Ranije sam dobijao studentski kredit, a i radio sam preko student-servisa - prao prozore na novogradnjama. Sada više ne dobijam kredit jer sam "rastegao" studije, a ni ne radim preko student-servisa zato da bih što više vremena ostavio za učenje i završetak studija.

Trenutno zavisim od dobre volje oca i starijeg brata. Dok sam bio u vojsci, slali su mi redovno novac, pa im je ta navika ostala i sada, kad sam se vratio.

Daju mi 50 do 60 starih hiljada mesečno, a ponekad "uskoči" i majka. To trošim na cigarete, kafanu, oblačenje...

Tako sam, obzirom da se radi o skromnoj sumi, prinuđen da se oblačim kao hipik.


Jasmina Marić, šesnaest godina, učenica gimnazije:

- Džeparac mi daju roditelji. Ponekad za ceo mesec, oko 35 hiljada starih dinara; ali, ja taj način ne volim, jer obavezno, pre narednog prvog, ostanem bez para. Više mi odgovara kad mi daju svakodnevno, koliko mi treba.

Osim toga, i ujak mi povremeno šalje novac. Kad se sve sakupi - nije loše.

Dovoljno mi je za diskoteku, gde najviše trošim.

Ponekad od džeparca kupim i nešto šminke, ali to je retko, jer mi roditelji za takve i slične potrebe daju posebno.

Bilo bi interesantnije i bila bih zadovoljnija kad bih ja sama zarađivala - bar koliko za izlaske. Međutim, valjda zbog inercije, na tom planu nisam do sada ništa preduzimala.


Boško Jovanović, 22 godine, student ekonomije:

- Meni bi zaista dobrodošlo kad bih mogao nešto da zaradim. Pokušao sam preko student-servisa, ali da bi se preko njih dobio neki poslić treba imati veze: studenata je puno a posla malo.

Istina je, nisam pokušao na drugi način da dođem do novca, da se sam snađem.

I tako, živim sa onim što mi roditelji pošalju sa sela - 150.000 starih dinara. Od toga, na bonove za hranu ode 46.000 (ručak i večera; doručak preskačem), za cigarete 25.000 i za sobu 50.000.

Ostatak trošim na izlaske.

Za odeću, obuću i knjige dobijem jednom godišnje od roditelja veći iznos.


Gordana Živanović, 21 godina, student građevine:

- Student-servisu se nisam prijavljivala - nemam slobodnog vremena, a i kažu da se preko njih teško dolazi do posla.

Naravno, volela bih da nešto samostalno zaradim - kad bi se našao neki lep i odgovarajući posao.

Ovako, živim sa 130.000 dinara mesečno.

Pola je kredit, a pola mi šalju roditelji koji žive u Svetozarevu.

Štedim na svemu: hrani, grejanju, oblačenju, šminci... Za izlaske mi retko nešto ostane.


Vladimir Ilić, 21 godina, student prava:

- Nemam neki određeni džeparac, već mi roditelji daju po malo svakog dana, a i deda nešto. Na taj način se mesečno sakupi 80 do 100 hiljada starih dinara.

Sve to trošim na izlaske i zabavu.

Samo izuzetno od toga kupim nešto odeće i obuće.

Recimo, ako mi se neke cipele posebno svide, a skupe su, onda žrtvujem deo džeparca, jer znam da se roditelji ne bi složili da daju ceo iznos.

Da, padalo mi je na pamet da bih i sam možda mogao nešto da zaradim, ali nisam ništa konkretno preduzimao, jer mi je dobro i ovako.


Emina Tokić, devetnaest godina, student elektrotehnike:

- Osnovni izvor finansiranja su moji roditelji. Daju mi oko 100.000 dinara mesečno, već prema potrebi.

Preko leta, za vreme raspusta, zaradim i sama ponešto preko student-servisa.

Samo, oni plaćaju slabo i neredovno, i po pet meseci čekam na zarađeni novac.

Dakle, ono što je sigurno - to su roditelji i novac koji stiže od njih.

Trošim ga na izlaske i šminku.


*****



Zaključke u ovoj anketi nećemo izvoditi. Čini nam se da je dosta jasno iz izjava koje smo dobili. A najjasnije je da nešto nije u redu.

Gde, kako i zašto - to su već pitanja koja zahtevaju širu diskusiju, koju ćemo povesti ako ste vi, naši čitaoci, zainteresovani za to.

Anketu vodio: Žarko Konstantinović, obrada: Yugopapir (Dvoje, mart 1977.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate