Marija Baksa, životna priča slavne glumice: Zašto nije igrala u jugoslovenskim filmovima? (1982)

Interesantno, ali i pomalo neverovatno, zvuči podatak da Marija u svojoj zemlji (sem jedne manje epizode u filmu "Bokseri idu u raj") nije glumila. A još u sedmom razredu gimnazije nju i Stašu Pešić pozvao je u "Avala-film" Mića Popović. Na žalost, ovaj filmski projekt nikad nije realizovan

Ime Marija, a prezime Baksa - taj divan spoj jugoslovenskog arhitektonskog čuda (sa dva zaostala ispita, a možda će ih položiti u međuvremenu?) na dve noge (i to kakve) i glumačkog dara jednog našeg gastarbajtera na privremenom filmskom radu u Italiji - izazov je za svakoga: novinara, čitaoca, muškarca, ženu, Milovana Ilića (mada je sada Tanja kod njega "in"), a ponajviše za samu Mariju.

A vraški je teško pronaći taj prekrasni "izazov" - pošto je čas u Rimu, čas u Americi, čas u Beogradu.

Posle dugog traganja našli smo je na "tamo nekom kilometru" Obrenovačke džade (koja je najzad popravljena), kod čuvenog Mije Alasa.

Verovatno, da se tu, uz njegovu čuvenu riblju čorbu i prženu kečigu, posle tolikih godina "dobrovoljnog izgnanstva", čovek opet najbrže vraća svojoj nacionalnoj pripadnosti, prijateljima, dobrom apetitu... 

A lepa Marija Baksa živela je u Rimu više od decenije.

Moji koreni su u Jugoslaviji i Rimu

- Otišla sam tamo na praksu arhitekture, na mesec-dva. Pošto su biro gde sam radiia, često posećivale i filmadžije, ubrzo su me "primorale" da potpišem trogodišnji ugovor sa producentskom kućom čuvenog De Laurentisa, koji mi je garantovao najmanje dve glavne uloge godišnje i ne baš male honorare.

- Za vas se uskoro čulo i van Apenina...

- Naročito posle filmova, kao što su "Džoe Valači", "Tajna Koza nostre" sa Linom Venturom i Čarlsom Bronsonom kao partnerima i "Crni Torino", gde mi je "sparingovao" Bad Spenser.

Između prenatrpanog programa snimanja uspela je da "trkne" na tri meseca do Amerike, gde je reklamirala (i to uspešno - i naši TV-gledaoci imali su prilike da vide jedan od tih spotova) proizvode jedne poznate kozmetičke kuće.

Uz svakodnevna snimanja po nekoliko časova, usavršavala je engleski jezik. Sve je bilo, činilo se, u najboljem redu, ali nešto ju je tištilo:

- Ja sam snimala u SAD još 1973. godine i tada me je ta velika zemlja naprosto fascinirala. Sedam godina kasnije sve sam to doživela na jedan drukčiji način, kao već odrasla osoba! Ovde, pre svega, mislim na američki način življenja, razmišljanja, mentaliteta, stalnu trku za novcem.

Lep je Njujork, ali trebalo je otići tamo znatno ranije, da se makar malo odraste u toj sredini.

A moji koreni su u Jugoslaviji i Rimu! 

Dakle, bilo je to jedno tepo turističko putovanje i vratila sam se u svoje rimsko prebivalište, koje je neko u međuvremenu obio.

Put se, kako vidite, višestruko isplatio, meni i još nekome!

- Vratili ste se, dakle, ponovo u Rim?

- Rim mnogo volim. Možda najviše zbog toga što Beograd nije daleko. A tu su moji najdraži: porodica, prijatelji, Kalemegdan. Tako sam se i lečila!

Jer, jedno vreme holesterol mi je strašno "skočio" i lekari su ustanovili da je sve to na "psihičkoj bazi", usled neprekidne čežnje za domovinom, tako izraženom kod ljudi koji rade van svoje domovine. 

Česti beogradski vikendi su me "naprosto" izlečili...

Gimnazijske ljubavi su najlepše i najiskrenije, pa zašto bi tu i Marija bila izuzetak. Ona je volela - slikarstvo!

- Čak sam i nekakve nagrade podobijala na izložbama u zemlji i van nje. Ali, kao što to obično biva, mama me protiv moje volje upisala na arhitekturu. Tako je jedna velika strast bila prigušena godinama...

Izuzetno cenim Felinija

- U poslednje vreme sve manje snimate. Zašto?

- Poslednjih godina u modi su filmovi strave i užasa, polupornići, gde sve pršti od krvi, noževa i brutalnog seksa. I poznatiji glumci, a naročito glumice, počeli su da dobijaju takve scenarije, koje su, silom prilika, morali da prihvataju.

Pored toga italijanski film (uglavnom sam igrala u njihovim komedijama) zapao je u veliku krizu.

Sve je to uslovilo, da mi režiseri više nisu nudili uloge koje ja želim. Zato je za mene bilo bolje da u tom trenutku "zaobiđem" film i "bacim" se, na slikarstvo.

Proletos sam imala jednu veliku samostalnu izložbu u poznatoj rimskoj galeriji "C’a d’oro". Pored toga što slikam strastveni sam kolekcionar; posebno mesto u mojoj zbirci zauzimaju, naravno, naši slikari.

Pored slikarskog ovo je i neka vrsta relaksacionog perioda za Mariju Baksu.

Sem toga, Marija kaže:

- Sve više počinjem da mislim i na privatni život, jer, kao i svaka žena, toliko žudim za detetom, porodicom. Ako tu uspem (čujemo da je uspela!) biće to za mene najveći uspeh u životu. Porodica, dete i slikarstvo biće mi jedine životne preokupacije.

Filmske ambicije su polako presahle, što verovatno ide sa godinama...

Interesantno, ali i pomalo neverovatno, zvuči podatak da Marija u svojoj zemlji (sem jedne manje epizode u filmu "Bokseri idu u raj") nije glumila. 

A još u sedmom razredu gimnazije nju i Stašu Pešić pozvao je u "Avala-film" Mića Popović.

Na žalost, ovaj filmski projekt nikad nije realizovan.

- Tada nisam imala ni trunčice filmskih ambicija u sebi. Tek po dolasku u "Večni grad" to se nekako probudilo u meni. Kasnije sam dobila dve-tri ponude iz Jugoslavije, ali ih nisam prihvatila.

Zašto? Jednostavno nisam mogla da se uklopim u "šemu" nekih naših reditelja. Ništa drugo!

- Felini?

- Zašto me nije bilo kod njega, mislite? Vrlo ga dobro poznajem i izuzetno cenim i kao čoveka i kao reditelja. Ali, njegove glumice su, po pravilu, gotovo duplo veće i teže od mene!

Juče je bila u Rimu, sada je opet među nama - ne samo holesterola radi. Italijani, zaista nemate sreće!

Tekst: M. Š, obrada: Yugopapir (Intervju, mart 1982.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate