Uvek mi je išlo sa velikim problemima i za sve sam platila svoj ceh. I skoro smem da kažem, niko me nije ni pitao to što me vi sada pitate, ali pošto sam na nekakvom bilansu kada podvlačim crvenu crtu, mogu da kažem da sam se izborila sama za sebe
Za naš smeh, naše zadovoljstvo i suze dala nam je sve svoje Ljubice, Marije i Majke rođene još tamo, u dalekom Erdeviku detinjstva, u opijenosti klovnovima iz petorazrednih cirkusa, tim bednim, jadnim, tužnim ljudima za kojima je krenula. Povređeno, usamljeno dete u hrabroj ženi poklonila nam je sve svoje skrivene klovnove.
Da li je morala mnogo da plati tu
ljubav koju nosi prema pozorištu, filmu, publici...? Šta dobija, a,
šta gubi i koji su to čudni putevi kojima u ženi jauče glumica?
*****
• Kažu da baš ne volite razgovore
sa novinarima?
- To nije tačno. Ja upravo smatram da
sam u velikoj obavezi prema novinarima. Međutim, ja sa njima ne
volim da razgovaram o stvarima koje nisu suštinske, ne volim da
govorim o usputnim stvarima, o sebi. Ja nisam atraktivna ličnost
mimo ove osnovne atrakcije - glume.
Živim jedan mali, ali istinski jednostavan život u kome se ne događa ništa što bi bilo vredno pažnje javnosti. Međutim, sve što je u vezi sa mojom profesijom to je na uvidu javnosti i nemam razloga da o tome ne govorim. Mislim da su tu nastali mali nesporazumi...
Živim jedan mali, ali istinski jednostavan život u kome se ne događa ništa što bi bilo vredno pažnje javnosti. Međutim, sve što je u vezi sa mojom profesijom to je na uvidu javnosti i nemam razloga da o tome ne govorim. Mislim da su tu nastali mali nesporazumi...
• Gledajući vas u filmskim i
tv-ulogama čini se da je svaka baš krojena po vašoj meri. Da li je
u pitanju puka slučajnost ili ipak namerno pravljenje uloga za vas?
- Ja mislim da je namerno pravljenje
uloga za mene, jer ja nikada nisam bila filmska zvezda apriori. Uvek
sam bila pozorišna glumica i verovatno sam imala veliku sreću da su
svi reditelji koji su me pozivali na film imali i velike razloge za
to.
Međutim, ja mislim da mi još uvek nismo dotakli jedan veliki fond žena, pogotovu ako govorimo o ratnom filmu. Mislim da su žene u ratu mnogo više učinile nego što naš film u ovom momentu hoće da pokaže.
Uglavnom se priča da su one bile samo saputnice velikih boraca, da su se nalazile u ulogama nekakvih sanitetskih službenica...
To su bili veliki borci počev od Marije Bursać, Kate Pejnović i da ne spominjem poznata imena, do onih nepoznatih žena koje su imale takve podvige koji se graniče sa grčkim temama. Mislim da žena na pravi način nije dobila svoje mesto, svoj pravi prostor, koji je ona u tom ratu imala i meni je veoma žao što je to još uvek tako.
No, to vreme će tek doći, to je neminovno. Nemoguće je predvideti jednu tako veliku snagu koju su žene dale u ovome ratu. A što žene nema u ratnom, pa i u savremenim filmovima, to je, ja mislim... ja ću sada reći jednu jeres sa kojom se muškarci naravno, neće složiti, ali verujem da nailazi trenutak žene... kada se žena jako oslobađa i kada žena postaje veliki vođa.
Mislim da je u pitanju veliki trenutak kada žena preuzima to kormilo i kada stvarno, rame uz rame, stoji sa muškarcem. Možda je samo potrebna jedna distanca da se to sagleda u svoj svojoj žestini i vrelini, to uspravljanje.
Inače, taj trenutak velike, prave žene, neminovno stiže i mislim da će i filmovi sve više biti okrenuti ženi kao vođi. Jer danas nije oslobođena samo ona žena koja neće.
Mislim da je ova zemlja i ovaj sistem široko otvorio vrata ženi i daje voćka tu, a da žena samo treba da je ubere ako hoće.
Međutim, ja mislim da mi još uvek nismo dotakli jedan veliki fond žena, pogotovu ako govorimo o ratnom filmu. Mislim da su žene u ratu mnogo više učinile nego što naš film u ovom momentu hoće da pokaže.
Uglavnom se priča da su one bile samo saputnice velikih boraca, da su se nalazile u ulogama nekakvih sanitetskih službenica...
To su bili veliki borci počev od Marije Bursać, Kate Pejnović i da ne spominjem poznata imena, do onih nepoznatih žena koje su imale takve podvige koji se graniče sa grčkim temama. Mislim da žena na pravi način nije dobila svoje mesto, svoj pravi prostor, koji je ona u tom ratu imala i meni je veoma žao što je to još uvek tako.
No, to vreme će tek doći, to je neminovno. Nemoguće je predvideti jednu tako veliku snagu koju su žene dale u ovome ratu. A što žene nema u ratnom, pa i u savremenim filmovima, to je, ja mislim... ja ću sada reći jednu jeres sa kojom se muškarci naravno, neće složiti, ali verujem da nailazi trenutak žene... kada se žena jako oslobađa i kada žena postaje veliki vođa.
Mislim da je u pitanju veliki trenutak kada žena preuzima to kormilo i kada stvarno, rame uz rame, stoji sa muškarcem. Možda je samo potrebna jedna distanca da se to sagleda u svoj svojoj žestini i vrelini, to uspravljanje.
Inače, taj trenutak velike, prave žene, neminovno stiže i mislim da će i filmovi sve više biti okrenuti ženi kao vođi. Jer danas nije oslobođena samo ona žena koja neće.
Mislim da je ova zemlja i ovaj sistem široko otvorio vrata ženi i daje voćka tu, a da žena samo treba da je ubere ako hoće.
• To vi mislite?
- To ja mislim i spadam u te žene. Ja
sam dugo godina i otac i majka svome detetu i osećam se kao čovek,
istinski kao čovek i skoro da ne mogu naći razliku između mene i
muškarca... Možda sam jedino malo želela da budem podređena prema
muškarcu u ljubavi, ali to je nešto dublje, nešto iskonskije.
Verovatno treba da prođe jako mnogo vremena da se žena toga oslobodi, ali ja kao ličnost i ne želim toga da se oslobodim, meni to sasvim pogoduje i prija.
Verovatno treba da prođe jako mnogo vremena da se žena toga oslobodi, ali ja kao ličnost i ne želim toga da se oslobodim, meni to sasvim pogoduje i prija.
Nikad nisam bila ljubavnica
• Niste feministkinja?
- Nisam feministkinja i mislim da je
feminizam nešto što je već preživljeno kao teorija, da je žena
već jedan deo toga osvojila i da je feminizam ostao samo jedna faza.
Feminizam je značio samo onda kada je žena istinski imala potrebu
da počinje nešto sa svojom prirodom a da je to danas potpuno pase,
danas kada su te mogućnosti tako široko otvorene.
• Nikada vas nismo videli u ljubavnim
scenama?
- To je zbog toga što ja nikad nisam
bila ljubavnica. Po svojoj prirodi jednostavno nisam rođena za to.
Svi su uvek za takve uloge tražili lepe žene, lepe po svom spoljnom
izgledu. Ja sam uvek spadala u ružne žene. Za sve svoje ljubavi ja
sam morala da se izborim, da se naradim.
Mene su moji muškarci voleli onda kada su me upoznali.
Nikad na prvi pogled i nikad nisu padali u nesvest.
Mene su moji muškarci voleli onda kada su me upoznali.
Nikad na prvi pogled i nikad nisu padali u nesvest.
Velika je sreća da se podudari lepa
žena i lepa glumica, ali, danas uopšte dolazi jedno drugo vreme...
I na sreću ja se polako smirujem u toj kategoriji.
Mene to više ne uznemirava, ne tražim više svoje mesto u tome jer ja prosto više nisam ljubavnica. Ja sam sada jedna zrela žena koja ima neke druge svoje životne probleme i prohteve. To je daleko iza mene i ja sam svoj ceh platila onako kako sam mogla.
Mene to više ne uznemirava, ne tražim više svoje mesto u tome jer ja prosto više nisam ljubavnica. Ja sam sada jedna zrela žena koja ima neke druge svoje životne probleme i prohteve. To je daleko iza mene i ja sam svoj ceh platila onako kako sam mogla.
• I da Ii ste zadovoljni?
- Veoma! Ja sam žena koja voli svoje
kasne godine i verovatno sam jedna među retkima koja se nikad ne bi
vratila u svoju mladost. Moja mladost je bila jedna velika zabuna,
jedna velika muka, veliko neznanje i patnja...
Sve što sam dobila dobila sam sa zrelošću i ja sam zahvalna svojoj zrelosti.
Sve što sam dobila dobila sam sa zrelošću i ja sam zahvalna svojoj zrelosti.
• Šta vas opseda?
- Poslednji koji me je tako izuzetno
opseo, koji me je tako užasno pokrenuo bio je Fasbinder.
(Postoji jedna lepa šansa da i u "Ateljeu" odigram jednog
Fasbindera što je moja velika želja.) To je čovek koji me je
zaista naterao na neko poniranje jako duboko u sebe...
Nisam shvatila da postoje neki slojevi koje nisam popunila u svome životu a da sam ih skoro proživela.
Volim filmove koji me pokreću na stvaralaštvo, na rad, volim filmove koji me motivišu... Zabavu? Matora sam za zabavu a matora sam i da zabavljam i možda sam umorna...
Imam potrebu da se družim sa velikim i jakim, kako u literaturi tako i na filmu, muzici...
Vrlo kasno otkrivam veliku, jaku klasičnu muziku. To nije poza, to je verovatno trenutak zrenja i žalim što sam bila dugo i siromašna i glupa... Glupa u smislu neprosvećenosti.
Vrlo teško sam sve dobila. Sve sam ružne stvari saznavala sama, lepe stvari su mi otkrivali drugi. Ja imam veliki broj prijatelja i jako puno ulažem u svoje prijatelje. Mene su oni naučili velikim stvarima. Imam sreću da imam prijatelje koji su značajni i umetnički vredni.
Uvek sam se osećala kao neko ko je ušao u jednu, lepu, bogatu biblioteku, galanteriju, muzičku dvoranu... već zavisno iz koje su oblasti bili moji prijatelji.
I zahvalna sam svetu koji mi je otkrio lepotu. Usamljenost je vreme u kojem ja otkrivam velike stvari. Mislim da je samoća za lenje ljude i da čovek ne sme biti sam, ali usamljenost o kojoj ja govorim je ona koju sam odabrala da bih upoznala neke velike kategorije duha i uma, koje možda nisam imala na svom putu, koji nije bio ni lep, ni lak.
Nisam shvatila da postoje neki slojevi koje nisam popunila u svome životu a da sam ih skoro proživela.
Volim filmove koji me pokreću na stvaralaštvo, na rad, volim filmove koji me motivišu... Zabavu? Matora sam za zabavu a matora sam i da zabavljam i možda sam umorna...
Imam potrebu da se družim sa velikim i jakim, kako u literaturi tako i na filmu, muzici...
Vrlo kasno otkrivam veliku, jaku klasičnu muziku. To nije poza, to je verovatno trenutak zrenja i žalim što sam bila dugo i siromašna i glupa... Glupa u smislu neprosvećenosti.
Vrlo teško sam sve dobila. Sve sam ružne stvari saznavala sama, lepe stvari su mi otkrivali drugi. Ja imam veliki broj prijatelja i jako puno ulažem u svoje prijatelje. Mene su oni naučili velikim stvarima. Imam sreću da imam prijatelje koji su značajni i umetnički vredni.
Uvek sam se osećala kao neko ko je ušao u jednu, lepu, bogatu biblioteku, galanteriju, muzičku dvoranu... već zavisno iz koje su oblasti bili moji prijatelji.
I zahvalna sam svetu koji mi je otkrio lepotu. Usamljenost je vreme u kojem ja otkrivam velike stvari. Mislim da je samoća za lenje ljude i da čovek ne sme biti sam, ali usamljenost o kojoj ja govorim je ona koju sam odabrala da bih upoznala neke velike kategorije duha i uma, koje možda nisam imala na svom putu, koji nije bio ni lep, ni lak.
Koliko običnog sveta se ne otkrije do kraja života...
• Pomenuvši Fasbindera, zanima me šta
mislite o Hani Šiguli?
- Hana Šigula je imala retku sreću da
sretne Fasbindera. Mi nemamo tu sreću da srećemo svoje Fasbindere, ili ne uvek. Hana Šigula
je jedno malo čudo glumačko... Hana Šigula je
imala sreću da prođe kroz taj pakao kojim je Fasbinder proveo. To
je velika sreća za glumca.
• Da li se slažete sa konstatacijom
da glumci nisu normalni ljudi samim tim što su glumci?
- Ne da nisu normalni ljudi - glumci se
bave strastima, a strasti su nepredvidive, strasti su opasne. Obični
ljudi koji se bave jednim egzaktnijim, jednim mirnijim poslom ne
uključuju svoje strasti, oni ih kriju ili ih strasti pohode samo u
velikim trenucima života, ali glumac koji ima svoje strasti je
izložen i jednoj kritici.
Gluma je u stvari pristajanje.
Biti glumac znači pristati na neuspehe, uspehe, pristati na ogoljenje strasti, pristati da se otvoriš do kraja.
Koliko običnog sveta se ne otkrije do kraja života, dok se jedan glumac otkriva gotovo svako veče.
Naravno, takvo otkrivanje je podložno kritici. A ta neobičnost dolazi iz tog pristajanja da igrate tuđe živote. Ja stalno, kao i svi glumci, imam osećaj da imam jednog podstanara u sebi. Uvek postoji jedan čovek koji vam ne da da imate samo svoj život, koji vas uznemirava, ali ja lično mislim da sam jedan vrlo normalan čovek.
Gluma je takva stvar - nepredvidiva. Sve je gotovo kad je gotovo. Onda je već i kasno, onda ste pred publikom.
Gluma je u stvari pristajanje.
Biti glumac znači pristati na neuspehe, uspehe, pristati na ogoljenje strasti, pristati da se otvoriš do kraja.
Koliko običnog sveta se ne otkrije do kraja života, dok se jedan glumac otkriva gotovo svako veče.
Naravno, takvo otkrivanje je podložno kritici. A ta neobičnost dolazi iz tog pristajanja da igrate tuđe živote. Ja stalno, kao i svi glumci, imam osećaj da imam jednog podstanara u sebi. Uvek postoji jedan čovek koji vam ne da da imate samo svoj život, koji vas uznemirava, ali ja lično mislim da sam jedan vrlo normalan čovek.
Gluma je takva stvar - nepredvidiva. Sve je gotovo kad je gotovo. Onda je već i kasno, onda ste pred publikom.
• I šta onda ostaje od Mire Banjac?
- Pa, ostaje onaj majčinski deo koji
sam celoga života otimala od svega. Verovatno je u tom mom poslu
najuskraćenije ostajalo moje dete koje je takođe pristalo na to. I,
verovatno, kada ja imam taj trenutak da sam u svojoj porodici, u
svojoj kući, ja dajem duplo više nego što drugi roditelji daju.
Osećam se i kao krivac, a vi znate da krivci uvek daju više da bi se izvukli iz svojih krivica.
Osećam se i kao krivac, a vi znate da krivci uvek daju više da bi se izvukli iz svojih krivica.
• Gledajući vas iz današnje
perspektive reklo bi se da vam sve ide kao niz vodu?
- Nikada mi ništa nije išlo kao niz
vodu. Uvek mi je išlo sa velikim problemima i za sve sam platila
svoj ceh. I skoro smem da kažem, niko me nije ni pitao to što me vi
sada pitate, ali pošto sam na nekakvom bilansu kada podvlačim
crvenu crtu, mogu da kažem da sam se izborila sama za sebe.
• Mislim da, ipak, niste umorni?
- Nisam umorna i mislim da je sramota
reći da sam umorna sve dotle dok pronalazim neke snage da sam ono
što se od mene očekuje.
Mislim daje važno da, kako kažu moji Sremci, da ukebam trenutak da se povučem. Važno je da znam trenutak kada treba otići kako ne bih bila smešna glumica i smešna žena, to su dve stvari kojih se bojim. Nadam se da ću osetiti pravo vreme.
Mislim daje važno da, kako kažu moji Sremci, da ukebam trenutak da se povučem. Važno je da znam trenutak kada treba otići kako ne bih bila smešna glumica i smešna žena, to su dve stvari kojih se bojim. Nadam se da ću osetiti pravo vreme.
Razgovarao: Miki Perković, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, maj 1984.)
