Nedavno sam na fudbalskoj utakmici prisustvovao takvoj "ljubavnoj predstavi" na tribinama da sam sve vreme crveneo pred svojim šestogodišnjim sinom. Odgovarajući na njegova mnogobrojna pitanja, objašnjavao sam mu da se teta i čika samo šale
Nije proteklo mnogo vremena od onih
dana kada je publika po bioskopima gledala intimne scene između
glavnih junaka, čije su se granice slobode kretale do poljupca.
Danas su bioskopski i TV ekrani preplavljeni slobodnijim erotskim
scenama, i to scenama koje ponekad zadiru i u pornografiju.
"Filmski poljubac" se preneo na ulice, u parkove, kafane, disko-klubove...
*****
U velikim gradovima "javni"
zagrljaj je postao svakodnevna pojava. Pa ipak, takvo ponašanje
mnogi, a naročito stariji, i sada osuđuju.
Da li je poljubac i svaki drugi oblik
ispoljavanja nežnosti na javnom mestu izraz ljubavi, ili
nepoštovanje pravila društvenog ponašanja?
U pretprošlom broju postavili smo ovo
pitanje mladićima i devojkama iz Sombora i sociologu prof. dr Manojlu
Gluščeviću iz Beograda. Ovom prilikom dajemo reč građanima
Beograda i psihologu Božici Vidanović.
Evo šta o tome misle građani
Beograda:
Svetozar Spirić, penzioner:
- Meni lično ne smeta takvo ponašanje
mladih. To je njihovo vreme, pa neka se provode ako im to pričinjava
zadovoljstvo.
I moja generacija je u mladosti imala
kontakte, ali su oni bili tajni. Naše oko, ipak, nije naviklo na
toliku slobodu, pa to na prolaznike ostavlja neugodan utisak. Zbog
toga bi trebalo da svi budu uzdržljiviji na mestima gde ima puno
sveta.
Na televiziji sam video da se u drugim zemljama ponašaju još slobodnije. Takvo eksplozivno ispoljavanje ljubavi, međutim, ne odgovara našem mentalitetu.
Na televiziji sam video da se u drugim zemljama ponašaju još slobodnije. Takvo eksplozivno ispoljavanje ljubavi, međutim, ne odgovara našem mentalitetu.
Dragan Sarić, vozač:
- Nedavno sam na fudbalskoj utakmici prisustvovao takvoj "ljubavnoj predstavi" na tribinama da sam sve vreme crveneo pred svojim šestogodišnjim sinom.
Odgovarajući na njegova mnogobrojna pitanja, objašnjavao sam mu da se teta i čika samo šale.
Takva "šala" za mene je ne samo znak nepristojnosti već i grubo izazivanje okoline i lično ponižavanje. Za sve ima mesta i načina, pa i za milovanje, zar ne?
- Nedavno sam na fudbalskoj utakmici prisustvovao takvoj "ljubavnoj predstavi" na tribinama da sam sve vreme crveneo pred svojim šestogodišnjim sinom.
Odgovarajući na njegova mnogobrojna pitanja, objašnjavao sam mu da se teta i čika samo šale.
Takva "šala" za mene je ne samo znak nepristojnosti već i grubo izazivanje okoline i lično ponižavanje. Za sve ima mesta i načina, pa i za milovanje, zar ne?
Spomenka Golubović, penzioner:
- Kad dvoje mladih šetaju zagrljeni,
sigurno je da ih vezuje ljubav. Tada je prijatno gledati ih. Ali, kad
preteruju, treba okrenuti glavu. Granice pristojnosti moraju da
postoje.
Oni kojih ih ne poštuju su, uglavnom, besposličari i površni ljudi.
Oni kojih ih ne poštuju su, uglavnom, besposličari i površni ljudi.
Anka Bulatović, medicinska sestra:
- Svako ima pravo da voli kad hoće i
gde hoće. Poljubac je izraz ljubavi, bez obzira gde se davao. U
njemu nema ničeg nepristojnog niti uvredljivog po okolinu.
To što se ljubav ranije krila, ne znači da su se ljudi manje voleli. Vreme tajnih sastanaka je prošlo; ljudi danas mnogo više pokazuju svoje pravo lice.
To što se ljubav ranije krila, ne znači da su se ljudi manje voleli. Vreme tajnih sastanaka je prošlo; ljudi danas mnogo više pokazuju svoje pravo lice.
Vasilije Ciljević, fotograf:
- Oni koji se ljube na javnom mestu
nisu zaslepljeni ljubavlju. Neki to čine zbog nepromišljenosti,
drugi u afektu, a neki da bi se istakli.
Zaljubljeni traže skriveno mesto za ljubav.
Zaljubljeni traže skriveno mesto za ljubav.
Siniša Bakarac, prosvetni radnik:
- Prava ljubav ne poznaje stid. Kad
čovek voli, ceo svet je njegov. Poljubac na ulici, pod uslovom da se
ne preteruje, nije nikakav prekršaj etike i bontona. Naši ljudi su
u tom pogledu još uvek stidljivi. Na našim ulicama gotovo da i nema
preterivanja.
Božidar Cvetković, radnik:
- To je više avantura nego izraz
ljubavi. Mnogi muškarci na taj način žele da se pokažu i dokažu.
Dok ljube jednu devojku, već gledaju drugu. Prava ljubav, međutim,
nije za gledanje.
Tair Muharemović, vozač:
- Poljubac na javnom mestu - ne znam
čemu to? Okolini, naročito starijima, to bode oči. Roditelji u
takvim prilikama, obično pomisle na svoju decu koja na
ulici, eto, mogu svašta loše da vide.
Božica Vidanović, psiholog: Zašto zvonimo na uzbunu?
Ulica nije krevet - činjenica je koju
ne treba dokazivati. Otkuda onda asocijacija: ulica - krevet? Ne
pravimo li mi sami tu vezu, veštački i providno, u želji da
pridikujemo drugima, da nekome, najčešće mladima, zamerimo što
čine ono za šta mi nemamo hrabrosti, što nam kruti vaspitni
postupci i norme ponašanja ne dozvoljavaju.
Lakše je kritikovati nego priznati sebi, da neko nas, ili da mi nekoga sistematski lišavamo jedne od najlepših ljudskih osobina - spontanosti.
Lakše je kritikovati nego priznati sebi, da neko nas, ili da mi nekoga sistematski lišavamo jedne od najlepših ljudskih osobina - spontanosti.
Zvonimo na uzbunu, a opasnosti nema.
Ako je i ima, ona sigurno nije tamo gde je mi vidimo.
Ako se pojedinac, emocionalno nezrela ili bolesna osoba, ponaša na ulici na način koji vređa našu ličnost i time atakuje na prihvaćene norme ponašanja, to još uvek ne znači da nam naša građanska savest nalaže da zazvonimo na opštu uzbunu, da pojedinačne slučajeve tretiramo kao pojavu.
Vid ponašanja koji je u jednoj sredini češći nego u drugoj, ne znači da je i društveno neprihvatljiv.
Ako je i ima, ona sigurno nije tamo gde je mi vidimo.
Ako se pojedinac, emocionalno nezrela ili bolesna osoba, ponaša na ulici na način koji vređa našu ličnost i time atakuje na prihvaćene norme ponašanja, to još uvek ne znači da nam naša građanska savest nalaže da zazvonimo na opštu uzbunu, da pojedinačne slučajeve tretiramo kao pojavu.
Vid ponašanja koji je u jednoj sredini češći nego u drugoj, ne znači da je i društveno neprihvatljiv.
Izlivi nežnosti na javnom mestu su
izraz ljubavi i prijateljstva, u najširem smislu te reči. Majka će,
na primer, poljubiti na ulici svoje dete bez obzira da li je u tom
momentu posmatraju hiljade nikada viđenih očiju.
Pri iznenadnom susretu sa prijateljem kojeg dugo nismo videli, pozdravićemo se spontanim bacanjem u zagrljaj, ponudićemo mu svoj obraz i potražiti njegov.
Rođake, najčešće, pozdravljamo zagrljajem i poljupcem, čak i ako je od poslednjeg susreta protekao samo jedan dan.
Voljenu osobu susrećemo raširenih ruku.
Koliko erotskog, a koliko kurtoaznog i naučnog ima u tim poljupcima i zagrljajima? Sve se to, između ostalog, dešava i na ulici i samo zbog te činjenice ulica nije i ne može biti krevet.
Pri iznenadnom susretu sa prijateljem kojeg dugo nismo videli, pozdravićemo se spontanim bacanjem u zagrljaj, ponudićemo mu svoj obraz i potražiti njegov.
Rođake, najčešće, pozdravljamo zagrljajem i poljupcem, čak i ako je od poslednjeg susreta protekao samo jedan dan.
Voljenu osobu susrećemo raširenih ruku.
Koliko erotskog, a koliko kurtoaznog i naučnog ima u tim poljupcima i zagrljajima? Sve se to, između ostalog, dešava i na ulici i samo zbog te činjenice ulica nije i ne može biti krevet.
Drugo je pitanje zašto smo spremni da
sve pozdrave, zagrljaje i poljupce u kojima sami ne učestvujemo,
svrstamo u erotske i ljubavne. Pravih erotskih izliva ljubavi na
ulici skoro da i nema, ili se, bar, mogu zanemariti.
Zašto onda pridikujemo?
Možda na taj način žalimo što su nam tradicija i običaji u tolikoj meri smanjili manevarski prostor za izlive nežnosti da se sve više gušimo i samokontrolišemo, što postaje opasno po našu egzistenciju.
Stalno smo u jednom strahu, u grču da nas neko ne vidi, da neko "pogrešno" ne protumači naše postupke i ponašanje uopšte.
Nepotrebno je, a i štetno po naše mentalno zdravlje, da se u tolikoj meri borimo protiv emocija i sputavamo njihovo ispoljavanje.
Možda na taj način žalimo što su nam tradicija i običaji u tolikoj meri smanjili manevarski prostor za izlive nežnosti da se sve više gušimo i samokontrolišemo, što postaje opasno po našu egzistenciju.
Stalno smo u jednom strahu, u grču da nas neko ne vidi, da neko "pogrešno" ne protumači naše postupke i ponašanje uopšte.
Nepotrebno je, a i štetno po naše mentalno zdravlje, da se u tolikoj meri borimo protiv emocija i sputavamo njihovo ispoljavanje.
Evidentno je da se mladi na ulici
ponašaju različito od odraslih, zrelih osoba.
Mi smo svesni njihovih postupaka, spoljašnjih manifestacija njihovog ponašanja, ali samo oni svesno osećaju svoje potrebe i trude se da ih zadovolje na način koji nije u neskladu sa uobičajenim načinima ponašanja.
Razumljivo je, onda, što kod njih izaziva revolt i otpor naša navika da ih kritikujemo u "njihovom" interesu. Sudove o ponašanju možemo donositi (neophodno je nenametljivo usmeravati mlade) ali se treba čuvati od presuda.
Pre nego što, grubo rečeno, osudimo njihove postupke, treba da se podsetimo da se oni nalaze u procesu sazrevanja i da moraju vidno manifestovati neke od karakteristika razvojnog perioda u kome se nalaze.
Mi smo svesni njihovih postupaka, spoljašnjih manifestacija njihovog ponašanja, ali samo oni svesno osećaju svoje potrebe i trude se da ih zadovolje na način koji nije u neskladu sa uobičajenim načinima ponašanja.
Prvo "Pomiluj seku", a onda "To pec, pec!"
Razumljivo je, onda, što kod njih izaziva revolt i otpor naša navika da ih kritikujemo u "njihovom" interesu. Sudove o ponašanju možemo donositi (neophodno je nenametljivo usmeravati mlade) ali se treba čuvati od presuda.
Pre nego što, grubo rečeno, osudimo njihove postupke, treba da se podsetimo da se oni nalaze u procesu sazrevanja i da moraju vidno manifestovati neke od karakteristika razvojnog perioda u kome se nalaze.
Sastajanje je najčešći način u
međusobnom zbližavanju mladih. Zajednički izlasci na ulicu,
bioskop, disko-klub... obezbeđuju najprijatnija, a možda i
najvrednija iskustva koja mladi stiču u procesu međusobnog
upoznavanja i zbližavanja.
Ti zajednički grupni izlasci pri kojima se, po našem mišljenju, ne zna ni ko je kome rod, ni ko s kim i zašto ide, imaju svoju unutrašnju harmoniju, jak razlog za održavanje i trajanje. Baš zbog toga se zajednički izlasci u mladosti najduže pamte i najčešće prepričavaju.
Ti zajednički grupni izlasci pri kojima se, po našem mišljenju, ne zna ni ko je kome rod, ni ko s kim i zašto ide, imaju svoju unutrašnju harmoniju, jak razlog za održavanje i trajanje. Baš zbog toga se zajednički izlasci u mladosti najduže pamte i najčešće prepričavaju.
Kad raspravljamo o ovoj temi ne smemo
zaboraviti da je jedan od najaktuelnijih problema adolescencije,
posmatran kroz prizmu našeg porodičnog vaspitanja, problem
osamostaljivanja mladih.
Moramo biti spremni i moramo činiti aktivne napore da omogućimo mladima da urastu u društvo i da im postepeno ustupamo obaveze i prava koja su rezervisana samo za odrasle i zrele jedinke.
Moramo biti spremni i moramo činiti aktivne napore da omogućimo mladima da urastu u društvo i da im postepeno ustupamo obaveze i prava koja su rezervisana samo za odrasle i zrele jedinke.
No, da se vratimo na osnovnu dilemu.
Rezultati nekih istraživanja sve više nas upozoravaju da se
otuđujemo jedni od drugih, da se u igranju svojih uloga sve više
emocionalno kontrolišemo i kočimo i da, pri tom, jedna od urođenih
čovekovih potreba - potreba za dodirivanjem - ne gubi ništa u svom
intenzitetu.
U najranijem detinjstvu tu potrebu
podstičemo vaspitnim postupcima: "Pomiluj seku", "Poljubi
baku", a ubrzo počinjemo da je sputavamo, opet vaspitnim
metodama: "To pec, pec", "To bode" i slično.
Dakle, prvo sigurnije upoznavanje sa svetom u koji beba ulazi ide preko dodira i dodirivanja.
Dakle, prvo sigurnije upoznavanje sa svetom u koji beba ulazi ide preko dodira i dodirivanja.
Dodirom učimo i osećamo.
Ali, ne treba svako dodirivanje okvalifikovati kao seks. Ako u dodiru ima nečeg što bi se moglo nazvati erotskim, onda je to samo u pozitivnom, prijatnom smislu, pa ga ne treba osuđivati.
Dodirom se uči, saznaje, pa zašto onda neka saznanja o seksu i erotici hoćemo da eliminišemo.
O potrebi i ulozi dodira najbolje govori činjenica da pravo građanstva sve više stiče i jedna nova metoda u lečenju - grupna terapija dodirom - jer se tako lakše i sigurnije uspostavlja prava veza sa stvarnošću.
Ali, ne treba svako dodirivanje okvalifikovati kao seks. Ako u dodiru ima nečeg što bi se moglo nazvati erotskim, onda je to samo u pozitivnom, prijatnom smislu, pa ga ne treba osuđivati.
Dodirom se uči, saznaje, pa zašto onda neka saznanja o seksu i erotici hoćemo da eliminišemo.
O potrebi i ulozi dodira najbolje govori činjenica da pravo građanstva sve više stiče i jedna nova metoda u lečenju - grupna terapija dodirom - jer se tako lakše i sigurnije uspostavlja prava veza sa stvarnošću.
*****
Možda bismo najviše učinili
ako umesto razrešenja dileme: da li su izlivi nežnosti na javnom
mestu izraz ljubavi, damo odgovor na pitanje: koliko bolesnih osoba
šeta našim ulicama...