Kod mene ne postoje neraščišćeni odnosi. Ja ne dozvoljavam neraščišćene odnose. Ni profesionalno. Sad sam već u nekim godinama, ne u poziciji, nego godinama, govorim o svojoj ličnosti, da mogu sebi da dozvolim da neke ljude eliminišem. Oni su oko mene, sa njima radim, ali o njima ne razmišljam. Najčešće ne želim ni da radimo zajedno. U našem poslu, to je luksuz
Negde na Kanarevom brdu, u iznajmljenom
(skupom) stanu, uz slatko i vodu kad dođu gosti, živi svoje obične,
ljudske dane, jedna glumica sva od vatre i nerva, sa licem čulnim
kao sam porok i osmehom svetlim kao kovrdže njene devojčice.
U tuđem stanu živi jedna plavokosa žena, podređujući svaki svoj
trenutak porodici, ni za tren ne dozvolivši da neko zadre u
intimnost njenih ljubavi. Ali, kad se naljuti, nasmeje, kad zabaci
glavu, u njoj prepoznajemo, "Još ovaj put", onu čudesnu
glumicu koja je pod svodovima Niške tvrđave u naletu osvojila
"Caricu Teodoru".
*****
• Kad si osetila taj prvi neki
treptaj koji je od tebe devojčice, devojke, tebe žene, stvorio
glumicu koja vri, koja gori u svakoj sceni? Bar na filmu, u pozorištu
te retko viđamo.
- To dođe neosetno, ali dok je čovek
mlađi on ne može da oseti taj trenutak. Tek kad dođu neke godine,
može da ga prepozna, da prebirajući po sećanjima sazna koji je
trenutak pravi za njega.
Ja strašno dobijam sa godinama...
Mislim da sam sad u najboljem trenutku, kad je najviše onih pravih
impulsa, kad čovek stekne neko životno iskustvo i intuiciju da
shvati kuda dalje.
U mladosti čovek leti, sve bi da proba, sve hoće
i nema tu koncentraciju na sebe, ne može sebe dobro da sagleda.
Ja sam sada vrlo opušteno biće i tek
sada mogu da sagledam koliko imam snage.
• Šta te, sem samoosećanja, napaja
tom snagom: da li ove male kovrdžice tu, što nam se "kotrljaju"
oko nogu, dok razgovaramo? Misliš li da je ispunjenje tebe kao žene,
kao majke, važno za tu zrelost glumice?
- Sigurno. Dete, to je jedna potpuno
nova ljubav koju čovek ne može da prepozna sve dok ga ne ispuni. A za kompletno shvatanje sebe,
čovek mora da bude potpuno zadovoljan. Ja sam vrlo zadovoljna sobom.
Nisam od onih koji zahtevaju nemoguće, mada imam dosta stroge i
ambiciozne ciljeve pred sobom, ali sam i realna.
Vrlo svesno radim
danas za sutra. Vrlo malo se obazirem na prošlost. Bacam je u
zapećak, ne interesuje me, sem kada me neko podseti na nešto, ali
ni tada ne mogu da se setim svakog detalja.
Zaboravljam i lepo i
ružno. Jedino me budućnost interesuje i za nju radim sada, da bi mi
bilo bolje, da bih ja bila bolja, da bih išla napred, da bi i u meni
bilo bolje.
Dete jeste jedna nova ljubav,
obogaćenje žene, ali ja, ipak, pre svega, o sebi razmišljam. Sve
što radim, radim najviše zbog sebe. Ni zbog deteta, ni zbog nekih
drugih ljubavi, nego zbog sebe, jer tek kad je čovek zadovoljan
samim sobom, može svima da se daje.
• Misliš da si potpunija u svojim
davanjima kad si zadovoljna? I na tom tvom putu, u tom življenju za
sutra, mogu li ljudi da te povrede? Kako reaguješ sa tom čudnom
svojom prirodom: i vulkanskom i tihom? Kako uspevaš da se pomiriš
sa sobom, a kako sa drugima?
- Ja se još uvek borim sama sa sobom, a
strašno sam se borila poslednjih sedam-osam godina da prevaziđem to
da treba svi da me vole. Jer, ja sam toliko bila otvorena za sve, da
mi nije bilo jasno kako neko može da me ne voli, ako sam iskrena i
svima dajem koliko mogu i šta imam, naravno, ne rasipajući sebe
beskonačno.
Nikom nisam činila zlo, da bi mi se zlim vlaćalo.
Negde u devetnaestoj shvatila sam da to tako ne ide. Kad sam došla u
Beograd, želela sam da sa tim društvom na Akademiji, pošto smo i
dan i noć bili zajedno, budem otvorena, bliska, iskrena.
Međitim,
već su se javljali zavist, neprijateljstva,
nezadovoljstva. Osetila sam to na svojoj koži. A žao mi je što mi
svaki dan iskustva oduzima dan bezazlenosti i bezbrižnosti.
Toliko sam stvarno propatila od tih, ne
bih rekla, susreta sa ljudima, nego nekih, pogrešno vraćenih lopti.
Onda sam počela da procenjujem kako mogu da se dam kakvom čoveku.
Ni dan-danas ne uspevam potpuno da se snađem u svemu tome, ali više
nema onakvih iznenađenja, mada se dese, jer nikako da shvatim da sa
licemerom moraš licemerno, sa lošim čovekom loše, da bi te
poštovao.
Posao je takav. Krećeš se među mnogo ljudi, moraš da
radiš sa njima, pa i sebe moraš da im prilagodiš. A ono što me
čini svežom danas je to što sam uspela da sačuvam sebe, jer sam
naučila kako treba sa kakvim čovekom.
- Kako ti uspeva da sačuvaš sebe, a
da radiš među tim ljudima, da se družiš sa njima, da ih upoznaješ i istovremeno učiš da meriš svoja davanja?
- Pa, zato što sam vrlo poštena prema
sebi. Uvek polazim od sebe. Mislim da kad čovek pošteno radi svoj
posao, misli na sebe i polazi od sebe, može sebe da sačuva. Kad se
pažnja obraća na neke drage, nevažne stvari, samo se zapliće u
vrzino kolo.
• Možeš li da se sačuvaš od
uloge? Koliko te uzme? I da li se uopšte čuvaš?
- Od uloge se ne čuvam. Imam neki
prirodni odbrambeni mehanizam. Teško dolazim do uloge, teško se,
kako mi glumci kažemo, otkačim od sebe, mada čovek nikad ne može
potpuno da bude neko drugi, ali vrlo brzo pobegnem od uloge.
Onako brzo, kako se sporo i teško
uvlačim u nju. Za svaku ulogu koju dobijem, želim da pronađem
razlog zašto je baš ja igram.
I kad igram dobrog čoveka, ja mogu
da iskopam deliće zla. Mislim da je najvažnije da li je to zlo
pogubno po ostale. Na osnovu zla može da se proceni koliko je ko
dobar.
Da sam bila ambicioznija...
• Misliš li da svi nosimo bar malo
zla?
- Svi ga imamo. Ono nas i čuva, u
stvari. Ali, kada je zlo jače, ono nas više ne čuva, nego prozli.
• Rekla si da uvek tražiš
opravdanje zašto si baš ti dobila neku ulogu. A zato što neke
uloge nisi dobila baš ti, da li si našla opravdanje?
- Ja mnogo više volim da se kajem zbog
onog što nisam, nego zbog onog što jesam uradila. Ali, dešava mi se
da budem zadovoljna što nisam igrala neke uloge koje sam
priželjkivala. Kad sam videla kako sve to izgleda i gde je smešteno,
stvarno mi nije bilo žao što ih nisam igrala.
I ne mislim da sam
išta propustila. Jedan novinar reče: "...da sam bila ambicioznija, bila bih već u vrhu".
Ne razumem šta to znači. Ne razumem šta
znači biti ambiciozniji.
• A biti u vrhu?
- U vrhu... Da ne govorimo o vrhu. Šta
znači biti ambiciozniji? Ne znam, stvarno ne znam. Moja jedina
ambicija je da pošteno i dobro radim svoj posao, da radim sa
rediteljima kojima sam stvarno potrebna.
Meni je to draže nego da
idem po televiziji, po pozorištima, bifeima ili kafanama gde se
sreću filmski ljudi. Ja ne znam da li to znači biti ambiciozniji.
• Krevete nisi pomenula. Ja to
smatram tvojim dobrim vaspitanjem. Kad smo već kod kreveta, ti se
nikad nisi skroz razgolitila, nisi igrala naga, a u svakoj tvojoj
putenoj sceni, čula se raspaljuju, seks vrca, koža gori... Nekad
tvoje oči naprave veći erotski naboj nego nečija gola
stražnjica. Ti si lepa žena, a nikad nisi igrala na tu kartu.
- Ja strašno volim da se unakazim na
filmu, pozorištu, bilo gde, da uopšte ne ličim na sebe. Jedino
želim da izigravam aposlutnu nakazu. Smeta mi to moje, previše
seksipilno lice.
A o toj erotici koja izbija iz mene? Ja sam za sebe
veliki borac. Mislim da je sve mnogo erotičnije nego sam seksualni
čin. Sve drugo je uzbudljivije. Mislim da je važnije da se ta
emocija prenese gledaocu, nego da okreće glavu, da se stidi, ili da,
dok gleda neko telo, komentariše.
Ja ne mogu da radim neke slobodne
scene, jer se stidim. Nisam protiv takvih scena, ne zameram svojim
koleginicama koje to rade.
Ja im zavidim, jer ne mogu da
prevaziđem taj svoj stid. Nije mene stid da taj svoj erotski naboj
iskažem...
• Iako je čulniji...
- Iako je čulniji, jer mnogo više
čovek može da sazna o jednoj ženi, pa i privatno...
• Kad ona neće, nego kad odmah
hoće...
- (Smeje se od srca) Ovako može mnogo
više da se nasluti, jer sve to što se dešava, dešava se u samom
čoveku. U tim trenucima, ispoljava se sve to unutrašnje bogatstvo.
Zato mislim da je to, iznutra, najbitnije.
Želim da moj muž ima glavnu reč u kući
• Tu, iznutra, umeš li ti Radmila da
plačeš tiho?
- Ja sam, kako to naš narod fino kaže,
jedna "plačiženska". Osetljiva sam, otvorena, mogu vrlo lako
da zaplačem.
• U toj suštini, da li si, u stvari, čisto jedno dete, bez obzira što tvrdiš da si...
- Ma, jesam, jesam, budalica jedna. Ali,
moram da se čuvam.
• Izgleda da ti jedino to uspeva, ne
da budeš tvrda, ne da budeš opora, nego da se čuvaš?
- Zato sam ja sveža, što ja sebe
čuvam. Mada mi je nekad tužno-smešno kad dolazim u ekipu, smejemo
se, a niko ne zna kako je meni, jer ne želim nikog da opterećujem
sobom, naročito kad se radi.
Ima trenutaka kad meni dođu neke moje
drugarice, ili, tako, sedim sa mužem, da se izrazgovaramo, onda mogu
sve da se izjadam i da ispričam.
Uglavnom, nemam potrebu da pričam
pred drugima i da druge opterećujem svojim problemima, zbog toga što
masu problema intimne prirode rešavam razgovorom.
Kod mene ne postoje neraščišćeni
odnosi. Ja ne dozvoljavam neraščišćene odnose. Ni profesionalno. Sad sam već u nekim godinama, ne u
poziciji, nego godinama, govorim o svojoj ličnosti, da mogu sebi da
dozvolim da neke ljude eliminišem.
Oni su oko mene, sa njima radim,
ali o njima ne razmišljam. Najčešće ne želim ni da radimo
zajedno. U našem poslu, to je luksuz.
• Ali i dragocenost. I to te štiti.
- To me štiti, čuva za dalji posao. Ja
strašno želim da radim ovaj posao i da živim jedan normalan život.
• Kako ti uspeva, kad radiš, da ne
oštetiš sebe, da te ima dovoljno da se daš i detetu, mužu? Kako
ostaješ čista?
- Ima možda u tom svetu stvarno vrednih
ljudi. Možda sa njima treba razgovarti. Bežimo, krijemo se,
sklanjamo, ne želimo više da kopamo ni po kome. Nema više
mladosti, sad si oprezan, ne želiš više da ispipavaš.
Ja se strašno trudim da budem
normalna. Meni je neobično kad moje drugarice iz gimnazije, kad se
sretnu, okreću glavu, zato što sam ja sada glumica, pa se boje da
im neću odgovoriti na pozdrav, ili reći zdravo.
Pa, ja sam sasvim
normalna osoba, sa svima ljudski razgovaram, ponašam se kao i ostali
svet. Ja sam i dalje dete svojih roditelja, a oni će uvek biti moji
roditelji, volim ih neizmerno.
Ja sam žena, ja nisam feministkinja.
Želim da moj muž ima glavnu reč u kući. Želim da mi bude
oslonac, da, i kad sumnjam u neka svoja razmišljanja, svoje odluke,
imam apsolutno poverenje u njega, pa ako mi kaže znaš, možda bi
bilo bolje tako, ja znam da to jedino tako može da bude.
Znači, ja sam sve stvari postavila na
svoje mesto. Možda sam ponekad i ja zbunjena, možda i meni nekad
nešto nije jasno, ali želim da moj život ubuduće teče normalno,
sređeno, bez trzavica, koliko god budem mogla da utičem na to.
Želim da je sve usklađeno, da svoje dete negujem besprekorno, da
bude na vreme hranjeno, potpuno negovano. Isto tako, želim da moj
muž bude zadovoljan sa mnom...
U sobu kao loptica, grčevito se
držeći za maminu nogu, ulazi njena devojčica:
"Uze Bojanu
mama".
I mama je uzima nežno, kao sve dobre mame na svetu,
priljubljuje svoj obraz uz njen i pažljivo, kao najveću
dragocenost, miluje je po kosi.
U tom miru, toj nežnosti rađa se
snaga za sve one sirove žene, sa samog ruba života, koje razdiru
strasti, dok im daje dušu.
- Ja se strašno trudim da onu veru i
želju koju sam izgubila da postignem da me svi vole i da svima budem
dobra i da svima činim dobro, podarim svojoj porodici i ljudima koji
su nam najbliskiji. Svu ljubav sam ostavila za njih.
Tekst: S. Popović, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, novembar 1983.)
