U petoj ofanzivi, usled silne iscrpljenosti ostavili smo sve nepotrebne stvari. Ja sam bacio i poslednju košulju, peškir, ali "Dnevnik", pušku i municiju nisam napuštao
Pisali su ih humani ljudi i izuzetni novinari i zato tekstove o istoj temi krase neke iste osobine: preciznost u iznošenju podataka, faktografija koja ukazuje na dar uočavanja, ljubav prema svojoj zemlji i mržnja prema neprijatelju i, najzad, iskrena i duboka osuda krvoprolića. Ratni, a u suštini antiratni dnevnici.
Aktuelnost sa zadrškom
Delo Vladimira Dedijera zapravo je skup
izveštaja sa fronta, slatih redakciji ne svakoga dana, kako se to
obično čini, već skup izveštaja sa fronta slatih svakog dana -
istoriji, kako se to obično ne čini.
Kroz četiri godine partizanskog ratovanja Dedijer je pisao izveštaje o tom jedinstvenom, teškom i slavnom vojevanju ne tadašnjoj generaciji, nego generacijama koje će tek doći.
Zato mnogi kritičari ne svrstavaju "Dnevnik" u novinarstvo već u književnost, tvrdeći da na njegovim stranicama nema jednog od bitnih obeležja žurnalizma, nema aktuelnosti, a prošlost, zapravo davna prošlost, ne može biti sadržaj javnih glasila.
Ali ako su nam poznati uslovi u kojima je Dedijer radio i poruke koje je upućivao, onda ćemo se složiti sa konstatacijom da drukčije nije moglo biti, odnosno da je aktuelnost ovde imala druge dimenzije.
To je, može se reći, "aktuelnost sa zadrškom", ona vrsta aktuelnosti koja nikada neće izgubiti u svom značaju, zapravo večita aktuelnost pošto događaji vezani za nju i poruka vezana za događaje znače istoriju, sudbinu ljudi i njihove žrtve; to je heroizam jednog naroda, prekretnica u njegovom postojanju i u njegovom opstajanju.
Kroz četiri godine partizanskog ratovanja Dedijer je pisao izveštaje o tom jedinstvenom, teškom i slavnom vojevanju ne tadašnjoj generaciji, nego generacijama koje će tek doći.
Zato mnogi kritičari ne svrstavaju "Dnevnik" u novinarstvo već u književnost, tvrdeći da na njegovim stranicama nema jednog od bitnih obeležja žurnalizma, nema aktuelnosti, a prošlost, zapravo davna prošlost, ne može biti sadržaj javnih glasila.
Ali ako su nam poznati uslovi u kojima je Dedijer radio i poruke koje je upućivao, onda ćemo se složiti sa konstatacijom da drukčije nije moglo biti, odnosno da je aktuelnost ovde imala druge dimenzije.
To je, može se reći, "aktuelnost sa zadrškom", ona vrsta aktuelnosti koja nikada neće izgubiti u svom značaju, zapravo večita aktuelnost pošto događaji vezani za nju i poruka vezana za događaje znače istoriju, sudbinu ljudi i njihove žrtve; to je heroizam jednog naroda, prekretnica u njegovom postojanju i u njegovom opstajanju.
Veličanstveni "Dnevnik"
Osnovni zahtev dobrog novinarstva
sastoji se u tome da iz stvarnosti izvlači sve relevantne činjenice
i da ih, uz odgovarajuća objašnjenja i tumačenja, uz klasni stav,
prezentira javnosti. I to istinite, konkretne i važne činjenice,
upravo onakve kakve sačinjavaju jedan životni događaj u njegovom
nastajanju, razvoju i nestajanju.
Po tom osnovnom zahtevu Dedijerov "Dnevnik" je čisto novinarstvo, nikako ne literatura, makar i neimaginativna literatura.
Uostalom, i sam autor u uvodnom delu kaže kako su to "zapisi jednog novinara", a to isto reći će i Isidora Sekulić na jedan istančan, njoj svojstven način:
Po tom osnovnom zahtevu Dedijerov "Dnevnik" je čisto novinarstvo, nikako ne literatura, makar i neimaginativna literatura.
Uostalom, i sam autor u uvodnom delu kaže kako su to "zapisi jednog novinara", a to isto reći će i Isidora Sekulić na jedan istančan, njoj svojstven način:
"Ova obimna knjiga sadrži samo činjenice. Ako ponegde sevne misao, ona je tek drugo ime za činjenicu. Ako preseče razgovor, on je samo pogovor činjenici. Treba ii se čuditi da gole činjenice mogu osigurati zanimljivost knjige? Prvo, činjenice te su teške od realnosti i romantike. Drugo: život je od samih činjenica; narodna priča i bajka su od samih činjenica; dečja priča je od samih činjenica. "Dnevnik" Dedijerov u stvari je spartanski pisan roman jedne generacije."
Gole činjenice nisu osigurale samo
zanimljivost knjige, o čemu govori Isidora Sekulić.
Činjenice u "Dnevniku" kazuju i o snazi jednog nepokorenog naroda, o njegovom slobodarskom duhu i o njegovoj spremnosti na najveće žrtve.
Upravo zato što su tako iznesene, samo kao gole činjenice, kao dokumenti jednog izuzetno teškog vremena, one postaju i novinarsko štivo koje će, s druge strane, obezbediti knjizi i istorijsku misiju, kao svedočanstvo rađanja jednog pravednijeg sveta po gudurama Balkana.
U tome je i veličina "Dnevnika", u tome je veličina i autora, novinara Vladimira Dedijera.
Trebalo je, dakle, shvatiti šta se tih godina odigravalo, trebalo je zabeležiti te događaje - to je bila istorija!
Očigledno, Dedijer je imao nerv pravog žurnaliste, hroničara dnevnih događaja, i nerv pravog naučnika. Tako je rođen "Dnevnik" - od novinara i istoričara, dakle.
Činjenice u "Dnevniku" kazuju i o snazi jednog nepokorenog naroda, o njegovom slobodarskom duhu i o njegovoj spremnosti na najveće žrtve.
Upravo zato što su tako iznesene, samo kao gole činjenice, kao dokumenti jednog izuzetno teškog vremena, one postaju i novinarsko štivo koje će, s druge strane, obezbediti knjizi i istorijsku misiju, kao svedočanstvo rađanja jednog pravednijeg sveta po gudurama Balkana.
U tome je i veličina "Dnevnika", u tome je veličina i autora, novinara Vladimira Dedijera.
Trebalo je, dakle, shvatiti šta se tih godina odigravalo, trebalo je zabeležiti te događaje - to je bila istorija!
Očigledno, Dedijer je imao nerv pravog žurnaliste, hroničara dnevnih događaja, i nerv pravog naučnika. Tako je rođen "Dnevnik" - od novinara i istoričara, dakle.
U oskudici reči
U "Dnevniku" se govori o
dramatičnim zbivanjima od 6. aprila 1941. do 7. novembra 1944.
godine; beteške su, kako sam autor kaže, vođene iz dana u dan,
iako je neke stvari morao da izostavi, kao i neka imena ljudi, iz
jednostavnog razloga da se neprijatelj ne bi eventualno koristio, u
slučaju da mu "Dnevnik" padne u ruke.
- Dnevnik sam obično pisao posle marševa, pri slaboj svetlosti, s oskudnim podacima - veli Vladimir Dedijer. - Ponekad je dužina pisanja bila uslovljena i nedostatkom mastila. Uslovi pod kojima je "Dnevnik" pisan održavaju se u stilu, iskidanom prikazivanju događaja, u izvesnoj istrzanosti i kratkoći, u velikoj oskudici reči ...
U Petoj ofanzivi, usled silne iscrpljenosti, ostavljali smo sve nepotrebne stvari. Ja sam bacio i poslednju košulju i peškir, ali "Dnevnik", pušku i municiju nisam napuštao ...
Nikada neću zaboraviti žutu torbicu s dragom knjigom, ni teške noćne marševe po vrletima Konjuha. Kad bi došla naredba: Odmor!, drugovi bi mi pomogli da siđem s konja, da, febrilan od rane, legnem na zemlju, i podmetali bi mi knjigu pod glavu da tako ležim, dok ne dođe, posle pet minuta, ono teško: Pokret!
Od svog Dnevnika rastao sam se u novembru 1943, kad sam otišao na operaciju u Egipat...
U Egiptu i Italiji skupljao sam materijal za treću knjigu Dnevnika, koji se završava šestodnevnim bitkama za Beograd i proslavom Sedmog novembra na Slaviji.
- Dnevnik sam obično pisao posle marševa, pri slaboj svetlosti, s oskudnim podacima - veli Vladimir Dedijer. - Ponekad je dužina pisanja bila uslovljena i nedostatkom mastila. Uslovi pod kojima je "Dnevnik" pisan održavaju se u stilu, iskidanom prikazivanju događaja, u izvesnoj istrzanosti i kratkoći, u velikoj oskudici reči ...
U Petoj ofanzivi, usled silne iscrpljenosti, ostavljali smo sve nepotrebne stvari. Ja sam bacio i poslednju košulju i peškir, ali "Dnevnik", pušku i municiju nisam napuštao ...
Nikada neću zaboraviti žutu torbicu s dragom knjigom, ni teške noćne marševe po vrletima Konjuha. Kad bi došla naredba: Odmor!, drugovi bi mi pomogli da siđem s konja, da, febrilan od rane, legnem na zemlju, i podmetali bi mi knjigu pod glavu da tako ležim, dok ne dođe, posle pet minuta, ono teško: Pokret!
Od svog Dnevnika rastao sam se u novembru 1943, kad sam otišao na operaciju u Egipat...
U Egiptu i Italiji skupljao sam materijal za treću knjigu Dnevnika, koji se završava šestodnevnim bitkama za Beograd i proslavom Sedmog novembra na Slaviji.
U "Dnevniku" se zaista oseća
"Velika oskudica reči" ali zapanjuje obilje događaja koji
su detaljno opisani, bogatstvo dokumenata koji su priloženi,
autentičnost atmosfere svih zbivanja i bezbroj važnih i običnih
ljudi koji defiluju pred očima čitalaca - oni koji su, na ovaj ili
onaj način, više ili manje, stvarali istoriju narodnooslobodilačke
borbe.
Kratka, "telegrafska" rečenica, krcata činjenicama.
I zbog takvog stila - to su pravi ratni izveštaji koji bi se pojavljivali u novinama svakoga dana, naravno da je tada stanje bilo normalno.
Evo, na primer, jednog uzbudljivog izveštaja, napisanog 29. novembra 1941. godine:
Kratka, "telegrafska" rečenica, krcata činjenicama.
I zbog takvog stila - to su pravi ratni izveštaji koji bi se pojavljivali u novinama svakoga dana, naravno da je tada stanje bilo normalno.
Evo, na primer, jednog uzbudljivog izveštaja, napisanog 29. novembra 1941. godine:
"Naši su kod Crnokose, severno od
Užica, držali položaj. Tu su bili Zlatiborski i Prvi užički
bataljon sa poručnikom Smiljanićem i topom. Dobro se držali. Ali
Nemci ih zaobišli i došli s istočne strane. Posle se i ova vojska
povukla.
Poručnik Smiljanić je oko izgubio. Radnički bataljon i Posavci na Kadinjači napadnuti s dve strane i potučeni. Poginuo Andrija Đurović, komandant Radničkog bataljona. Tu je pao i učitelj Dušan Jerković, komandant Užičkog odreda.
Na pravce, koji su išli od Višegrada, naleteli nemački tenkovi. Poginuo Bora Marković, politkom Posavskog odreda, radnik iz Obrenovca.
Učitelj Mihailo Tomić iz Grbine poginuo na svom topu dok je pucao na tenkove od Mačkata. Ubili su ga iz aviona. Ostao je zagrlivši top. Visok, lep čovek, bio je komandant protivavionske odbrane u Užicu.
Pera Posavski krenuo s nešto snaga, ali ga je na 7 do 8 kilometara od Užica rasterala avijacija. Tako se slomila odbrana Užica ...
Jeziva slika na Palisadu.
Kad su naišli nemački tenkovi - oko 60 teških ranjenika iz jedne bolnice izmilelo po livadi, onako bez nogu i ruku.
Nemci su ih tenkovima gazili."
Poručnik Smiljanić je oko izgubio. Radnički bataljon i Posavci na Kadinjači napadnuti s dve strane i potučeni. Poginuo Andrija Đurović, komandant Radničkog bataljona. Tu je pao i učitelj Dušan Jerković, komandant Užičkog odreda.
Na pravce, koji su išli od Višegrada, naleteli nemački tenkovi. Poginuo Bora Marković, politkom Posavskog odreda, radnik iz Obrenovca.
Učitelj Mihailo Tomić iz Grbine poginuo na svom topu dok je pucao na tenkove od Mačkata. Ubili su ga iz aviona. Ostao je zagrlivši top. Visok, lep čovek, bio je komandant protivavionske odbrane u Užicu.
Pera Posavski krenuo s nešto snaga, ali ga je na 7 do 8 kilometara od Užica rasterala avijacija. Tako se slomila odbrana Užica ...
Jeziva slika na Palisadu.
Kad su naišli nemački tenkovi - oko 60 teških ranjenika iz jedne bolnice izmilelo po livadi, onako bez nogu i ruku.
Nemci su ih tenkovima gazili."
Oproštaj s Olgom
I kako iz strane u stranu, tačno kako
se odvijao taj strašni rat i iz čije je krvi rođena Revolucija. A
upravo ta spremnost da se i život izgubi za njene ideale, biće ona
druga, ljudska strana "Dnevnika" - romantičarski duh koji
je prožimao borce prožima i celu ovu potresnu knjigu Vladimira
Dedijera.
Jer on će samo 22 dana pre nego što je izginuo ceo Radnički bataljon na Kadinjači, braneći odstupnicu glavnim partizanskim snagama, koje su se povlačile iz Užica, zabeležiti i veliku svečanost u tom istom, jedinom gradu oslobođenom od Nemaca (godišnjica oktobarske revolucije proslavljena je tada samo još u Moskvi!)
Jer on će samo 22 dana pre nego što je izginuo ceo Radnički bataljon na Kadinjači, braneći odstupnicu glavnim partizanskim snagama, koje su se povlačile iz Užica, zabeležiti i veliku svečanost u tom istom, jedinom gradu oslobođenom od Nemaca (godišnjica oktobarske revolucije proslavljena je tada samo još u Moskvi!)
"Proslava 7. novembra imala je
silnog uticaja na moral naših trupa. Sumrak se spuštao, na Glavnom
štabu lepršala se zastava, a crvene sijalice bacale su na daleko
lik crvene zvezde.
Bataljoni su marširali čvrstim korakom jedni za drugim.
Na tribini, na pijaci, svi - Stari i ostali. Drug Jovanović Bradonja i Vukota Dabić na konjima podnose raport, vrše smotru i svečanost otpočinje.
Govori Lola - odlično.
Izlaze mi pred oči Đuro Strugar, Vlada Vitasović, Joca Jovanović.
Oni leže mrtvi.
S njima toliko mnogo drugih drugova.
A mi proslavljamo veliki Oktobar.
Marširaju bataljoni. Koliko će drugova pasti danas, sutra. Krvavo plaćamo slobodu. Zato ćemo je znati čuvati.
Bataljoni su marširali čvrstim korakom jedni za drugim.
Na tribini, na pijaci, svi - Stari i ostali. Drug Jovanović Bradonja i Vukota Dabić na konjima podnose raport, vrše smotru i svečanost otpočinje.
Govori Lola - odlično.
Izlaze mi pred oči Đuro Strugar, Vlada Vitasović, Joca Jovanović.
Oni leže mrtvi.
S njima toliko mnogo drugih drugova.
A mi proslavljamo veliki Oktobar.
Marširaju bataljoni. Koliko će drugova pasti danas, sutra. Krvavo plaćamo slobodu. Zato ćemo je znati čuvati.
Treba, međutim, reći da, tu i tamo, u
"Dnevniku" ima i lirskih pasaža, u kojima Dedijer kaže
poneku reč o sebi, svojim osećanjima, iznese poneku misao svoju,
vrati se na detinjstvo, na mladost i bezbrižne studenske dane u
Beogradu.
To su oni delovi knjige koji znatno odskaču od ostalog teksta i liče na oaze u pustinji surovih činjenica jednog svirepog rata; oaze, pune toplih boja, poetične, intimne, setne ali i radosne.
Takav način pisanja najmanje je novinarski i verovatno je uticao na kritičare da "Dnevnik" svrstaju u literaturu.
Posebno su dirljivi oni redovi koji govore o smrti Dedijerove žene, doktorke Olge, u jeku Pete neprijateljske ofanzive.
Evo tih redova: napisanih 20. juna 1943. godine:
To su oni delovi knjige koji znatno odskaču od ostalog teksta i liče na oaze u pustinji surovih činjenica jednog svirepog rata; oaze, pune toplih boja, poetične, intimne, setne ali i radosne.
Takav način pisanja najmanje je novinarski i verovatno je uticao na kritičare da "Dnevnik" svrstaju u literaturu.
Posebno su dirljivi oni redovi koji govore o smrti Dedijerove žene, doktorke Olge, u jeku Pete neprijateljske ofanzive.
Evo tih redova: napisanih 20. juna 1943. godine:
"Stajao sam na ivici Romanije, u
stenama, na stazi koja vodi od Stojna-Medakovića za Mokro. Noć je
već pala, vetar je hujao i svijao ogromne smreke. Kopali smo grob za
Olgu šakama, noževima, jer ašova nismo imali. Sa mnom je bio jedan
vod, zaštitnica naše kolone. Svi ostali otišli su napred. Do sela
je imalo dva sata, a u njemu su već verovatno Nemci.
Olga je ležala uvijena u belo ćebe.
Njena crna kosa porkrivala je skoro celo lice. Vetar je sve jače
svijao smreke, a rudar Laza, rodom iz Šekovića, borac iz Srbije još
od 1941. godine, grabio je šakama zemlju:
- Vlado, dođosmo do kamena ...
Poslednje pregršti zemlje vadio je
jedan drug koga je Olga operisala:
- Meni je život spasla. Svi smo je
voleli ...
Položili smo je u plitki grob,
poslagali busenje, navaljali kamenje, napravili mogilu, osam metara
od izlaska staze na Romaniju, pored same litice na jugoistok. Skinuli
smo kape Saša Božović, Stanojka Đurić, tri druga iz ovog voda i
ja.
- Slava drugarici Olgi! - uzviknuo je
Lazo, a za njim mi svi ostali.
Krenuli smo u tamnu šumu, sustigli
jedan bataljon Druge brigade.
U mraku, ćuteći, gazili smo kroz gustu, močvarnu šumu.
Poginula je Olga za svoj narod. Poginula je kao član naše Partije.
Stezao sam u ruci njen sat koji sam poneo za (ćerku) Milicu.
I potekoše mi suze ... "
U mraku, ćuteći, gazili smo kroz gustu, močvarnu šumu.
Poginula je Olga za svoj narod. Poginula je kao član naše Partije.
Stezao sam u ruci njen sat koji sam poneo za (ćerku) Milicu.
I potekoše mi suze ... "
Najmlađi dopisnik
Buran život i uzbudljiv novinarski put
imao je Vladimir Dedijer: počeo je kao maturant da se bavi
novinarstvom, da bi, kao doktor istorijskih nauka, držao predavanja
na čuvenim univerzitetskim katedrama sveta.
U mladosti je bio - u sedam decenija drugoj istoriji "Politike" - njen najmlađi "stalni dopisnik" iz inostranstva; imao je samo dvadeset i jednu godinu kada ga je redakcija poslala u London.
Četiri godine kasnije, tokom leta 1937, prerušen u ribara, uspeo je da se približi budućem britanskom kralju Edvardu VIII i da s njim razgovara kod Novigrada u Hrvatskom primorju - "Politika" je intervju objavila preko cele strane.
To je, po ondašnjim merilima, bio pravi novinarski podvig; izveštavao je sa bojišta španskog građanskog rata.
U ustanku 1941. bio je od prvih dana; tri knjige "Dnevnika" najdragocenije su svedočanstvo narodnooslobodilačke borbe.
Uoči rata uređivao je levičarski časopis "Trideset dana" u Zagrebu, za vreme rata bio je urednik, a posle rata direktor "Borbe", objavio je još dva čisto novinarska dela: "Beleške iz Amerike" i "Pariška konferencija".
U mladosti je bio - u sedam decenija drugoj istoriji "Politike" - njen najmlađi "stalni dopisnik" iz inostranstva; imao je samo dvadeset i jednu godinu kada ga je redakcija poslala u London.
Četiri godine kasnije, tokom leta 1937, prerušen u ribara, uspeo je da se približi budućem britanskom kralju Edvardu VIII i da s njim razgovara kod Novigrada u Hrvatskom primorju - "Politika" je intervju objavila preko cele strane.
To je, po ondašnjim merilima, bio pravi novinarski podvig; izveštavao je sa bojišta španskog građanskog rata.
U ustanku 1941. bio je od prvih dana; tri knjige "Dnevnika" najdragocenije su svedočanstvo narodnooslobodilačke borbe.
Uoči rata uređivao je levičarski časopis "Trideset dana" u Zagrebu, za vreme rata bio je urednik, a posle rata direktor "Borbe", objavio je još dva čisto novinarska dela: "Beleške iz Amerike" i "Pariška konferencija".
Vladimir Dedijer se već dugo bavi
naučnim radom i mnogo je toga (istina kontroverznog) napisao iz
istorije. Ipak, njegova najbolja (i nekontroverzna) knjiga ostaje
"Dnevnik". On bi dodao: najbolja i - njemu najdraža
knjiga!
Napisao: Dušan Slavković, obrada: Yugopapir (Zum reporter, januar 1983)
