Zašto je Dunja Figenwald Puletić na prinudnom odmoru '94: U nadi da će uskoro proći vreme šunda

Kulturni sadržaji su ono što čoveka može da obogati. Šund o kojem sam govorila i koji se uvukao u sve pore ovog društva, ipak može da se izbegne i ne mora da ostavi trag na deci. Važno je, jedino, da se u kući neguju prave vrednosti. Jer, ipak se sve, nesvesno ili svesno, ponese iz kuće

Gotovo tri decenije televizijskog rada je za Dunjom Figenwald Puletić. Bila je prva dama malog ekrana. Celog života radila je na sebi. Njen put uvek je imao uzlaznu liniju. Majka je troje dece, ponosna je na njih i veruje da će doći neka bolja vremena u kojima će prave vrednosti naći mesto koje im pripada.

Veliki je borac protiv šunda u svakom smislu i smatra da je njena glasna i jasna borba protiv njega osnovni razlog što je sklonjena s mesta odgovornog urednika Kontakt programa TV Beograd i poslata na prinudni odmor, bez ijedne reči objašnjenja.

*****

Već duže vreme ime Dunje Figenwald Puletić, nema na malom ekranu. Razlog je poznat - zajedno sa više od hiljadu svojih kolega poslata je na plaćeni (prinudni) odmor! Žena koja se u TV Beograd izborila, svojim profesionalnim i predanim radom, za status, slobodno bi se moglo reći, institucije u ovoj kući, za to je saznala iz novina.

I, sve je bilo jasno.

Dirnula je, kako joj je jedna koleginica rekla, u osinje gnezdo. Pokušala je, naime, da se svim silama izbori za prave vrednosti, glasno i žučno se boreći protiv šunda.

- Bila sam ona retka lasta koja je na sva usta napadala sve ono što mi se činilo ružnim - kaže Dunja. - Zato i mislim da je ta moja borba protiv šunda bila uzrok odlaska na prinudni odmor. A, jasno i glasno sam se protivila svemu što je šund u višeslojnom smislu - šund na ekranu, šund u redakcijama, šund među urednicima, šund u međuljudskim odnosima ...

Do danas joj se niko nije javio od pretpostavljenih, objašnjenja zašto je poslata na "odmor" nije bilo, a ona, u ovom trenutku, ne veruje da će se vratiti u televiziju, posebno dok je tamo trenutni personalni sastav.

Dunja o svemu tome ne govori s gorčinom, nije davala izjave povodom svog "slučaja", nije se pojavljivala na javnim tribinama.

- Nemam osećaj gorčine, jer je to kuća kojoj sam dala svoju mladost, nailepši deo sebe, imala sam mnogo satisfakcije u tom radu i iz ove sadašnje perspektive ne bih mogla da govorim ništa loše, osim da sam otišla zbog svoje borbe protiv šunda. 

Hoću, međutim, da verujem da će se sve to očistiti, a ja sebe i dalje smatram televizijskim čovekom.

Kad sam pravila mali, blic bilans, shvatila sam da sam uvek došla do onoga što sam htela, bez obzira što me je to koštalo mnogo rada, napora i čekanja. I, možda je moglo da neke stvari ranije dobijem, neke potvrde za svoj rad, ali u suštini sam uvek stizala tamo gde sam naumila.

Trenutno Dunja nema neki jasan profesionalni plan, ali je ubeđena da čovek izuzetno može da utiče na svoj život i negde se sve to sklopi.

Jedino što priznaje je profesionalizam prema sebi i poslu.

- Svi drugi razlozi da bi neko opstao u ovom poslu su kratkog daha i tankih vrednosti! - kaže, i dodaje da je televiziju zahvatio tajfun koji je krenuo zloupotrebom političkog trenutka i da bi sada bio potreban novi koji bi napravio malo reda i pustio profesionalce da rade, da se prave vrednosti pojave na ekranu (a ima ih mnogo).

Naravno, smatra, da je i za sve ovo vreme tamo bilo ljudi vrednih opstanka i rada ali su, na žalost, bili u manjini.

Vrhunski profesionalac 

Dok sedimo u restoranu hotela "Union" i pijuckamo prvu jutarnju kafu, Dunja pokušava da izbegne priču o bilo kom imenu i osobi koja ju je povredila, a bilo ih je, sigurna sam. Veli da je želela da kao odgovorni urednik Kontakt programa pruži šansu mladim ljudima (u nekima se prevarila - pr.a.), želela je da program čiji je bila prvi čovek podigne na zavidni nivo.

- U meni se akumulirala jedna vrsta nezadovoljstva poslom u kojem se trošite, a ne dobijate efekat koji je potreban. Inače, zadovoljna sam profesionalno. U životu sam uradila sve što sam htela. Šta sam mogla posle odgovornog urednika još da budem? 

Sve što mi se profesionalno dogodilo, neki padovi kraći ili duži, problemi, neke gorčine ili nepravde, sve je to bio deo mog posla.

A ovo što je surovije i neopravdano, ipak je deo društva u kojem živimo.

U svoje vreme je Ivan Hetrih govorio:

"Dajte emisiju Helgi (Vlahović) i Oliveru (Mlakaru), Dunji i Mići (Orloviću) i sve će biti u redu!" 

To i jeste bila činjenica, jer su, pored još nekih imena, oni bili ekipa vrhunskih profesionalaca i poznavalaca posla kojim se bave.

Dunja je uvek bila u samom vrhu, dobijala mnoga laskava i vredna priznanja (naglašava da je dobitnik i najvišeg priznanja "Žene", tadašnje "Praktične žene" - "Gordana Boneti").

Kada su je novinari jednom prilikom pitali o njenom uspehu, odgovorila je:

"Kada bi trebalo da dam neki recept kako uspeti u ovom poslu, ne bih mogla da to učinim, jer je stvar u šansi koju treba na pravi način iskoristiti." 

Dunja je, nema sumnje, svoju šansu iskoristila i potvrdila se kao sjajan televizijski radnik.

Kao devojčica koja je odrastala u blizini samog centra Zagreba, okružena knjigama čuvenih klasika koje je "gutala", nije ni bila svesna lepote mladosti i uvek su joj želje bile dalje ispred njenih godina.

Igrala je balet, bavila se glumom i, kako je jednom izjavila, imala je sve, a nije imala sebe.

Odrasla je u porodici pored oca inženjera geodezije, terenca, boema u klasičnom smilu, koji je po ocu bio alzaški Francuz, po majci Mađar, a po govoru kajkavac, i majke, kćerke Italijana i Dalmatinke, koja je bila "stub kuće" i budni čuvar tradicije i reda.

Želela je Dunja da postane glumica i tada joj je otac rekao:

"Nisi ti za glumicu, isuviše je kod tebe ovoga (kucnuo bi se u glavu), a nedovoljno ovoga (pokazao bi na srce)!" 

No, ipak, Dunja je zaigrala u tri filma - "Luda glava", "Bez" i "Bombaši".

Ali, taj njen glumački talenat bez sumnje je odigrao važnu ulogu u njenom budućem poslu. Decentnom i sigurnom ponašanju na sceni i ispred kamera sigurno da treba da zahvali i glumi.

Sačuvati samog sebe

Godine 1964, po završetku srednje škole, Dunja počinje da radi kao spiker na Radio Zagrebu i kao referent u Turističkom savezu Zagreba. Ubrzo je, 1965. prešla na Televiziju i tu ostala do 1967. kada joj se dogodila velika ljubav koja je odvodi u Beograd. 

Ovaj grad je brzo zavolela, stekla porodicu, zaposlila se u beogradskoj Televiziji, počela da stiče vrtoglavu popularnost, diplomirala engleski i francuski jezik na Filološkom fakultetu, upisala postdiplomske studije i, ono što je kompletiralo njenu ličnost, rodila dvoje divne dece - Istoka (dobio je ime po Finžgaru "Pod slobodnim suncem") i Srnu (ona ima oči baš kao srna, ima običaj da kaže Dunja).

Od spikera, preko voditelja, do novinara i odgovornog urednika programa, njen put je imao samo uzlaznu lestvicu.

- Dokazivanje nikada nije bilo moj prevashodni motiv. Uostalom, nikad nisam smatrala da voditelj ne treba da bude intelektualac. Naprotiv, što je veći intelektualac to bolje za Televiziju. Uvek sam volela eksperimente, novine i uvek sam testirala i sebe i one koji me okružuju. 

Sve što sam dobila i uspela posledica je mog rada.

Prosto su se ostvarile neke stvari za koje sam se pripremala. Ništa nije slučajno. Ovakva se profesija ne bira slučajno, a pogotovo se slučajno ne ostaje u njoj. Treba se dobro potruditi i - izdržati.

Pored toga što je uvek bila mnogo angažovana na svom radnom mestu, Dunja nijednog trenutka nije zapostavljala svoju porodicu. Jednom prilikom je rekla da je uspela da sačuva svoj integritet, privatan život i zdravu ambiciju, u odnosu na televiziju.

"Uvek sam imala vremena za porodicu i decu. Ako čovek može ambiciozno i dobro da radi, i usput da sačuva svoj najbolji deo za decu - tada je uspeo!"

- Sa svojom decom sam zaigrala na kartu prijateljstva - priča danas. - Ali, ne lažnog prijateljstva, jer ja ne mogu da im budem prijateljica u bukvalnom smislu, jer smo generacijski različiti. Međutim, to je maksimalno otvoren i pošten odnos sa priznavanjem sopstvenih grešaka i izvinjenjem ako je to potrebno.

Deci je uvek bilo jasno da sam im najveći prijatelj, ali ipak kad dođe do odluke - moja je poslednja. Danas, po rezultatima, po tome kakvi su ljudi, jasno je da sam stizala da se i te kako bavim njima.

Ljubav se množi a u vreme kada su Srna i Istok Lango bili gimnazijalci, Dunja je, ušavši u drugi brak, odlučila da ponovo postane majka.

Rodila je sina Luku koji sada ima osam i po godina. Za javnost je njeno novo materinstvo šok.

Međutim:

- Materinstvo u svakom životnom periodu oplemenjuje, kao uostalom, i sva davanja. Materinstvo je jedino bezrezervno davanje bez ikakve i podsvesne želje za uzvraćanjem. To je nešto što je najlepše na svetu. To je valjda jedini odnos bez ikakvog interesa.

Dunja je svojoj deci uvek davala, ali sada, kao satisfakciju, ima Srnu koja je student Fakulteta dramskih umetnosti, glumica pred kojom je karijera, već igra u dve predstave u redovnom pozorišnom repertoaru, a pri tom je i udata žena i majka jednog četrnaestomesečnog Alekse.

- Srna izgleda mora paralelno da se troši - smeje se Dunja. - Smatrala je da, ako se već zaljubila, ako želi da bude s tim čovekom, treba da se uda za njega, da rodi dete. Ne smatram da to može da smeta njenom poslu, sem da je obogati kao ličnost.

Srna radi puno paralelnih stvari u životu, što uopšte ne znači da je površna. Istok, za razliku od nje, je od onih ljudi koji je temeljan u onome što odabere. Studira kibernetiku i verujem da će uspešno okončati studije.

Luka je kućni mezimac, sve troje dece se obožavaju, tu i tamo se pokazuju znaci ljubomore, a Dunja se svim silama trudi da svojoj deci objasni kako se ljubav množi, a ne deli! 

O Luki kaže:

- Sada, kada pomislim, kao da sam ga juče rodila, a on je već đak. To je dečkić sa kojim se otvoreno o svemu razgovara. Volela bih da mnogo svakodnevnih tema ne stanuje u njegovoj maloj glavi, ali na žalost, vreme je takvo, a ja uvek kažem da će i to biti detalji za biografiju koji će se prepričavati.

U porodici Puletić - Figenwald kao da je striktna podela oko Lukinog odrastanja.

Mama Dunja se brine za njegovo kulturno oplemenjavanje, dok je tata Žika onaj koji brine o njegovom sportskom životu. Luka je već sjajan, mali teniser, ali isto tako zaljubljenik u pozorište i džez.

- Kulturni sadržaji su ono što čoveka može da obogati - kaže Dunja. - Šund o kojem sam govorila i koji se uvukao u sve pore ovog društva, ipak može da se izbegne i ne mora da ostavi trag na deci. Važno je, jedino, da se u kući neguju prave vrednosti. Jer, ipak se sve, nesvesno ili svesno, ponese iz kuće.

Ispunjenje života

Posebno ističe da joj je drago što je toliko kulturnih događanja u našem gradu i da je ovo teško vreme bilo lakše prebroditi:

- Niko neće pevati dok se proliva krv, ali neko dostojanstvo i rad uma ne možete zaustaviti. Falš teorije da sve treba da stane kada su ratna vremena su kratkog veka.

Ova pauza od rada čini se da joj čak na neki način i prija. Izgleda sjajno, sveže, negovano, zadovoljno i vedro.

Da li je to baš tako, nisam želela mnogo da pitam, jer čini mi se da, i pored toga što stalno tvrdi da u njoj nema gorčine - nije baš tako.

Nekako mislim da onaj ko je sebe dao poslu koji je obavljao s maksimumom profesionalnosti, preciznosti i truda mora da ima bar "nežno" gorak ukus u ustima.

Dunja je, međutim, dama koja se izdiže iznad tračeva, uvreda, traženja krivaca ...

Ona, jednostavno, hoće da veruje da je ovo samo neka prolazna faza u kojoj je primitivizam dobio bitku s pravim vrednostima, ali da ta pobeda neće dugo potrajati.

- I ranije sam imala pauze u poslu. Pa, uostalom, rodila sam troje dece. Bila su tu trudnička i porodiljska odsustvovanja i uvek mi je to bio predah da mogu da čitam ono što želim, da posećujem predstave i izložbe koje hoću, da slušam muziku koju volim, da se potpuno posvetim svom privatnom životu. 

Čovek na taj način obogaćuje sebe i tuđim idejama koje se emituju kroz kulturna događanja. Dakle, imala sam takve pauze i kad god bi se vratila poslu postojala je u meni neka uzlazna linija.

Sada, doduše, nemam nikakvu ideju šta činiti, ali hoću da kažem da ne radim puno na sebi, već ČINIM SEBI.

*****

Verujem, ipak, da će se jedna od prvih dama našeg malog ekrana, vratiti i da će ponovo njenim imenom biti potpisivane mnoge pažnje vredne emisije.

Za sebe kaže da je srećna žena i da joj je život uvek bio ispunjen. O nekim životnim bilansima još je rano govoriti, iako su iza nje tri decenije nimalo lakog rada.

- Ne smatram da sam imala ili imam lak život, ali govorim o onome što opstaje i što je već dovoljno kao jedini razlog da neko živi, a to je da sam na svet donela tri bića koja će, nadam se, uspeti sebe da sačuvaju. Sve ostalo je moj lični problem - moja profesija i moj privatni život.

Razgovarala: Vesna Ristić, obrada: Yugopapir (Praktična žena, oktobar 1994.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate