Pages

Bata Živojinović kao Radovan III: Zašto je TV serija "Čardak i na nebu i na zemlji" doživela fijasko?




Glumci su jedva stizali da nauče tekst, o izgradnji likova, o "štimungu", o razmišljanju može li to ovako ili onako - nije bilo ni govora. Serija nije imala ni dramaturga, pored ostalog. Išlo se, jednostavno rečeno, na šarm, pa ako se otkači... 

Januar 1979: I tako, ode Radovan: nakrivio onaj šešir, poravnao prsluk od vune iz Zavičaja i tačno u 20.40 časova, prošle nedelje, zbrisao sa malih ekrana. Neki su odahnuli: hvala bogu, i ovo se završilo. Drugi su malo zažalili: i zbog Bate i Milene, i zbog Olivere i Radeta, možda zbog onih pesmica u sredini.

Opšti utisak o Radovanovom TV-životu nije naročito povoljan, pa su proteklih nekoliko nedelja mnogi iz ekipe koja je radila taj posao privođeni na žrtveni kolac.

Drugi su se pitali kako je moguće da momak koji pravi bum u pozorištu ne ume da piše za televiziju?

Bilo je i onih koji su "prozivali" Dejana Ćorkovića, reditelja proverenog kad je TV-humor u pitanju.

Govorkalo se o ogromnim sredstvima bačenim tako reći kroz prozor, pokušajima da se na brzinu zgrne velika para ...

Šta je u svemu tome istina?


Gde je rupa na svirali?



Od "Čardaka ..." se mnogo očekivalo: da nas nasmeje, da popuni prazninu u takozvanom humorističkom programu, da gledaocima gladnim zabave konačno ponudi nešto "pravo", da kritičarima pruži materijal za teoretisanje ...

A na kraju, eto, ispade čabar!

Umesto zabave dobili smo pouku za budućnost: to tako ne ide, drugovi sa televizije. I nisu samo autori i protagonisti krivi, ako o "krivici" uopšte valja raspravljati. "Kurcšlus" nije među njima, ni među gledaocima, biće da je negde na spratovima zgrade u Takovskoj 10.

Ipak, krenimo redom ...

Već negde pre tri godine štampa je zabeležila da se u TV Beograd pripremaju za snimanje televizijske serije "Čardak i na nebu i na zemlji". Obradovala je činjenica da tekst piše Dušan Kovačević, mladić čije se komedije uspešno prikazuju u "Ateljeu 212".

Nagoveštavano je da je tu reč o jednoj novoj vrsti humora, ali nikako neprihvatljivoj za naše gledalište. Zla sudbina je potom htela da se tekst Dušana Kovačevića šeta od jednog urednika do drugog (bile su u pitanju personalne promene u TV Beograd, i da u roku od tri godine šest ljudi odlučuje o Radovanovoj sudbini).

- Prvo sam pisao 13 epizoda po 30 minuta - priča nam Kovačević. - Po planu, one su zahtevale preciznu realizaciju, rad i vreme nužno za takav posao. O elektronici, naravno, nije bilo ni reči. Trebalo je sve snimiti filmskom kamerom. 

Mislio sam da će od serije ispasti jedna specifična slika urbanog života došljaka i svih onih koji žive po velikim stambenim blokovima.

Pozorišni Radovan služio je samo kao uzor, dalje sličnosti nije trebalo da bude. 

Trebalo je sve snimati u pravim soliterima a ne u studiju, među kartonima ... Zatim je prvo zaboravljeno ono sa filmskom tehnikom. Sve je prebačeno na elektroniku, ja sam ponovo prepravljao, dopisivao i otpisivao.

O popularnosti serije "Čardak i na nebu i na zemlji" 
svedoči i ovaj zapis iz jednog đačkog leksikona 


Kako se krčkao humor?



- Potom je - nastavlja Kovačević - stiglo leto i hitra odluka da se pristupi snimanju. Trebalo je što pre i što brže dobiti jednu humorističku seriju, "Čardak" je bio kao poručen: za 40 dana snimanja, tokom vrelog leta, u studiju TV Beograd krčkalo se navrat-nanos 13 epizoda budućeg udarnog humora! 

Maksimum tri dana po epizodi!

Glumci su jedva stizali da nauče tekst, o izgradnji likova, o "štimungu", o razmišljanju može li to ovako ili onako - nije bilo ni govora.

Serija nije imala ni dramaturga, pored ostalog. Išlo se, jednostavno rečeno, na šarm, pa ako se otkači...

No, ni tu nije kraj priče. Pošto je sve snimljeno, pojavila se nova varijanta: upražnjen je termin nedeljom uveče, ali je 30 minuta po epizodi bilo kratko.

I - šta se dalje događa? Pošto je istekao termin za snimanje, i za glumce i za reditelja, nema dosnimavanja, ali ima premontiranja. 

Od 13 epizoda u montaži se sklapa devet, nešto otpada. Pa kako bude ...


Kasno za optužbe



- Pitamo Kovačevića da li je on tu mogao nešto da preduzme? Kad je bilo jasno da se posao ne obavlja kako valja, što je ćutao?

- Ja tu ne mogu mnogo da pitam. Ja mogu da odlučujem samo delimično, i to kad je tekst u pitanju. No, ne želim da se shvati da ovo govorim želeći da optužujem nekog trećeg za "Čardak". Kasno je za optuživanje.

Hoću samo da kažem zašto nema dobrog humora na televiziji.

Ovde postoje udarne serije, na višem nivou, projekti sa značajnim temama iz bliže i dalje istorije i u njih se ulažu velika sredstva. Tu se dreši kesa i vezuju ljudi.

Ali, kad je u pitanju humoristička serija, onda je stara stvar na programu - humor je nešto što ne zaslužuje punu pažnju, osim kad se kritikuje ...

A blizu je pameti da se humor može dobiti samo izuzetno ozbiljnim radom. Zamisliti jedan projekt i njegova realizacija - to su dve stvari. Scenario je samo povod za jedno od mnogih mogućih viđenja. Pa i onog do kojeg se dolazi za 40 dana rada.

Pomislite, za 40 dana snimiti 13 epizoda - to je kao pet igranih filmova.

- Ni reditelj Dejan Ćorković nije odbio razgovor:

- Moja osnovna greška, ako o tome uopšte ima smisla sada raspravljati, jeste u tome što sam imao neku svoju koncepciju, a morao sam, zbog potreba televizije, da prihvatim sasvim drugu. Kad sam ja stigao u taj posao, a zna se da nisam prvi, muzika je već bila komponovana, scenografijg određena. 

Pristao sam jer sam službenik Televizije Beograd i jer sam imao na umu termin subotom, 13 epizoda po 30 minuta.

Snimalo se leti, jer su tada studija prazna. Sada, preostaje ili da pevam ono "Glavo luda" ili da krivim sebe što nisam bio oprezniji, što ipak nisam isterao onako kako sam ja hteo.

U svakom slučaju, ne kajem se što sam uradio taj posao, makar i po meni sada letelo drvlje i kamenje. Možda sam se prevario u nekoj računici, možda je trebalo da pustim glumce da "šmiraju", da hvataju na šarm ...

Što se onih para tiče - nastavlja Ćorković - mogu da vam kažem samo toliko da cela serija košta manje od 200 starih miliona. Pa vi vidite ...


Šta misli šef?



I tako, pošto smo videli gde su nestale četiri epizode, kako je brzina učinila svoje, kako je, po viđenju scenariste i reditelja, tekao televizijski život Radovana i njegovih, preostalo je još da pitamo Slobodana Novakovića, glavnog urednika Umetničkog programa TV Beograd šta on o svemu tome ima da kaže.

Pošto je prvo javio da neće ništa da kaže, što je inače uobičajeno za njega, ipak smo čuli sledeće:

- Kada sam postao glavni urednik Umetničkog programa, glavna briga mi je bila da se humora proizvodi što više. Meni je važno da odmah posle "Čardaka" ide "Osma ofanziva", jedna drugačija serija, drugi humor, zatim se radi na "Vrućem vetru" Siniše Pavića u režiji Aleksandra Đorđevića ... 

Ja hoću da serije budu stilski različite, ne želim da imamo humor jedne vrste.

Što se pak brzine kao "krivca" tiče, mogu jedino da kažem da se na televiziji sve radi brzo, u očajnim uslovima.

Ali to je tako, i to gledaoce ne treba da interesuje. Mi moramo naučiti da pravimo brze, efikasne, jeftine serije. Humor mora da se snima kao dnevnik, kao crtani film.

Drugo je pitanje - smatra Novaković - što je to očigledno još iznad naših mogućnosti. Ali, TV Beograd će učiniti sve da se efikasnost što pre uvede u ovu vrstu produkcije. Humor treba skinuti sa pijedestala, shvatiti ga kao normalnu stvar, bez preteranih umetničkih pretenzija.


*****



Dakle, ako pravilno shvatamo Slobodana Novakovića, od studioznog posla oko pravljenja humora nema ubuduće ništa.

Brzina kao opravdanje (što se nas tiče - prihvatljivo) ne vredi mnogo, pre će biti da brzina ima da se pretvori u vrlinu.

Što reče Novaković, ima da se humoristička emisija snima kao Dnevnik, pa šta bude. I šta može da bude - ako humor bude kao Dnevnik! Ako i to ne uspe, ostaje crtani film i mogućnost da se sve, opet, radi po starom. Natenane ...

Napisala: Nevenka Opačić, obrada: Yugopapir (RTV revija, januar 1979.)


Audio snimak prve epizode: