Enki Bilal, autor stripa: U glavi mi se vrzmaju slike opšteljudskih problema, a ne slike Divljeg zapada

Osećam potrebu da radim direktno s bojama. Sam crtež me ne zadovoljava. On me samo stimulira. Atmosfera koju ja nastojim postignuti u svojim stripovima u crno-beloj tehnici se ne bi osetila. Stoga mislim da moje stripove zaista nema smisla objavljivati bez punog kolora

Jedan od bitnih preduslova da se uspe, po internacionalnim merilima, je da se živi i radi u inostranstvu. Primeri Ljube Popovića, Dušana Makavejeva, Vlade Veličkovića, Zvonimira Mihanovića i drugih naših umetnika za koje se može reći da su zaista uspeli da budu cenjeni i priznavani, potpuno obrazlažu uvodnu tezu.

U svetu devete umetnosti - stripa, za domaću sredinu, to je još neophodnije. Bez obzira na sve vrednosti koje poseduju i izdavačke kuće, naš strip i naši autori su gotovo nepoznati van jugoslovenskih granica. To bi se isto sigurno desilo i Enki Bilalu i Atilju Mikelučiju, dvojici vedeta novijeg evropskog stripa, da su ostali živeti i raditi u našoj zemlji.

Naime, i jedan i drugi su naše gore list. Atiljo Mikeluči je rođen 1930. godine u Umagu u Istri, a Enki Bilal, dvadeset i jednu godinu kasnije u Beogradu.

Danas je Bilal jedan od najcenjenijih autora stripa. Kako u Francuskoj tako i u Evropi.

Proletos mu je u izdanju najvećeg tamošnjeg izdavača stripova, "Dargoa", izašao album "Žena klopka", odmah postavši bestseler. Prvo izdanje je rasprodato pa se sada priprema novo.

A u izboru Pjera Paskala (direktora međunarodnog festivala stripa u Angulemu), napravljena je i rang-lista najboljih strip albuma izašlih od 1978. godine naovamo, na francuskom jezičkom području. Među prvih dvadeset, našla su se čak tri Bilalova albuma: "Partija lova" je na petom mestu, "Sajam besmrtnih" na trinaestom, a "Falange crnog reda" na šesnaestom.

Boraveći nedavno u Parizu, imali smo prilike da se družimo sa Bilalom, iz čega je nastao i ovaj razgovor...

U filmu o mladim beogradskim besposličarima 

- Tvoje jugoslovensko poreklo, za naše ljubitelje stripa je još uvek prilično misteriozno, to više što je Enki neuobičajeno ime?

- Moje pravo ime je Enes. Kada smo se preselili u Francusku a roditelji odlučili da tamo ostanemo, morao sam malo prilagoditi ime. Enes je naime teško za izgovoriti jednom pravom Francuzu. Otac mi je inače Bosanac, a majka poreklom Čehinja. U Beogradu smo živeli do 1961. godine.

- Kakva su tvoja sećanja na dane ranog detinjstva?

- Sva moja sećanja na vreme provedeno u Beogradu, topla su i setna. Tu sam se igrao kao klinac, počeo da idem u školu, naučio da čitam. Znam da me je interesovao rat, čiji su se tragovi tada osećali. Čitao sam puno knjiga o tome.

I mada ih u potpunosti nisam razumeo, one su u meni ostavile traga ...

Sećam, se, glumio sam kao mali i u jednom kratkometražnom fiimu. O lutanjima dvojice mladih besposličara po Beogradu. To mi je donelo besplatno letovanje na moru.

- A tvoji prvi utisci o Parizu?

- Pariz je za mene tada bio jedan veliki, novi svet. Sasvim drugačiji od onog beogradskog. Trebalo mi je dosta vremena a i napora da se priviknem na njega. Godinu dana sam izgubio na učenju francuskog jezika i tek onda nastavio školu.

- I koje si sve škole završio?

- Posle gimnazije, upisao sam studije književnosti. Tamo sam gurao pune dve godine, čak mi je i dobro išlo. Paralelno sa tim odlazio sam na vežbe u Umetničku školu za obrazovanje talentovanih crtača.

U to vreme počeli su da mi izlaze i stripovi u "Pilotu", i to kontinuirano. Studije i strip nisam mogao paralelno gurati. Dakako, ni trenutka se nisam dvoumio da se opredelim za strip.

- Koji ti je prvi objavljeni strip?

- To je bila jedna kratka fantastična priča "Prokleta šolja" objavljena 1972. godine.

- Svoje prve stripove isključivo si objavljivao u "Pilotu" koga izdaje "Dargo". Ima li neki poseban razlog za to?

- Pa "Pilot" je tada bio vodeći francuski strip časopis. Svake nedelje je objavljivao najbolje stripove naših, i ponekad stranih autora. Putem njega ja sam se i školovao na polju stripa. Uz to ljudi koji su vodili "Pilot ", pre svega Šarlije i Gošini, bili su izuzetno fer i sposobni.

Znali su da pruže priliku i da pomognu autoru da se usavrši. Ulili su mi samopouzdanje.

- Da li u tvom životu postoji neki konkretan razlog zbog koga si se počeo baviti stripom?

- Ne, to se ne bi moglo tako nazvati. To je nekako došlo samo po sebi. Vidiš, strip je za mene sredstvo izražavanja. Kao što je to film za sineastu ili knjiga za književnika. Čitajući stripove jednostavno sam želeo da počnem da ih i sam stvaram.

U prvim stripovima bio sam tematski pod velikim uticajem književnosti.

Posebno fantastičnih priča Edgara Alana Poa i Šarla Bodlera. Mnogi su primetili tu povezanost, to više što sam sam i pisao scenarije.

Krstarenje zaboravljenih

- Koji su ti uzori iz tog, najranijeg perioda?

- Nekih posebnih uzora nisam imao. Ni tada, ni kasnije. No, s posebnim uživanjem sam čitao stripove dvojice velikana, Žana Žiroa i Žan Klod Mezijera. Ni u snu nisam pomišljao da ću postati i prijatelj sa njima. Sa Mezijerom igram ponekad i fudbal.

- Čime objašnjavaš svoj nagli uspon? Recimo, već 1975. godine, a imao si samo 24 godine, dobio si priliku za samostalni album?

- To je stvar urednika. Bio sam marljiv.

- Poznavaoci tvog rada smatraju da je prelomni trenutak bio kada si se upoznao sa Pjerom Kristinom koji je otada tvoj stalni scenarista?

- To je bilo 1975. godine. Iako je Pjer stariji od mene, već pri našem prvom susretu osetili smo da imamo zajedničke interese i poglede na svet. On je novinar po profesiji, a erudita po obrazovanju. Sve ga zanima i uvek je u središtu svih zbivanja. 

Mislim da se to može primetiti i u njegovim scenarijima.

- Koje ste stripove zajednički realizovali?

- Naš prvi zajednički strip bio je "Krstarenje zaboravljenih", koga je "Dargaud" u formi albuma izdao 1975. godine. 1976. smo objavili album "Kameni brod", godinu dana kasnije "Grad koji ne postoji".

Sledile su "Falange Crnog reda" iz 1979. i "Partija lova" iz 1983. godine.

Naposlijetku tu je i album "Los Angeles - izgubljena čast Laurie Bloom", izdan nešto prije početka letnje Olimpijade u Los Angelesu 1984. godine, ali to nije strip, barem prema klasičnom shvatanju medija.

- Da li ćete i ubuduće zajednički sarađivati?

- Kako da ne. Eto upravo pripremamo novi strip koji će opet imati direktne reference na neka od aktuelnih političkih zbivanja.

- Kakav će to strip biti?

- Strip je tek u fazi nastajanja i još uvek nismo načisto kako će on u konačnoj verziji izgledati. Stoga ne bih još voleo o njemu govoriti.

- Pjer Kristin sarađuje i s drugim crtačima?

- Da. Mislim da će on ostati upamćen po tome što je kao prvi autor u Francuskoj unio u strip tu socijalno-političku komponentu, pa su i drugi autori izrazili želju da im on piše scenarije. Jedan od njih je i Mezijer.

Konkretno što se tiče osobno mene, Pjer je najprije morao praviti male ustupke prema mojoj slabosti ka "fictionu", da bih se zatim ja počeo njemu prilagođavati.

- Koliko je recimo bila Kristinova, a koliko tvoja uloga u konačnom oblikovanju "Partije lova", vašeg najboljeg stripa i jednog od najboljih evropskih stripova 80-ih godina?

- Dugo smo razmišljali u koju zemlju da smjestimo radnju tog stripa, u kojem dominiraju sjećanja iz prošlosti glavnih junaka na Staljinove čistke, gibanja u Poljskoj i Mađarskoj 1956, invazije na Čehoslovačku 1968. godine itd.

Kristin je izgleda predosećao događaje koji će se uskoro desiti u Poljskoj i insistirao je da tamo lociramo radnju. 

Zanimljivo je da se početak izlaženja "Partije lova" u časopisu "Pilot" podudarao sa preuzimanjem vojne vlasti u Poljskoj u decembru 1981. godine. I on i ja smo bili načisto s time kakav strip želimo napraviti, jedino što je on htio dati malo veći akcent na rekonstrukciju prošlosti i samu akciju, a mene su više zanimali odnosi i atmosfera koja je vladala među tom zatvorenom grupom ljudi glavnih protagonista.

Koktel realizma i fantazmagorije

- U "Partiji lova", a i u drugim tvojim stripovima, boja igra veoma važnu utogu. Namerno ili... ?

- U "Partiji lova" sam korišćenjem snažnih boja, crvene, plave, tamnozelene i drugih, nastojao potencirati turobni karakter priče, te prikazati promjene raspoloženja i duševnih stanja protagonista stripa.

- Kolor u tvojim stripovima, čini mi se, ima još neke funkcije. Recimo neki simboli kojima potenciraš ovaj ili onai detalj ili situaciju u crno-belom stripu bi više-manje prošli nezapaženo?

- Verovatno. Inače ja osećam potrebu da radim direktno s bojama. Sam crtež me ne zadovoljava. On me samo stimulira. Atmosfera koju ja nastojim postignuti u svojim stripovima u crno-beloj tehnici se ne bi osetila. Stoga mislim da moje stripove zaista nema smisla objavljivati bez punog kolora.

- Sam koloriraš stripove?

- Da. Pre mi je u tome pomagala moja bivša supruga Patricia, a sada to radim sam.

- Za gotovo sve tvoje stripove karakteristično je da u njima modificiraš stvarnost. Ali ne u smeru "fictiona", već na jedan tipičan Bilalov način?

- Moji stripovi su svojevrstan koktel realizma i fantazmagorije. Tome je najviše pridonio Kristin, o čemu sam nešto ranije govorio. Bežanje od stvarnosti u mojim stripovima je namerno izvedeno. To radim da bih iznenadio čitatelje i stavio ih u nedoumicu.

Ipak pritom nastojim da taj pomak bude što suptilniji, što iznijansiraniji.

Sećam se, najviše pisama sam dobio nakon izlaska albuma "Falange Crnog reda". U najvećem delu tih pisama čitaoci su mi zamerili zašto sam dozvolio da zlo u tom stripu ne bude pobijeđeno.

- "Falange Crnog reda" su bile nagrađene?

- Taj album je oficijelna književna kritika 1978. godine izabrala za jednu od dvadeset najboljih knjiga izdatih u Francuskoj te sezone.

- O čemu je reč u tom stripu?

- Vidi, ja nastojim da mi stripovi budu višeslojeviti i da potaknu čitaoca na razmišljanje kada ih pročita. Pa mi je stoga teško objašnjavati sve ono što smo ja i Kristin hteli reći "Falangama ...".

No, ukratko, osnovna narativna linija prati grupu zlih staraca koji uništavaju jedno špansko selo, pa se dobri starci naoružavaju i progone zle ...

- Da li si dobio još koju nagradu za strip?

- Dobivao sam neke nagrade na lokalnim festivalima i drugim strip manifestacijama. Najvažnija nagrada, čini mi se, je ona iz Barcelone iz 1984. godine. Naime na "Međunarodnom festivalu stripa" koji se tamo svake godine održava proglašen sam bio za najboljeg stranog autora.

Nagrade su mi drage, ali draže mi je kada saznam o čitanosti svojih albuma, te o odjecima na moje stripove.

- Koliki su tiraži tvojih albuma?

- Tiraži su mi rasli svakim daljnim albumom. Tako je prvo izdanje mog prvog albuma "Prokleta šolja" izašlo u 15.000 primeraka. "Falange Crnog reda" su išle u 80 hiljada primeraka, a najveći komercijalni uspjeh imao mi je strip "Partija lova". 

Taj album je nekoliko puta doštampavan, a prema zadnjim informacijama od izdavača prodan je u više od 150 hiljada primeraka.

Za tu vrstu stripa, koja ipak zahteva koncentraciju i određeno predznanje od čitalaca, to je fenomenalan uspeh.

Zadnji album "Žena klopka" je u prvom izdanju štampan u 60 hiljada, a čujem da će se ići u novo izdanje.

- Slušajući te s kakvim ponosom govoriš o tiražima svojih albuma pomislio sam da ti upravo takav način prezentacije vlastitog stripa pruža puno zadovoljstvo?

- Da. Jer gledajući strip kako izlazi u nastavcima, to ti ni izdaleka ne može pružiti zadovoljstvo kao što ti ga pruža ukoričeni album.

- Jedno kraće vrijeme, sredinom 70-ih godina, surađivao si u tada kultnoj reviji "Metal hurlant". Zašto si ubrzo prekinuo suradnju s tom redakcijom?

- Imao sam problema. Nisu plaćali na vreme. Zato su i drugi crtači prestali surađivati s njima. No, ako bih želio mogao bih bez problema plasirati u "Metal hurlant" neki svoj novi strip.

Svoje stripove ne namenjujem nikome posebno

- Ipak "Les Humanoldes Associes" izdavač "Hurlante" izdao ti je svojevremeno jedan album?

- Reč je o albumu "Istrebljivač 17", objavljenom 1978. godine, za koji mi je scenario napisao Jean Pierre Dionnet.

- To ti je jedini strip za koga ti je scenario napisao neki drugi scenarista izuzev Kristina?

- Ne, jer za pojedine svoje albume - "Sećanja iz drugog prostora", "Sajam besmrtnika" i ovaj najnoviji "Žena klopka" - sam sam napisao scenarije i dijaloge.

- Tvoje stripove vrlo je nezahvalno žanrovski ili na neki drugi način klasifikovati?

- Valjda. Mene su naime dugo vremena smatrali autorom naučno-fantastičnih stripova, jer sam se koristio tom vrstom ikonografije. Međutim i moji raniji stripovi i stripovi koje danas crtam, bez obzira gde i kada se dešavaju, svojim najvećim delom polaze od današnjeg sveta. 

Ja u njemu živim i u glavi mi se vrzmaju slike opšteljudskih problema, na primer odnos čoveka i vlasti, odnosno centara moći, strah od ponovnog javljanja fašizma itd.

Ne vrzmaju mi se recimo slike sa Divljeg zapada.

- Želiš reći da ti je taj angažman primaran u stripovima?

- Da! Ja sam svestan da strip ne može, a niti ne treba da menja svet, ali može i treba da potakne ljude da razmišljaju o onome što su pročitali u stripovima.

- Pa za koji to segment publike kreiraš stripove?

- Svoje stripove ne namenjujem nikome posebno. Ali mi je stalo da ih što više ljudi pročita i zamisli se na njima. To je i razlog što u dogovoru s izdavačem često organiziram promocije vlastitih albuma i što ih odlazim predstavljati na razne festivale i salone.

U Francuskoj se inače vrlo mali broj stripova radi za određenu publiku. No zna se otprilike ko će kupiti novog "Asteriksa" ili "Taličnog Toma", a ko stripove jednog Tardija, Altana ili Crepaxa.

Ipak najveći broj autora kada crta svoj novi strip ili novu epizodu svog serijala kreće u svojevrsnu neizvesnost jer se ukusi i zahtevi čitalaca stalno menjaju.

- Znaš li ko su kupci tvojih albuma?

- Čitaoci revije "Pilot", gde je većina mojih stripova premijerno objavljena u nastavcima, su šarolike strukture. Albume mi kupuju studenti, univerzitetski profesori, obrazovani sloj službenika ... Neki od njih nisu ni stalni čitaoci stripa.

- Postoji ukorenjeno mišljenje da autori stripa imaju dobar standard. Koliko recimo ti zarađuješ?

- Ja sam plaćen po tabli stripa, odnosno po procentu po prodanom albumu. Uspeo sam postići da mi izdavač tablu stripa plaća po 2000 franaka, što je visoka cena, no treba uzeti u obzir da je stil kojim ja crtam stripove prilično težak, da zahteva dugotrajan i precizan rad, te da nemam asistenta.

Od prodajne cene albuma meni pripada deset posto, s čime sam zadovoljan.

Za film "Crna tvrđava" osmislio sam izgled jednog monstruma

- Strip i film bliski su mediji. U nekim intervjuima isticao si da je film umnogome uticao na tebe?

- Da, s time da film svojim živim pokretima nadilazi strip. Oduševljavaju me filmovi istočnoevropskih redatelja Zulawskog, s kojim sam dobar prijatelj, Mihalkova, Wajde, zatim Fassbinderovi filmovi, Herzogovi, Wim Wendersovi filmovi bazirani na putovanjina "Prijatelj iz Amerike" i "Paris-Texas".

Nastojim oponašati filmske režisere i za junake svakog mog novog stripa uzimam nove ličnosti.

Uz to nikada nisam ni voleo taj herojski strip, o ličnostima čije ime nosi cela serija i oko koje se sve vrti.

Uz strip i film, mislim da je još j muzika svojevrsna oznaka pripadnosti jednom te istom svetu. Bez obzira na to da li je reč o majstorima ozbiljne muzike ili rokerima tipa "Talking Headsa" ili "Clasha".

- Međutim ti si na realizacijama nekih filmova bio i konkretno angažovan?

- Za filmove Alaina Resnaisa, koji je inače veliki ljubitelj i poznavalac stripa, "Moj ujak iz Amerike" nacrtao sam plakat, a za "Život je roman" plakat i sve dekore.

Za Mannov film "Crna tvrđava" osmislio sam izgled jednog monstruma, čudovišta koje terorizira ljude. Nešto slično kao u filmu "Alien".

- Osim što si ljubitelj filma i muzike, navodno si i globtroter. Često putuješ?

- Moja putovanja uglavnom su povezana s poslom kojim se bavim. Osim što promoviram svoje stripove, na putovanja krećem da istražim podneblje, ljude i krajeve u koje ću kasnije smestiti radnju stripa.

Za realizaciju albuma "Izgubljena čast Laurie Bloom" ja i Christin proveli smo jedno vrijeme u Los Angelesu, a pre početka rada na stripu "Partija lova" bio sam mesec dana u istočnoj Evropi. Fascinirala me je Poljska, Čehoslovačka i Sovjetski Savez.

Razgovarao: Veljko Krulčić, obrada: Yugopapir (Zum reporter, 1986.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate