Sutradan, Cica Kalušević je naglas čitala nekoliko redaka objavljenih u "Sportu": "Čujte ovo. Neka, koja se zove i preziva kao ja, postala juniorski prvak Srbije!" ... "Pa, to si ti!"
Kada zavesa počne da se spušta,
trebalo bi se pripremiti za novi život, jer "slava je lepa dok
traje, ali obično nije dugovečna". Šta sada rade i kako žive Cica Kalušević i Atina Bojadži...
*****
- Halo, hitna pomoć. Doktore, molim vas
da pošaljete ambulantna kola. Učenica mi je, preskačući kozlić,
povredila mišić!
- Ko prijavljuje poziv?
- Pa, profesorka fizičkog vaspitanja,
Cica Kalušević!
- Cica? Ako je Cica Kalušević u
pitanju, dolazimo odmah!
Znate li ko je Cica Kalušević?
Prisećate se, poznato vam zvuči.
Te 1952. godine Cmiljka Kalušević, iz
milošte nazvana Cica, 16-godišnji devojčurak, stigla je vozom iz
rodne Ivanjice u Beograd, da se upiše u srednju ekonomsku školu.
Odrasla na poljančetu, uz loptu, bacanje kamena sa ramena i konopac
za preskakanje, stidljiva Cica je već na prvom času fizičkog
vaspitanja svima pokazala šta sve može i ume.
Po brzini, spretnosti
i sposobnosti odskakala je od ostalih drugarica.
Ti moraš da
treniraš atletiku, rekli su joj i poveli je na igralište "Crvene
zvezde". Počelo se sa vežbanjem, treninzima, ali Cica nikako
nije bila zadovoljna.
- Zašto nema lopte? - pitala je trenere.
Biće i toga, rekli su joj i poveli je
na takmičenje u Pančevo. A tamo, u Pančevu, desilo se da nema ko
da baca koplje za ekipu.
- Cico, ti ćeš da bacaš koplje. Umeš li?
Sutradan, Cica Kalušević je naglas
čitala nekoliko redaka objavljenih u "Sportu":
- Čujte ovo. Neka, koja se zove i
preziva kao ja, postala juniorski prvak Srbije!
- Pa, to si ti!
Nekoliko meseci kasnije, Nebojša
Popović uviđa da mala Kaluševićeva sve može. Vrbuje je da igra i
košarku za "Zvezdu". Za Cicu je to ono pravo: igra s
loptom.
Posle samo pet meseci vežbanja. postaje košarkaška
reprezentativka. Deset sledećih godina razapinjanje: rekorderka
Jugoslavije u bacanju koplja i kapiten ženske košarkaške
reprezentacije.
Na Malom Kalemegdanu je pucala ograda pod pritiskom zanesene
publike.
- Kako ti je ono dete što je u Beogradu? - pitale bi komšinice Cicinu majku.
- Ne znam, već dva dana novine ništa
ne pišu o njoj - odgovarala bi.
A Cica - najbolji centar Evrope, prvi
strelac na evropskom prvenstvu u Sofiji, na svetskom u Limi,
košarkaški "gastarbajter" u Francuskoj i Italiji, sto
utakmica u reprezentaciji, ordeni, nagrade...
I onda, oproštaj, zvaničan. Prirodno,
mlađe dolaze. Završen DIF i zaposlenje u Medicinskoj školi na Zvezdari.
U ukusno nameštenom stančiću na
Dorćolu, posluženje po redu - slatko od divljih jagoda, kafa, domaća
rakija iz Ivanjice.
- Velika mi je familija: pritekni
jednom, pritekni drugom, da se iškoluje, zaposli... Vreme prolazi,
ne stigoh da se udam. Okružena sam decom, delegat sam na utakmicama,
imam obaveza preko glave. A sa đacima, kad mi dođe, odigram basket
da sve trešti.
Atina na Lamanšu
Drugo kviz-pitanje: da li je neko od Jugoslovena preplivao Lamanš? Odgovor: jeste. Atina Bojadži.
Još 1962, kada je na Ohridu
organizovan prvi međunarodni plivački maraton, tadašnja prvakinja
Makedonije u svim disciplinama, 18-godišnja Atina Bojadži, izašla je na start i pobedila.
I tako, mlada Atina postaje maratonka, ređa
uspehe (prvo mesto na maratonu Saida - Bejrut. Čitavih 18.5 sati u
vodi, na stazi od 58 km).
Potom osam puta na čuvenoj stazi Kapri - Napulj (nezvanično prvenstvo sveta). Tri puta prva, tri puta druga.
Pa u Egiptu, na Nilu, Ohridu, svuda.
I dolazi 1969. godina. Atina odlučuje
da prepliva Lamanš. Odlazi i čeka skoro mesec dana da uđe u vodu.
Nevreme je. I onda, 9. avgusta u 6 sati i 20 minuta, ulazi sa francuske
strane, a posle 13 sati i 20 minuta izlazi na englesku stranu.
Nije
bilo naše novine koja nije taj uspeh zabeležila.
I režiseri su
zabeležili: Aleksandar Đurčinov snima film "Uspravi se, Delfina". Neda Arnerić glumi plivačicu, ali Atina pliva umesto
nje.
- Taj film ima veze sa mojom sportskom
karijerom, ali ne i sa privatnim životom.
Atina je već 12 godina vaspitačica u dečjem vrtiću "1001 radost" u beogradskom naselju
"Šumice". Sada je Atina Bojadži - Živković i povremeno
svoju grupu dece povede na plivanje.
Volonterski im drži
kursove, uči ih prvim plivačkim zaveslajima.
- Sećanja mi se nisu izbrisala, bilo je
lepo, ali je i sada mnogo lepo - kaže Atina.
A zašto i ne bi bilo? Život teče
dalje.
Napisao: Ozren Milanović, obrada: Yugopapir (Svet, 1984.)