Usledile su velike diskusije, polemike, ubeđivanja, plač moje majke ("Zar moj sin da igra fudbal?!"), a presudio je otac, mudro i pravično: mogu da igram, ali ako u školi bude problema - od lopte više nema ništa!
Avgust 1978: Početkom prošlog meseca, stanovnici Benkovca - gradića u središtu Ravnih kotara, u Severnoj Dalmaciji - imali su prilike za uzbuđenje i razloga za radost: u okviru proslave Dana borca i 60. godišnjice fudbalskog kluba "Velebit", svečano je otvoren novi, moderno uređen i opremljen Sportski centar.
U glavnom susretu na fudbalskom terenu,
sastali su se prvi timovi slavljenika i splitskog "Hajduka";
u predigri - ekipe veterana "Velebita" i beogradske "Crvene
zvezde". U ekipi gostiju - pored Rajka Mitića, Bore Kostića,
Zečevića, Markovića, Tadića, Mihića.... - nastupio je i
najstariji član "Zvezdine" nedavno osnovane Sekcije
veterana, Srđan Mrkušić.
Prema ranijem dogovoru u praksi uobičajenoj za takve susrete, on je trebalo da brani "Zvezdin" gol u toku prvih petnaestak minuta, a da ga onda zameni Vladimir Beara; ali, Beara je u poslednjem trenutku bio objektivno sprečen da dođe u Benkovac, i tako je šezdesettrogodišnji Mrkušić branio gotovo tokom cele utakmice.
Prema ranijem dogovoru u praksi uobičajenoj za takve susrete, on je trebalo da brani "Zvezdin" gol u toku prvih petnaestak minuta, a da ga onda zameni Vladimir Beara; ali, Beara je u poslednjem trenutku bio objektivno sprečen da dođe u Benkovac, i tako je šezdesettrogodišnji Mrkušić branio gotovo tokom cele utakmice.
Gosti su nadmoćno pobedili sa 9:0,
domaći su imali svega nekoliko ozbiljnijih šansi da postignu
zgoditak, ali Mrkušić je uspešno intervenisao.
Posle utakmice, Mitić je njegovu igru prokomentarisao, upola u šali:
- Pazi, Mrka se pod stare dane baca kao što ni u mladosti nije činio!"
Posle utakmice, Mitić je njegovu igru prokomentarisao, upola u šali:
- Pazi, Mrka se pod stare dane baca kao što ni u mladosti nije činio!"
Novi travnati teren na kojem su
utakmice odigrane jednoglasno je ocenjen kao izvanredan, jedan od
najboljih u zemlji. A radove na njemu izveo je specijalizovani Pogon
za izgradnju travnih fudbalskih terena Lovno-šumskog gazdinstva "Jelen" iz Beograda -
Pogon čiji je šef, danas jedan od naših najistaknutijih
stručnjaka u ovoj oblasti, inženjer Srđan Mrkušić...
"Sport za mangupe"
U osam dotadašnjih državnih
prvenstava, jedanput treći i jedanput šesti; uz to, imao je široku
i značajnu međunarodnu afirmaciju.
"Jugoslavija" je takođe već dve, tri godine bila među najboljima u zemlji, a BSK - tada trostruki prvak države - imao je u svojim redovima dobru polovinu standardnog sastava reprezentacije: dve žive legende, Mošu Marjanovića i Franju Glazera, pa Tirnanića, Glišovića, Vujadinovića, Valjarevića, Stevovića...
I u susretu s njima, na golu "Hajduka" stajao je učenik osmog razreda gimnazije iz Splita, Srđan Mrkušić:
"Jugoslavija" je takođe već dve, tri godine bila među najboljima u zemlji, a BSK - tada trostruki prvak države - imao je u svojim redovima dobru polovinu standardnog sastava reprezentacije: dve žive legende, Mošu Marjanovića i Franju Glazera, pa Tirnanića, Glišovića, Vujadinovića, Valjarevića, Stevovića...
I u susretu s njima, na golu "Hajduka" stajao je učenik osmog razreda gimnazije iz Splita, Srđan Mrkušić:
- Osećao sam se kao u nekom transu.
Prvi put u Beogradu, pred više od deset hiljada gledalada - dok je u
tadašnjem malom Splitu i dve hiljade bilo velika poseta - oči u oči
sa tolikim velikim igračima, reprezentativcima međunarodne
reputacije!
Ipak, branio je izvrsno: sve do pred
kraj, rezultat je bio 0:0, i tek negde u poslednjim minutima, Moša
Marjanović - najbolji strelac predratnih prvenstava - postigao je pobedonosni gol iz slobodnog udarca...
Mladić koji je zablistao na ovoj
utakmici - i koji će, nedugo posle toga, postati jedan od naših najvećih golmana i fudbalera
uopšte - rodio se u Sinju, gde mu je otac, rođenjem Kotoranin a
po struci pravnik, dobio prvu službu.
Porodica je zatim živela u Šibeniku - pa, od 1930, u Splitu.
Porodica je zatim živela u Šibeniku - pa, od 1930, u Splitu.
- Kao i svi moji vršnjaci, bio sam
zagrejan za loptu: igrali smo po livadama i kamenjarima, uglavnom
krpenjačama, a prava lopta bila je stvar o kojoj se sanja.
Iako je u to vreme učenicima gimnazije
bilo zabranjeno (!) učlanjavanje u fudbalske klubove - "a na
fudbal se gledalo kao na sport za mangupe" - momčić nije
izdržao a da ne pristupi jednom malom klubu, brižljivo krijući
to i od nastavnika i od roditelja.
Ubrzo su ga zapazili ljudi iz "Hajduka", i - na njegovo veliko čudo - negde 1934. pozvali ga u svoj klub; ali, zatim, neko je sa "Hajdukovog" stadiona pohitao u nedaleku zgradu splitskog Suda - i ocu, sudiji, javio da mu se sin priklonio "sportu za mangupe"...
Ubrzo su ga zapazili ljudi iz "Hajduka", i - na njegovo veliko čudo - negde 1934. pozvali ga u svoj klub; ali, zatim, neko je sa "Hajdukovog" stadiona pohitao u nedaleku zgradu splitskog Suda - i ocu, sudiji, javio da mu se sin priklonio "sportu za mangupe"...
- Usledile su velike diskusije,
polemike, ubeđivanja, plač moje majke ("Zar moj sin da igra fudbal?!"), a presudio je otac, mudro i pravično: mogu da igram, ali ako
u školi bude problema - od lopte više nema ništa!
Problema, bar većih, nije bilo, očev
ultimatum je čak delovao podsticajno - i mladić je završio
tadašnji sedmi pa osmi razred gimnazije, i maturirao.
U međuvremenu, ubrzo posle onog dramatičnog razgovora, počeo je i njegov vrtoglavi uspon u Klubu Frane Matošića i njegovog starijeg brata Joze, Lea Lemešića i tolikih drugih veličina splitskog i jugoslovenskog fudbala:
U međuvremenu, ubrzo posle onog dramatičnog razgovora, počeo je i njegov vrtoglavi uspon u Klubu Frane Matošića i njegovog starijeg brata Joze, Lea Lemešića i tolikih drugih veličina splitskog i jugoslovenskog fudbala:
- "Hajduk"je imao nekoliko
odličnih golmana, ali baš u vreme moga dolaska jedan od njih je
umro, drugi dobio premeštaj u Skoplje, treći se preselio u
Sarajevo, i tako sam za kratko vreme od petog golmana postao prvi...
Posle dve godine igranja za "bile", položivši maturu, 1936. je krenuo na studije; prvo u
Zagreb, zbog blizine - a onda definitivno u Beograd. Upisao se na
tadašnji jedinstveni Poljoprivredno-šumarski fakultet.
Golman kao dirigent
Jedan od odlučujućih razloga za
prelazak u Beograd bio je, svakako, i živo interesovanje beogradskog BSK-a za mladog igrača iz Splita.
- Nije li se "Hajduk" protivio ovakvom pojačanju svog beogradskog rivala?
- Nije li se "Hajduk" protivio ovakvom pojačanju svog beogradskog rivala?
- Toga onda nije bilo: nikakvih
ugovora, vezivanja igrača, prisiljavanja - čak ni kontrole dolaska
na ona dva treninga nedeljno; sve je to bilo čisto amaterski,
dobrovoljno, zasnovano na ljubavi i drugarstvu, entuzijazmu...
Pogotovu se nikakvo pitanje nije postavljalo kad je reč bila o studijama; smatralo se normalnim da svako ide svojim putem i gradi svoju budućnost, koju u fudbalu tada niko nije ni mogao da traži. Svi smo ga tada shvatili kao lepu igru, zabavu koja pripada mladosti i prirodno prolazi s njom.
Pogotovu se nikakvo pitanje nije postavljalo kad je reč bila o studijama; smatralo se normalnim da svako ide svojim putem i gradi svoju budućnost, koju u fudbalu tada niko nije ni mogao da traži. Svi smo ga tada shvatili kao lepu igru, zabavu koja pripada mladosti i prirodno prolazi s njom.
- Kakvi su mu, kao standardnom
reprezentativcu, bili prihodi u "Hajduku", kakvi po dolasku
u BSK - i još kasnije, u "Zvezdi"?
- Mi u "Hajduku" nismo nikada
ni dinara dobijali. Ponekad bi nas, posle utakmice, poslužili čajem ili toplim mlekom - pošto svih ovih današnjih koka-kola i sokova
tada nije bilo - a na gostovanjima smo imali plaćen hotelski smeštaj
i hranu, i to je bilo sve.
Za ono prvo gostovanje u Beogradu, roditelji su mi dali džeparac od dvadeset dinara, za tramvaj i ostale sitne troškove...
Beogradski klubovi su u to vreme već počinjali s nekakvim nagrađivanjem igrača, ali i to je bilo samo simboličio. A moje godine u "Zvezdi", zna se, bile su godine idealizma.
Za ono prvo gostovanje u Beogradu, roditelji su mi dali džeparac od dvadeset dinara, za tramvaj i ostale sitne troškove...
Beogradski klubovi su u to vreme već počinjali s nekakvim nagrađivanjem igrača, ali i to je bilo samo simboličio. A moje godine u "Zvezdi", zna se, bile su godine idealizma.
U vreme Mrkušićevog dolaska u BSK,
vratnicama kluba i reprezentacije suvereno je vladao slavni Franjo
Glazer; ali, kratko vreme posle toga, on je prešao u zagrebački'
"Građanski", i Mrkušić je stao na njegovo mesto.
- I tu su mi okolnosti išle naruku,
kao i po dolasku u redove "Hajduka"...
Zajedno s njim, jedna nova generacija
igrača - Dubac, Stojiljković, Manola, Dragićević, Lihner,
Glišović, Valjarević, Božović, Nikolić... - donela je BSK-u novi zamah i sjaj: do izbijanja
rata, jedanput su bili treći, dvaput drugi, jedanput prvi u zemlji -
po peti put u istoriji dotadašnjih šampionata.
Nastavljena je i serija međunarodnih uspeha, u kojoj je BSK (prema Enciklopediji fizičke kulture Jugoslovenskog leksikografskog zavoda iz Zagreba) tokom godina "izvojevao mnoge pobede nad inostranim protivnicima evropske i svetske klase, kao što su bili "Sparta" i "Slavija"(Prag), "Rapid" i V. S. C. (Beč), "Hungaria", "Ferencvaroš"i "Ujpešt" (Budimpešta), "Ajaks"(Holandija), "Grashopers"(Švajcarska)...
Nastavljena je i serija međunarodnih uspeha, u kojoj je BSK (prema Enciklopediji fizičke kulture Jugoslovenskog leksikografskog zavoda iz Zagreba) tokom godina "izvojevao mnoge pobede nad inostranim protivnicima evropske i svetske klase, kao što su bili "Sparta" i "Slavija"(Prag), "Rapid" i V. S. C. (Beč), "Hungaria", "Ferencvaroš"i "Ujpešt" (Budimpešta), "Ajaks"(Holandija), "Grashopers"(Švajcarska)...
Bilo je, istina, i poraza - recimo na
turneji po Velikoj Britaniji, 1937; bilo je i Mrkušićevih ličnih
kriza i dilema - začetih baš na toj turneji:
- Mi smo tada igrali lep i atraktivan,
ali zastareo fudbal. Ja sam i u Splitu i po dolasku u Beograd branio
klasično, na liniji gola, jer za drugo nisam ni znao. U Edinburgu
smo se sukobili sa daleko efikasnnjim, klasičnim
engleskim dubl-ve sistemom u kojem, pored ostaloga, golman istrčava
daleko ispred gola, gospodari šesnaestercem, diriguje igrom...
Taj način igre nije zahvalan za samog golmana, a publici često "kida nerve"; ali ako je valjano primenjen, za kolektiv je vrlo koristan.
Zato, po povratku u Beograd, dogovorili smo se da i mi tako igramo.
Taj način igre nije zahvalan za samog golmana, a publici često "kida nerve"; ali ako je valjano primenjen, za kolektiv je vrlo koristan.
Zato, po povratku u Beograd, dogovorili smo se da i mi tako igramo.
Mrkušić je imao sve uslove za ulogu
golmana - "trećeg beka" i "dirigenta igre":
visinu, snagu, neustrašivost, hladnokrvnost...
Ali, naša tadašnja publika nije takvu igru lako prihvatala, a mnogi stručnjaci i priznata sportska pera osuli su na novi BSK-ov način igre i na njegovog protagonistu drvlje i kamenje - ne odustajući ni onda kad se novi sistem u timu uhodao i počeo da daje nedvosmislene, odlične rezultate.
Ali, naša tadašnja publika nije takvu igru lako prihvatala, a mnogi stručnjaci i priznata sportska pera osuli su na novi BSK-ov način igre i na njegovog protagonistu drvlje i kamenje - ne odustajući ni onda kad se novi sistem u timu uhodao i počeo da daje nedvosmislene, odlične rezultate.
- Koliko god da sam voleo fudbal,
pomišljao sam da ga ostavim, pitao se jesam li ja golman ili ne, da
li sam u pravu ili zaista grešim... Zadržala me jednodušna,
čvrsta podrška rukovodstva kluba, trenera i igrača.
Upornost je pobedila: igrajući naoko
jednostavno, bez isticanja i "parada", odričući se
spoljašnjih efekata za račun efikasnosti i interesa kolektiva -
Mrkušić je izborio mesto i u reprezentaciji, za prijateljski susret Jugoslavije i Mađarske, dve tada fudbalske velesile - u Beogradu 21. marta 1941.
- Većina i ne zna za taj moj prvi
nastup u reprezentaciji. Nismo igrali loše, rezultat je bio nerešen,
jedan - jedan, i to je bio uspeh.
Nije neobično što se ova utakmica
mnogo ne pamti: posle nešto više od dve nedelje, pune uzbudljivih
događaja, Nemačka je napala Jugoslaviju.
Demantovana medicina
Mrkušić je već bio diplomirao,
prevalio tridesetu godinu i sve češće se pitao ima li šta još da
traži na fudbalskom terenu.
Tim pre što je na svom prvom radnom mestu, u tadašnjem Državnom osiguravajućem zavodu, gde je od 1946. do 48. radio na proceni štete u poljoprivredi - najviše posla širom Republike imao upravo u mesecima najintenzivnijih priprema i takmičenja; uspevao je, dakle, da redovno trenira - odnosno da dospe u formu i u prvi tim - tek krajem sezone...
Zaključio je da tako više ne ide.
Tim pre što je na svom prvom radnom mestu, u tadašnjem Državnom osiguravajućem zavodu, gde je od 1946. do 48. radio na proceni štete u poljoprivredi - najviše posla širom Republike imao upravo u mesecima najintenzivnijih priprema i takmičenja; uspevao je, dakle, da redovno trenira - odnosno da dospe u formu i u prvi tim - tek krajem sezone...
Zaključio je da tako više ne ide.
Ljudi iz "Crvene zvezde" želeli su, međutim, da naprave veliki tim - a videli da Mrkušić u
tome može da im pomogne. Nagovorili su
ga da se reaktivira, a novi posao u Gradskom zelenilu u Beogradu -
bez putovanja na teren - to mu je i omogućio.
Od tada je mogao ravnopravnije da se "nosi" sa svojim konkurentom Ljubom Lovrićem.
Od tada je mogao ravnopravnije da se "nosi" sa svojim konkurentom Ljubom Lovrićem.
- Ali, to je bila lojalna, fer
konkurencija, bez podmetanja i zakulisnog nadmetanja; mi smo, u
stvari, sve vreme jedan drugog podsticali na nova zalaganja i bolje
igre.
Mrkušić je ponovo zaigrao "punom parom" 1948, sa 33 godine: a marta 1949, gotovo deceniju
posle onog susreta sa Mađarskom, sa 34 godine je ponovo obukao dres
reprezentacije, i to na jednoglasan zahtev igrača: Mitića, Bobeka, Čajkovskog, Vukasa, Horvata, Ognjanova...
Bila je to ona čuvena "majstorica" sa Francuzima, u Firenci, posle dve redovne utakmice (obe nerešene, 1:1, na jednoj je branio Lovrić, na drugoj pokojni Franjo Šoštarić) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950; ova treća odlučena je pogotkom pokojnog Bobe Mihajlovića iz penala - i rezultata 3:2 za nas...
Bila je to ona čuvena "majstorica" sa Francuzima, u Firenci, posle dve redovne utakmice (obe nerešene, 1:1, na jednoj je branio Lovrić, na drugoj pokojni Franjo Šoštarić) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950; ova treća odlučena je pogotkom pokojnog Bobe Mihajlovića iz penala - i rezultata 3:2 za nas...
Za sledeće tri godine, odigrao je još
16 utakmica za reprezentaciju, uključujući i onu sa Brazilom, za
ulazak u finale Svetskog prvenstva - opet čuvenu, ali po Mitićevoj
povredi glave pri izlasku na teren, i izgubljenu sa 0:2.
- Tadašnja brazilska reorezentacija,
iako u finalu poražena, bila je sjajna: ova današnja nije ni senka
od nje... A onih dvesto hiljada vatrenih navijača na tek otvorenoj
"Marakani", to je nešto neponovljivo, nezaboravno!
Mrkušić je poslednji put za reprezentaciju zaigrao 1952, kada nam je Austrija u Beču zadala težak
poraz (2:7); godine su stizale, a na vrata reprezentacije kucao je
Vladimir Beara - kasnije njegov naslednik i u "Zvezdi":
- Imali smo i pre i posle rata, i danas
imamo mnogo dobrih i odličnih golmana, ali Beara je bio i ostao
najveći od svih. On je jedan. Svi mi, ostali, postizali smo rezultate radom i vežbanjem - ja za sebe, uostalom, smatram da sam
bio manje golman u užem a više igrač u širem smislu reči - a
Beara je, pored ostalih kvaliteta, imao i instinkt: osećao je kuda će
protivnik da puca...
Sam Mrkušić je - sazrevši i
usavršivši svoj specifični stil - najveću formu i uspehe dostigao
između 1949. i 51. godine, kao pripadnik one generacije koja je
udarila temelje svim docnijim uspesima i današnjem ugledu "Crvene
zvezde".
(O tome, na svoj način, svedoči i citirana
Enciklopedija JLZ, koja ga pominje kao jednog od nekolicine
"Zvezdinih"igrača koji su dali "značajan doprinos
jugoslovenskom fudbalu".)
Dominirati terenom u tim godinama, na
sredini četvrte decenije života, to je pojava bez primera u našem
sportu, neobična retkost i u svetskom; ali, Srđan Mrkušić nije
fenomen jedino po tome.
Na utakmici u Splitu, 1952. zadobio je težak prelom noge u članku, posle kojeg su se lekari borili da ga osposobe za hodanje - o nekoj igri ni govora; a on se, posle godinu dana, vratio na igralište!
Na utakmici u Splitu, 1952. zadobio je težak prelom noge u članku, posle kojeg su se lekari borili da ga osposobe za hodanje - o nekoj igri ni govora; a on se, posle godinu dana, vratio na igralište!
- Tada mladi lekari, danas ugledni
profesori Radulović i Rakić, zaključili su da sam ja "demantovao
medicinu". Možda i ne bih, ali "Zvezda" je bila
ostala bez golmana, i tako...
I tako, igrao je do 1954, do nadomak
svoje 40 godine; pre rastanka, sa "Zvezdom" je osvojio i
drugu titulu prvaka države.
- Mogao sam da igram još, ali želeo
sam da me pamte onakvog kakav sam tada još bio, u formi i u snazi.
Prvi jugoslovenski "treći bek",
suvereni "gospodar šesnaesterca", "div među
stativama", ali i "div ispred stativa" i "prethodnik
Lava Jašina"- kako su ga, između ostaloga, i ne bez razloga
nazivali - nije se, međutim, oprostio i od terena: od pre nekoliko
godina, počeo je da ih projektuje, uređuje i gradi, obezbeđujući
današnjim generacijama igrača uslove kakvih u dobrom delu njegove
karijere nije bilo: tada su i veliki i najveći igrali na terenima
pod šljakom!
Veliko stručno znanje i iskustvo,
udruženi sa ljubavlju, ugrađeni su u zelene terene sa presađenom
travom i najmodernijim sistemom drenaže - u Kruševcu, Prizrenu,
Leskovcu; posle Benkovca, biće i u Kosovskoj Mitrovici, Drnišu
(rodnom mestu njegove majke), Odžacima, Kninu...
Srđan Mrkušić, u novoj ulozi,
produžava svoje druženje sa sportom; na novim terenima, nastavlja
svoju veliku, dostignućima bogatu, životnu utakmicu.
