Grobnu tišinu presecali su jedino glasovi glumaca, sve dok scena naricanja sestre Batrićeve koju je vešto i osećajno odglumila Ljiljana Kontić, nije izmamila nekima i suze. Veća se pohvala glumcu ne može izreći
"Jako kao drama, a nije drama, živo kao priča, a nije priča, figure herojskih proporcija tačno kao na pozornici, brojni stihovi kao muzika, a nije muzika. I ujedno je sve to, i nama od toga raj u duši i u sluhu."
Tako je, pre gotovo trideset godina, prvu posleratnu adaptaciju Njegoševog "Gorskog vijenca"
videla Isidora Sekulić i o njoj pisala, ne skrivajući ushićenje
pri samom pominjanju imena i dela Njegoševog.
S podstrekom se obratila istom priliom i Raši Plaoviću, scenaristi, reditelju i glumcu koji je tih dalekih pedesetih smogao snage da igra Vladiku Danila i hrabrosti da postavi na scenu drame u Narodnom pozorištu u Beogradu "Gorski vijenac".
U duši ponajviše čitalac, ova pametna i autoritativna žena želela je da svojim tekstom izrazi i tihu nevericu u, za pozorište prilagođen, "Gorski vijenac", jer po njenom mišljenju ovo se delo doživljavalo samo sluhom. A o tome će na jednom mestu i reći:
S podstrekom se obratila istom priliom i Raši Plaoviću, scenaristi, reditelju i glumcu koji je tih dalekih pedesetih smogao snage da igra Vladiku Danila i hrabrosti da postavi na scenu drame u Narodnom pozorištu u Beogradu "Gorski vijenac".
U duši ponajviše čitalac, ova pametna i autoritativna žena želela je da svojim tekstom izrazi i tihu nevericu u, za pozorište prilagođen, "Gorski vijenac", jer po njenom mišljenju ovo se delo doživljavalo samo sluhom. A o tome će na jednom mestu i reći:
"Plah u umu i u mašti, Raša Plaović bi se mogao zvati i Plahović - zakoračio je u veliki zadatak. Neka bude što se do sada mislilo da ne može biti. Otišli smo u Narodno pozorište da vidimo i da čujemo dramatizaciju. Videli smo umetnost, doživeli u dva-tri maha pravu dramsku vrednost, tragičnu i humornu, ali po nama, "Gorski vijenac" nije drama, nego je golem dramski i mitski materijal."
Trideset godina posle Raše Plaovića ovaj muški spev režira žena. Vida Ognjenović se prihvatila velikog posla da
uigra 40 glumaca, smeštenih u jednom drugačijem dekoru i, kako sama
kaže, "ne postavljajući sebi zadatak da još jednom afirmiše
njegoševsku filozofiju, jer zapravo njoj ne preti nikakva opasnost
niti joj treba odbrana. Potrudili smo se da scenski istražujemo
osobine naroda i okolnosti koje su se tako složile u epsko
životno iskustvo."
Još te 1951. godine kada je Raša
Plaović krojio svoju predstavu, po novinama, kuloarima i kafanama
vodio se tihi rat između pristalica i protivnika ovakvog načina
predstavljanja "nedodirljivog" Njegoša.
Hoće li ga pozorište razvodniti? Šta će se dogoditi sa "podešenom" njegoševskom filozofijom kada dospe na daske.
Hoće li ga pozorište razvodniti? Šta će se dogoditi sa "podešenom" njegoševskom filozofijom kada dospe na daske.
Posle predstave aplauzi su ipak,
nadjačali "nevernička" brundanja.
Verujemo da su se tvorci ove nove
pozorišne adaptacije "Gorskog vijenca" Bećković i Mihiz, bar setili šta se događalo pre trideset godina. Biće i
danas sumnjičavih.
Petar Banićević, a u predstavi
vojvoda Draško, izdiktirao nam je u pero:
- Ima mnogo pozorišnih dela koja ne
nose fabulom interesovanje, razuđena su na prvi pogled, ali duboko u sebi imaju filozofiju koja sve nadoknađuje. U stanju smo da
slušamo Njegoša i sklopljenih očiju. Možda je ovo protiv
suštine pozorišta, ali je tako.
Vojvoda Draško je privukao glumca svojom narodnom produhovljenošću.
Vojvoda koji pripoveda ostalima šta je video u Mlecima i kakva su to zla spopala taj bogati svet, spolja sjajan, iznutra crn i mučan, genijalno predviđa onda daleku budućnost, čiji smo mi sada savremenici.
Vojvoda koji pripoveda ostalima šta je video u Mlecima i kakva su to zla spopala taj bogati svet, spolja sjajan, iznutra crn i mučan, genijalno predviđa onda daleku budućnost, čiji smo mi sada savremenici.
- Dramske radnje u "Gorskom
vijencu" nema - kaže glumac Miloš Žutić - jer
delo nije ni pisano kao drama. Dramskog sukoba nema i ne znamo čemu
je Njegoš zamenio "Gorski vijenac", ako ga je uopšte i
namenio.
Delo samo po sebi pruža otpor pozornici te su adaptacije likova pa i teksta obavezne. Sve je to bilo veliki izazov i za pisce, i za režiju i glumce. U svakom slučaju ovo je pionirski poduhvat, iako je jedna postavka već ostvarena.
Delo samo po sebi pruža otpor pozornici te su adaptacije likova pa i teksta obavezne. Sve je to bilo veliki izazov i za pisce, i za režiju i glumce. U svakom slučaju ovo je pionirski poduhvat, iako je jedna postavka već ostvarena.
Bio bih srećan da "Gorski vijenac" nikada ne "siđe" sa repertoara
Zbivanje "na mestu" koje
karakteriše ovaj ep bilo je očigledno kamen spoticanja.
Dramatika je tražena u izgovoru stihova, u glumi. To je bio zadatak glumaca. O tome kako se poetika složila sa filozofijom, muškost i snaga sa romantičnim "izletima" Vuka Mandušića - pokazaće tek predstava.
Dramatika je tražena u izgovoru stihova, u glumi. To je bio zadatak glumaca. O tome kako se poetika složila sa filozofijom, muškost i snaga sa romantičnim "izletima" Vuka Mandušića - pokazaće tek predstava.
Vuk Mićunović koga igra Miloš Žutić biće drugačiji od onog Vuka u "Vijencu". Ovaj lik je
dobio neke stihove Njegoševih junaka koje je pozorišna adaptacija
dela morala da "proguta". Kažu bilo je to neminovno.
- Imam poseban zadatak - kaže Miloš
Žutić - da u predstavi dokažem da su ove promene bile
opravdane. Voleo bih da predstava traje, jer Narodno pozorište
treba da igra stalno Nušića ili Steriju, pa zašto ne bi i
Njegoša. Bio bih srećan da "Gorski vijenac" nikada ne
"siđe" sa repertoara, već kad dođe vreme, da dobija
novu krv i kada se stari kostimi poderu, da se sašiju novi.
Možda će ova predstava izazvati i neke nedoumice, jer, na
Njegoša na pozornici nismo navikli. Uvek smo ga čitali i slušali,
ali baš to što mnogi kažu da ga mogu slušati zatvorenih očiju ukazuje da smo uvek bili skloni da sve događaje u delu zamišljamo, stvaramo neku svoju sliku.
Dakle, gledaćemo sliku reditelja, adaptatora i glumaca.
Dakle, gledaćemo sliku reditelja, adaptatora i glumaca.
Snažne glumačke ličnosti koje
igraju u predstavi uverljivo i osećajno doživljavaju Njegoševe junake.
Danilo Lazović, snažan, brižan i
osećajan u isti mah, igra Vladiku Danila.
- Mi svi volimo Njegoša - rekao nam je
Lazović - ali je sramota što smo ga toliko dugo ostavili
van pozorišta. Danilov lik je tragedija mišljenja, skup teških lomova i nedoumica u razmišljanju. To je ono teško ali lepo u tom
liku.
Ovo je sve što je hteo da kaže jer
tvrdi da za novine ne ume da govori. Sve je, rekao u predstavi.
Uverili smo se da je tako stvarno i bolje.
Težak i ogroman dramski materijal "Gorskog vijenca" bilo je teško reći gledaocima, a izbeći
razvučenost.
No, ipak, sigurno je da davno nismo u pozorištu čuli plač.
Grobnu tišinu presecali su jedino glasovi glumaca, sve dok scena naricanja sestre Batrićeve koju je vešto i osećajno odglumila Ljiljana Kontić, nije izmamila nekima i suze. Veća se pohvala glumcu ne može izreći.
No, ipak, sigurno je da davno nismo u pozorištu čuli plač.
Grobnu tišinu presecali su jedino glasovi glumaca, sve dok scena naricanja sestre Batrićeve koju je vešto i osećajno odglumila Ljiljana Kontić, nije izmamila nekima i suze. Veća se pohvala glumcu ne može izreći.
Plač među gledaocima znači da su se
poistovetili sa likom i glumcem, primili osećanje drame, isključili
se iz jave, zaboravili na sadašnjicu - a zbog svega toga pozorište i
postoji.
U prilog one stare predstave Isidora
Sekulić je u svom eseju napisala i svo:
"Koji dalji umetnički rad treba tražiti i dodati tom gorostasnom dramskom materijalu, pa da postane opšte znan i dublje primljen, kako bi postao prisutan u životu mnogobrojnih, kako se ne bi dešavalo, kao tu nedavno, da školovan svet, jugoslovenski, pa još Srbi, i još dobro uzreli u godinama ljudi - misle da je citirani stih: "A ja rva tada i potada", neki porogobatni prevod sa nekog španskog jezika."