Sloboda Trajković i Ivo Lola Ribar: Sećanja njene sestre Milice / Kako ih je otkrio Gestapo?

Čula sam i za gušenje u gasnim komorama, ali sam odbijala misao da su baš moji tako završili. Na žalost, saznala sam da su među prvima ugušeni otrovnim gasom. A ja sam danima čekala na železničkoj stanici i pristaništu zarobljenike koji su pristizali četrdeset pete i šeste... Ostali su mi u najdivnijoj uspomeni: mladi, zdravi, nasmejani

Novembar 1982: Na današnji dan, pre trideset osam godina, poginuo je legendarni sekretar SKOJ-a Ivo Lola Ribar, samo tri dana posle svog brata Jurice. Lolinu verenicu Slobodu Trajković, zajedno sa majkom, ocem, mlađom sestrom i bratom, Nemci su ugušili gasom. 

Iz te familije ostala je samo najstarija Slobodina sestra Milica Trajković, magistar farmacije. Zamolila sam je da porazgovaramo o Slobodi i Loli, o tragediji koja je zauvek sjedinila porodice Trajković i Ribar.

- Svi se godinama pitaju kako sam ja to preživela, zašto i mene nisu ubili. Godinu dana pred rat odselila sam se i živela u svom stanu, na drugom kraju Beograda. Da li je sreća što sam izbegla sudbinu svojih najdražih ili nesreća, ne znam ni danas. 

Često je teže onima koji ostanu posle takve porodične tragedije. 

To što sam ja uspela da sačuvam vedar duh, što imam snage o tome da pričam, dugujem svojem vaspitanju i čvrstoj moralnoj podlozi koju sam dobila u roditeljskoj kući.

Rasla sam u jednoj divnoj, zdravoj atmosferi, punoj ljubavi, razumevanja. 

Uvek nam je kuća bila puna gostiju jer je svako od nas imao svoje društvo. 

Moj otac, apotekar Sveta Trajković, bio je izuzetan čovek, radan, veseo, društven. 

Svirao je flautu, pevao, obožavao našu majku Milenu. 

A ona je bila oličenje patrijarhalne žene, dobrote, plemenitosti...

- Zločinci je nisu poštedeli...

- Nisu! Uhapsili su je sa Verom i Miroslavom 14. januara 1942. ujutru. Niko se tome nije nadao... 

U gasnu komoru je ušla sa Slobodom i Verom. 

Može li nešto strašnije da se dogodi jednoj majci? Bila je tako blagorodna, volela ljude, činila dobra dela, odlazila u crkvu, a doživela je užas jedne Glavnjače i Banjice. Tada sam se zarekla da u crkvu nikada više neću ući.

- Vaša majka je na saslušanjima stalno ponavljala da je to zabluda, da njena deca i muž nisu komunisti. Nije prepoznala Lenjina kada su joj pokazali sliku koju su našli u knjigama vašeg brata, zar ne?

- Od majke su sve krili da bi je poštedeli, da ne bi strahovala. Kada joj je islednik pokazao Lenjinovu sliku, rekla je: "Kunem se svojom decom da taj gospodin nikada nije bio u našoj kući". 

Bili su ubeđeni da im se podsmeva.

Lola se protivio da Sloboda ide u partizane

- Jeste li vi znali nešto o njihovom ilegalnom radu?

- Majka i ja smo, ponešto naslućivale, ali od njih nismo ništa mogle da saznamo. Kasnije, povezala sam i shvatila mnoge stvari. Recimo, zašto je Miroslav noću upadao sa svojim drugovima u moju kuću sav izgužvan i blatnjav. 

Rekao bi: "Seko, samo se ti odmaraj i gledaj bebu, snaći ćemo se mi". 

Moja devojka bi ih sušila, peglala. Ili bi me zamolili da prošetam bebu i ponesem neku poruku u kolicima. Ja bih stigla u određeno vreme na određeno mesto, prišao bi mi nepoznat mladić, pomilovao dete, izvlačio ispod jastučića pismo i žurno odlazio. 

Da su me uhvatili, sigurno bi ubili i dete i mene, ali ja o tome nisam razmišljala. Jednostavno, uvek kada bi moj brat ili sestra od mene tražili da nešto učinim za njih, nisam mogla da odbijem. 

Ništa nisam ni pitala, a priznajem nisam ni bila svesna opasnosti kojoj izlažem dete i sebe.

- Čim je počeo rat, Lola je otišao u partizane, a Sloboda u Vrnjačku Banju. Tamo je bila do hapšenja...

- Na izričit Lolin zahtev, Sloboda je otišla sa našom tetka-Zorom u Vrnjačku Banju. Svi smo verovali da je tamo bezbedna. Lola se protivio da ona pođe sa njim jer je bila veoma nežna, i mislio je da ne bi fizički izdržala, s obzirom na teške uslove u kojima su ratovali partizani. 

Niko od nas nije ni slutio koliko je opasnost blizu, da će sve to tako brzo da se dogodi. Zar bi inače moji sačekali da ih pokupe iz kuće i uguše... 

Da su bar u ratu izginuli, kao toliki drugi, čini mi se da bi mi biio lakše.

- Slobodu i Lolu upoznao je vaš brat...

- Jednom prilikom Miroslav je otišao kod Lole da se nešo dogovore i poveo je Slobodu. Bilo je to 1937, ona je imala 19 godina. Tek se upisala na studije hemije. 

Od prvog susreta počela ie ljubav, velika i predivna, ali o tome mnogo više zna Slobodina školska drugarica Olivera Glišić. Njih dve su bile nerazdvojne. I kad se Olivera udala, Lola im je bio kum.

- Kada ste se upoznali sa Lolom?

- Bio je čest gost u našoj kući, svi smo ga mnogo voleli. Bio je veoma zabavan, umeo divno da priča. Fascinirao je svojim glasom, rečitošću. Bio je svestrano obrazovan, umeo divno da priča i da te ubedi u sve što hoće. 

Jednom prilikom Sloboda me je pozvala na fakultet da čujemo Lolu. Govorio je o jednoj, meni potpuno nepoznatoj tematici, pola nisam razumela, ali sam osetila kako mu postajem privržena. 

Lola je umeo da osvaja ljude.

- Jeste li se vi družili sa njima?

- Sloboda je bila još dete kad sam ja otišla na studije u Zagreb, jer je otac želeo da Miroslav i ja nastavimo porodičnu tradiciju. Tamo sam stekla mnogo prijatelja. Volela sam sport, pozorište, politika me nikada nije privlačila. 

Za to vreme, moja sestra i brat odrastali su, idejno se formirali drugačije od mene.

Kumovi u šetnji beogradskim ulicama: Lola, Sloboda, Olivera i Milan Glišić

Kako je Gestapo saznao?

- Da li je Gestapo uhapsio vaše zbog Lole?

- Doktor Ribar i ja smo nebrojeno puta o tome razgovarali. Da li zbog Lole, ili su uhvatili neki trag, s obzirom na to da je moj otac slao partizanima novac, lekove, zavoje? Sloboda i Vera su slale i odeću, možda je neki monogram ostao ili je promakla signatura apoteke. 

Mi smo mogli da zaključujemo samo na osnovu pretpostavki i priča ljudi koji su imali sreću da izbegnu smrt. 

Sramno je to, ali Gestapo, odnosno Nemci, nisu mogli znati da je Sloboda Lolina verenica... neko je to morao da potkaže. Bilo je to prvo veliko hapšenje u Beogradu i moje je zateklo potpuno nespremne.

- U policiji su dugo mučili najmlađu Veru misleći da je Sloboda...

- Nisu odmah znali koga su uhvatili! Kakva je to kobna zabluda bila: moj stric Tisa i ja bili smo ubeđeni da je prvo Sloboda uhapšena. Strašnu istinu čuli smo tek kad je tetka Zora došla iz Banje. Gestapo je tek posle 10 dana saznao da devojka koju smatraju Lolinom verenicom nije Sloboda. 

Onda su obavestili svoje u Banji da je uhapse. Tamo su je držali u nekoj kancelariji desetak dana i onda sproveli u Glavnjaču. 

Sigurno se pitate kako su mogući takvi propusti, da je niko nije obavestio i zašto nije pobegla. 

Ta zima bila je veoma hladna, sneg je napadao oko dva metra. Sve veze su bile prekinute, ni vozovi nisu radili. Po Beogradu se moglo kretati uzanim koridorima usečenim u sneg. Nikakvih mogućnosti nije bilo da se vidi šta je sa Slobodom, niti smo znali šta se događa.

- Svi pokušaji da je slome i prisile da napiše Loli pismo propali su...

- Oca i nju su najviše mučili. Saznala sam od jednog druga koji se spasao iz Banjice da mu je moj otac pričao kako su ga držali 21 dan u mračnoj ćeliji, jedan sa jedan. Mogao je samo da kleči... 

Otac je bio veliki rodoljub i mrzeo je Nemce kao okupatore. Ne znam da li je bio komunista, ali pomogao je partizanima zato što su se borili za slobodu. Znate li kako je moja sestra dobila ime? Rođena je 1918, kad je pobedom završen prvi svetski rat, kad je trijumfovala sloboda.

- Vaš stric i vi pokušavali ste da ih izvučete iz zatvora...

- Rat je jedna ordinarna pljačka! Kada su moje uhapsili, opljačkali su apoteku, izneli su iz kuće sve stvari od vrednosti, biblioteku spalili, a u poluprazan stan uselili svoje oficire. Stric i ja smo čuli da njihov islednik može da se podmiti preko prijateljice, jedne Beograđanke. 

Otišli smo da je pitamo može li da nam pomogne. Rekla je da je čula za našu tragediju, da će nam sigurno pomoći, samo da donesemo milion i dvesta hiljada. Bile su to velike pare, nismo ih imali, ali stricu su pritekli u pomoć prijatelji trgovci i on je kroz nekoliko dana predao novac. 

Sutradan, došli su po njega i uhapsili ga "zbog pokušaja podmićivanja nemačkog Rajha"!

Na Kalemegdanskoj terasi: Sloboda, Lola
i drugarica s fakulteta

Da li je Lolu neko izdao?

- Rekli ste mi da biste manje patili da su vaši poginuli u borbi nego što su ih na prepad izveli iz kuće, mučili pet meseci i ugušili.

- Tako mi se ponekad učini... Godinama nisam mogla da prihvatim da su svi moji nestali, da ni mlade nisu poštedeli. Vera je imala samo 18 godina kada su ih uhapsili. Moj stric je organizovao da im naša prijateljica Julka nosi hranu i 9. maja ona se vratila sa paketima. 

Rekla je da se na Banjici nešto strašno događa. Nismo znali šta. 

Pričalo se da raseljavaju logor, šalju na prinudni rad, i svako je verovao da su baš njegovi otišli. Čula sam i za gušenje u gasnim komorama, ali sam odbijala misao da su baš moji tako završili. 

Na žalost, saznala sam da su među prvima ugušeni otrovnim gasom. 

A ja sam danima čekala na železničkoj stanici i pristaništu zarobljenike koji su pristizali četrdeset pete i šeste...

Ostali su mi u najdivnijoj uspomeni: mladi, zdravi, nasmejani. 

Nisam ih videla gladne, izmučene i možda to ublažava moju tugu. 

Izbegavam da o tome pričam. 

Plašim se kad mi se javi neko ko je sa njima bio u logoru pa mi ponešto ispriča. 

Tek nedavno sam čula da je majka bila toliko izmučena da nije mogla da hoda nego su je moje sestre gotovo odnele do gasne komore.

- Ni doktoru Ribaru nije bilo lakše. Izgubio je sinove, ženu. Zbližila vas je zajednička nesreća...

- Bio je divan i kao otac se trudio da mi pomogne, da se snađem. Lolinu i Juričinu majku Tonicu ubili su u Kupinovu, tamo se sa kćerkom Božom sklonila i radila kao seoska žena. Božu su poštedeli. Umrla je pre nekoliko godina, sada smo žive samo Mira i ja. 

Retko se viđamo. Nemamo snage da evociramo uspomene... 

Uvek nam se nameću pitanja na koja ne znamo odgovor. 

Zašto je našim najdražim sve to moralo da se dogodi? Pa i Lolina pogibija...

- Mislite, zašto baš on, kad je cela delegacija bila u tom avionu?

- Godinama sam bila ubeđena da se radilo o izdaji, jer se cela ta akcija odvijala u velikoj konspiraciji. Znali su da idu na zadatak, čekali avion koji će ih poneti. Sada znam, trebalo je da idu u Kairo na razgovor sa saveznicima. 

Jedan prijatelj mi je kasnije pričao da su to sve Englezi zamislili, da je čak Čerčil imao neke svoje interese. 

Čovek u bolu o mnogim stvarima pogrešno rasuđuje, pa i ja. 

Da sam pogrešno mislila, shvatila sam tek prilikom poznanstva sa očevicem Loline pogibije - Đokom Maleševićem. Upoznali smo se kada je doktor Ribar već umro, a on došao posredstvom Juričine verenice Ivanke da me zamoli da im pomognem jer osnivaju na Glamočkom polju muzej. 

Tada sam čula sve detalje o Lolinoj pogibiji, Đoko se tamo našao kao petnaestogodišnji dečak. 

Pošto je Livanjsko polje bilo podvodno, avion su morali da prebace na Glamočko. Izgubili su mnogo vremena. Delegati su ulazili u avion s upaljenim motorima, buka je bila velika. 

Naišao je nemački izviđački avion. Noću, na polju belom od snega, ljudi su bili odlična meta.

Mnogi su ostali živi, čak i pilot i kopilot. Znači, Lolina smrt je bio nesrećan slučaj.

Lolino pismo Slobodi

Čovek misli da je neke stvari nemoguće preživeti

- Jurica je poginuo tri dana ranije u borbama kod Kolašina, ali su doktoru Ribaru to saopštili tek na Lolinoj sahrani...

- Kad je čuo za Lolinu smrt, stari Ribar je pitao da li je Jurica u blizini i da li su mu saopštili... To su strašne stvari. Čovek misli da je to nemoguće preživeti jer je beskrajno bolno. Ali, dok se događa, smogneš snage. 

Sećam se kada su Božu i mene poslali da Juričine mošti prebacimo u kovčeg, kad su ih prenosili iz Kolašina.

Odmotale smo čaršav... Nekoliko belih kostiju i prelepa Juričina kosa, očuvana. Sve smo to uradile kako su nam rekli. Neko je morao, mi smo bile najbliže.

- Na Glamočkom polju, u Muzeju, nalaze se dva Slobodina portreta, vaš poklon, i mnoge fotografije, pisma koja su vaši slali iz logora.

- Dala sam im i pramenove Slobodine i Verine kose, koje su mi one poslale sa Banjice. Iz Zavoda za zaštitu spomen obeležja stalno me zovu da dođem, ali me uvek nešto sprečava. Mislim da ću narednog leta svakako otići. 

Moram da smognem snage i vidim mesto gde je Lola poginuo, da sretnem ljude koji će želeti da im pričam o Loli i Slobodi. 

Ne mogu ništa, niti hoću da zaboravim, ali ne smem sebi da dozvolim da se utopim u tuzi. Čovek uvek mora naći snage da bude vedar, makar i verbalno. Da veruje, da smrt nije i kraj.

Razgovarala: Ivanka Miladinović, obrada: Yugopapir (Intervju, novembar 1982.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate