Inkasanti! To je mora koja me svakog jutra vraća u stvarnost. Zazvoni na vratima i kaže: izvolite platiti struju, kiriju, telefon, pretplatu na televiziju i svašta još. Ja nemam novca i tada iz mene neminovno izmili gušter koji se uvija i puzi, svestan nemoći da plati cenu zato što živi
Mladi finansijski revizor pri Komitetu za socijalno staranje, Slobodan Perović, dobio je 1948. godine zadatak da obavi kontrolu poslovanja u svim preduzećima za proizvodnju ortopedske opreme. Bilo je to vraški neprijatno zavirivati u knjige i hladnim, nepristrasnim okom meriti svaku nepravilnost, ali, posao je posao i Perović se trudio da ga pošteno obavlja.
Uostalom, sam je za to kriv. Imao je mirno mesto knjigovođe Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, ali šta to vredi kad su ga glumci nervirali!
Nije ih voleo, nisu to bili njegovi idoli, kao hiljadama drugih ljudi koji su ih gledali iz daljine.
Naprotiv, želeo je da ode što dalje od njih. Tako je postao finansijski revizor ...
Lopov
"Šta si tražio, to si i našao",
gunđao je sebi u bradu, dok je pred njim stajala sitna neugledna
žena, magacioner, u čijem je skladištu otkrio priličan manjak
kože, namenjen protezama. Žena nije ništa govorila, samo je
zurila otvorenih očiju u kojima su se ogledali preklinjanje i
strah.
Znala je da je kriva i da joj nema spasa.
Znala je da je kriva i da joj nema spasa.
- Druže - odlučila se naposletku da
promuca - Imam četvoro dece, bez muža sam. Treba ih nahraniti...
Tada je došlo ono najgore: pozvala ga
je da dođe u njenu kuću. Da vidi, da se uveri u kakvom je položaju.
"Nemojte još pisati izveštaj", govorio je njen pogled, "dođite, pogledajte prvo".
"Nemojte još pisati izveštaj", govorio je njen pogled, "dođite, pogledajte prvo".
I Perović je pošao.
Već sa vrata, jednim pogledom, obuhvatio je sve; sirotinjski dom, četvoro dece od kojih je dvoje ležalo bolesno u postelji, svu bedu ovog sveta sakupljenu na jednom mestu.
Pa još onaj kiseli, odurni zadah siromaštva.
Ne, žena nije lagala, tu nije bilo luksuza, jedina pobuda ove žene za krađu bila su gladna dečja usta.
Već sa vrata, jednim pogledom, obuhvatio je sve; sirotinjski dom, četvoro dece od kojih je dvoje ležalo bolesno u postelji, svu bedu ovog sveta sakupljenu na jednom mestu.
Pa još onaj kiseli, odurni zadah siromaštva.
Ne, žena nije lagala, tu nije bilo luksuza, jedina pobuda ove žene za krađu bila su gladna dečja usta.
Seo je, a ona ga je poslužila rakijom
i dalje ne govoreći ništa. Samo taj pogled koji preklinje, prodire
i kovitla savest, pogled jači od oružja, od propisa i dužnosti.
Ćutali su, ali je bilo jasno da je
finansijski revizor Perović izgubio ovaj nemi dvoboj. I on sam znao je da neće presaviti tabak i
napisati izveštaj o manjku kože, namenjene izradi proteza za ratne
invalide.
"Nemaš ti srca za to", rekao je
sebi, dok je ulazio u voz za Beograd, "niti čovek kao ti, koji
za lopova - jer ta žena je lopov, u to sumnje nema - traži
pomilovanje može biti finansijski revizor. Podnesi otkaz, nepošteno
je da za posao koji ne obavljaš kako treba primaš platu..."
Zavalio se u sedište i otvorio novine.
Ubrzo, pogled mu je pao na vest da novootvorena glumačka akademija u Beogradu poziva mlade, darovite ljude da dođu na prijemni ispit.
Glumac? Pa, bolje i to!
Ubrzo, pogled mu je pao na vest da novootvorena glumačka akademija u Beogradu poziva mlade, darovite ljude da dođu na prijemni ispit.
Glumac? Pa, bolje i to!
Sutradan, rano ujutru, zatražio je da ga primi tadašnji predsednik Komiteta za socijalno staranje
Veljko Vlahović.
Mucajući, kao đačić pred profesorom, uspeo je da proslovi:
Mucajući, kao đačić pred profesorom, uspeo je da proslovi:
- Molim vas da me shvatite i uvažite
moj otkaz. Ne pitajte zašto, samo me pustite da idem, nisam ja za
ovaj posao.
Ispovest
- ... Tako sam postao glumac, jer sam najednom osetio želju da se ispovedam ljudima, da im otkrivam svoja
najintimnija osećanja. Neočekivano se u meni rodila ta potreba, i
to da budem glumac u pozorištu za koje sam poverovao da je tribina
sa koje se slobodno mogu iskazivati neke svoje istine. Posle sam
shvatio da je to zabluda, ali bilo je već kasno.
Jednom sam, u jednom intervjuu, izjavio
da se osećam kao dinosaurus pred smrt.
Istorija čovečanstva zabeležila je dinosaurusa kao neman ogromne snage koja može da potamani sve oko sebe, a kad mu dođe sudnji čas, čemu sva ta silna snaga može da mu služi?
Posmatrao sam, dakle, kako sva moja glumačka energija i želja da stvaram idu ni u šta i da snaga malaksava.
Istorija čovečanstva zabeležila je dinosaurusa kao neman ogromne snage koja može da potamani sve oko sebe, a kad mu dođe sudnji čas, čemu sva ta silna snaga može da mu služi?
Posmatrao sam, dakle, kako sva moja glumačka energija i želja da stvaram idu ni u šta i da snaga malaksava.
Napustio sam pozorište i postao
slobodan umetnik, tako se to kaže, ali umesto da preporodim u sebi
dinosaurusa, pretvorio sam ga u guštera, u malo, bezopasno, nejako
biće.
Zbot toga, možda, na prvi pogled i delujem kao čovek koji je našao ovoj mir, kome je sve svejedno, u kome više nema ni žara ni ambicija.
Ali, to je samo prividno, ja sam se izmenio u pozitivnom omislu, oslobodivši sebe predrasude da kao javni radnik, umetnik, treba da živim bolje i drugačije nego običan čovek.
Zbot toga, možda, na prvi pogled i delujem kao čovek koji je našao ovoj mir, kome je sve svejedno, u kome više nema ni žara ni ambicija.
Ali, to je samo prividno, ja sam se izmenio u pozitivnom omislu, oslobodivši sebe predrasude da kao javni radnik, umetnik, treba da živim bolje i drugačije nego običan čovek.
Ni to, međutim, nije bilo dovoljno,
jer sam i dalje izložen poraznim, gotovo uvredljivim nasrtajima
svakodnevice.
Inkasanti!
To je mora koja me svakog jutra vraća u stvarnost.
Zazvoni na vratima i kaže: izvolite platiti struju, kiriju, telefon, pretplatu na televiziju i svašta još. Ja nemam novca i tada iz mene neminovno izmili gušter koji se uvija i puzi, svestan nemoći da plati cenu zato što živi.
Inkasanti!
To je mora koja me svakog jutra vraća u stvarnost.
Zazvoni na vratima i kaže: izvolite platiti struju, kiriju, telefon, pretplatu na televiziju i svašta još. Ja nemam novca i tada iz mene neminovno izmili gušter koji se uvija i puzi, svestan nemoći da plati cenu zato što živi.
Putnik
... Bio je vreo dan i putnik oko sveta Slobodan Perović vozio se svojim "fiatom" pustim indijskim
drumom, osećajući očajnu samoću, kako, valjda, i može samo da se
oseća čovek bez društva u ogromnom prostranstvu.
Vraćao se iz Nepala i mada je imao vremena napretek, hitao je prema Agri ne bi li što pre prevalio put.
Laknulo mu je kad je u daljini, na drumu, ugledao crnu tačku.
Vraćao se iz Nepala i mada je imao vremena napretek, hitao je prema Agri ne bi li što pre prevalio put.
Laknulo mu je kad je u daljini, na drumu, ugledao crnu tačku.
Bio je to čovek, nešto između
prosjaka i putujućeg filozofa, kakve je već viđao u Indiji.
U dubokoj starosti, gegao se lagano, gotovo s mukom, poštapajući se debelom batinom. Perović je zaustavio kola i ponudio mu da ga poveze do Agre.
U dubokoj starosti, gegao se lagano, gotovo s mukom, poštapajući se debelom batinom. Perović je zaustavio kola i ponudio mu da ga poveze do Agre.
- Ne, hvala - učtivo je odbio starac.
- Ali, zašto - insistirao je Perović.
- Biće nam prijatnije obojici.
- Ako pođem s Vama, oduzećete mi
vreme - protivio se prosjak.
Posle dužeg navaljivanja, glumac je,
ipak, uspeo da privoli starog filozofa da uđe u kola. Dok su se
vozili, upitao ga je šta je hteo da kaže onim zagonetnim odgovorom,
kad je kao dan jasno da će i te kako dobiti u vremenu ako ranije
stigne u Agru.
Starac se osmehnuo:
Starac se osmehnuo:
- Ne razumete Vi to. Ja u svom životu
imam put koji moram da pređem da bih postigao cilj koji sam sebi
postavio. Star sam i ne preostaje mi još mnogo vremena za
razmišljanje, koje, u stvari, i predstavlja moj život, a vozeći se
ovako s Vama ja ga samo skraćujem.
Kasnije se starac odobrovoljio i
razvezao jezik. Govorio je mudro, mereći svaku reč, o Evropi i
Americi u kojima, reče, nikad nije bio, ali je mnogo čitao i imao sasvim jasnu predstavu o tim kontinentima, pogotovu o potpunom nerazumevanju s kojim se svet savremene civilizacije odnosi prema
Indiji.
- I vi, Evropljani, i Amerikanci, često
pišete i govorite o Indiji, ne propuštajući da kažete da ovde
ljudi, ponekad, umiru od gladi. To je donekle tačno, ali treba da
znate da na licima tih koji umiru nema patnje, oni odlaze, s mirom,
bez jauka i grča.
Verujte, mnogo je veći bol nekog Vašeg građanina kad izgubi rukavicu.
Otprilike tu je negde razlika između vas i nas. Mi nismo opterećeni materijalnim dobrima, oslobođeni smo more da pošto-poto imamo i posvećujemo se ličnosti i njenim unutrašnjim vrednostima.
Otuda je i smrt od gladi, dakle, usled nedostatka materijalnog dobra, hrane, samo prirodni kraj jednog filozofskog procesa, što se za vašu civilizaciju, koja proždire svoju decu u ratovima, avionskim i automobilskim nesrećama nikako ne bi moglo reći...
Verujte, mnogo je veći bol nekog Vašeg građanina kad izgubi rukavicu.
Otprilike tu je negde razlika između vas i nas. Mi nismo opterećeni materijalnim dobrima, oslobođeni smo more da pošto-poto imamo i posvećujemo se ličnosti i njenim unutrašnjim vrednostima.
Otuda je i smrt od gladi, dakle, usled nedostatka materijalnog dobra, hrane, samo prirodni kraj jednog filozofskog procesa, što se za vašu civilizaciju, koja proždire svoju decu u ratovima, avionskim i automobilskim nesrećama nikako ne bi moglo reći...
Sloboda
- Putujući Indijom, mislim da sam
uspeo da shvatim da je jedina apsolutna vrednost - duh. To saznanje
uticalo je na mene i izmenilo me do te mere da sam ja, Slobodan
Perović, čovek koji danas može približno da živi na indijski
način, ma kako to zvučalo naivno i smešno.
U savremenom svetu, manje ili više potrošački orijentisanom, sve se svodi na pojmove imati i dobiti, dok za duhovnu kulturu ostaje sve manje vremena i sve manje prostora.
U savremenom svetu, manje ili više potrošački orijentisanom, sve se svodi na pojmove imati i dobiti, dok za duhovnu kulturu ostaje sve manje vremena i sve manje prostora.
Naravno, standard je nužnost, mi nikad
više ne možemo biti Indusi. I te kako je dobro imati struju ili
tekuću vodu ili krov koji ne prokišnjava. Ali, tu i počinje ona
mora u obliku inkasanata.
Zakoni standarda opterećuju, čovek radi sve više i više i postaje - proizvodna jedinica. Njegov duh, opterećen povećanim radom i stvaranjem sve novih i novih dobara je sputan, još više od toga, okovan, a ličnost počinje da robuje materiji.
Zakoni standarda opterećuju, čovek radi sve više i više i postaje - proizvodna jedinica. Njegov duh, opterećen povećanim radom i stvaranjem sve novih i novih dobara je sputan, još više od toga, okovan, a ličnost počinje da robuje materiji.
Čovek koji svakog prvog u mesecu prima
platu tome se svesno, da ne kažem dragovoljno, potčinjava.
Ali, slobodan umetnik to ne može, njegov je prihod neizvestan i on mora da se ponizi.
On moljaka, on vuče za rukav, on ište - ne da bi mu duh bio oslobođen, već da bi platio kiriju i telefon i struju.
Ali, slobodan umetnik to ne može, njegov je prihod neizvestan i on mora da se ponizi.
On moljaka, on vuče za rukav, on ište - ne da bi mu duh bio oslobođen, već da bi platio kiriju i telefon i struju.
A radim, nije da ne radim. Snimao sam
ove godine seriju "Salaš u malom ritu", Matavuljeve
"Beogradske priče", dramu "Paviljon šest", koja
ima čak i internacionalne uspehe. Primio sam za to nekoliko dobrih
mesečnih plata, koje su mi omogućile da solidno živim dok sam
radio.
Ali, ja takve poslove ne mogu svakodnevno da radim.
I zato, kad "Salaš" počne da se emituje na televiziji, ja ću opet biti ni na čemu.
Suočen sa inkasantima ...
Ali, ja takve poslove ne mogu svakodnevno da radim.
I zato, kad "Salaš" počne da se emituje na televiziji, ja ću opet biti ni na čemu.
Suočen sa inkasantima ...
Od mog rada živi administracija na
filmu, administracija na televiziji, administracija u pozorištu.
Zajednica, kako se to kaže jednom rečju, koja je nemilosrdna i egoistična prema svojim kreatorima, kao da su ljudi van društva a ne njegov sastavni, pa ako hoćete i bolji deo.
Ovo o čemu govorim, dobro znaju slikari, pisci, glumci-slobodnjaci, muzičari i svi oni koji nisu ni na čijem platnom spisku.
Zajednica, kako se to kaže jednom rečju, koja je nemilosrdna i egoistična prema svojim kreatorima, kao da su ljudi van društva a ne njegov sastavni, pa ako hoćete i bolji deo.
Ovo o čemu govorim, dobro znaju slikari, pisci, glumci-slobodnjaci, muzičari i svi oni koji nisu ni na čijem platnom spisku.
Tačno je, mogao sam, i mogu, biti član
nekog pozorišta.
Tri puta sam odlazio iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta i tri puta se vraćao. Bojim se da više nisam taj koji bi mogao da radi sve što se od njega zahteva.
Pretvorio sam se u sasvim drugačije biće.
Zato i razumem korak Ljube Tadića, koji je iz pozorišta otišao s rečima:
"Neću više da se igram s vama", jer su zahtevi odista preveliki.
Tri puta sam odlazio iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta i tri puta se vraćao. Bojim se da više nisam taj koji bi mogao da radi sve što se od njega zahteva.
Pretvorio sam se u sasvim drugačije biće.
Zato i razumem korak Ljube Tadića, koji je iz pozorišta otišao s rečima:
"Neću više da se igram s vama", jer su zahtevi odista preveliki.
Kao promašeni finansijski revizor i,
kasnije, kao putnik u Indiji, zauvek sam sebe oslobodio obaveze koju
nameće civilizovani savremeni svet - biti iznad drugih.
Jedino o čemu sanjam, jeste da budem iznad inkasanata: da za svoj glumački, stvaralački rad, za svoju iskrenost i istinitost koju točim iz sebe, ne budem vređan i uznemiravan. Mogu da se hranim i na kazanu, ne marim, uopšte, šta jedem i gde stanujem, ne zato što sam boem, već što mi je važno da budem slobodan.
Jedino o čemu sanjam, jeste da budem iznad inkasanata: da za svoj glumački, stvaralački rad, za svoju iskrenost i istinitost koju točim iz sebe, ne budem vređan i uznemiravan. Mogu da se hranim i na kazanu, ne marim, uopšte, šta jedem i gde stanujem, ne zato što sam boem, već što mi je važno da budem slobodan.