U slobodno vreme odlazim u disko klubove. Kafane izbegavam, jer ih ne volim. Kad se sedi u restoranu mora nešto i da se popije: dobro, ja imam svoj novac ali, evo, ovo troje ne rade. Ne mogu svaki dan da traže od roditelja, a oni u diskaću samo gledaju da te što više oderu
Januar 1982: Novi Sad, restoran "Zagreb", oko 19 časova, sve je već puno, svi stolovi zauzeti...
Za jednim stolom tri mladića i jedna
devojka. Naizgled se ne razlikuju od ostalih, samo mi se učinilo da
su nekako tiši. Priđem stolu i predložim razgovor. Kažem, ako
žele mogu da govore i o onome što sami odaberu. Uz smeh prihvataju
razgovor:
- Mislio sam da ste iz policije, kad ste nam prišli. Znate, oni nam se češće obraćaju s nekim pitanjima nego novinari! - dobacuje jedan.
I ja se nasmejah, a onda sam ih, prema našem običaju, zamolila da se predstave i - ćaskanje je počelo.
U razgovoru su kazali ponešto od onog što žele i misle:
- Mislio sam da ste iz policije, kad ste nam prišli. Znate, oni nam se češće obraćaju s nekim pitanjima nego novinari! - dobacuje jedan.
I ja se nasmejah, a onda sam ih, prema našem običaju, zamolila da se predstave i - ćaskanje je počelo.
U razgovoru su kazali ponešto od onog što žele i misle:
Mirko Zirdov (20), bivši učenik: Više brige, više razumevanja
- Prvo hoću da kažem: mi nismo ovde zato
što nam se to sviđa, mislim da baš ovde sedimo, već zato što
nema drugog i boljeg mesta gde bismo mogli da sedimo i razgovaramo.
A, uskoro, i ovde se zatvara. (posle devet uveče, svetla se gase-pale - op. Y.)
Moramo da idemo po kafanama, jer drugih mesta nema. Nema pravog mesta za pravo druženje mladih. Nemamo ni jedan pravi kafić, makar... Neko će reći; kako nema? Pa, ima disko na Tvrđavi, ima tu, ima tamo... Jebiga, ne možemo svi stati tamo. Osim toga, u diskaću ne možeš pošteno ni da razgovaraš sa društvom.
I šta da se radi? Da vam ispričam samo šta je doskora bilo u Novom Sadu. Mladi, neznajući gde da idu uveče, izmisle da idu pred dragstor. Zamislite, pred dragstorom se druže. Kupe neki alkohol, sede tamo i piju. Onda se i to zabrani. Kažu, smeta stanarima buka. Pa, gde mladi da idu?
Moramo da idemo po kafanama, jer drugih mesta nema. Nema pravog mesta za pravo druženje mladih. Nemamo ni jedan pravi kafić, makar... Neko će reći; kako nema? Pa, ima disko na Tvrđavi, ima tu, ima tamo... Jebiga, ne možemo svi stati tamo. Osim toga, u diskaću ne možeš pošteno ni da razgovaraš sa društvom.
I šta da se radi? Da vam ispričam samo šta je doskora bilo u Novom Sadu. Mladi, neznajući gde da idu uveče, izmisle da idu pred dragstor. Zamislite, pred dragstorom se druže. Kupe neki alkohol, sede tamo i piju. Onda se i to zabrani. Kažu, smeta stanarima buka. Pa, gde mladi da idu?
A nadležni, ne znam samo da li ima
nekih nadležnih koji se brinu za neki život mladih, kao da ih i ne
interesuje šta mladi uopšte rade, čime se bave i šta čine. Osim
brige roditelja, nema, čini se, nikog više ko će se pobrinuti za
mladog čoveka. Ne mora ni da brine, ali da se učini nešto da se ne
osećamo suvišni i potpuno usamljeni.
Recimo, gradovi; kao da su svi namenjeni samo za starije. Kao da su pravljeni samo za one koji svoje večeri provode pored televizora, u svojoj toploj kući. A mene to ni najmanje ne zanima. Stvarno, ne mogu sebi da dozvolim da provodim večeri uz televizor. A treba pomisliti i na to da nemamo baš
Recimo, gradovi; kao da su svi namenjeni samo za starije. Kao da su pravljeni samo za one koji svoje večeri provode pored televizora, u svojoj toploj kući. A mene to ni najmanje ne zanima. Stvarno, ne mogu sebi da dozvolim da provodim večeri uz televizor. A treba pomisliti i na to da nemamo baš
svi svoje tople kuće.
I, šta ti ostaje već da izađeš napolje, da ideš u kafanu, napiješ se, da se drogiraš.
Nema ništa drugo. A kafana, hvala bogu, ima na svakom ćošku. Ili, recimo, u svakom selu postoji omladinski klub ili, kako ga zovu, omladinski dom, a mi u Novom Sadu nemamo čak ni to. Postoji "Sonja Marinković" ali, ili ne radi ili se renovira, ili nekoliko dana radi pa opet ne radi.
Da nema tih omladinskih radnih akcija, za nas mlade se uopšte ne bi ni čulo. Kao da nema mladih u Jugoslaviji. To je, valjda, jedino što je za mlade organizovano s nekim smislom. Drugo ništa...
A što se mene tiče, završio sam deseti razred. Sada ne idem u školu. Prinudna pauza, izbacili su me. Imao sam i slabih ocena, a i nisam redovno odlazio na nastavu. Ne mislim da je to u redu, ali onda je bilo razloga koji su do toga doveli. Recimo, živeo sam sam s majkom. Ona je bila bolesna. Bolnica, pa levo, pa desno, ja sam nisam znao šta ću sa sobom.
Kakva škola... Sada živim na mamin račun. Ne verujem da bih opet učinio isto, ali ono što učiniš, izgleda da se ne da popraviti...
I, šta ti ostaje već da izađeš napolje, da ideš u kafanu, napiješ se, da se drogiraš.
Nema ništa drugo. A kafana, hvala bogu, ima na svakom ćošku. Ili, recimo, u svakom selu postoji omladinski klub ili, kako ga zovu, omladinski dom, a mi u Novom Sadu nemamo čak ni to. Postoji "Sonja Marinković" ali, ili ne radi ili se renovira, ili nekoliko dana radi pa opet ne radi.
Da nema tih omladinskih radnih akcija, za nas mlade se uopšte ne bi ni čulo. Kao da nema mladih u Jugoslaviji. To je, valjda, jedino što je za mlade organizovano s nekim smislom. Drugo ništa...
A što se mene tiče, završio sam deseti razred. Sada ne idem u školu. Prinudna pauza, izbacili su me. Imao sam i slabih ocena, a i nisam redovno odlazio na nastavu. Ne mislim da je to u redu, ali onda je bilo razloga koji su do toga doveli. Recimo, živeo sam sam s majkom. Ona je bila bolesna. Bolnica, pa levo, pa desno, ja sam nisam znao šta ću sa sobom.
Kakva škola... Sada živim na mamin račun. Ne verujem da bih opet učinio isto, ali ono što učiniš, izgleda da se ne da popraviti...
Zoran Zrnić (20), hemijski tehničar: Direktorova je i poslednja
- Završio sam hemijsku tehničku školu,
i radim u Fabrici mineralnih đubriva. Godinu i po već
radim. Ja sam, eto, mladi samoupravljač, samo što od tog mog
samoupravljanja nema ništa.
Mi, u preduzeću, imamo omladinsku
organizaciju. Član sam predsedništva naše omladinske organizacije
samo što ona, u stvari, postoji samo na papiru i - nema nikakvog
uticaja.
Jednostavno, ako mi donesemo neku odluku, ta odluka mora da ide kod direktora i - sve zavisi od toga šta će on o tome reći. Tako da mi, u stvari, ne možemo sprovesti ništa.
Jedino kad je reč o radnim akcijama; da učinimo nešto za društvo, za fabriku, onda može. A kad nama treba nešto da se učini, onda ne dolazi u obzir. Jedino neki sitni ustupci.
Jednostavno, ako mi donesemo neku odluku, ta odluka mora da ide kod direktora i - sve zavisi od toga šta će on o tome reći. Tako da mi, u stvari, ne možemo sprovesti ništa.
Jedino kad je reč o radnim akcijama; da učinimo nešto za društvo, za fabriku, onda može. A kad nama treba nešto da se učini, onda ne dolazi u obzir. Jedino neki sitni ustupci.
U preduzeću nas ima oko tri stotine, a
dosta nas je i mladih. Posebno u mojoj radnoj jedinici. Međutim,
mnogi su potpuno neaktivni. Ja sam pokušavao nešto, želeo sam da
se aktiviram, da i druge aktiviram, ali pošto to nije išlo - i sam
sam odustao.
Možda ni ja nisam dovoljno uporan. Ima nekoliko ljudi koji još nešto pokušavaju, ali ne uspevaju. Eto, na primer, odlučili smo da idemo na izlet. I, kažu nam, nema izleta jer nema novca. Stabilizacija. Ne može se na izlet. A može da se kupi, na primer, jedan "opel komodore" koji uopšte nije potreban fabrici, a koji toliko košta.
U redu, ne moramo mi da idemo na izlet, ali neka se ne kupi ni nepotreban (fabrici) "opel komodore". To bi onda bilo u redu, bar ja tako mislim. Takođe, mislim da ima mnogo mladih koji kreću stranputicom. Ima dosta ogorčenih. Kad vide ovako, i kad se sve sabere... Pogotovo kad počneš mlad da radiš...
Ja sam, eto, mislio - kad počnem da radim gledaću da što manje obraćam pažnju na neke stvari. Ali, ne može čovek a da ne obrati pažnju na to kad vidi da je nepravda u pitanju. Eto, moje mlade kolege, u fabrici, pre svega su nezadovoljne ponašanjem starijih prema nama mladima. Mi, u stvari, nemamo pravo glasa.
Kad neko od nas hoće da kaže nešto dobro i pametno, onda stariji kažu:
"Šta ćeš ti, ti si juče došao!"
A ja mislim da često imamo mnogo boljih ideja od starijih kolega. Na sastancima, često, vidiš da ni materijal nisu pročitali, da neki ne znaju ni za šta glasaju, a ako staviš primedbu - opet kažu:
"Ćuti ti, ti si juče došao!"
To je samo jedan primer. Isto je i ako neko mlađi stavi primedbu na rad nekom starijem. Sigurno će ti odmah odgovoriti:
"Ja sam se naradio. Treba sad ti malo da radiš."
Ako mu kažeš, pa idi u penziju ako si se naradio, to shvataju kao uvredu. Na primer, još nas hemijskih tehničara ima malo sa završenom školom. Ostali su se kvalifikovali radeći u fabrici, stekli su to zvanje nekim internim kvalifikacijama i razlika u stručnosti je očigledna.
Nisu stručni kao mi sa završenom školom, a ponašaju se prema nama kao da smo mi uljezi, da ćemo im oduzeti to radno mesto. Eto to je to.
Ja, inače, u slobodno vreme odlazim u disko klubove. Kafane izbegavam, jer ih ne volim. Kad se sedi u restoranu mora nešto i da se popije: dobro, ja imam svoj novac ali, evo, ovo troje ne rade. Ne mogu svaki dan da traže od roditelja, a oni u diskaću samo gledaju da te što više oderu.
Možda ni ja nisam dovoljno uporan. Ima nekoliko ljudi koji još nešto pokušavaju, ali ne uspevaju. Eto, na primer, odlučili smo da idemo na izlet. I, kažu nam, nema izleta jer nema novca. Stabilizacija. Ne može se na izlet. A može da se kupi, na primer, jedan "opel komodore" koji uopšte nije potreban fabrici, a koji toliko košta.
U redu, ne moramo mi da idemo na izlet, ali neka se ne kupi ni nepotreban (fabrici) "opel komodore". To bi onda bilo u redu, bar ja tako mislim. Takođe, mislim da ima mnogo mladih koji kreću stranputicom. Ima dosta ogorčenih. Kad vide ovako, i kad se sve sabere... Pogotovo kad počneš mlad da radiš...
Ja sam, eto, mislio - kad počnem da radim gledaću da što manje obraćam pažnju na neke stvari. Ali, ne može čovek a da ne obrati pažnju na to kad vidi da je nepravda u pitanju. Eto, moje mlade kolege, u fabrici, pre svega su nezadovoljne ponašanjem starijih prema nama mladima. Mi, u stvari, nemamo pravo glasa.
Kad neko od nas hoće da kaže nešto dobro i pametno, onda stariji kažu:
"Šta ćeš ti, ti si juče došao!"
A ja mislim da često imamo mnogo boljih ideja od starijih kolega. Na sastancima, često, vidiš da ni materijal nisu pročitali, da neki ne znaju ni za šta glasaju, a ako staviš primedbu - opet kažu:
"Ćuti ti, ti si juče došao!"
To je samo jedan primer. Isto je i ako neko mlađi stavi primedbu na rad nekom starijem. Sigurno će ti odmah odgovoriti:
"Ja sam se naradio. Treba sad ti malo da radiš."
Ako mu kažeš, pa idi u penziju ako si se naradio, to shvataju kao uvredu. Na primer, još nas hemijskih tehničara ima malo sa završenom školom. Ostali su se kvalifikovali radeći u fabrici, stekli su to zvanje nekim internim kvalifikacijama i razlika u stručnosti je očigledna.
Nisu stručni kao mi sa završenom školom, a ponašaju se prema nama kao da smo mi uljezi, da ćemo im oduzeti to radno mesto. Eto to je to.
Ja, inače, u slobodno vreme odlazim u disko klubove. Kafane izbegavam, jer ih ne volim. Kad se sedi u restoranu mora nešto i da se popije: dobro, ja imam svoj novac ali, evo, ovo troje ne rade. Ne mogu svaki dan da traže od roditelja, a oni u diskaću samo gledaju da te što više oderu.
Dragana Pavlović, bivša odlikašica (20): Gledaju me kao da sam uljez
- I ja mislim da nam nedostaju prava
mesta za okupljanje. Možda klubovi gde bi moglo da se sedi, da se sluša muzika i da se
razgovara. Nešto, što bi bilo naše i gde bismo pripadali - a to
svakako nisu kafane. Ja sam, evo, sada po ceo dan kod kuće. Ništa
ne radim. Jedino što nešto čitam. Ispisana sam iz škole.
Moji roditelji imaju samo mene, i solidna primanja, pa mogu da me izdržavaju, ali ja time nisam zadovoljna. Sedim kod kuće po ceo dan. Dosadno je. Uveče malo izađem, ali sad je i hladno vreme...
Ne idem nigde, i stalno osećam da mi nešto nedostaje. Valjda ću sledeće godine moći ponovo da se upišem u školu...
Bila sam odlična učenica medicinske škole. Sa učenjem je sve bilo u redu, ali sam se družila sa onima koji uzimaju drogu i, onda, i sama sam počela da se drogiram. Zatim sam, na praksi, uzimala ampule i zbog toga sam bila kažnjena jedinicom iz vladanja, jer kao budući zdravstveni radnik zaista je nedopustivo da tako nešto činim, ali, eto, činila sam. Desilo se.
Rekli su mi da mogu da nastavim školu posle godinu dana lečenja. Ja sada nisam zavisna, ali verovatno ću se još drogirati. Sigurno hoću. Sad nemam mogućnosti, ne mogu da kradem ili da radim nešto slično da bih došla do droge. Ja, u stvari, nije da ne želim da se promenim, ali u ovom trenutku meni niko ne može da pomogne.
Šta bi mi bila pomoć? Pa, eto, kada sam izašla iz bolnice veoma sam želela da se vratim u školu, da nastavim školovanje. Da sam odmah, posle bolnice, mogla da odem u školu, da nisam isključena, to bi mi bila prava pomoć. I danas, želim da se upišem u školu ali, eto, odbačena sam.
Svi me gledaju kao nekog uljeza. To me ponovo tera tamo gde sam bila. Tražiš neki izlaz. Nema tu nekih halucinacija i sličnih stvari, ali s drogom se osećam bolje; osećam se nekako oslobođena.
A društvo je surovo prema ljudima koji uzimaju drogu. Svi nas odbacuju, a očekuju da se izlečimo i napustimo drogiranje. Kad se, za nekog sazna da je narkoman, on je zauvek obeležen. A na neki način i jeste tako. Ako se, u početku, ne prekine - nema tu više povratka.
Uvek se, posle izvesnog vremena i još odbačen od svih, vratiš drogi.
A kad bi bilo više pravih mesta za okupljanje mladih, sigurno bi bilo manje onih koji se drogiraju, alkoholičara takođe. Kad bi bilo kutaka gde se možemo osećati dobro i zajedno, sigurno bi bilo daleko manje toga.
Moji roditelji imaju samo mene, i solidna primanja, pa mogu da me izdržavaju, ali ja time nisam zadovoljna. Sedim kod kuće po ceo dan. Dosadno je. Uveče malo izađem, ali sad je i hladno vreme...
Ne idem nigde, i stalno osećam da mi nešto nedostaje. Valjda ću sledeće godine moći ponovo da se upišem u školu...
Bila sam odlična učenica medicinske škole. Sa učenjem je sve bilo u redu, ali sam se družila sa onima koji uzimaju drogu i, onda, i sama sam počela da se drogiram. Zatim sam, na praksi, uzimala ampule i zbog toga sam bila kažnjena jedinicom iz vladanja, jer kao budući zdravstveni radnik zaista je nedopustivo da tako nešto činim, ali, eto, činila sam. Desilo se.
Rekli su mi da mogu da nastavim školu posle godinu dana lečenja. Ja sada nisam zavisna, ali verovatno ću se još drogirati. Sigurno hoću. Sad nemam mogućnosti, ne mogu da kradem ili da radim nešto slično da bih došla do droge. Ja, u stvari, nije da ne želim da se promenim, ali u ovom trenutku meni niko ne može da pomogne.
Šta bi mi bila pomoć? Pa, eto, kada sam izašla iz bolnice veoma sam želela da se vratim u školu, da nastavim školovanje. Da sam odmah, posle bolnice, mogla da odem u školu, da nisam isključena, to bi mi bila prava pomoć. I danas, želim da se upišem u školu ali, eto, odbačena sam.
Svi me gledaju kao nekog uljeza. To me ponovo tera tamo gde sam bila. Tražiš neki izlaz. Nema tu nekih halucinacija i sličnih stvari, ali s drogom se osećam bolje; osećam se nekako oslobođena.
A društvo je surovo prema ljudima koji uzimaju drogu. Svi nas odbacuju, a očekuju da se izlečimo i napustimo drogiranje. Kad se, za nekog sazna da je narkoman, on je zauvek obeležen. A na neki način i jeste tako. Ako se, u početku, ne prekine - nema tu više povratka.
Uvek se, posle izvesnog vremena i još odbačen od svih, vratiš drogi.
A kad bi bilo više pravih mesta za okupljanje mladih, sigurno bi bilo manje onih koji se drogiraju, alkoholičara takođe. Kad bi bilo kutaka gde se možemo osećati dobro i zajedno, sigurno bi bilo daleko manje toga.
Ovako, mnogi ne znaju šta će sa sobom
i, često, izlaz traže u drogi. Kada bi bilo više kafića, klubova,
domova gde bi se mladi okupljali, radili nešto, bilo šta što može
da ispuni čoveka - bilo bi sigurno za sve nas bolje i zdravije.
Mnogo mladih, danas, ne zna šta će sa sobom; traži da negde pripada, traži neku zabavu. Dolaziš, recimo, mesec dana u jedan restoran, i onda ti već postaje dosadno. Šta dalje tu raditi? Hteo bi negde drugde, ali tog drugde nema. Ima samo nova kafana.
Onda, jedan počinje da pije, drugi da uzima drogu, dosta ih se odaje nečem što nije u redu.
Mnogo mladih, danas, ne zna šta će sa sobom; traži da negde pripada, traži neku zabavu. Dolaziš, recimo, mesec dana u jedan restoran, i onda ti već postaje dosadno. Šta dalje tu raditi? Hteo bi negde drugde, ali tog drugde nema. Ima samo nova kafana.
Onda, jedan počinje da pije, drugi da uzima drogu, dosta ih se odaje nečem što nije u redu.
Slavko Simin (19), bivši dobar đak: Legalizovati heptanon
- Ja bih hteo, takođe, nešto da kažem
o drogi. Nije to mali problem. U Novom Sadu postoji mnogo mladih koji
se drogiraju, iako Novi Sad nije mesto gde se lako može nabaviti
droga. Svako se pojedinačno snalazi: tržište postoji tek u
Beogradu.
I šta onda radimo? Pišu se recepti, obijaju apoteke... Za društvo postaju kriminalci, iako kriminalci nisu. Ja mislim da bi trebalo legalizovati metadon, heptanon - tako bi se sprečila zloupotreba recepata i sistem obijanja apoteka.
A, znate, to kad vam je droga potrebna - to je jače od vas, iako niste kriminalac činite sve te stvari.
Onda vas pošalju u zatvorsku bolnicu, zajedno sa lopovima i džeparošima, a to nije isto.
Ja sam bio mesec dana u Beogradu, u Centralnom zatvoru. To je užasno! A tamo te pošalju da bi se popravio. Zato sam za legalizaciju.
I šta onda radimo? Pišu se recepti, obijaju apoteke... Za društvo postaju kriminalci, iako kriminalci nisu. Ja mislim da bi trebalo legalizovati metadon, heptanon - tako bi se sprečila zloupotreba recepata i sistem obijanja apoteka.
A, znate, to kad vam je droga potrebna - to je jače od vas, iako niste kriminalac činite sve te stvari.
Onda vas pošalju u zatvorsku bolnicu, zajedno sa lopovima i džeparošima, a to nije isto.
Ja sam bio mesec dana u Beogradu, u Centralnom zatvoru. To je užasno! A tamo te pošalju da bi se popravio. Zato sam za legalizaciju.
Zoran: Nema milost za narkomana
- Ja sam, takođe, bio narkoman. Lečio
sam se, i sad ne uzimam ništa. Imam potrebu, ali neke stvari sam
shvatio. Pokušavam da se oslobodim toga. Međutim, kao da su dve
ličnosti u meni. Jedna govori ne, ne valja to - a druga svraća na
lakši put, da uzmem drogu.
Međutim, da sam ja toliko jak ne bih uzeo drogu ni prvi put. To vam je to. Mene su, u fabrici, na neki način prihvatili; ali, ipak, ja za njih ne mogu da budem normalan, iako jesam. Iako sam, ne samo po svom mišljenju, već i po mišljenju velikog broja mojih kolega odgovoran i bolji radnik od mnogih.
Međutim, uvek ispred mene ide ono "on je narkoman". Dovoljno je da se to kaže i da, jednostavno, ne možeš da budeš dovoljno dobar, ne možeš da prosperiraš.
Ovo, što sam ja postigao, to je maskimum u ovoj fabrici. Verovatno i u drugoj, jer bi me ta "kvalifikacija" svuda stii|la. Ljudi su jako otuđeni.
Stalno se govori da će biti bolje, a
iz dana u dan sve je gore. Sve je super, ali samo na papiru. U
stvarnosti nije...
Đura Tamaš: Seosko iskustvo
Ja sam u Novi Sad, došao iz sela Kucura, iz okoline Vrbasa. Student sam četvrte godine
Pravnog fakulteta. Mislim da dosta problema nastaje iz toga gde živimo, i kakvi su nam životni uslovi. Kod nas, u selu, deca se vaspitavaju tako da
se, u životu, mora boriti.
Ne mislim na borbu protiv droge, nego da se mora boriti da bi se, u životu, nešto postiglo.
Na selu nema nikakvih uslova i ti, da bi bilo šta postigao
u životu, prvo moraš da učiš u srednjoj školi, da bi došao na
fakultet, da ga završiš i da se zaposliš i na kraju, da budeš
dobar radnik da bi imao bolje životne uslove.
Moj otac je, na primer, bio alkoholičar. A zašto? Bio je zato što nije imao ništa. Nije imao ni škole niti je imao do čega da živi. Kad se zaposlio on je, čim je zaradio jednu platu, znao da mu je ta plata malo. Nije mu mogla dostići ni za osnovne potrebe. Zato je otišao i, tu prvu platu, odmah svu popio.
Time je mučio i sebe i porodicu. Ima to uticaja i na decu. Nas je dvojica braće. Obojica volimo da popijemo, ponekad i da se napijemo. Možda bi se moglo reći i da smo alkoholičari, u blažem obliku, ali znamo da - u životu - treba gurati na poslovnom planu, jer je to osnov za neku dalju sreću.
Znam da čovek ne može biti srećan samo ako ima para i ako je zaposlen, to nije dovoljno za sreću, ali znam da ne može tu ličnu sreću izgraditi ni ako nema toga.
Gradska deca, izgleda, tome se ne uče. Evo, gledam ovde u snek-baru... Ja sam na igranku, počeo da idem sa 17 godina, a u kafanu sam počeo da idem sa 14. I to je tamo, u selu, glavni provod. A sada, kad sam došao u Novi Sad, oni, na primer, kažu da nema gde da se izađe.
Za mene ima mesta za izlazak, jer mi prohtevi nisu veliki. E, sad, što nemam para - to je drugi problem. Mislim da se negde, u tom krugu, začinje i problem narkomanije.
Hteo bih da kažem da su studenti, na mom fakultetu, preopterećeni učenjem, pa tako nemamo dovoljno vremena ni za stvaranje novih drugarstava i poznanstava.
Većina se ograničava na druženje sa poznanicima i studentima koji su došli iz istog mesta, i na društvo s fakulteta.
Inače, mogu reći da na fakultetu kulturni život, praktično, ne postoji. Sportski isto tako. Postoji samo Liga fakulteta, ali tu može da se uključi samo mali broj studenata. Ne postoji ni jedna sekcija, nikakva mogućnost...
Ne mislim na borbu protiv droge, nego da se mora boriti da bi se, u životu, nešto postiglo.
Moj otac je, na primer, bio alkoholičar. A zašto? Bio je zato što nije imao ništa. Nije imao ni škole niti je imao do čega da živi. Kad se zaposlio on je, čim je zaradio jednu platu, znao da mu je ta plata malo. Nije mu mogla dostići ni za osnovne potrebe. Zato je otišao i, tu prvu platu, odmah svu popio.
Time je mučio i sebe i porodicu. Ima to uticaja i na decu. Nas je dvojica braće. Obojica volimo da popijemo, ponekad i da se napijemo. Možda bi se moglo reći i da smo alkoholičari, u blažem obliku, ali znamo da - u životu - treba gurati na poslovnom planu, jer je to osnov za neku dalju sreću.
Znam da čovek ne može biti srećan samo ako ima para i ako je zaposlen, to nije dovoljno za sreću, ali znam da ne može tu ličnu sreću izgraditi ni ako nema toga.
Gradska deca, izgleda, tome se ne uče. Evo, gledam ovde u snek-baru... Ja sam na igranku, počeo da idem sa 17 godina, a u kafanu sam počeo da idem sa 14. I to je tamo, u selu, glavni provod. A sada, kad sam došao u Novi Sad, oni, na primer, kažu da nema gde da se izađe.
Za mene ima mesta za izlazak, jer mi prohtevi nisu veliki. E, sad, što nemam para - to je drugi problem. Mislim da se negde, u tom krugu, začinje i problem narkomanije.
Hteo bih da kažem da su studenti, na mom fakultetu, preopterećeni učenjem, pa tako nemamo dovoljno vremena ni za stvaranje novih drugarstava i poznanstava.
Većina se ograničava na druženje sa poznanicima i studentima koji su došli iz istog mesta, i na društvo s fakulteta.
Inače, mogu reći da na fakultetu kulturni život, praktično, ne postoji. Sportski isto tako. Postoji samo Liga fakulteta, ali tu može da se uključi samo mali broj studenata. Ne postoji ni jedna sekcija, nikakva mogućnost...
Da, kad se govori o problemima
mladih, mislim da se kod nas ide iz krajnosti u krajnost. S jedne
strane se intervjuiše Goran Bregović koji ima neka sasvim druga
shvatanja ili u, nazovimo ih tako, službenim novinama intervjuiše
se predsednik Saveza omladine. Mislim da bi o problemima mladih
trebalo da govore ljudi koji nisu ni funkcioneri ni rokeri, itd.
Razgovarala: Duška Pantović-Vrhovec, obrada: Yugopapir (ITD, januar 1982.)