Sada je počela da me uzbuđuje ta zajednička karakteristika svih bogatih, jer za šest puta, koliko sam išao u Kuvajt, nisam video ni jedan kuvajtski dinar, od njih dobijen! Poslednji put kada sam bio da bismo potpisali protokol, svađali smo se oko avansa i ja sam im rekao: "Prvi dinar koji dobijem od vas uveličaću i nalepiti na vrata svog biroa kao dragu uspomenu!"
Kada smo pre mesec i po dana,
otprilike, prvi put zakazali ovaj razgovor, bio je pred putem u
Kuvajt. Dogovorili smo se da razgovor odložimo za kasnije jer će
"tada biti sve jasnije".
- Šta je sada jasnije?
- Jasnije je pre svega to da ćemo
stvarno raditi taj posao...
- Zar ste sumnjali u to, posle
informacije koju ste dobili?
- Nisam sumnjao nego sam se, nekako...
ohladio. Još negde u junu ove godine saznao sam da se nalazim među
najboljima, zatim su mi javili da je moje rešenje izabrano, pa je
stigao poziv da ga branim, pa sam ga odbranio a onda je nastalo
jedno... otezanje. Došao je i kraj oktobra i što je vreme više
odmicalo, ja sam se sve više hladio, sve sam se više tom poslu
okretao kao nekoj... završenoj stvari.
- To se izmenilo...
- Kada sam od svog partnera iz Kuvajta
dobio poziv da dođem na potpisivanje ugovora.
- Imate partnera u Kuvajtu?
- To je važeći propis, tamo, da
stranac, ako želi da radi za njih, mora da ima i domaćeg partnera.
I, to je, po mom mišljenju dobro. Jer, bez obzira koliko ja
generalno poznavao uslove, koliko sam arhitektonske literature
pročitao, ipak ne mogu da znam do u finese sve ono što je potrebno jednom takvom objektu u jednoj, za mene, tako dalekoj zemlji...
To je specijalnost tih ljudi i dobro je što njih imam za saradnike...
To je specijalnost tih ljudi i dobro je što njih imam za saradnike...
Izlazak iz sobe u dvorište
- U kom smislu?
- Pa, u raznim smislovima...
- U moralnom - lepo priznanje. To je moj
prvi međunarodni konkurs, izlazak iz sobe u dvorište, što bi se
reklo i, eto, prvi uspeh... U stvari, ja i nisam dobio prvu
nagradu...
- ?!
- Konkursnim uslovima bilo je predviđeno
da će jedan rad biti izabran za izvođenje i da je to, zapravo,
njegova nagrada. To je, inače, uobičajeno na tim, međunarodnim
takmičenjima...
- Ako sam dobro shvatio, znači nema
nagrade u dinarima, mislim njihovim?
- Tačno tako... Čak sam, u tom smislu
i hendikepiran, jer su svi ostali radovi obeštećeni a meni je
ostalo da, kroz dalje faze rada, kroz izradu projekta, to
kompenziram...
- Kada ste prihvatili poziv da
učestvujete na konkursu, imali ste već neko osnovno rešenje
problema u vidu, mislili ste na kongresni centar u Beogradu kao o iskustvu ili ste prvo prihvatili poziv pa ste tek onda krenuli da razmišljate - šta praviti?
- Vidite, to je centralno pitanje. Pre
svega, ta oblast arhitekture, taj kongresni turizam, je jedna vrlo
mlada funkcionalna arhitektonska grupa.
Nastaje negde pred drugi rat, u Americi, izgradnjom takozvanih konvenšn hotela, hotela koji imaju velike sale za sastanke, prijeme, balove, i sve druge prateće objekte nužne za održavanje velikih domaćih ili internacionalnih skupova.
Potreba za tim objektima sve je veća ukoliko je međunarodni saobraćaj gušći, ukoliko ima više potreba za internacionalnim dogovorima, sastancima, skupovima.
Nastaje negde pred drugi rat, u Americi, izgradnjom takozvanih konvenšn hotela, hotela koji imaju velike sale za sastanke, prijeme, balove, i sve druge prateće objekte nužne za održavanje velikih domaćih ili internacionalnih skupova.
Potreba za tim objektima sve je veća ukoliko je međunarodni saobraćaj gušći, ukoliko ima više potreba za internacionalnim dogovorima, sastancima, skupovima.
- Iz te potrebe nastao je i Sava
centar?
- Beograd, objektivno rečeno, pre
izgradnje Sava centra nije imao nikakvih uslova da organizuje
nekakve međunarodne sastanke, konferencije, bilo profesionalne,
bilo političke, bez obzira na ugled koji naša zemlja uživa u
svetu.
Kada je to shvaćeno, odlučeno je da se on gradi i ja mislim da je, njime, Jugoslavija dobila jedan novi prozor u svet, bez obzira što neki danas misle da je taj prozor vrlo skup.
Kada je to shvaćeno, odlučeno je da se on gradi i ja mislim da je, njime, Jugoslavija dobila jedan novi prozor u svet, bez obzira što neki danas misle da je taj prozor vrlo skup.
- A... da li je skup?
- To zavisi kako i koliko ćemo ga
koristiti i ja nikako ne mislim da je, njegovom izgradnjom,
napravljena greška. Taj objekat mora da živi i on će svakim danom
živeti sve više. Sigurno je da prema njemu ne treba gajiti neko
strahopoštovanje, da ga ne treba čuvati onako kako se čuvaju
muzeji, ili galerije, ili šta ja znam šta.
Treba ga shvatiti kao objekat koji ima svoju funkciju, svoju mogućnost ponude i tako ga treba i koristiti...
E, sad, što neko želi da ga amortizuje za dve godine to je, opet, druga krajnost. Sigurno je da to ne može da se realizuje i da cene usluga koje se tu formiraju moraju da imaju duži korak, duži dah, da se mora računati sa dužim trendom amortizacije. Ali, to su stvari koje mene sada manje interesuju.
Treba ga shvatiti kao objekat koji ima svoju funkciju, svoju mogućnost ponude i tako ga treba i koristiti...
E, sad, što neko želi da ga amortizuje za dve godine to je, opet, druga krajnost. Sigurno je da to ne može da se realizuje i da cene usluga koje se tu formiraju moraju da imaju duži korak, duži dah, da se mora računati sa dužim trendom amortizacije. Ali, to su stvari koje mene sada manje interesuju.
- Vratimo se u Kuvajt. Prihvatili ste
poziv i...
- Onda sam počeo da razmišljam na
nekoliko razboja. Pre svega pitao sam se šta Kuvajt želi tim
centrom. Želi li jedno luksuzno, reprezentativno zdanje koje bi ga
predstavilo svetu, ili nešto drugo. Zatim, kako sam u to vreme vrlo
malo znao o toj dalekoj zemlji i ljudima koji u njoj žive, izuzev da
imaju mnogo para, kako bi taj objekat trebalo da izgleda da bi se
uklopio u njihove želje.
I, na kraju, što nije i najmanje važno, imao sam pred sobom dilemu šta i kako raditi: da li da taj kongresni centar bude, u nečemu, sličan ovom beogradskom, koji sam tek završio, ili da radim nešto sasvim novo.
I, na kraju, što nije i najmanje važno, imao sam pred sobom dilemu šta i kako raditi: da li da taj kongresni centar bude, u nečemu, sličan ovom beogradskom, koji sam tek završio, ili da radim nešto sasvim novo.
- Šta je lakše?
- Najteže je krenuti u jedan novi,
sličan posao, posle jednog tek završenog, a da on bude po nečemu
sličan onome što ste ga tek završili. To je strašno teško jer
ste se vi, u onom prethodnom poslu, već istrošili, i emotivno i
profesionalno, i sve što počnete, imate utisak da ste već jednom
uradili.
Možda i stoga, u prvi mah sam počeo da razmišljam o jednom sasvim drukčijem rešenju kongresnog centra za Kuvajt, rešenju koje nije imalo ama baš nikakve veze sa beogradskim.
Možda i stoga, u prvi mah sam počeo da razmišljam o jednom sasvim drukčijem rešenju kongresnog centra za Kuvajt, rešenju koje nije imalo ama baš nikakve veze sa beogradskim.
- U drugi mah?
- Kod prvog maha napravio sam i skice
koje su me sasvim zadovoljavale, a onda mi je nešto šunulo...
Rekao sam: Čekaj, pa ti ljudi su videli ovo u Beogradu i na osnovu
toga me pozvali na konkurs... Znači oni su, kao i svi koji imaju
para i znaju šta hoće, videli Sava centar i, verovatno pomislili - e, ovo je nešto za nas.
Znate već tu psihologiju ljudi, gledajući neku kuću, porodičnu, negde u svetu požele takvu za sebe i ne stoga što bi u njoj lepo živeo nego zato što žele nešto TAKVO da imaju.
Kuvajćani ipak nisu Srbi...
- Amerikanci su, po takvom načinu
izbora arhitektonskih rešenja, bili naročito poznati...
- Jeste, a Kuvajt je, u ovom času,
upravo zbog tog načina mišljenja, prava izložba arhitekture svih
stilova i svih podneblja. Ima tu i engleskih i grčkih i švajcarskih
kuća, ima svega i svačega... Oni će, verovatno, to uskoro rešiti
tako što će sve porušiti i napraviti nešto novo, nešto svoje, to
su već počeli da rade, a 'fala bogu imaju i dosta para, ali
situacija je za sada takva.
- Vratimo se vašem drugom mahu.
- Da... Shvativši to, odlučio sam da
ipak krenem istim putem, da na istim osnovama, istoj koncepciji,
istoj prostornoj organizaciji napravim objekat koji možda i liči,
čak, na naš kongresni centar u nekoj... dalekoj asocijaciji, ali
koji ima sve karakteristike i sva obeležja lokalnih uslova.
U pogledu arhitekture, klimata, potreba i načina življenja, smeštaja i rada... Kuvajćani, ipak, nisu Srbi, jel’... oni, na primer, vole da peru noge i pred džamijom (smeje se)... I tako, ispalo je dosta dobro.
U pogledu arhitekture, klimata, potreba i načina življenja, smeštaja i rada... Kuvajćani, ipak, nisu Srbi, jel’... oni, na primer, vole da peru noge i pred džamijom (smeje se)... I tako, ispalo je dosta dobro.
- Mislite - najbolje, sudeći po
izboru.
- Ne bih ja tako... To, najbolje, u mom
poslu je vrlo, vrlo... znate kako je. Nisam siguran da i ono drugo
što je ponuđeno ne bi bilo isto tako dobro, da je prihvaćeno. Biro
TAK, jedan od šest konkurenata, znan u svetu je, recimo, ponudio
rešenje koje je neverovatno slično mome, prosto da se čovek
zamisli nad njim, ali bilo je i drugih elemenata.
- Kojih?
- Neki od učesnika u konkursu pošli su
od toga da Kuvajt ima mnogo para i mislili da će poželeti da svetu
pokažu tu svoju, finansijsku moć, i kroz taj kongresni centar, pa
su čuda napravili.
- Kakva?
- Recimo, jednim projektom je ponuđeno
rešenje u kojem je čitav taj kompleks smešten u staklenu opnu...
- Kao neki futuristički grad na
Marsu...
- Tačno tako. I, da se razumemo, danas
je sve moguće pa je bilo moguće izvesti i taj projekat, ali bi to
bilo basnoslovno skupo i besmisleno. Staviti čitav objekat pod
stakleno zvono, na pesak, u podneblju gde temperatura 6 meseci
godišnje ne silazi ispod 45 stepeni - to je moguće, ali...
- Koliko to "ali" košta?
- Oko dve milijarde dolara, ili četiri
odnosno pet puta skuplje nego naše rešenje koje će koštati oko
četiri stotine miliona, dolara naravno.
- Sića...
- Nije ni to malo, ali je znatno
jeftinije od rešenja o kojima sam govorio. Istovremeno, to je sedam
ili osam puta više nego što je koštao Sava centar. Kuvajćani su,
dakle, rukovodeći se verovatno i prvim motivom, rešenje im se
dopalo, i drugim, jeftinije je nego druga ponuđena, prihvatili moj
projekat.
Znate, bogati ljudi nikada nisu rasipnici.
Znate, bogati ljudi nikada nisu rasipnici.
- Poznata stvar, od Baje Patka pa
nadalje.
- Ma i ja znam da je Baja cicija, ali to
me nije mnogo uzbuđivalo. Ali, sada je počela da me uzbuđuje ta
zajednička karakteristika svih bogatih, jer za šest puta, koliko
sam išao u Kuvajt, nisam video ni jedan kuvajtski dinar, od njih
dobijen!
- Vi, kao i svaki lepo vaspitan čovek
niste ni tražili...
- Poslednji put kada sam bio da bismo
potpisali protokol, svađali smo se oko avansa i ja sam im rekao:
"Prvi dinar koji dobijem od vas uveličaću i nalepiti na vrata svog biroa kao dragu uspomenu!"
(Smeje se)
"Prvi dinar koji dobijem od vas uveličaću i nalepiti na vrata svog biroa kao dragu uspomenu!"
(Smeje se)
- Kažete, potpisali ste protokol. O
čemu sve govori?
- O nastavku radova, odnosno o početku
radova. Kuvajćani hoće da se kompletan projekat, to će trajati
dve godine, uradi kod njih, a ne da se radi negde na strani pa da se
onda donosi. To znači da ću morati da angažujem čitav tim
saradnika, jer valja napraviti jedno brdo projekata, njih stotinak...
To mu dođe nekoliko kamiona knjiga.
To mu dođe nekoliko kamiona knjiga.
- Koliko ćete ljudi povesti?
- Najmanje što mogu, verovatno
tridesetak. U ovom času, to mi je najveći problem. Kod ovako
velikih poslova se, naime, javlja udruživanje po dve osnove. Po
jednoj se udružuju razni biroi, odnosno radne organizacije, po
drugoj, što se mene tiče mnogo boljoj - ljudi.
E, sad, ti ljudi rade u različitim radnim organizacijama...
E, sad, ti ljudi rade u različitim radnim organizacijama...
- Hoće li, od vašeg uspeha, imati
neke konkretne koristi i naši građevinari?
- U najširem smislu reči - hoće. Mi,
kroz izradu projekta, možemo da insinuiramo materijal i način
obrade u kojima naša privreda može da bude konkurentna na
internacionalnom tržištu, i to je šansa za njih, ali tu sve
prestaje.
To se, inače radi u ovakvim situacijama. Kuvajt je, izuzetno otvoreno tržište i tu toga nema - prolazi najbolja i najjeftinija roba!
Hoće li i koliko će naši moći da iskoriste ovu šansu, zavisi od onoga što mogu da ponude i koliko će to koštati.
Valja razoriti ovo jezgro
- Vratimo se malo Beogradu i našoj
poznatoj tezi da je, što se arhitektonskih rešenja tiče, Beograd
učinio samo jednu stvar: isključio je fijakere...
- Ne znam koliko je ta teza poznata, ali
je istina da je prilično stara. Vidite, Beograd je doživeo izuzetan
bum u poslednjih tridesetak godina, ali nije ništa uradio da jezgro
grada pomeri tamo gde mu je mesto, na obale reka, da reši osnovnu
infrastrukturu tog jezgra, koja je ostala na nivou fijakera.
U Beogradu 95 odsto ulica nije šire od 67 metara, a promet i ljudi i vozila se bezbroj puta uvećao.
Znate kako to izgleda? Kao kada biste u rečicu, recimo, Kolubaru, strpali stotinu ogromnih kanala!
Tu boga nema, Kolubara mora da se izlije... Litar vode u flašu od pola litra može da stane... al’ se pola izlije.
U Beogradu 95 odsto ulica nije šire od 67 metara, a promet i ljudi i vozila se bezbroj puta uvećao.
Znate kako to izgleda? Kao kada biste u rečicu, recimo, Kolubaru, strpali stotinu ogromnih kanala!
Tu boga nema, Kolubara mora da se izlije... Litar vode u flašu od pola litra može da stane... al’ se pola izlije.
- I, šta sad?
- Valja razoriti ovo jezgro, raskrčiti
sve to, spustiti promet pod zemlju... Švabe su to uradile sa
Minhenom, Frankfurtom... Kada sam, posle 20 godina, došao u Minhen,
u kojem sam nekada živeo, nisam mogao da ga prepoznam. Toliko je bio
izmenjen...
A on je, u to vreme kada sam ja bio u njemu, strašno ličio na današnji Beograd. Samo za to je potrebna ogromna lova!
A on je, u to vreme kada sam ja bio u njemu, strašno ličio na današnji Beograd. Samo za to je potrebna ogromna lova!
- Pa, nešto smo počeli da radimo...
- Nešto jesmo, ali mnogo više nismo. I
danas nam urbanisti puštaju da nastanu nova naselja, pa da ih tek
tada, takva kakva su, strpaju u neki plan...
Jedno od rešenja bilo je i ono što su Slovenci već uradili. Oni su dislocirali Ljubljanu. Stvoreni su Kranj, Radovljica koja je u vreme kada sam išao na planinarenje imala dve kuće, a danas je značajan privredni centar sa velikim brojem stanovnika...
Zašto Beograd mora da ide na milione stanovnika? Zašto Mladenovac ne bi imao 40.000 ljudi, Valjevo 70.000, sa odgovarajućom industrijom i svime ostalim?
Jedno od rešenja bilo je i ono što su Slovenci već uradili. Oni su dislocirali Ljubljanu. Stvoreni su Kranj, Radovljica koja je u vreme kada sam išao na planinarenje imala dve kuće, a danas je značajan privredni centar sa velikim brojem stanovnika...
Zašto Beograd mora da ide na milione stanovnika? Zašto Mladenovac ne bi imao 40.000 ljudi, Valjevo 70.000, sa odgovarajućom industrijom i svime ostalim?
- Čekajte, niste ni vi od juče... Zar
niste, svojim objektima, i sami učestvovali u nastajanju ove
situacije?
- Jesam, ali sam i tada isto govorio.
Rušili smo, u Beogradu, jednu kuću ne da bismo napravili ulicu,
nego da na tom mestu napravimo dve... Niko nije imao dovoljno pameti
i snage da kaže: e, to ne može tako!
A političari su stalno govorili, i govore, to je preskupo!
Dobro, znam, skupo je, al’ ni go čovek ne može u pozorište, iako tamo voli da ide!
A političari su stalno govorili, i govore, to je preskupo!
Dobro, znam, skupo je, al’ ni go čovek ne može u pozorište, iako tamo voli da ide!
- Rešenje je dakle - u rušenju, skupom
i dizanju, još skupljem...
- Podizanje nove železničke stanice i
uklanjanje stare pružiće, u tom smislu, mnoge nove mogućnosti koje
valja iskoristiti. Jezgro grada, politički, kulturni i šta ja znam
koji sve centri, moraju sići tamo gde im je mesto, na obale reka, na
prostore gde se može pametno planirati i graditi.
Terazije, Slavija, Kalemegdan, svi ti reperi, za pedeset godina postaće ono što je danas Skadarlija...
Terazije, Slavija, Kalemegdan, svi ti reperi, za pedeset godina postaće ono što je danas Skadarlija...
- Sviđa mi se vaša vizija budućnosti,
nadam se da ću je doživeti. Međutim, kada već pomenusmo vaše
objekte - koji biste izdvojili, onako, sa zadovoljstvom.
- Projektovao sam mnogo toga, počev od
restorana "Ušće", pa preko stambenih blokova na Crvenom
krstu, administrativnih zgrada, V opštinski sud je nedavno završen
a projekat je star punih 8 godina, ali ne mogu da izdvojim neki za
koji bih rekao: "e, ovako nikada više neću raditi", ili
"e, ovako ću uvek raditi"...
Svi ti objekti rezultat su vremena, uslova i moje inspiracije iz doba kada su nastajali.
Šta tu ima, kada sam išao u gimnaziju, vezivao sam kosu... kako se ono zove... necom, a sada se šišam do glave... Pojma nemam šta je od toga dvoga bolje.
Svi ti objekti rezultat su vremena, uslova i moje inspiracije iz doba kada su nastajali.
Šta tu ima, kada sam išao u gimnaziju, vezivao sam kosu... kako se ono zove... necom, a sada se šišam do glave... Pojma nemam šta je od toga dvoga bolje.
- Samo nabrajanje na preskok, sa
izostavljanjem Tranšpedove zgrade u 7. jula, stambenog naselja na
uglu Maksima Gorkog i Južnog bulevara, novih solitera na Crvenom
krstu koji se sada grade i mnogih drugih objekata, pokazuje da je
ogroman posao za vama. Koliko dnevno radite? Dvadeset i pet sati?
- Ja radim specifično... Radim i kad
spavam... To je, valjda, zato što volim svoj posao. Valjda sam od te
silne ljubavi postao i deformisan. Nema razgovora koji počne na bilo
koju temu, a da ga ja ne nateram, oko sredine, na arhitekturu.
To je jedna tužna deformacija od koje pokušavam, svim silama, da pobegnem...
To je jedna tužna deformacija od koje pokušavam, svim silama, da pobegnem...
- To je odgovor na pitanje koliko
radite. A kako radite?
Tada sam očajan, nemam apetit, pušim kao konj, gušim se, svašta se dešava...
Kad nađem rešenje, meni se i zdravstveno stanje popravi. Tada sam u stanju da radim i po četrdeset sati u 24 i to sa beskrajnim zadovoljstvom...
Razgovarao: Nino Milenković, obrada: Yugopapir (TV novosti, decembar 1980.)