Možda će izgledati paradoksalno, ali Gligorić je zagriženiji novinar nego šahista, ne jednom bio je sujetniji na ocenu i prijem članka, nego na ocenu partije ili celog turnira. Novinarstvo je u neku ruku bilo psihološka potreba ovog majstora, izvesno protivljenje šahu. To je kod njega jedno kompenzaciono područje u kojem se traži ravnoteža duha
Intervju, 1982: Dok se ostali majstori drevne igre bore
do poslednjeg daha, Svetozar Gligorić, naš najbolji šahista svih
vremena, hladnokrvnošću veterana sabira i ono što nije ostvario...
*****
Na 37. seniorski šampionat Jugoslavije
u Vrbasu prijavio se i naš proslavljeni reprezantativac Svetozar
Gligorić.
Posle pauze od sedam godina, on se
ponovo vratio šampionatima, jer je poslednji put učestvovao na
jubilarnom šampionatu u Novom Sadu 1975.
Da li uopšte treba našim čitaocima
predstavljati poznatog velemajstora?
Ipak, bio je prvak Jugoslavije
11 puta; pobednik je turnira u Varšavi 1947, kao i turnira u Mar del
Plati 1950. i 1953, na zonskom turniru Abad Pirmontu 1951. na
Stauntonovom spomen-turniru 1951, u Helsinkiju 1952, 1960. i 1961.
takođe je trijumfovao.
Delio je prvo mesto sa Reševskim u Dalasu
1957. Prvo mesto je podelio sa grupom velemajstora na međunarodnom
oktobarskom turniru za oslobođenje Beograda 1969, gde je nastupio i
nekadašnji prvak sveta Mihail Botvinik.
Učestvovao je na svim posleratnim
olimpijadama, izuzev ove poslednje na Malti i gotovo redovno bio prva
tabla. Na olimpijadi u Minhenu 1958. postigao je najbolji uspeh na
prvoj ploči, a u meču protiv Sovjetskog Saveza u Lenjingradu 1957.
osvojio je za jugoslovensku ekipu šest poena iz osam partija.
Tri
puta je učestvovao u borbi za svetsku titulu i najzad zaigrao u timu
sveta na petoj ploči. Odlikovan je više puta za zasluge u ratu i
miru. Nosilac je najvišeg društvenog priznanja, nagrade Avnoja.
Nisam želeo da materijalno opterećujem budžet svog kluba
Recite nešto više o prvom šampionatu
Jugoslavije?
- Vidite, te daleke 1945. godine,
šampionat se igrao u Novom Sadu. Bilo je 24 učesnika. U to vreme
postavljen sam za referenta za šah pri
Fiskulturnom savezu Jugoslavije, što praktično znači da sam u neku
ruku bio prva ličnost u šahovskoj organizaciji. Pobedio je
Trifunović, umakao mi je pola poena.
Šta je bilo karakteristično za to
vreme?
- Veliki polet, ogromna želja
ljubitelja drevne igre da se šah obnovi posle duge pauze. Poslednji
šampionat bio je održan 1939. u Zagrebu i posle tog šampionata
postao sam majstor.
Kada ste postali prvak Jugoslavije?
- Na sledećem šampionatu 1946.
poredak je u vrhu ostao nepromenjen, Trifunović je bio ponovo prvi,
a ja drugi. Tek 1947. pošlo mi je za rukom da sa Petrom Trifunovićem
podelim prvo mesto. Sledeće godine sam prvi, ali sada u društvu sa
Vasjom Pircom.
A kada ste sami bili prvi?
- To se dogodilo 1949. Od jedanaest
šampionskih titula, koliko sam ih ukupno osvojio, osam puta bio sam
prvi, a tri puta delio sa drugovima. Kao kuriozitet, igrao sam na 15
šampionata Jugoslavije uzastopce, od 1945. do 1959.
Onda sam
pauzirao tako da sam do 1965. imao za sobom 18 šampionata.
Poslednji put bili ste prvak
Jugoslavije 1965?
- Tada sam podelio prvo mesto sa Vasjom
Pircom. Onda dolazi nova pauza od deset godina, pa sam podelio drugo
mesto sa Ljubojevićem i Matanovićem, a prvak je postao Draško
Velimirović.
Koji su to razlozi što niste tako dugo
nastupali na šampionatima?
- Nema tajni, jednostavno prestao sam
da igram na šampionatima u trenutku kada su doneti novi propisi.
Naime, do tada je organizator snosio sve troškove za učesnike, onda
je odlučeno da igrači sami snose svoje troškove, odnosno njihovi
klubovi, gde su registrovani.
Nisam želeo da materijalno opterećujem
budžet svog kluba koji je imao drugih briga i obaveza prema svojim
članovima.
Naravno, to je samo jedan od razloga, drugi su što sam bio
nešto stariji i što je nivo šampionata opao.
Takođe, postepeno
šam se povlačio sa individualnih turnira koje je organizovala FIDA,
ustupajući mesto mlađim šahistima.
Međutim, igrao sam na dva
međuzonska turnira 1970. i 1973. Tri puta u Palma de Majorki, gde
sam imao direktno pravo kao učesnik prethodnih mečeva kandidata za
prvenstvo sveta.
U Lenjingradu sam igrao prosto zato što me je FIDA
uključila zbog mog tada još visokog mesta u svetskom šahu.
Na
šampionatu Jugoslavije 1975. izjavio šam da se odričem
učestvovanja na zonskom turniru i svoje mesto, koje sam stekao
plasmanom, ustupio sam mlađima.
Šta vas je rukovodilo da se prijavite
za ovogodišnji šampionat?
- Glavne zasluge za moj nastup u
Vrbasu imaju organizatori koji su mi se lično obratili sa molbom,
jer sam već dva puta igrao na međunarodnim turnirima u njihovom
mestu. Uz to, i trenutak mi je odgovarao, mada je mnoge iznenadilo što
igram.
Možda bih nastupio i ranije da su organizatori bili agilniji,
na primer kao što su ovi iz Vrbasa. Oni su obezbedili učešće
Ljubojevića i drugih jakih majstora što, u trenutku kada sam
potvrdio poziv, nisam znao, ali me je to posebno obradovalo.
Kakve su vaše šanse?
- Istina je da retko nastupam, ravno
godinu dana nisam učestvovao na turnirima. Sa velikom radoznalošću
idem na ovaj put, a posebno me raduje da ću igrati sa svojim
poznanicima kao i sa predstavnicima mlađe generacije, dajući tako
svoj skromni doprinos napretku našeg šaha.
Želim da naglasim da
moje učešće nema nikakvih drugih motiva osim ovih, uz napomenu da
moj klub Partizan nema nikakvih materijalnih obaveza u vezi sa mojim
nastupom.
Ljubojevićev najbolji period tek dolazi
Ko je favorit?
- Prvi je Ljubojević, koji dolazi sa
primetnim iskustvom sa jakih turnira na kojima je postigao lepe
rezultate. Jasno, tu je i Velimirović. On je na skorašnjem zonskom
turniru u Bečićima glatko bio prvi i lako može ponoviti igru iz 1975. godine, kada je bio nezadrživ.
Ne treba zaboraviti ni prošlogodišnjeg šampiona Ivanovića ako
bude u dobroj formi. Nisu bez šansi Ivkov, Parma, Marjanović,
Predrag Nikolić, kao i neko iz najmlađe generacije.
Jednom rečju,
svi mogu da iznenade i svi će igrati sa velikim ambicijama, jer će
to biti za mnoge prilika da se probiju u sam vrh našeg šaha.
Da li šampionat donosi neke
privilegije i mesto u reprezentaciji?
- U pravilniku šampionata ništa ne
piše koliko šampionat utiče na mesto u olimpijskom timu i izboru
za reprezentaciju, a mislim, ne bi bilo ispravno da samo jedan turnir
bude presudan za vrednovanje šahista.
Mi imamo dva predstavnika na
međuzonskim turnirima. Kakve su njihove šanse?
- Naša dva predstavnika Hulak i
Velimirović nisu favoriti u sadašnjoj situaciji, ali spadaju u onu
grupu koja može da iznenadi. Prema tome, i ja gajim potajne nade pod
uslovom da budu dobro pripremljeni, mada to danas nije lako, s obzirom na veliko iskustvo i
gomilu informacija koju majstor mora da savlada.
Posebno je šteta
što Ljubojević ne nastupa. Mislim, ipak, da mu je za dlaku izmaklo
da ga FIDA direktno pošalje na međuzonski turnir. Ipak, on ima
vremena i njegov najbolji period dolazi.
Velemajstore, odnedavno ste u penziji.
Da li se nešto izmenilo u vašem životu?
- I dalje imam mnogo obaveza, iako sam
otišao u penziju. Nisam izmenio način života. Pišem, između
ostalog sam napisao prvu svoju knjigu o sebi. Napisali su o meni već
tri knjige u Jugoslaviji, jednu u Engleskoj i Americi.
Planirao sam
da takvu knjigu napišem. Međutim, stigla je ponuda od sovjetskog
izdavača koji me je uvrstio u plejadu najvećih šahista sveta i
zamolio me da dam svoj prilog jednom knjigom. U tu svoju zbirku
uvrstio sam 106 iscrpno komentarisanih partija.
Na žalost, to je
samo mali deo onoga što mogu da učinim, jer imam nekoliko stotina
koje zaslužuju da uđu u svaku šahovsku antologiju.
Ova knjiga će
izaći i u Jugoslaviji verovatno ove godine u tiražu od pet hiljada
primeraka, a u Sovjetskom Savezu u sto hiljada.
Velemajstor Lav
Polugajevski rekao mi je u Meranu da je moj rukopis dobio visoke
ocene.
Ima li mlađih šahista koji će u ovom
ciklusu da se probiju do Karpova?
- U svakom slučaju, pre svih Kasparov,
Timan i Beljavski. Sada u Sovjetskom Savezu ima niz jakih igrača
koji mogu mnogo da pokažu. Tu je mladi Psahis, uz Kasparova prvak
Sovjetskog Saveza.
Gledao sam partije Kasparova i Timana. Sve su to
šahisti sa velikom erudicijom.
Kasparov je izjavio da predstojeći
ciklus za svetsko prvenstvo nije njegov ciklus, ali tek posle toga
dolazi "njegovo vreme". Šta vi možete reći o ovoj
izjavi?
- On verovatno misli na to kad će biti
direktni izazivač prvaku sveta. Međutim, svaki takmičar, bez
obzira na snagu koju poseduje, ima veće ili manje ambicije tek kada
shvati koje su mu mogućnosti.
Ostao je vitalan i svež
Ovaj ambasador šaha dugo se održavao
u svetskom vrhu, prevashodno zahvaljujući svojoj kondiciji, dobrim
nervima i fanatičnom radu. Sam kaže da je imao visoke rezultate,
ali i padove.
- Pored šaha intenzivno sam se bavio
novinarstvom i to je cepalo moju ličnost - kaže Gligorić.
Rezignirano zaključuje:
- Zamislite
koliko lepih knjiga nisam pročitao, koliko filmova i pozorišnih
predstava pogledao.
Međutim, neprestano razdiran željom
za aktivnostima i svojom strašću za pisanjem, možda će izgledati
paradoksalno, ali Gligorić je zagriženiji novinar nego šahista,
ne jednom bio je sujetniji na ocenu i prijem članka, nego na ocenu
partije ili celog turnira.
Novinarstvo je u neku ruku bilo psihološka
potreba ovog majstora, izvesno protivljenje šahu. To je kod njega
jedno kompenzaciono područje u kojem se traži ravnoteža duha.
Imati osećanje i maltene saznati da je šah jedini teren afirmacije,
borbe, teren sa kojeg nema uzmaka, na kojem se kao u životu pobeđuje
ili pada, mora šahisti doneti grč.
I danas se bavi sportom, naravno
rekreativno. Ostao je vitalan i svež.
Najkraće, tajna Gligorićevog
uspeha na šahovskom i nešahovskom području, bez sumnje leži u
snažnoj harmoniji celog njegovog bića.
Sve to čini da učešće ovakve
ličnosti diže nivo svakog takmičenja na kojem se pojavi, pa i kada
ne pobeđuje.
Tekst: B.Marjanović, obrada: Yugopapir (Intervju, mart 1982.)
Duga šah: Intervju sa Svetozarom Gligorićem
Duga 1975: Neko je napisao da ste u Portorožu i Ljubljani igrali kao u vašim mladim danima. Mi bi dodali: poletno, sigurno, smelo. Šta kažete na ovo: mladi dani, stari dani?
Igrao sam kao i uvek. U mladim danima, u starim danima, opet u mladim danima, čini mi se da uvek igram isto, naravno pri normalnim uslovima, posle dobrih priprema.
Nekoliko kola pre kraja turnira bili ste u prilici, da ukoliko pobedite Karpova, uđete u trku za prvo mesto. Zašto niste igrali na pobedu?
Karpov retko, veoma retko gubi. Ne igram na pobedu, ako mi protivnik ne pruži pravu šansu. Karpov to nije učinio. Meni je drugo mesto bilo važnije od prvog. Možda, da sam imao bele figure. Možda...
Kakav je Karpov igrač, po vašem mišljenju?
Strogo klasičan. Iznenađujuće dosledan u svom čistom stilu što me naročito čudi s obzirom na njegovu mladost.
A Fišer? U odnosu na Karpova?
Zasad Fišer deluje zanimljivije zbog svoje agresivnosti i raznovrsnosti. Međutim Fišer ne igra, a Karpov igra i ispoljava jednu zdravu težnju ka maksimalnom ličnom usavršavanju. Pokazuje i spremnost da svoje kvalitete stavlja na teške ispite.
Četiri puta ste pobedili Fišera, on vas šest puta uz nekoliko remija. Karpov vas je dva puta pobedio uz dva remija. Kad bi igrali meč za prvaka sveta koga biste izabrali za protivnika? Fišera ili Karpova?
Teško mi je da odgovorim. Zaista. Najbolje bi bilo da njih dvojica odigraju taj meč.
Taj meč o kome se toliko govori svakako da bi ogromno doprineo popularizaciji šaha sve do neslućenih razmera. Vi ste u dobrim odnosima sa obojicom. Ima li neke nade da će do meča ipak doći?
Neka daleka nada postoji. Možda iduće godine.
Znate li nešto više? Fišer vam je poslao nekoliko gramofonskih ploča, Karpov vam dolazi u kuću?
Ne. Zaista ne.
Kad smo već kod prvaka sveta, sadašnjeg i bivšeg, da li ste i vi imali ambicije da postanete prvak sveta u šahu?
Da. Ambicije sam se odrekao negđe između 1959. i 1962. Ta se ambicija ponovo rodila, u skromnijem obliku 1967, kada sam u Beogradu igrao meč sa Taljem. Nespretno sam prokockao svoju veliku šansu.
Ako u roku od tri meseca ne odigra ni jednu partiju Fišer gubi »rejting«. Šta to znači?
To ne znači ništa. »Rejting« je čista administracija. Ne baš mnogo precizna.
Zaštitio bih šah kao profesiju
Imamo utisak da je vaš uspeh, u Portorožu i Ljubljani, u štampi tretiran kao iznenađujući. Šta vi kažete?
Takva iznenađenja sam pravio u prošlosti a možda ću i u budućnosti.
Da se vratimo domaćem šahu. Poslednjih godina se govori i piše, u prilično podgrejanoj atmosferi, da naši igrači igraju radije u inostranstvu nego u zemlji?
Tako se to predstavlja ali nije tako. Radi se o uslovima pod kojima se igra. Verujem da većina igrača ili svako od nas daje prednost domaćem turniru ako je istog ranga.
Zašto su neki naši igrači odbili da igraju na međuzonskim turnirima za prvenstvo sveta? I vi ste jedan od njih.
Međuzonski turniri nisu jedini način da se igrači afirmišu. Sem toga međuzonski turniri traže mnogo vremena. Većina velemajstora ima svoju profesiju, ne žive od šaha. Vreme je skupo.
Nekada su šampionati Jugoslavije bili šahovski praznici, a zatim mnogo godina samo turniri osrednjih igrača. Šampionat u Novom Sadu bio je opet onaj stari. Kakvi će biti idući?
Ima nade da se poboljšaju uslovi, da šampionati budu bolji ali da li će tako biti? I ja se pitam. To zavisi i od šahovskih organizacija i od entuzijazma pojedinaca, organizatora. Mislim da uslovi da se organizuju jaki šampionati postoje.
Vi ste posle rata bili organizator šaha u novoj Jugoslaviji. Kada bi vam danas dali odrešene ruke šta bi rešili pod brojem jedan?
Zaštitio bih šah kao profesiju. Bez toga nema vrhunskog šaha.
Ovde godine ste predloženi za nagradu AVNOJa.
Da. I to je već velika čast i priznanje.
Tekst: S. D, obrada: Yugopapir (Duga, 1975.)