Zimska turistička patrola 1970: Šara, Popova šapka... Jedna cena za Jugoslovene, a druga za Nemce?

Stigao, kažu, u davna vremena nekakav pop na ove visove i, zamislite, otisnuo se niz najveću padinu na smučkama i u mantiji. Jureći, izgubio je kamilavku i niko kasnije nije uspeo da je nađe u snegu

Šara, januara: Našu novu seriju o zimsko-turističkim centrima počinjemo sa Šarom. Šta su na planini iznad Tetova otkrili naši reporteri?

Kada smo kretali na Šaru, prvu etapu našeg putovanja, beogradski vajar Vladeta Petrić "Šepa" zamolio je:

- Raspitajte se, molim vas, da li je živ čika Toške koji nam je u predratnim godinama kuvao naizmenično pasulj i pirinač!

Na Popovoj šapki niko ne zna za čika Tošketa. U udaljena, zavejana sela nismo odlazili. Ali bi se vajar Petrić iznenadio kako se do vrleti njegove mladosti danas lako stiže.

Znate kako se stiže u Skoplje, čak i do Tetova. Autobusom ili šinobusom ovaj poslednji deo puta

zahteva jedva jedan čas. Ali to još nije kraj. Od Tetova do polazne stanice uspinjače prema Šari nema organizovanog prevoza. To znači: dva i po kilometra pešačenja.

Možete da uzmete i taksi, ili nosača za stvari i opremu, ali taj izdatak niste morali da predvidite.

Nekad se, do 1962. godine, odavde do Popove šapke pešačilo četiri-pet časova. Sada se stiže za 40 minuta u komfornim, ali hladnim kabinama za četvoro.

Graditelji uspinjače da bi vam razbili sprah od penjanja u dužini od sedam kilometara, napravili su sebi originalnu reklamu. Na zidu prostranog, čistog i dobro vođenog restorana u kome su smeštene blagajna i ulazna vrata uspinjače, stoji na zidu obaveštenje:

Uže za vučenje ima 6 puta 19 žica isprepletenih u kombinaciji koja može da podnese sva opterećenja!

Običnim danima, zapamtite to, uspinjača kreće na Popovu šapku u 6.30, 9, 12, 15 i 13 časova, praznikom i nedeljom u 8.40, 10.40, 12.40, 14.40 i 17.40.

Čekajući polazak možete da, bez bojazni, popijete odlično poljsko pivo "civik". Tu je i originalni bugarski šampanjac, doduše sa nalepnicama na nemačkom jeziku!

 Smučke tri dinara, molim vas! 

Putovanje u jednom pravcu staje pet dinara, za grupe i decu četiri dinara. To nije jevtino. Nije ni za seljake iz sela Lisca. Ali je jedina njihova veza sa svetom. Oni izlaze (ili ulaze) tačno na polovini puta. Kabine klize kao da ste u helikopteru.

Isplovili smo iz kiše i oblaka. Visina: 1850 metara.

Uza samu uspinjaču je stari, predratni hotel. A gore, kao iznad glave, "Hotel Popova šapka". Treba pešačiti jer drugog načina nema. Sanduke sa pivom koji su stigli zajedno sa nama, ljudi nose na leđima, posrćući.

Za ovu sezonu kao vučna snaga bio je predviđen jedan konj. Ali je neupotrebljiv, jer mu noge upadaju "do kolena" u dubok sneg.

Novi hotel je čist, zagrejan, sav u belom i lakiranom drvetu. Već kod portirnice sreli smo jedinog stranca. On je, kaže, Nemac i zaposlen je u Skoplju. Došao je na odmor sa suprugom. Oboje su veoma mladi, ali ne i neosetljivi. Nemac se uzbuđuje:

- Kako je moguće da su jedne cene za vas, Jugoslovene, a druge, više, za nas?

U ovom hotelu dnevni pansion košta pedeset novih dinara. Nemcu su tražili crvenu stotinarku samo za prenoćište u dvokrevetnoj sobi. Pored toga on prigovara:

- Za jedan sat naplaćuju za smučke tri dinara, molim vas! A na celoj Šari ne postoji menjačnica!

- Imate li prospekt? - pitamo portira koji je, ujedno, i upravnik hotela.

- Nemamo! - odgovara on najljubaznije.

Dali su nam sobu broj 13 na prvom spratu. Predsoblje je bez lavaboa, a oba kreveta u uskoj sobi bila su sastavljena prema radijatoru i prozoru. Da se razmrsi ova misterija, našli su se na okupu upravnik, sobarica, kelner i devojka za šankom.

Na kraju su nam predložili da pređemo u sobu broj 1 u prizemlju. Tamo bar postoje lavabo i jedna noćna lampa, a kreveti su, u sobi 2x3 metra, postavljeni unakrst.

U restoranu još vise novogodišnji ukrasi i čestitke. Ali zato televizor "emituje" samo zvuk, ali ne i sliku. Glas na radiju ne može da se reguliše ispod kreščenda. I tako ostaje gramofon:

Zdenka Vučković, Bora Spužić "Kvaka", "Marš na Drinu" i, naravno, neizbežni Tom Džons. 

Za "razonodu" u večernjim časovima gostima ne preostaje drugo već da igraju "tablić" i šetaju između restorana i minijaturnog salona.

Za večeru dobili smo parisku šniclu sa špagetima. Sir je, rekoše, preslan a šarplaninskog kiselog mleka ima samo leti (?!). Ali nam se i kelner Ferik Ferhatović požalio:

- Nisam imao nikakve pomoći za Novu godinu, sva četiri dana! Možete li to da zamislite: šezdeset naših gostiju i svi koji su naišli sa strane! Ako sumnjate u moje kvalifikacije, mogu da vam dokažem da sam posluživao sedam godana u ambasadi SAD u Beogradu!

Tereni na Popovoj šapki prilično su zastrašujući, iako ima staza i za početnike.

Posebnom uspinjačom, sa sedištima, stiže se čak na visinu od 2.540 metara. Postoji i ski-lift. Kada ovde osvane sunčano jutro učini vam se da ste negde van zemlje. To je osećanje koje mogu da izazovu jedino planinski vrhovi pod snegom.

Vojni kurir spreman

Stari hotel na Popovoj šapki je predratno zdanje. Uzalud upravnik Ivan Kostadinovski pokušava da vlagu i hladnoću umanji gostoljubivošću.

Ovde je pansion 37 dinara. Ima 150 postelja. U nekim sobama je sedam - osam kreveta.

"Hotel" se greje pećima i grejalicama. Sve to ne smeta devojkama i mladićima iz Zrenjanina, Pančeva i Beograda koji su ovde gosti svakog zimskog raspusta.

Danju ne prestaju da trešte melodije iz džuboksa, uveče svira "specijalni" orkestar iz Tetova.

Nasred Popove šapke, inače gole i kamenite (na kojoj su uzalud pokušavali da održe borove i gaje krompir) stoji bespomoćno napušteni drveni kiosk.

Tu je jedan privatnik iz Skoplja pokušao da trguje leblebijama i đakonijama, ali je već prošle sezone "pobegao" u Beograd. Iako na Popovoj šapki ima smučara i do početka aprila.

Zimsko-sportski centar Jugoslovenske armije i grupe upornih smučara-milicionera dopunjavaju zimsku atmosferu. Tako je vojni kurir spreman, ako se gosti obrate preko upravnika hotela, da donese svakog dana iz Tetova novine i poneku praktičnu sitnicu.

Popovu šapku, zajedno sa uspinjačom, preuzeo je beogradski "Ineks turist". I već ovog proleća počinje adaptacija starog hotela i gradnja novog noćnog kluba i prostorija za razne igre, snek-bara i prodavnica. Umesto sadašnjih 260 ležaja, izletnicima će stajati na raspolaganju 600, a zatim i svih hiljadu kreveta.

Dok se to ne ostvari, najzanimljivija je legenda koja objašnjava ime Popove šapke:

Stigao, kažu, u davna vremena nekakav pop na ove visove i, zamislite, otisnuo se niz najveću padinu na smučkama i u mantiji. Jureći, izgubio je kamilavku i niko kasnije nije uspeo da je nađe u snegu.

Ali je ceo ovaj božanski kraj dobio ime: Popova šapka.

Napisao: Džavid Husić, snimio: Blagoje Drnkov, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, januar 1970.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate