Oni koji dobro poznaju put kojim je Saša vozio znaju za dva poveća uspona koja i vozači sa slabijim kolima na jedvite jade savladaju, a evo, Saša ih je savladao bez po muke, i to unazad
*****
Danas je to već prošlost, kada se kao
čudo neviđeno, poznato u svetu kao bicikl, pojavilo novo prevozno
sredstvo i na našim još prašnjavim, blatnjavim, džombastim i
retko kaldrmisanim putevima.
Vlasnici tog neobičnog prevoznog sredstva, velosipeda, kako se zvao u ono vreme, kratko ošišani momci sa belim košuljama i reverima široko izvučenim preko sakoa i obaveznim štipaljkama na nogavicama pantalona, bili su rado primani u sva društva.
Pogotovu ženska.
Tako vam je to i danas, istina s nijansom razlike, jer umesto vlasnika bicikala u ženskom društvu rado su viđeni vlasnici mercedesa, pežoa, a prolaze i ovi malo skromniji sa "jugo-amerikom“.
Vlasnici tog neobičnog prevoznog sredstva, velosipeda, kako se zvao u ono vreme, kratko ošišani momci sa belim košuljama i reverima široko izvučenim preko sakoa i obaveznim štipaljkama na nogavicama pantalona, bili su rado primani u sva društva.
Tako vam je to i danas, istina s nijansom razlike, jer umesto vlasnika bicikala u ženskom društvu rado su viđeni vlasnici mercedesa, pežoa, a prolaze i ovi malo skromniji sa "jugo-amerikom“.
Imati bicikl u to vreme bio je odraz
socijalnog statusa, a voziti ga, i to još sa rukama u džepovima znak
fizičke spretnosti, odvažnosti, sposobnosti.
Danas skoro svaki mališan već za prvi
rođendan dobije bicikl, pa je tehnika vožnje ovim prevoznim,
sportskim i rekreativnim sredstvom uveliko ovladana, ali pod uslovom
da se bicikl vozi unapred i da se, brate mili, vidi put.
Međutim, šta reći o onima koji bicikl voze. a put ne vide, voze unazad ili ako hoćete unatraške? Ima i takvih. Jest čudno, čudo neviđeno, ali istinito.
Međutim, šta reći o onima koji bicikl voze. a put ne vide, voze unazad ili ako hoćete unatraške? Ima i takvih. Jest čudno, čudo neviđeno, ali istinito.
Jedan od tih neobičnih vozača je i
Aleksandar Miranović, koji ovih dana očekuje da bude upisan u
Ginisovu knjigu rekorda, jer ne postoji zvaničan podatak u svetu da
je neko duže vozio bicikl unazad od dvadesetdvogodišnjeg Saše iz
Titograda.
Aleksandar Miranović, student
ekonomije, dvanaestog decembra 1985. godine postavio je novi rekord
u ovoj neobičnoj disciplini, i vozeći od Titograda do Virpazara za
jedan sat i 29 minuta prešao je razdaljinu od 23 kilometra i 100
metara.
Prosečna brzina kretanja je, kao što i sami možete lako izračunati, 20 kilometara na sat.
Oni koji dobro poznaju put kojim je Saša vozio znaju za dva poveća uspona koja i vozači sa slabijim kolima na jedvite jade savladaju, a evo, Saša ih je savladao bez po muke, i to unazad.
Dok se nesvakidašnje obaranje rekorda odvijalo na putu Titograd - Virpazar, saobraćaj je bio dozvoljen samo u jednom smeru, onom koji je Saši dolazio s leđa.
Prosečna brzina kretanja je, kao što i sami možete lako izračunati, 20 kilometara na sat.
Oni koji dobro poznaju put kojim je Saša vozio znaju za dva poveća uspona koja i vozači sa slabijim kolima na jedvite jade savladaju, a evo, Saša ih je savladao bez po muke, i to unazad.
Dok se nesvakidašnje obaranje rekorda odvijalo na putu Titograd - Virpazar, saobraćaj je bio dozvoljen samo u jednom smeru, onom koji je Saši dolazio s leđa.
- Nije baš prijatno kad odjednom pored
vas i to s leđa bane autobus ili kamion, a vi ga na vreme ne vidite,
samo čujete zvuk, a posle desetak kilometara ne čujete ni to - ogluvite potpuno! - kaže Saša u razgovoru koji smo vodili u pauzi
između treninga i studentskih obaveza.
- Ta vožnja unazad - objašnjava
neobični šampion - izgleda čudno za one koji to prvi put vide, jer
bicikl je okrenut u smeru kretanja, ali ja sam u suprotnom smeru i
sedim na upravljaču. Orijentišem se prema beloj liniji ispred sebe,
a povremeno se poluokrenem na svakih pola kilometra da osmotrim
predstojeću deonicu puta.
Jeste naporno, ali za mene je to izazov i to mi je zadovoljstvo.
Jeste naporno, ali za mene je to izazov i to mi je zadovoljstvo.
Inspiracija - Bulatović iz Kolašina
Na ideju da vozi bicikl "onako
kako se inače na vozi" došao je slučajno, gledajući
televizijski program.
Tada je prvi put čuo da tako nešto postoji, jer je neki mladić iz Kolašina, Bulatović, uspeo da obori dotadašnji svetski rekord od sedam kilometara vožnje unazad koji je držao Šveđanin Steni Džons.
Aleksandar, inače vrsni biciklista, tada sebi daje obećanje da će on sve dotadašnje rekorde oboriti, iako vožnju unazad nikada nije probao.
I počinju treninzi uz asistenciju najboljeg drugara Branka Popovića.
Najlakše od svega, priča nam Saša, bilo je sedeti na volanu, jer tu "disciplinu" savladao je još kao klinac.
Pošto je od roditelja rano dobio bicikl, i u društvu skoro jedini bio "motorizovan", svoje prevozno sredstvo delio je sa drugovima. On bi obično sedeo na upravljaču i okretao pedale, a drug na sedlu i držao pravac.
Bila je to, seća se Saša, prava drugarska vožnja. Stizali su uvek gde ih je put vodio, uz vesele i neobične vratolomije.
Tada je prvi put čuo da tako nešto postoji, jer je neki mladić iz Kolašina, Bulatović, uspeo da obori dotadašnji svetski rekord od sedam kilometara vožnje unazad koji je držao Šveđanin Steni Džons.
Aleksandar, inače vrsni biciklista, tada sebi daje obećanje da će on sve dotadašnje rekorde oboriti, iako vožnju unazad nikada nije probao.
I počinju treninzi uz asistenciju najboljeg drugara Branka Popovića.
Najlakše od svega, priča nam Saša, bilo je sedeti na volanu, jer tu "disciplinu" savladao je još kao klinac.
Pošto je od roditelja rano dobio bicikl, i u društvu skoro jedini bio "motorizovan", svoje prevozno sredstvo delio je sa drugovima. On bi obično sedeo na upravljaču i okretao pedale, a drug na sedlu i držao pravac.
Bila je to, seća se Saša, prava drugarska vožnja. Stizali su uvek gde ih je put vodio, uz vesele i neobične vratolomije.
Posle tromesečnog upornog i napornog
vežbanja uz prilagođenu ishranu bez masnoće i svega što
opterećuje želudac, Saša odlazi u
SOFK-u Titograd sa zahtevom da mu odobre komisiju za obaranje
dotadašnjeg rekorda.
Istina, u prvi mah kad je izložio želju, gledali su ga kao belu vranu a bilo je i reči:
"E, svašta će vama, deco, pasti na pamet!"
Ali, vremenom, shvatili su da je i to sportska disciplina, istina malo neobična, ali čim se njome neko bavi - znači da postoji.
Tako je određena dvočlana komisija koju su činile međunarodne atletske sudije Slavoljub Tripković i Vuksan Vujašević, koja je kolima uz televizijsku ekipu Titograda pratila Aleksandra tokom neobične vožnje.
Istina, u prvi mah kad je izložio želju, gledali su ga kao belu vranu a bilo je i reči:
"E, svašta će vama, deco, pasti na pamet!"
Ali, vremenom, shvatili su da je i to sportska disciplina, istina malo neobična, ali čim se njome neko bavi - znači da postoji.
Tako je određena dvočlana komisija koju su činile međunarodne atletske sudije Slavoljub Tripković i Vuksan Vujašević, koja je kolima uz televizijsku ekipu Titograda pratila Aleksandra tokom neobične vožnje.
- Slučajni prolaznici, vozači, koji
nisu znali o čemu se radi, zastajkivali su nasred puta i čudom se
čudili. Vozio sam tada bez ikakvog straha, mada mi vremenskn uslovi
nisu išli na ruku, bio je klizav kolovoz, a magla je smanjivala
vidljivost - kaže Saša, koji se ovih dana uveliko sprema za sledeći izazov.
Cilj mu je vožnja biciklom unazad, ali 50 kilometara, a trenira i vožnju motora unazad i vožnju bicikla na jednom točku.
Cilj mu je vožnja biciklom unazad, ali 50 kilometara, a trenira i vožnju motora unazad i vožnju bicikla na jednom točku.
- Vožnja motorom je malo
komplikovanija, jer se postiže veća brzina, ali uspeću ja i u tome - uverljivo priča Saša, inače jedan od boljih studenata ekonomije u
svojoj generaciji.
Neozbiljni zanesenjaku!
Pored redovnih treninga, i studentskih
obaveza Saša nađe vremena i za devojku Maju, ali nju na treninge ne
vodi.
- Taman posla da je vodim na treninge,
onda od treniranja i mog biciklizma ne bi bilo ništa - zagonetno se
smeška dvadesetdvogodišnji Aleksandar Miranović, kome roditelji do
obaranja rekorda nisu za čudan hobi ni znali.
Kada je ocu saopštio želju da će voziti bicikl od Titograda do Virpazara natraške, otac ga je nazvao neozbiljnim zanesenjakom, smatrajući Sašinu želju nedoličnom za njegove godine.
Međutim, sada su se stvari promenile u sinovljevu korist, roditelji ga podržavaju, ali ispred svega stavljaju prvo studentske obaveze.
Kada je ocu saopštio želju da će voziti bicikl od Titograda do Virpazara natraške, otac ga je nazvao neozbiljnim zanesenjakom, smatrajući Sašinu želju nedoličnom za njegove godine.
Međutim, sada su se stvari promenile u sinovljevu korist, roditelji ga podržavaju, ali ispred svega stavljaju prvo studentske obaveze.
Za kraj razgovora, a nismo želeli da
mu puno vremena oduzimamo pričom jer smo imali u vidu učenje,
trening i devojku Maju, ostavili smo pitanje koji mu je osnovni motiv
da se bavi neobičnim teškim i riskantnim "sportom".
Saša je samo kratko odgovorio:
Saša je samo kratko odgovorio:
- Meni se to sviđa, ja to volim.
Biciklizam mi je u krvi, a pošto u Titogradu nisam imao uslova za
normalan biciklizam, okrenuo sam se ovom po malo neobičnom. U
stvari, za druge je neobičan, a meni je to jednostavno.
Napisala: Zorica Pantelić, obrada: Yugopapir (Sabor, april 1987.)
