Upoznali smo debitante Draganu Borković i Zorana Cvijanovića. Ona ima 15, a on 17 godina. Ona igra Majdu, devojčicu izbeglu iz Slovenije, a on Miloša Vranića, kalfu iz Fabrike vagona. Ove likove oni su odigrali dosledno i sa puno odgovornosti i inventivnosti. Režiser je zadovoljan, a javnost im je odmah dala priznanja i komplimente
Avgust 1975: Upravo smo na proteklim svečanostima povodom Dana ustanka u Srbiji, u Beloj Crkvi, u Kraljevu i na Slobodarskim svečanostima u Sopotu imali priliku da vidimo "Crvenu zemlju", novo filmsko ostvarenje mladog beogradskog režisera Torija Jankovića.
U filmu smo susreli
glumce: Gidru Bojanića, Batu Živojinovića, Mihu Baloha, Demetra
Bitenca, Zoranu Janković, Janeza Vrhovca, Ljubišu Samardžića,
Voju Mirića i dvoje mladih debitanata, Draganu Borković i Zorana
Cvijanovića.
*****
Za svega nekoliko godina
četiri filma!
Prva tri ("Krvava
bajka", "Zvezde su oči ratnika", "Mirko i
Slavko") videlo je ukupno preko osam miliona gledalaca. To je
još jedan dokaz da gledaoci vole i traže domaći film.
"Crvena zemlja"
je četvrti film Torija Jankovića.
On sam piše scenarije,
režira i završava znatan deo tehničkih poslova u realizaciji
svojih filmova. Čovek koji je "srcem pošao u revoluciju ne
čekajući vojni poziv" - to je tematika filmova Torija
Jankovića.
- Emotivno sam vezan za
ratnike i otuda je u svim mojim filmovima u prvom planu upravo takav
čovek, njegova drama, njegove dileme, istina o njemu - kaže Tori
Janković.
Pitamo ga otkuda ta
opredeIjenost kad je on za vreme rata bio dete.
- Ja sam rođen ispod
planine Ramaće kod Kragujevca, u kraju gde se poštuje i neguje
ratnička tradicija. Kao dete, gledao sam kako ljudi odlaze u rat. Iz
tih dečjih viđenja i priča koje sam slušao ponikle su ideje za
moje filmove, u kojima su uvek prisutna tri osnovna
elementa: epski, nacionalni i poetski.
Film "Crvena zemlja", priča o Kraljevu i njegovoj tragediji 1941. godine, kada je polovinu građana (6.000) zajedno sa izbeglicama iz Slovenije neprijatelj
streljao.
Bio je to jedan od najvećih zločina izvršenih u drugom svetskom ratu.
Bio je to jedan od najvećih zločina izvršenih u drugom svetskom ratu.
- Mislim da smo stvorili
umetničko delo koje će povodom pobede nad fašizmom imati šta da
kaže svim našim ljudima, naročito našoj omladini.
Škola za debitante
Za Torijeve filmove može
da se kaže da su, na neki način, škola za debitante.
Upoznali smo debitante
Draganu Borković i Zorana Cvijanovića. Ona ima 15, a on 17 godina.
Ona igra Majdu, devojčicu izbeglu iz Slovenije, a on Miloša
Vranića, kalfu iz Fabrike vagona.
Ove likove oni su odigrali dosledno i sa puno odgovornosti i inventivnosti. Režiser je zadovoljan, a javnost im je odmah dala priznanja i komplimente.
Ove likove oni su odigrali dosledno i sa puno odgovornosti i inventivnosti. Režiser je zadovoljan, a javnost im je odmah dala priznanja i komplimente.
- Igrala sam Majdu,
prognanu iz svog dalekog doma, u Sloveniji, kao da je to moja sudbina
- kaže Dragana.
Bili su deca, a verovali
su u život, u ljude. Majda veruje u slobodu, veruje da će se jednog
dana vratiti u svoju Sloveniju.
Miloš zna da je njegov otac komunista. Motri šta on razgovara sa svojim drugovima, kakve sastanke održava.
I kad orkestar vatrogasaca, čiji članovi umesto da, po naredbi okupatorskog komandanta, sviraju na groblju, odlaze u partizane, sa njima odlazi i Miloš.
Odlazi za svojim ocem koji je već partizan.
Miloš zna da je njegov otac komunista. Motri šta on razgovara sa svojim drugovima, kakve sastanke održava.
I kad orkestar vatrogasaca, čiji članovi umesto da, po naredbi okupatorskog komandanta, sviraju na groblju, odlaze u partizane, sa njima odlazi i Miloš.
Odlazi za svojim ocem koji je već partizan.
- Draganu sam našao u
osmogodišnjoj školi "Đuro Đaković". Sada je završila
osmi razred, odlična je učenica. Dobitnik je diplome "Svetozar
Marković". Zorana sam našao u grupi Bate Miladinovića. Čim
sam ga video, znao sam da je to lice, lice Miloša Vranića - kaže
Tori za svoje mlade glumce.
Pitamo ih, s obzirom da
su ove uloge odigrali "kao profesionalci", hoće li ostati
u glumačkom pozivu.
- Ja ne znam još
sigurno. Ovih dana odigrao sam glavnu ulogu u "Grešnom detetu",
jednoj od "Beogradskih priča" koje za Televiziju Beograd
režira Branko Pleša po pričama Sime Matavulja - kaže Zoran.
- Mene je gluma oduvek
privlačila, ali to neću izabrati kao životni poziv. Sigurna sam da
neću - kaže Dragana.
Pitali smo ih još i to
koliki honorar su dobili za svoje uloge. Kažu po jedan milion
(starih) dinara.
Ne govore o tome da li su tim honorarom zadovoljni ili nisu. Kažu, radilo se 36 dana intenzivno, ponekad i 15 časova dnevno, ponekad se ustajalo u četiri.
Ne govore o tome da li su tim honorarom zadovoljni ili nisu. Kažu, radilo se 36 dana intenzivno, ponekad i 15 časova dnevno, ponekad se ustajalo u četiri.
Filmovi jednog događaja
Tori stvara filmove
jednog događaja. Jednog trenutka. Jednog isečka iz istorije. Iz
rata.
On pravi filmske priče o
istorijskim događajima, u kojima se tačno zna ko koga igra. U
kojima svako sebe, poginulog rođaka, prijatelja ili druga
prepoznaje.
Ukupno, film je koštao
oko 560 miliona dinara (starih).
- Kako se sa tako
skromnim sredstvima, danas, može snimiti film?
- U prvom redu
zahvaljujući građanima Kraljeva i garnizonu JNA u Kraljevu koji su
nam uvek i na svakom mestu besplatno i dobrovoljno, izlazili u susret
- kaže direktor filma Slobodan Roganović. - S druge strane, treba
istaći doprinos filmske ekipe koja je svojom disciplinom,
požrtvovanošću i drugarstvom ponela veliki deo tereta u filmu.
- Govori se o nekakvom
Torijevom "receptu" za brzo snimanje jevtinih filmova ...
- Nemam ja nikakvog
recepta. Snimam filmove svojim srcem za srce gledaoca. Ja, u stvari,
ne snimam filmove kroz topovsku cev.
- Vaš sledeći film? -
pitamo.
- To će biti film o Igmanskom maršu.
Napisala: Dušanka Dodik-Novaković, obrada: Yugopapir (Duga, avgust 1975.)