Ni sada ne znam tačno kako stigoh kući. Od uzbuđenja sam lebdeo. Nešto ogromno mi je ispunjavalo pluća, dušu. Ej, ja - Željko iz treće klupe pored vrata, baš ja, ja nosim štafetu Titu
Februar 1976: Kao da godine ne stoje od tog maja. Išao sam u sedmi razred osnovne škole "Vuk Karadžić" i nisam se razlikovao od ostalih dečaka. Tako, bio sam dobar đak, ne izuzetno miran, a ne ni posebno živ...
Jednog dana saznali smo da će sutra kroz naše Sarajevo proći štafeta. Štafeta Mladosti - Titu namenjena!
Istovremeno smo obavešteni da će i nekolicina učenika iz naše škole učestvovati u pratnji štafete i svečanom defileu. Iznenada, na poslednjem času saznao sam i novost koja me je svojom neočekivanošću istovremeno i zbunila i zadivila.
Pretposlednji nosilac štafete kroz Titovu ulicu ka počasnoj tribini - biću ja.
Ja?
Ni sada ne znam tačno kako stigoh kući. Od uzbuđenja sam lebdeo. Nešto ogromno mi je ispunjavalo pluća, dušu. Ej, ja - Željko iz treće klupe pored vrata, baš ja, ja nosim štafetu Titu.
Imao sam ogromnu tremu, ali osećaj "važnosti" vraćao mi je neko samopouzdanje. Ipak, priznajem te noći od uzbuđenja nisam oka sklopio. Ujutru u kući pravi metež. Majka me je spremila najlepše što je mogla.
Obukla mi je najbelju košulju, cipele su mi se "caklile"... Smešno i dečački: išao sam sve sporednim ulicama da se slučajno ne bih u gužvi isprljao.
Na odredištu sam bio prvi. Dok su se ostali okupljali ja sam ih merkao: bojao sam se da neko ne izgleda urednije, svečanije od mene... Jer - to je bio moj veliki dan!
Pravio sam se nekako ravnodušan, kao "deco, spreman sam za svoju ulogu", a ruke su mi se znojile od treme.
Svega se sećam. Titova ulica je bila
prepuna. A meni se činilo da su svi pogledi prikovani za mene. Važno
sam stajao i čekao nailazak štafete.
Kada sam ugledao da stiže kolona odozgo od Baš čaršije, srce je počelo da mi lupa. Svojih sto metara i kasnije sam trčao još bezbroj puta. U pričama, sećanjima...
Palicu sam stegao najjače što sam mogao. Stegao sam je umesto svih mojih drugova... stegao sam je jer je putovalaTitu. To je bio moj stisak!
Kada sam ugledao da stiže kolona odozgo od Baš čaršije, srce je počelo da mi lupa. Svojih sto metara i kasnije sam trčao još bezbroj puta. U pričama, sećanjima...
Palicu sam stegao najjače što sam mogao. Stegao sam je umesto svih mojih drugova... stegao sam je jer je putovalaTitu. To je bio moj stisak!
Svoju deonicu sam istrčao najsvečanije
što sam znao. Ponosno! Značajno! Dečački važno! I nikada me niko
neće uspeti da ubedi da mi se svi tada nisu divili. Mojih sto metara
Titu! Celo je Sarajevo bilo moje...
To nikada nisam zaboravio. Onaj
osećaj... ono ushićenje... Moj ponos!
Otada su prošle godine... Završio sam
školu: osnovnu pa srednju. U međuvremenu sam počeo da pevam, prvo
amaterski pa onda ozbiljnije.
Došlo je vreme "Bijelog dugmeta". To je donelo nove doživljaje, nove gradove, nova poznanstva i nova uzbuđenja. Ispevali smo ploče, proputovali dosta, doživeli mnogo toga.
Ali, uvek kada sam bio izuzetno srećan, uzbuđen, vraćao sam se mislima ka onom majskom prepodnevu. Da tako izmerim svoju sreću. Jer ono što je doživeo dečak u "špilhoznama" i beloj košulji za mene je bio jedinstven događaj, uvek nekako neshvatljiv... jer se doživljava vrlo retko.
Došlo je vreme "Bijelog dugmeta". To je donelo nove doživljaje, nove gradove, nova poznanstva i nova uzbuđenja. Ispevali smo ploče, proputovali dosta, doživeli mnogo toga.
Ali, uvek kada sam bio izuzetno srećan, uzbuđen, vraćao sam se mislima ka onom majskom prepodnevu. Da tako izmerim svoju sreću. Jer ono što je doživeo dečak u "špilhoznama" i beloj košulji za mene je bio jedinstven događaj, uvek nekako neshvatljiv... jer se doživljava vrlo retko.
Kako li se Titu dopala muzika Bijelog dugmeta?
Nekoliko dana uoči nove 1976. godine saznali smo da ćemo svirati na dočeku u Zagrebu u Hrvatskom narodnom kazalištu.
I to najuvaženijem i najdražem gostu -Titu!
Stvarno, uhvatila nas je u početku panika. Svirali smo pred 20.000 posetilaca pa je sve bilo obično... Ali Titu! Kako pred njim?! Šta da sviramo? I kako da se obučemo?!
Uoči nastupa, dogovorili smo se: Ovo nije običan koncert. Ovako se svira jednom u životu ali... kada ne bismo svirali isto kao i uvek - zar bi onda bili "Bijelo dugme"? Pa zar da se pretvaramo?
Zar baš Tito nije uvek bio najveći drug svih mladih? Zar baš on nije uvek nas najbolje razumeo? Zar da se stidimo pred njim? Onda ne bismo bili ovo što jesmo.
U tom našem najznačajnijem nastupu na
scenu smo izašli kao i obično: šareno obučeni. Svirali smo
glasno, svetla su bila neobična... Bez protokola!
U toj najveselijoj noći srce me je
opet izdalo. Ruke su mi bile opet znojave... A ja nisam hteo da to neko
primeti, najmanje Tito...
Pevali smo naše pesme. Sve je bilo veselo. Lepo smo primljeni... Ipak, sa bine nešto nisam uspeo da vidim. Reflektori su smetali da uočim mesto gde je Tito sedeo...
Pevali smo naše pesme. Sve je bilo veselo. Lepo smo primljeni... Ipak, sa bine nešto nisam uspeo da vidim. Reflektori su smetali da uočim mesto gde je Tito sedeo...
Eto i ta noć je sada prošlost. Ušla
je u svet mojih najdražih uspomena.
A nešto ipak ne znam... Interesuje me; kako se Titu, našem Titu svidela naša muzika?
Voleo bih to da saznam.
Voleo bih, zbog onog dečaka što je onog maja tako ponosno jurio sa štefetom u ruci i zbog onog "iskusnog pop pevača" što mu je srce od treme i sreće besomučno lupalo u noći kada su čaše bile uzdignute u slavu godine što dolazi...
A nešto ipak ne znam... Interesuje me; kako se Titu, našem Titu svidela naša muzika?
Voleo bih to da saznam.
Voleo bih, zbog onog dečaka što je onog maja tako ponosno jurio sa štefetom u ruci i zbog onog "iskusnog pop pevača" što mu je srce od treme i sreće besomučno lupalo u noći kada su čaše bile uzdignute u slavu godine što dolazi...
Napisao: Željko Bebek, obrada: Yugopapir (Džuboks, februar 1976.)
