Dokumentarne emisije su pastorčad televizije, to što ih uopšte imamo na programu je samo zahvaljujući ličnoj inicijativi autora, njihovom zalaganju i ljubavi prema tom žanru. A to je sigurno najteži posao na televiziji, daleko je jednostavnije sesti pred kamere u studiju i okupiti goste oko sebe
Ona o Bosiljki Ranković, učiteljici iz Lukića Brda kod Ljubovije, o najstarijim učiteljima Milici i Milošu Jankoviću, o tome kako žive nepismeni Beograđani, o upornom stanovniku sela Mariova u Makedoniji, koji sam godinama gradi kopiju Kineskog zida, o dunavskim alasima...
To su sve priče o ljudima, tu negde oko nas, onim nepoznatim, često i neshvaćenim.
Novinar, pisac mnogobrojnih kulturnih
prikaza i kritika, autor televizijskih priloga iz kulturnog života,
redovni domaćin "Hronike BITEFA", Feliks Pašić je u
emisijama iz serije "Međutim" pokazao šta znači pravi
novinarski nerv, dar televizijskog čoveka, sagovornika koji duboko
poštuje za mnoge već zaboravljena (ili nikad savladana) pravila
televizije: junak emisije je u prvom planu, on vlada ekranom, a autor
je tu samo kao tihi sagovornik, dobar slušalac koji, čini se, da i
onda kada se kamere upale, uči život od svojih sabesednika.
Prijatelji rade za mene
• Prokrstarili ste sa vašom emisijom
gotovo svaki kutak Srbije, pa i dalje. Kako saznajete za te ljude
koji često žive u pravim zabitima?
Jednostavno, pažljivo čitam novine i
gledam televiziju. Tu nailazim na neiscrpno vrelo podataka, koji mi
služe kao polazna tačka iz koje posle nastaje priča. Vremenom sve
je više mojih prijatelja koji su postali pravi istraživači. Čim
čuju za neku zanimljivu ličnost, odmah mi to prenesu.
Za proteklih sedam godina bilo je mnogo poznanstava, sa mnogima sam se i sprijateljio, ali ne održavam više nikakav kontakt sa ljudima o kojima sam snimio emisije. Možda slučajno saznam šta se sa njima desilo.
Divni učitelj Miloš Janković, danas već pokojni, rekao mi je kada smo snimali emisiju: "Poznaješ li tog i tog" pa mi spomene nekog svog vršnjaka sa početka dvadesetog veka. Posle malo vremena opet se seti nekog svog drugara iz recimo 1904. godine. Naravno, ja ni tog čoveka ne znam.
Za proteklih sedam godina bilo je mnogo poznanstava, sa mnogima sam se i sprijateljio, ali ne održavam više nikakav kontakt sa ljudima o kojima sam snimio emisije. Možda slučajno saznam šta se sa njima desilo.
Divni učitelj Miloš Janković, danas već pokojni, rekao mi je kada smo snimali emisiju: "Poznaješ li tog i tog" pa mi spomene nekog svog vršnjaka sa početka dvadesetog veka. Posle malo vremena opet se seti nekog svog drugara iz recimo 1904. godine. Naravno, ja ni tog čoveka ne znam.
Onda mi čika Miloš, stari užički
šeret, kaže:
"Pa šta imam s tobom da pričam kad ti ništa ne znaš".
Za jednu svoju emisiju doveo sam kalištance kod Crniša, pozorišne amatere, da na sceni "Ateljea 212" igraju predstavu "Kamen za pod glavu".
Na žalost, ubrzo posle te emisije, to divno amatersko društvo se raspalo...
Mladu Nemicu Danijelu Kis danima sam jurio, a ona mi je bežala sve do Subotice... To je devojka koja je jednostavno odlučila da uči srednju školu ovde u Jugoslaviji i upisala se u školu u Sremskim Karlovcima...
Davne 1977. godine emisiju o amaterima glumcima vodio je Ljuba Tadić i u toj emisiji on je razgovarao i sa mladom devojkom, studentkinjom fakulteta političkih nauka koja je igrala u predstavi "Kate Kapuralica". Ta devojka se zvala Mirjana Karanović...
Kad danas razmišljam o tim emisijama setim se starog Dušana Matića sa kojim sam "pravio razgovor" pre 25 godina. Odneo sam mu tekst da ga pogleda i on je sutradan rekao:
"Šta vredi da čitam kada bih ja danas na sva pitanja drugačije odgovorio."
"Pa šta imam s tobom da pričam kad ti ništa ne znaš".
Za jednu svoju emisiju doveo sam kalištance kod Crniša, pozorišne amatere, da na sceni "Ateljea 212" igraju predstavu "Kamen za pod glavu".
Na žalost, ubrzo posle te emisije, to divno amatersko društvo se raspalo...
Mladu Nemicu Danijelu Kis danima sam jurio, a ona mi je bežala sve do Subotice... To je devojka koja je jednostavno odlučila da uči srednju školu ovde u Jugoslaviji i upisala se u školu u Sremskim Karlovcima...
Davne 1977. godine emisiju o amaterima glumcima vodio je Ljuba Tadić i u toj emisiji on je razgovarao i sa mladom devojkom, studentkinjom fakulteta političkih nauka koja je igrala u predstavi "Kate Kapuralica". Ta devojka se zvala Mirjana Karanović...
Kad danas razmišljam o tim emisijama setim se starog Dušana Matića sa kojim sam "pravio razgovor" pre 25 godina. Odneo sam mu tekst da ga pogleda i on je sutradan rekao:
"Šta vredi da čitam kada bih ja danas na sva pitanja drugačije odgovorio."
Tako valjda i ja. Verovatno bi nastale
i drugačije ispovesti i drugačije odslikani životi tih istih
ljudi.
Seljak, dete i konj
• Vaši sagovornici, akteri emisija, ljudi su nenaviknuti na kamere, mikrofone, reflektore. Da li vam se
dešavalo da naiđete na zanimljivog i govorljivog čoveka koji se
ukoči pred tehnikom i predstavi se u drugačijem, manje zanimljivom
svetlu?
Ne, to mi se ne dešava, ali zato što
im ja, pre nego što se uključe kamere, vrlo strogo zapretim da
moraju da budu jednostavni i prirodni, da razgovaraju sa mnom kao da
smo sami. Veliko olakšanje je i to što ne snimamo u studiju, nego u
njihovom ambijentu, u njihovom selu, voćnjaku, u kuhinji.
Pravilo je da ne možeš da pogrešiš ako praviš emisije o seljaku, o detetu i o konju, oni su uvek neposredni i ubedljivi.
Najviše volim da razgovaram sa seljacima, čini mi se da uvek nešto od njih naučim.
Pravilo je da ne možeš da pogrešiš ako praviš emisije o seljaku, o detetu i o konju, oni su uvek neposredni i ubedljivi.
Najviše volim da razgovaram sa seljacima, čini mi se da uvek nešto od njih naučim.
• Vaša emisija "Ovidije iz
Graba" nagrađena je na ovogodišnjem televizijskom festivalu u
Montekarlu.
Da. Ta emisija kao i film Emira
Kusturice "Otac na službenom putu" dokaz je da najbolje
prolazimo onda kada svetu pokažemo običnu, ljudsku priču, kada ne
pokušavamo da ih očaramo nekim mudrolijama.
 |
| Deo promotivne brošure kojom je "Ovidije iz Graba" predstavljen u Montekarlu |
Dokumentarista beogradskih opština
• Sve emisije "Međutim" koje su
do sada snimljene, gledaoci su već videli. Šta dalje, imate li u
novinarskom notesu neke nove teme?
Evo, u ovim papirima je skicirano
desetak priča, ali to ništa ne vredi. Sredstva koja su predviđena
za ovaj ciklus emisija u ovoj godini su potrošena, znači novca
nema, nema ni snimanja emisija.
Naša ekipa radi, verujem, veoma štedljivo. Potrošimo novac za traku i poneku dnevnicu, a sada ću izgleda da postanem dokumentarista beogradskih opština!
Lepo ću da snimim jednu emisiju na opštini Stari grad, pa Zvezdari, na Savskom vencu, a posle bogami, možda i u Zemunu i Mladenovcu.
Dokumentarne emisije su pastorčad televizije, to što ih uopšte imamo na programu je samo zahvaljujući ličnoj inicijativi autora, njihovom zalaganju i ljubavi prema tom žanru. A to je sigurno najteži posao na televiziji, daleko je jednostavnije sesti pred kamere u studiju i okupiti goste oko sebe.
Naša ekipa radi, verujem, veoma štedljivo. Potrošimo novac za traku i poneku dnevnicu, a sada ću izgleda da postanem dokumentarista beogradskih opština!
Lepo ću da snimim jednu emisiju na opštini Stari grad, pa Zvezdari, na Savskom vencu, a posle bogami, možda i u Zemunu i Mladenovcu.
Dokumentarne emisije su pastorčad televizije, to što ih uopšte imamo na programu je samo zahvaljujući ličnoj inicijativi autora, njihovom zalaganju i ljubavi prema tom žanru. A to je sigurno najteži posao na televiziji, daleko je jednostavnije sesti pred kamere u studiju i okupiti goste oko sebe.
• Na Televiziji Beograd ima dosta
mladih saradnika, što onih u stalnom radnom odnosu i mnogo više
"honoraraca". Imaju li oni interese da snimaju dokumentarne
emisije?
Ne, nemaju. Ti novi "medijalci"
više vole da istražuju formu, oni žure da na brzinu osvoje svet i
nemaju strpljenja. Na žalost, sada je već sasvim izvesno da kada
dobri autori dokumentarnih emisija odu u penziju, Svetolik Mitić,
Kosara Balabanović, na primer - ostaće vakuum.
Čudno je još nešto: dokumentarna emisija ne samo da je daleko od srca televiziji nego i kritičarima.
Ovi su valjda toliko siti života oko sebe da ne žele da obraćaju pažnju i na primenjeni život koji im nudi mali ekran, ali zato sa velikom istrajnošću i revnošću pišu kritike o gotovo svakom inostranom filmu, pa vrlo često i pojedinačno o epizodama strane igrane serije.
Čudno je još nešto: dokumentarna emisija ne samo da je daleko od srca televiziji nego i kritičarima.
Ovi su valjda toliko siti života oko sebe da ne žele da obraćaju pažnju i na primenjeni život koji im nudi mali ekran, ali zato sa velikom istrajnošću i revnošću pišu kritike o gotovo svakom inostranom filmu, pa vrlo često i pojedinačno o epizodama strane igrane serije.
Čini mi se da je mala nepravda što se
uz emisije "Međutim" spominje samo moje ime. Voleo bih,
bar ovom prilikom, da spomenem ekipu koja stvara ove emisije, jer mi
se vrlo lepo slažemo i razumemo, ništa nam nije teško, družimo se
pre svega u kafani onda kad ne snimamo, a i radimo družeći se.
Od prve emisije pa do sada sa nama je sekretarica režije Mira Petrović, a duže vreme reditelj Žarko Dragović, snimatelj Veselko Krčmar, tonski snimatelj Radoslav Bojković i još nekoliko saradnika-prijatelja, koji nam se pridružuju na našim putovanjima.
Od prve emisije pa do sada sa nama je sekretarica režije Mira Petrović, a duže vreme reditelj Žarko Dragović, snimatelj Veselko Krčmar, tonski snimatelj Radoslav Bojković i još nekoliko saradnika-prijatelja, koji nam se pridružuju na našim putovanjima.