Goran Sultanović, životna priča: Znali smo sve pozornike od Kalenića do Slavije. I oni su znali nas...

Pripadam generaciji gde smo svi bili isti. Niko nije štrčao u materijalnom smislu. Svi smo bili isto obučeni i prepušteni jedni drugima. Nije to vreme kompjutera, kad vam igrajući se s njim, niko ne treba. Kad sam izlazio iz kuće nisam imao dilemu gde ću: znalo se da se društvo okuplja na ćošku kod Kalenića, nije bilo potrebe da se dogovaramo

Pre tri godine sam otkrio da sam rođen u Zemunu. 

Bio sam ubeđen da sam se rodio u Beogradu u Hadži-Prodanovoj ulici prekoputa XIV gimnazije, ali prava istina je ova: cela generacija Beograđana rođenih 1947. godine, rođena je u Zemunu, jer se krečila Železnička bolnica, jedino porodilište u gradu. 

Ja sam dakle po rođenju Zemunac, koji je već posle 48 sati "prebegao" u malu spomenutu ulicu kod Kalenićeve pijace.

Tu sam proveo sedam godina, da bih se preselio dva ćoška niže na ugao Bulevara revolucije i Stiške, odnosno današnje Golsvortijeve.

Međutim, pošto mi je majka radila kao garderober u ansamblu "Kolo", koji je u to vreme bio trupa koja je mnogo putovala, ja sam bukvalno svoje detinjstvo proveo na Đermu kod babe i dede.

Tako sam od rođenja, pa evo do današnjeg dana, proveo u tom začaranom Bermudskom trouglu - Kalenićeva, Đeram pijaca i Crveni krst.

Išao sam u osnovnu školu "Jovan Miodragović", dok se nije napravila škola "Sava Kovačević" što je u dva ćoška, a onda sam šest godina išao u XIV beogradsku gimnaziju, jer sam bio jako loš đak.

Direktorka i profesori su mi nudili da pređem u neku drugu, lakšu školu, ali sam uspeo da se izborim da pohađam školu koja mi je prekoputa.

Posle završene gimnazije sam upisao pozorišnu akademiju i to je jedini period mog života, kad sam menjao teritoriju.

Zabranjeno voće

Moji roditelji Milanka i Ragib su se jako rano razveli. Otac je otišao u Crnu Goru da radi, majka što zbog "Kola", što zbog snimanja filmova, dosta je putovala, tako da sam bio prepušten babi i dedi.

Što se tiče materijalnog, otac i majka su dosta brinuli o meni; prvi sam imao bicikl u kraju, u dva, tri restorana sam imao uplaćene ručkove i večere. Kod babe sam provodio dan, ali sam noću ostajao sam u svom stanu.

I kad je mlad čovek bez kontrole, normalno zapostavlja obaveze.

Recimo, krenem u školu, a društvo sedi kod Kalenića, naravno ostanem sa njima. Mnogo je zabranjenog voća koje čovek u tim srednjoškolskim godinama hoće da dotakne.

Pošto nisam imao problema sa izlascima upoznao sam interesantniju stranu života mnogo pre mojih vršnjaka. Jednostavno nisam učio, a babu i dedu je bilo lako smuvati za sve.

Moji nestašluci u poređenju sa današnjim nestašlucima mladih su suviše naivni. U to vreme sam u školi i u kraju važio za mangupa. Znao sam recimo da kod Šoštarićke koja je predavala hemiju padnem u nesvest, a da se prethodno dogovorim sa razredom da me iznesu.

Pa ne znam, majka mog drugara Nebojše Jankovića je meni bila razredna, ponekad bi me molila da uđem na čas iz školskog dvorišta gde sam po ceo dan igrao fudbal koji sam obožavao.

Družio sam se sa jednom generacijom Beograda kojeg više nema.

Kriminal je možda prejaka reč, ali rano sam upoznao ulicu i njene zakone i pojma nemam šta me je spasilo da ne odem tim stazama.

Uglavnom, probao sam i to, ali sam se plašio autoriteta roditelja. Upoznao sam i tu stranu medalje, počev od nekih sitnih krađa (u to vreme nisu se obijali stanovi) do uličnih tuča.

Pripadam generaciji koja je znala sve pozornike od Kalenića do Slavije. I oni su znali nas, da tapkamo karte i imamo neke sitne prekršaje. Nisi mogao da napraviš prekršaj, a da se to ne zna.

Sećam se kad sam zapalio prvu cigaretu, da mi je baba zveknula šamarčinu, jer joj je komšinica ispričala šta sam uradio. Dakle, nije bilo provere da li pušim, već sam automatski bio kažnjen. 

To jeste bilo davno, ali staje jedan ljudski vek, pa je gotovo neverovatno da se tako mnogo toga izmenilo u ljudskom moralu za tako kratko vreme.

A sad, o nekim ozbiljnijim prekršajima... 

Pa, kad nije provalila ni milicija u to vreme, što bih to sam otkrivao.

Glumac zbog devojaka

Iz današnjeg ugla, to su bili samo laki nestašluci. Ne pričam ovo kao neku diku. Na kraju, ponavljanjem razreda sebi sam ukrao i upropastio dve godine života.

U ono vreme smo imali mnogo praznika. Za svaki 7. juli, 29. novembar, Dan borca, vojske, pravili smo priredbe i recitale. Pošto postoje neki darovi prirode, umeo sam da recitujem, pa sam postao član dramske sekcije, čak i čuvene dramske grupe Bate Miladinovića.

Sećam se da sam na nekom takmičenju u Dadovu dobio prvu nagradu za neku recitaciju. Bila je to generacija: Peca Ejdus, Ceca Bojković, Vlada Putnik... ne znam ko je sve tada išao u XIV gimnaziju.

Jer, ovaj kraj Beograda je jako bogat talentima - počev od muzičara, pesnika, do sportista. Ovaj kraj je imao sedam selektora Jugoslavije, a "krstaši" priznaju za svoju teritoriju nekih 200 metara.

Dobro, pobedio sam na tom takmičenju, dali su mi neko parče ’artije i upute me u Dom omladine, gde je bio čuveni Dadov, i Jovan Ristić, Miloš Žutić, neki tipovi koje sam ja u to vreme gledao kao svemirce.

Ali, tu nije priča gluma, već muzika.

U to vreme su počele grupe "Zlatni dečaci", "Elipse" i to je bilo in mesto u Beogradu.

Devojčice iz celog Beograda su imale besplatan ulaz, a dečaci kako ko.

Dakle, moj motiv da glumim bio je nesmetan ulaz na to mesto, a onda sam se "primio" na glumu i to je jedan od razloga koji me je otrgao od ulice.

Počeo sam da otkrivam nov svet, svet glume. Po logici stvari, kad sam napokon završio gimnaziju, odlučio sam se za akademiju, po ugledu na moje školske drugare Cecu Bojković i Pecu Ejdusa. Jer, šta bi drugo?

Odem na prijemni, jer mi je tu izgledao najlakši - izrecituješ pesmicu i izgovoriš monolog, i opet nekom igrom slučaja i s obzirom da nisam imao neku žarku želju za glumom, pa samim tim ni tremu, mene prime. 

Ne sećam se šta sam spremio za ispit, valjda nešto što sam jedino znao napamet.

Šalim se, postoji jedna pesma Izeta Sarajlića "Mala velika moja" koju mnogo volim i neko mi je dao neki monolog koji ništa nisam razumeo, ali sam ga rekao i prošao.

Pošto je akademija drugačije organizovana od ostalih fakulteta, tu sam morao da provodim po ceo dan. Tako sam se zapatio u svetu pozorišta i sad se patim s njim.

Akademija se tada nalazila u Knez-Mihailovoj ulici i bila je jako popularna, a i mi sa njom. Tih šezdesetih godina je nama iz one sirotinje u kojoj smo svi rasli dobro krenulo. Nismo više išli u Italiju da kupujemo garderobu, jer je i ovde bilo odlične, otvarale su se diskoteke, tako da je Beograd zaista bio svetska metropola, a nas sa akademije su smatrali elitom.

Svuda su nam bila otvorena vrata.

Prvo sam bio u klasi profesorke Ognjenke Milićević, pa kod profesora Bajčetića, da bih diplomirao kod Milenka Maričića.

Ta profesorska trojka je tada imala najveći rejting. Nas su kao klasu zvali da izgaramo "Sarajevski atentat" u Narodnom pozorištu što je bila izuzetna čast.

Imao sam sreće što su moje kolege sa klase bile izuzetne: Miki Manojlović, Marko Nikolić, Aljoša Vučković, Vesna Malohodžić... 

Da, devojke sa naše klase su bile veoma telentovane, ali su malo uradile. To je kao i svuda, pored talenta neophodno je i malo sreće.

Kabare i CD

Zahvaljujući majci koja je bila garderober u mnogim filmovima. upoznao sam neke glumce, ali to nije uticalo na moje profesionalno opredeljenje, jer se moji roditelji uopšte nisu mešali u odabir moga zanimanja. Verovatno zbog toga što smo malo vremena provodili zajedno, ali i zbog činjenice da mi škola nije išla, pa su išli logikom, daj neka bude šta hoće.

Obožavao sam rok muziku, pa sam sa drugarima napravio i rok grupu koja se zvala "Pauci". Svirali smo dve, tri igranke. Batalio sam muziku, jer mi je Vlada Janković za gitaru uvalio gajtan od pegle, pa je moja gitara krčala.

Ma, svašta sam pokušavao.

Igrajući fudbal upoznao sam generaciju sjajnih, profesionalnih fudbalera Karasija, Džajića i probao sam da idem u nižerazredne klubove, jer sam imao i tu ideju da budem fudbaler. Onako, kao i svi mladi, što na raznim poljima žele da se okušaju i pronađu.

Pripadam generaciji gde smo svi bili isti.

Niko nije štrčao u materijalnom smislu.

Svi smo bili isto obučeni i prepušteni jedni drugima. Nije to vreme kompjutera, kad vam igrajući se s njim, niko ne treba. Kad sam izlazio iz kuće nisam imao dilemu gde ću: znalo se da se društvo okuplja na ćošku kod Kalenića, nije bilo potrebe da se dogovaramo.

To moje druženje s muzikom datira iz gimnazijskih dana i traje i dan-danas. Za razliku od nekih mladih glumaca koji su i sjajni muzičari, ja se još uvek samo služim gitarom, ali i to je sastavni deo mog posla jer glumac mora svašta da zna - i što više stvari zna utoliko više vredi.

Nekada sam obožavao rok, Bitlse, Rolingstonse, a danas domaću, zabavnu muziku sedamdesetih godina.

I pošto mi se smučila žuta produkcija, novokomponovana muzika, pre dve godine sam odlučio da sa dvojicom drugara iz Ateljea 212 koji su sjajni muzičari, uz pomoć poezije i balada napravimo program.

Suština priče je u tome da svakog petka u "Modernoj garaži" Balaševića govorimo kao ozbiljnog pesnika. a pevamo Lazu Kostića ili Šantića, recimo.

Zbog toga nas zovu na sve strane i evo ovih dana nam predstoji put u Kanadu.

Znači putem poezije i balade mi se bavimo svakidašnjicom, a pri tom nema ničega sem "Dobro veče" što neko nije već napisao. Premijeru smo imali za vreme bombardovanja. Naš CD je praktično gotov, ali ga ne reklamiramo na sva zvona, jer ja nisam Cakana.

Hoću da kažem da glumac uvek mora da glumi, pa tako i ja. Pre podne sam upravnik i to neću biti doveka, po podne vežbam sa Nenadom Ćirićem i Nebojšom Ljubišićem za naš kabare. I nije nam naporno, jer smo pronašli igračku s kojom se beskrajno zabavljamo.

Mene dva boga čuvaju

Uvek sam srećom imao posla, ali sam shvatio da na ovim prostorima čovek mora da se odrekne mnogo čega da bi glumio malu zvezdu.

Pošto sam iz dvonacionalnog braka, mene dva boga čuvaju, pa sam uvek živeo samo od svog posla.

Sreća je i što je u vreme kad sam završio akademiju bila velika televizijska i filmska produkcija. A glumac postaje popularan samo tako, retko preko pozorišta. 

Drugo, prostor za delanje je bio mnogo veći.

Desi se na početku moje karijere da moj drug Dragan Nikolić ode u vojsku, tako da sam ja umesto njega počeo da vodim svojevremeno veoma popularnu emisiju "Maksimetar".

Samo tri emisije sam uradio, verovatno najgore u svojoj karijeri, ali one su mi donele najveću popularnost.

Tako je moja generacija imala mnogo više sreće od današnjih glumaca u velikoj produkciji. Zbog tog Maksimetra bilo me je u svim novinama, samo što na konzervama nisam visio. Kao pričaj svoj život, izvrnu te novinari ko čarapu, a ti željan slave, onako mlad i blesav ispričaš i što treba i što ne treba.

Teško mi je da dok sam u punoj snazi svodim račune, ali spomenuću da mi je bila jako važna moja prva uloga u predstavi "Sarajevski atentat" u Narodnom pozorištu, pogotovo što je ona proglašena za kulturni događaj sezone.

Rado se sećam i predstave "Kaskader" koju sam napravio ovde u Beogradskom dramskom, kao i svih predstava koje sam odigrao sa Đuzom Stojiljkovićem, jer je on savršen partner i čovek od koga sam mnogo naučio, kao što rado igram i kabare koji sam spominjao.

I to je jedan od kurvarluka ovog posla, što vam se uvek desi neki posao koji vas obraduje kao na početku karijere. To je ona draž pripreme i neizvesnost hoće li se to publici dopasti.

Na moju veliku radost, jedan od mojih životnih uspeha je stabilan i srećan brak koji traje već 30 godina, što je retkost za moju profesiju.

Moja žena Ivanka Živković, a evo već tri decenije Sultanović, bila je balerina, imamo dve ćerke Jelenu i Jovanu.

Starija, pošto je nasledila gen od mene, pa joj škola ne ide bogzna kako, otišla je u London da završi jezik i da se samofinansira, a mlađa studira prava i radi u nekom kafiću.

Bio sam jako nesrećan što su odmah izabrale da rade, ali sam i jako ponosan jer je to njihova odluka i što su shvatile da neće da kradu bogu dane, dok se njihova majka i ja grčimo.

U Beogradskom dramskom sam počeo da radim pre 30 godina kao njihov stipendista i znam kako diše ovo pozorište, kao što i ljudi odavde mene dobro znaju.

Upravnikovanje je samo jedna faza u mom životu. Ipak, kad radimo radimo, a kad se zezamo onda se zezamo. Suština je da se trudim da sve što uradim, uradim mirne savesti i da svakog mogu da pogledam u oči.

Zabeležila: Nada Torlak, obrada: Yugopapir (Huper, 2000.)

Kako je nastala legendarna pesma "Salaš u Malom Ritu"

Podržite Yugopapir: FB TW Donate