Javne tribine u Beogradu 1984: U publici i marksisti i nacionalisti / Top lista popularnih govornika

Najilustrativniji primer je rasprava o nacionalizmu koju je tribina Doma omladine organizovala pre godinu dana. Tada je jedan provereni nacionalista s hrpom "dokumenata" u rukama postavio Stipi Šuvaru nekoliko pitanja o "teškom kulturnom položaju Srba u Hrvatskoj". Šuvar je odgovarao toliko argumentovano da je pobrao aplauz i sagovornika doslovno - zbrisao

Javne tribine u Beogradu uživaju veliku popularnost, ali svi nisu spremni da na njima učestvuju ... Nagla popularnost objašnjava se politički aktuelnim sadržajem i mogućnošću kazivanja i pitanja bez straha da će se ostati "s druge strane" ideološke granice ... Zašto istaknuti marksisti nisu česti gosti tribina ... Zadatak tribina je da ljude uči dijalogu i ne samo kao kulturnom činu, načinu komunikacije, već i kao uslovu egzistencije demokratije ...

*****

Tačno pre deceniju, hroničari javnog života u Beogradu jadikovali su zbog "tribinskog mrtvila". Javna reč - pisali su tada - je utihnula. Vlada odsustvo sučeljavanja, konfrontacije, polemike... Posetioci javnih tribina mogu se pobrojati na prste dve ruke.

Danas, međutim, posećenije od punih bloskopa su samo - javne tribine, istina, ne sve i na sve teme, ali se masa posetilaca već izražava šestocifrenom brojkom.

Otkud ovo naglo okretanje, posebno onog mlađeg dela stanovništva, svojevrsnim "duhovnim terapijama" u kojima je dijalog, otvoren i argumentovan, osnovni način komunikacije?

Vruće teme

Nagla popularnost tribina objašnjava se njihovim sadržajem koji je najčešće politički aktuelan, privlačan izborom tema i željom da se na njima nađe sve ono što je "vruć slučaj", nedovoljno obrazložen na zvaničnim skupovima.

Na ovim tribinama može se nespretno i neuglačano do perfekcije govoriti i postavljati pitanja o "škakljivim" temama, a da se ne bude s one strane "ideološke granice", u opoziciji Saveza komunista.

Prema istraživanju koje je za potrebe Centra za političko istraživanje i javno mnjenje Instituta društvenih nauka Beograda obavio Srećko Mihailović, svaki četvrti građanin glavnog grada godišnje odlazi i po nekoliko puta na javne tribine.

Najomiljeniji su skupovi posvećeni sociološko-političkim temama, religiji i mistici, kulturi i umetnosti. 

Među posetiocima najbrojniji su učenici i studenti, a potom visokoobrazovni stručnjaci.

Interesantno je da dlanovi SK pokazuju za ove skupove veću zainteresovanost od ostalih, a Beograđanima su srcu i glavi najbliže tribine koje organizuju Kolarčev narodni univerzitet, Dom omladine, Studentski kulturni centar, Dom JNA, Dom kulture Studentski grad, Kulturni centar grada...

Svojevrsni hit po posećenosti, ali i odjeku i ponašanju dela publike i učesnika, lane su u Beogradu bile javne tribine posvećene knjizi Vuka Draškovića "Nož", pozorišnoj predstavi "Golubnjača", Ćimićevoj knjizi "Politika kao sudbina", ciklus o jugoslovenstvu...

Ostale su neke od njih u sećanju po tome što su političke provokacije zaglušile snagu argumenata.

Izbegavanje polemike

Organizatori ovih skupova, a njih je gotovo pedesetak, kažu da se provokatori lako prepoznaju, da ove "šetače" od jedne tribine do druge, koji "pričaju svoju priču bez obzira na temu", publika lako i sama odbacuje.

Za idejne nasrtaje najvažnija je argumentovana reč i ona najlakše razgolićuje provokatore.

Valjda najilustrativniji primer je rasprava o nacionalizmu koju je tribina Doma omladine organizovala pre godinu dana. Tada je jedan provereni nacionalista s hrpom "dokumenata" u rukama postavio Stipi Šuvaru nekoliko pitanja o "teškom kulturnom položaju Srba u Hrvatskoj".

Šuvar je odgovarao toliko argumentovano da je pobrao aplauz i sagovornika doslovno - zbrisao.

- Nedovoljno je Šuvara - kaže Ratko Peković, urednik tribine u Domu omladine - Ljudi, pogotovo marksisti rado se odazivaju na tribine, ali samo do svoje 28. godine. Kada uđu u "establišment" postaju rezervisani, u dilemi su "hoće-neće".

Peković kaže da je na tribinu u Domu omladine posvećenu Krleži pozvano 20 eminentnih ljudi iz Zagreba, Ljubljane, Sarajeva i Beograda, a odazvalo se svega - četvoro.

Posebno se oseća oseka marksista, angažovanih partijskih intelektualaca. I kada dođu, nerado stupaju u dijalog i polemiku sa ljudima i sa stanovištima sa kojima se mora polemisati.

Organizatori tribine u Studentskom kulturnom centru čak konstatuju sa žaljenjem da jedan broj ljudi prve političke linije nije sklon da uzme učešće u raspravi o gorućim pitanjima savremenog jugoslovenskog društva.

- Tribine su mesto gde treba da se razvija kultura dijaloga neophodna stasalim intelektualcima - napominje Petar Živadinović, izvršni sekretar Predsedništva CK SK Srbije, jedan od onih koji ne prežu od "otvorenog garda" na sve teme. - Otuda je velika odgovornost SK za eskiviranje učenih marksista da dokazuju nadmoćnost vlastite pozicije. Problem je što naši marksisti vole da idu tamo gde se drže monolozi. Zato nam se i čini da su tribine pune desničara.

Prvoslav Ralić, filozof, kaže da nije stav Saveza komunista da na tribinama budu samo istomišljenici, ali da imamo na tribinama upravo takvu situaciju da je, zbog odsustva marksista, sve više onih koji su istomišljenici u zastupanju antipartijskih stavova.

Naučili da slušamo

Kako će teći rasprava i dijalog na tribini, u najvećoj meri zavisi od govornika. Oni su istovremeno važan motiv i magnet za publiku. Čak jedna trećina onih koji stignu na tribinu dolazi zbog govornika, a beogradska publika ima i svoju "listu popularnosti".

Prema anketi Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje na njoj je ubedijivo prvi profesor Nikola Milošević.

Interesantno je, međutim, da je i zvezda ove jedine "zvezde" na tribini popularnosti zasijala tek 1982. godine. Dok ga je 1981. godine u proseku slušalo 42-85 ljudi, godinu dana kasnije za teme o kojima je Milošević govorio tražila se "karta više" i u proseku je bilo između 420 i 810 posetilaca.

Među deset najradije slušanih govornika na ovim skupovima su i dva teologa i to visoko plasirani na trećem i četvrtom mestu. Ali, što na tribine dolaze teolozi, a uporno ih zaobilaze marksisti, ne treba kriviti ove prve.

Vera Vucelić, upravnik Kolarčevog univerziteta, je na nedavnoj raspravi o javnim tribinama u Beogradu rekla da imamo posećene i brojne tribine, ali da na njima još nema kulture dijaloga.

- Nije ni čudo - kaže - Kultura dijaloga formira se od školskih klupa, pa je teško očekivati uspešnu tribinu, zapodenut dijalog od onih koji su uglavnom naučili da slušaju. Ipak se mora reći da su tribine doprinele razbijanju našeg autoritalnog mentaliteta.

Ratko Peković dodaje da je zadatak tribine da publiku uči dijalogu i to ne samo kao kulturnom činu, načinu komunikacije, već i kao uslovu egzistencije demokratije.

- Ponekad na tribinama ne umemo ili neki neće da vode takav dijalog, pa otuda još ima mesta Krležinoj opasci da naš dijalog i polemika počinju - gašenjem fenjera.

Tekst: M. Pavlović, obrada: Yugopapir (Osmica, januar 1984.)

Lista govornika

Od 686 posetilaca 13 javnih tribina u Beogradu, 228 je odgovorilo na pitanje - "Ko je od govornika na vas ostavio najsnažniji utisak". Evo i te liste popularnosti:

1. Nikola Milošević, profesor ... 34,2

2. Vladeta Jerotić, psihijatar ... 13,2

3. Anastazije Jeftić, teolog ... 10,1

4. Amfilohije Radović, teolog ... 9,6

5. Žarko Puhovski, filozof ... 7,5

6. Dimitrije Bogdanović, akademik ... 6,1

7. Zoran Gluščević, knjiž. kritičar ... 6,1

8. Ljubomir Tadić, filozof ... 5,7

9. Branko Pavlović, filozof ... 5,3

10. Radomir Lukić, akademik ... 4,4

11. Predrag Matvejević, profesor ... 4,4

12. Esad Ćimić, profesor ... 4,4

13. Stevan Petrović, psihijatar ... 3,9

14. Branko Horvat, profesor ... 3,5

15. Eugen Verber, književni prevodilac ... 3,2

Sloboda i provokacije

Približno jedna polovina upitanih misli da je sloboda govora na javnim tribinama "osrednja", a po četvrtina da je "mala", odnosno "velika". Najpovoljniju sliku o slobodi govora imaju komunisti. Njih 55 odsto smatra da je "osrednja", 28 da je "velika", a 17 da je "mala".

Mnogo kritičniji su oni koji nisu članovi nijedne društveno-političke organizacije, pa 32 procenta njih smatra slobodu "malom".

Četvrtina posetilaca smatra da na tribinama uopšte nema političkih provokacija, 56 da su te pojave retke, dok pet odsto posetilaca misli da se provokacije političke prirode mogu često čuti na javnim tribinama.

Podržite Yugopapir: FB TW Donate