Žalim jugoslovenskog kolegu Todora Veselinovića, rogovi i plamen naših maskota jarca i ognjenog zmaja biće dovoljni da ga vrate na "pravo mesto"! Neugodno, ali je to tako u fudbalu...
Nepoznati detalji o tome kako su naši stručnjaci i reprezentativci iskovali željenih 1:1 u Kardifu protiv reprezentacije Velsa, što im je širom otvorilo vrata finala Kupa evropskih nacija i što su popularno nazvali "Operacija Kardif". Sledeći protivnik: Bugarska, na Poljudu, 21. decembra 1983...
Uvod: Vrata Pariza sada su samo odškrinuta...
Mora se priznati, da su svi oni koji
indirektno prate rad sa reprezentacijom i ne odgovaraju za njene
rezultate, sa pesimističkim raspoloženjem ispratili naše dve
reprezentacije u Kardif. Pogotovo neposredno pred mečeve, kada su
stizale vesti sa priprema u Donjem Milanovcu o lošim klimatskim
uslovima i sve češćim povredama pojedinaca (mada naoko
bezazlenim), što je sve uslovilo i skraćenju boravka u Lepenskom
viru.
Skepticizam nije umanjivao ni raport sa
priprema koji svakodnevno dopire u javnost o raspoloženju fudbalera,
o najvećoj ozbiljnosti u radu, o izvanrednoj atmosferi među
igračima, njihovom optimizmu pred nastup u Kardifu i dan ranije u
Nju Portu.
Rezervisano se gledalo (pa i kritički),
što se uoči meča u Kardifu četiri, pet fudbalera prekomandovalo u
najbolji sastav, čime je, po našem mišljenju, "mladi tim"
prepolovljen (oslabljen), a A reprezentacija, od koje se imperativno
zahtevalo da ne izgubi, komponovana je i nadopunjena od nedovoljno
iskusnih fudbalera za jedan ovakav meč.
Smatralo se, opet kažem,
da su ovi potezi i odluka saveznog kapitena (uz naravno asistenciju
svojih pomoćnika) "oslabili" oba sastava.
Ovakva mišljenja, međutim, ostvarila
su se samo delimično.
Ivan Toplak i Ivica Osim, bili su prinuđeni
da na brzinu pozovu nove mlade snage, sastave "šaren tim"
i izgube utakmicu (0:1) u igri koja ni izdaleka nije pružila sliku
ranijih nastupa (ni rezultata) ovog sastava.
Ovim porazom, doduše, našim fudbalskim nadama nije u mnogome
poljuljan primat u grupi, jer im je u poslednjem susretu, sa
Bugarskom 20. decembra, potreban bod da bi zadržali prvu
poziciju, ali, o izvlačenju više standardnih fudbalera mladog
tima i njihovom prebacivanju u najbolju selekciju, trebalo je da se
razmišlja mnogo ranije.
U onom drugom delu mišljenja javnosti
(a i mom), u kome se smatralo da je bilo prerano (protiv Velsa)
ubacivati u vatru, Drobnjaka, Kataneca, Baždarevića, Mlinarića, pa
eventualno i Radanovića, u "paklenu atmosferu" Ninijen
Parka, savezni kapiten nas je sve demantovao.
On i njegovi izabranici
postigli su zaista - čudo!
Uspeli su, naime, da se odupru
jednostavnoj i fizički jačoj igri domaćina i da postignu željeni
rezultat. Uporno i istrajno oni su se držali, čak i posle
kriznog trenutka, kad su primili gol, da bi ta upornost bila
krunisana Baždarevićevim "golom spasa".
Igra u Kardifu, kojoj su sve
elementarne prednosti pripadale domaćinu, nije bila na nekoj
zavidnijoj tehničkoj visini. Čak, može se reći, da su obe ekipe, u tom
smislu, bile ispod proseka. Ali, ono što je imponovalo, to je
krajnje izgaranje, zalaganje, želja, htenje, borbenost i srčanost,
sve ono što, uostalom, aktere čini pravim sportistima.
Velšani su igrali krajnje jednostavno
u prenosu lopte, u neumornom kretanju i brzom trčanju. Toliko su
bili brzi i eksplozivni, da protivnik nije imao ni sekunde vremena,
niti da predahne, niti da zadrži loptu.
Našima se (bar diskretno) zamera, što
su mnogo grešili u predaji lopte, što, jednostavno, nisu "spustili
loptu" na zemlju i mirnijim akcijama organizovali tečniju i
kombinatorniju igru. Pitanje je, međutim, koliko su oni to mogli, i
koliko im je protivnik, onakav kakav je, dozvoljavao da tako
razvijaju igru.
Naravno, posle svega, mogao bi se neko
naći pa reći da Velšani nisu neka fudbalska velesila, ali, u
današnjem modernom fudbalu, njihova svojstva su i te kako značajna,
korisna i efikasna.
Naša reprezentacija ni ovog puta nije
igrala sjajno, niti je zadovoljila probirljive sladokusce, ali
je ovaj meč izborila nečim što joj inače nije svojstveno.
Ono što
treba da joj bude vodilja u narednim mečevima, svakako je visok
moral, krajnje zalaganje, najozbiljniji pristup ne samo prema
"utakmicama godine", već i u odnosu na sve partnere koji
ne predstavljaju posebnu ili ekstra vrednost.
Naša reprezentacija je maksimalnim
naporima izborila bod sa Velsom. Time je dobila veliku šansu da se
domogne finala kupa Evrope u Parizu.
Međutim, ta šansa će se
iskoristiti samo i izričito pobedom nad Bugarskom, danas u Splitu.
Šansa će nam se svakako izjaloviti, ako u današnjem protivniku
vidimo ekipu koja nam nije dorasla i koja, već unapred, nema
mogućnosti da putuje u Francusku.
Ako tako mislimo, i kardifski uspeh ne
shvatimo kao rezultat krajnje ozbiljnosti, visokog morala i zalaganja
svakog pojedinca, možemo se vrlo lako i teško opeći i razočarati,
otuda, budimo svesni činjenice da su nam vrata Pariza samo
odškrinuta, ali ne i širom otvorena.
Iza kulisa pobede nad Velsom: Operacija Kardif
Posle specijalne mise za velške
reprezentativce uoči susreta sa našim izabranicima, Majk Ingland je
pompezno izjavio:
"Žalim jugoslovenskog kolegu Todora
Veselinovića, rogovi i plamen naših maskota jarca i ognjenog
zmaja biće dovoljni da ga vrate na "pravo mesto"! Neugodno, ali je to tako u fudbalu..."
Na ovu i slične opaske Inglanda i
velške štampe, naš selektor se uporno držao jedne jedine
rečenice:
"I ja imam svojih jedanaest zmajeva."
A posle onih 1:1 na kardifskom "Nenijen
parku" nije želeo Majkovu glavu, okrenuo se bugarskom selektoru
Ivanu Vucovu, koji je nedavno rekao da "jugoslovenski fudbal
umire u sopstvenoj lepoti, izvikanosti i jalovosti"...
"Kolega
Vucov plače nad tuđom sudbinom, o svojoj malo brine..."
Dodajmo još da je Majk Ingland obećao
da će, ako Vels ne stigne do pariškog finala Kupa Evrope, podneti
ostavku.
I da će, posle susreta Jugoslavija - Bugarska na Poljudu,
njegovim putem verovatno poći i Vucov!
Trebalo je izdržati psihološki, još
više fizički pritisak u odsudnom kardifskom meču, istrajati u
obećanjima. Evo kako su naši "plavi" kovali veliki
trijumf...
I rizik i srce
- Nije to bio strah od poraza - govori
Veselinović - I pre i posle utakmice u Kardifu jurio sam u
svlačionici svih šesnaest naših momaka, sada i junaka da ih
poljubim. Zahvatila me nekakva bolećivost prema njima: iz očiju im
se čitala velika rešenost da savladaju sebe i obaveze, bilo je i
uplašenih. Njima sam posebno prilazio, pokušavao da ih navedem na
sve drugo osim utakmice...
I ja sam to činio pod izvesnim
opterećenjem: u izboru tima bilo je i rizika i srca, prevagnulo je
ono drugo...
Oslonio sam se na one koji, i da hoće, ne mogu da
iznevere. Na novostasale i prekaljene borce koji mogu da iznesu
ogroman teret! Nismo se zaklinjali u pobedu i remi, dugo i stalno
raspravljali smo samo o našim mogućnostima, o našoj igri.
I bilo
je trenutaka kad ni ja, ni Ante Mladinić, ni ma koji reprezentativac
nije mogao reč da izusti... Posle takvog, nekolikominutnog ćutanja,
neko bi se nasmejao, i opet bismo krenuli sve iz početka.
O terenu,
markiranju i demarkiranju, vetru kao značajnom faktoru u šutiranju
i odbrani, prekidima u igri, eventualnim
jedanaestercima...
Neiskusniji Drobnjak, Katanec, Mlinarić.
Baždarević... manje su se oglašavali, ili nikako, stariji i
iskusniji Peruzović, Simović, braća Vujović, Halilović više
su učestvovali u "kovanju" igre.
A svi zajednički nismo
se zamarali razmišljanjem kakve zamke nam pripremaju Velšani, osim
da pojedince - kao što su Raš i Džejms - treba budno pratiti.
Bilo
je posebnih zaduženja, opet u sastavu celokupne igre - ne parcijalno
i na momente. Jednostavno: tražili smo sebe, a ne Velšane! I našli
smo se! Bilo je povremenih padova i uspona, sve zajedno - odlično!
- A da smo izgubili?
- Pa, nismo! I bilo bi grehota, ne
sramota. Sada čujem da Velšani "nisu ništa", da smo mogli i da
ih pobedimo... Mogli smo i to - mogli su i oni. Fredrikson je sjajno
sudio, mada naši momci kažu da su Velšani dali gol iz ofsajda...
Neka je i tako, ovaj naš, Baždarevićev, bio je čist kao suza i
mnogo značajniji od njihovog!
Poraz kao pobeda
Zajednički boravak seniorske i mlade
reprezentacije u kardifskom hotelu "Posthaus" i poraz naših
"nada" u Njuportu (0:1) mnogo su značili i doprineli
izuzetno željenom remiju na "Nenijen parku"...
- Baždarević, Katanec, Drobnjak i
Mlinarić, donedavno mladi reprezentatici, teško su podneli poraz
svojih drugova u Njuportu - objasnio je selektor Ivan Toplak - ali je
baš taj neuspeh naelektrisao i njih i ostale seniore da se "sutra"
osvete Inglandovim izabranicima na "Nenijen parku".
Iz
poraza mladih izvučeno je veliko iskustvo, u njemu je sagledana
mogućnost za zajedničku pobedu. Zajedničku zato što se uglavnom
broje samo rezultati seniora, i što je "pobednička zavera"
počela da se kuje još na Kantridi, uoči pobede nad italijanskim
"nadama" - 4:1.
Katanec, Baždarević, Mlinarić i Drobnjak
prekomandovani su u seniore, ispostavilo se sasvim dobro i u pravo
vrerne. Rizik jeste, ali...
"Štab jugoslovenske sedme sile" u
hotelu "Park" najčešće je posećivao Zoran Vujović.
Iskreno je priznao uoči utakmice da ga je poraz mladih neprijatno
iznenadio, ali da je, ne samo njega, trgao iz izvesne opuštenosti,
čak i pomirljivosti da se na "Nenijen parku" može išta
povoljno postići.
- Uz napomenu "da se ne naljuti
Todor Veselinović", Toplaka smo pitali: da li ga je Toza
"oštetio" uzimanjem četvorice "mladih"?
- Sve je bilo usredsređeno višem, možda
i jedinom cilju - uspehu seniora. Zajednički smo to želeli, radili,
dogovarali se... uspeli! Koliko imam pohvala za seniore, toliko
pokuda za mlade: Kajtaz, Tuce, Bora Cvetković, Smajić, Čelić...
loše su igrali.
U prvom poluvremenu i Stojković, Baljić može više
i bolje, Vulić takode, Elzner je solidno obavio posao - poneo se
nesportski i nekapitenski - zasluženo je isključen!
Pudar nije
krivac za primljeni gol, naši šuteri su potpuno zatajili!
"Nisam tako rekao..."
Junak medu junacima sa "Nenijen
parka", Mehmed Baždarević, očigledno prezadovoljan jednim,
jedinim i presudnim pogotkom, osporava izvesne izjave u štampi...
- Pre svega, nisam rekao da ne znam da
li ću postići još neki gol za jugoslovensku reprezentaciju
(siguran sam da hoću ako i dalje budem reprezentativac), i da je
taj gol postignut isključivo mojom zaslugom. Svi smo ga toliko
želeli, radili "za njega", lavovski se borili da ga damo a
da ne primimo drugi.
Da je bilo samo do davanja golova, dali bismo,
pretpostavljam, i više.
Zatim: nisam izjavio (mada sam tako mislio)
da ćemo "sigurno preskočiti Vels" i da ću "baš ja"
dati gol!?
- A ona pesma u avionu: "Šeta flaša
Meše Baždarevića"?
- Nju je "iskomponovao" Marko
Mlinarić da mi se "osveti" za ono što je letos pisalo u
Tempu "To je flaša Marka Mlinarića". Jesmo, svi smo "po
malo" popili... zajednički smo uspeli, zajednički
proslavljali.
Istini za volju, Todor Veselinović,
Ivan Toplak, Ante Mladinić i Ivica Osim nikom nisu branili "čašicu
viskija", sve su posmatrali a ništa nisu želeli da vide.
Ali...
- Neka ih, pitaću ih sutra (petak) kako
izgledaju - na pripremama za utakmice sa Bugarskom u Šibeniku i
Splitu neće biti pomilovanja! - "pripretio" je Toza
Veselinović.
A Mehmedov klupski drug, Mirsad Baljić,
nije uspeo da "uhvati na spavanju" razdraganog strelca:
- Stalno mi beži u rep aviona, jurim za
njim - neće da nastavimo preferans. Da mu se sada osvetim, dok je
malo "zagrejan" stalno me "dere"...
- I još jedna Baždarevićeva ispravka:
- Kada sam šutirao na Sautholov gol, kada se lopta "ukopala" - nije bila u vazduhu - dobro sam
ciljao. Zahvatio sam je, veoma jako, punom nogom, on je nešto
istrčao - prošla mu je pored ruku i odsela u levom uglu. Ponavljam:
nišanio sam, nisam pucao nasumce!
Bugari - godinu dana bez poraza!
U fudbalu ima i sreće, po Veselinoviću - niko od naših nije se u nju uzdao pre meča u Kardifu - ali je ipak
bila na našoj strani.
- A da li se nešto radilo nasumce... pa
kako ispadne?
- A, da nismo "prošli" moglo
bi se i to reći... - primećuje Ante Mladinić. - Uvek smo nečim
nezadovoljni, i kad pobedimo i kad izgubimo ima "pametnijih,
boljih, pronicljivijih".
Tvrdim da ništa nismo radili nasumce - ni pre, ni za vreme utakmice - već pitajte šta će biti protiv
Bugarske...
A šta će biti... biće ono što očekujemo: još bolje
nego u Kardifu!
Svi sad tvrde da su Velšani opasniji od Bugara jer
više znaju, veći su profesionalci, bolje plaćeni. Pre Kardifa niko
Bugare nije ni spominjao!
Ja ne mislim da su gori od Velšana...
Ne
možemo se tako odnositi prema reprezentaciji koja ove godine nije
izgubila ni jednu utakmicu!
Kažu i da bugarska reprezentacija "nema
svoju specifičnu igru"... Pa ko to ima - fudbal se igra na
terenu, ne u svlačionici, koncepcija se stvara u igri, prema
protivniku.
Iskreno: pribojavam se Bugara... upravo zato što ne znaš
kako će i odakle krenuti! Napadaju sa svih strana, one "što
vidiš" lako je čuvati - teško je s onima što se zavlače "iza
leđa".
Takvih u bugarskoj selekciji ima mnogo... Jeste Poljud
naša velika šansa, Bugari tvrde da su već u Parizu!
Objektivno:
treba da smo bolji od njih, a mnogo puta smo bili bolji pa...
Ako je samo do Bugara...
- Što bih razmišljao o Bugarima - ponosan je Ljubomir Radanović izvrstan ukrotitelj gotovo
nesavladivog Jana Raša. - Sve zavisi od nas, ako je samo do Bugara...
Svaka nova utakmica donosi nove obaveze, ali, kad smo već pregrmeli
Vels - malo verujem, ma i ne verujem u naš kiks na Poljudu, pred
svojima! I ne verujem da Bugari imaju "nekog Raša", pa i ako ga imaju...
I Todor Veselinović ne predviđa
neprijatno iznenađenje u Splitu, ne obećava bitne izmene u
reprezentaciji. Način igre - to je već nešto drugo - o tome će,
kaže, presuditi oni koji budu igrali. Pariz je u njihovim rukama, ako ga ispuste...
Po Veselinoviću, ni Mlinarić nije
loše igrao, u Kardifu ga je zamenio Halilovićem jer je želeo da
osveži navalu, možda će - tako je rekao - u istom cilju preduzeti
nešto i u Splitu.
Za susret sa Bugarima potrebna su mu pre svega dva
isturena napadača, umesto dva "četvorna bedema" kakve je
imao na "Nenijen parku".
Kad je već reč o napadačima i
golovima, Zlatko Vujović, kapiten "plavih", tvrdi da je
velški gol "pao" iz ofsajda, a Zoran Simović da je želeo
i mogao rukama da zadrži Džejmsa, ali da se predomislio i uzdao u
njegovu eventualnu pogrešku...
- Džejms, eto, nije pogrešio - dodaje
Simović - Njegov gol mogao je skupo da nas košta. Ništa "jevtiniji"
ne bi bili ni bugarski golovi... posle Poljuda nema popravnog! Ni
kajanja! Smemo samo da damo "nekoliko" golova, da primimo - nijedan!
Na potezu su, dakle, jugoslovenski
strelci!
Napisao: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, decembar 1983.)
*****
Fudbalska reprezentacija Jugoslavije: Ivan Gudelj, Luka Peruzović, Safet Sušić, Ljubomir Radanović, Branislav Drobnjak, Srećko Katanec, Zoran Simović, Mehmed Baždarević, Zlatko Vujović, Marko Mlinarić i Zoran Vujović
Kako je bilo na Poljudu...
