Mihailo Lalić, tri dana u društvu slavnog književnika: Na muci je hrabar, a u slavi skroman (1985)

Uvijek se neko nađe pogođen. Uvijek ima onih koje istina o njima i njihovima vrijeđa, pa progone i nju i njene zagovornike... I da nije njih, bilo bi srditih: još uvijek kod nas ima neumornih pristalica zataškavanja, prikrivanja, pritisaka na savjest i prisilnog zaborava

Uoči pojavljivanja novog Lalićevog romana, objavljujemo dnevnički zapis nastao povodom sedam decenija života i pet decenija impozantnog stvaralaštva istaknutog pisca...

*****

Mihailo Lalić, pesnik istine, neopozivo je odlučio: nema više intervjua!

- Ćutaću, makar pet godina. Dosta sam, bogami, i pričao. Strah me uhvati i od pomisli da je u knjigu već sabrano gotovo devedeset intervjua koje sam dao... Pa, koji je to ozbiljan pisac toliko napričao za novine, radio i televiziju... Pretjerao sam i - ćutaću.

I ne vredi moliti, ne vredi objašnjavati, sagovornika u nekakve novinarske zamke upetljavati...

Ipak, nadam se. Znam, jednom je Lalić napisao:

"Zato ne volim intervuje: kajaću se ako kažem, ali i ako ne kažem!"

I zbog toga uporno (baš) dosađujem. Pa, "nek bude šta bude", kako je to i sam Lalić, posle citiranog objašnjenja, rekao.

Karikatura: Borislav Stanković Stabor

Reci - prevario me Lalić

Mislim, i pokušavam da objasnim:

Malo je pisaca Lalićeve snage, veličine i dometa, pa - ako su oni i koju javnu reč manje prozborili - ni on nije preterao. Vreme je, naprotiv, pokazalo da je, hrabro, bio u pravu i kad je, oštro i beskompromisno, bez dlake na jeziku, uspravno i odgovorno, javno i snažno, žigosao loše ljude i opasne pojave, sitne duše i krupna zla - dok je sa oguglale savesti našeg vremena debele kore skidao.

Malo je ljudi i pisaca koji su društvene obaveze kao Lalić shvatili i tako časno ispunili... I, posle svega:

- Ćutaću - kaže Lalić.

- Ali, obećali ste!

- Ja? Kada?!

- Pa juče.

- Razgovor sam obećao. I razgovaraćemo. Ali - od intervjua ništa. Sve sam novinare, ovim povodom, već odbio... Zar bi imalo smisla da sad pristanem?

- Ali, intervju sam već najavio - kukumavčim.

- Mladiću, dosadan si kao obad... Reci tamo, jednostavno, Lalić me prevario! Baš tako: prevario... I gotovo.

Vidim, kreću guste obrve put visokog čela. Tako se Lalić ljuti... Prvo tako... A opet, ne smem da odustanem, kako to da kažem - mislim - ko bi mi verovao: bio bih prvi čovek kog je Lalić - prevario!

Ipak, nema se kud. Poslednja nada je da taj obećani razgovor ostavimo za kasnije, pa - ako se predomisli. I -r astajemo se... (Ni obećanja, verovatno, ne bi bilo da me Laliću nije predstavio i preporučio njegov komšija i zemljak, drug iz logora i zarobljeništva, i saborac iz partizana - dr Milosav Babović, profesor Beogradskog univerziteta, ostajući, kad je reč o intervjuu - na mojoj strani).

Zvaće se "Mrzanovo ratovanje"

Drugi je dan kako imam sreću i čast da u Lalićevoj neposrednoj blizini budem, da šetam uz njega i za istim stolom sedim... Da ga slušam, onako kako se prijatelji slušaju, da zapitkujem...

Boravimo u Nikšiću, gde se održava (8. i 9. oktobra 1984. - ponedeljak i utorak), na Nastavničkom fakultetu, uspešni naučni skup o njegovim romanima. U slavu i na dobrobit književnosti, književne misli i kritike, a njemu u čast povodom praznika crnogorske i jugoslovenske kulture: sedam decenija života i pet decenija impozantnog stvaralaštva Mihaila Lalića.

I mnogi učesnici skupa prijatno su iznenađeni prisustvom pisca. Ima neko vreme, čini se, kako se u sebe povlači. Nisu li to onaj nemir i groznica ona stvaralačka, dok traju poslednji dani uoči rođenja novog dela. (Uskoro beogradski "Nolit" treba da objavi Lalićev novi roman, deseti po redu).

Ili je to, pak, izraz nekog nezadovoljstva, neke gorčine, koja se u jednom vremenu samo oćutati može? Ko zna...

- Bolestan sam čovjek - jednostavno kaže Lalić. - I umaram se brzo.

Čita se to, istina, i sa njegovog lica, punog dubokih, i tragičnih i zlatnih, tragova vremena.

U ponedeljak je, neočekivano, za ručkom, pristao da otkrije tajnu naslova novog romana:

- Zvaće se "Mrzanovo ratovanje".

I nije želeo da govori o sadržaju. Poznavaoci njegovog dela, međutim, uputili su me na onu crnogorsku izreku "Osta kuća na Mrzana", kao ključ za otvaranje tajne...

Drugog dana, u utorak popodne, dok listamo "Večernje novosti", zagleda vest o tome i kaže:

- Nisam mislio da ćeš to objaviti... E, moraću da mijenjam naslov, da znaš, moraću - zbog svojih čitalaca... I - ne smišljaj nove podvale!

Kasnije, kad sam iz najpoverljivijeg izvora saznao da je reč o - "pravoj Lalićevoj knjizi", koja će mnoge što misle (i veruju, i raduju se) da je vreme progutalo istine, dovesti "k spoznaniju svijesti", pitam pisca kakve reakcije na "Ratovanje" očekuje?

- Biće, sigurno, svakakvih reakcija. Biće i ljutnje, nego šta... Uvijek se neko nađe pogođen. Uvijek ima onih koje istina o njima i njihovima vrijeđa, pa progone i nju i njene zagovornike... I da nije njih, bilo bi srditih: još uvijek kod nas ima neumornih pristalica zataškavanja, prikrivanja, pritisaka na savjest i prisilnog zaborava... 

Sad, šta da se radi, ja sam svoje uradio. Znam i vjerujem da se prikrivanjem u književnosti, ni u drugim umjetnostima, ni u nauci, ni u politici, nikad nije postizalo ništa trajno i vrijedno.

To je bio i ostao razlog što sam protiv zataškavanja i maskiranja... To može da bude razlog i da moja nova knjiga bude, možda, dočekana kao neke od ranijih... - kazao je Lalić.

(Ovih dana saznajem da su neki, našavši se u odlomku "Mrzanovog ratovanja" objavljenom u "Književnom glasniku", već zapretili tužbama... I da prete, prete... Džaba im, Lalić nije sam - istina je na njegovoj strani!)

Ne treba meni davati nagrade

Uveče, dok automobilom putujemo u Titograd, gde se u Crnogorskom narodnom pozorištu održava jugoslovensko književno veče njemu u čast, pokušavam (opet) da zapodenem razgovor za novine... Pročitao sam, naime, jedno Lalićevo neveselo kazivanje o nečoveku od kog se ogromnog straha u detinjstvu nahvatao.

O, po zlu čuvenom Veljku Čukiću, što je, onomad, u prvom ratu, sa Švabama stigao, da se sveti. I umeo je to i radio - bolje od svih. Najkrvoločnije... Kasnije, kad je Švaba potučen i razoružan, on je pobegao u neke turske krajeve i sakrio se.

- I svi su govorili - neće on doći, ne smije, ne boj se. Onda se čulo da je ubijen, ubio ga, navodno, neki Bubanja, u svađi. Pa i tada nijesam zatomio svoj strah, bojao sam se - povampiriće se. I stvarno, povampiri se on, 1941, u mnoštvu likova - kazivao je Lalić u pero kolegi Milu Gligorijeviću.  - To nije bio sam Veljko, nego gomila ljudi sa oružjem koja ide pred Talijanima i svršava njihov posao.

Ako su u pravu frojdisti, koji se kod nas sa zakašnjenjem lako množe, iz ovoga se može zaključiti da imam kompleks tog čovjeka koji se obnavlja i umnožava svakog rata.

Možda je to objašnjenje moje okrenutosti temama hajke i izdaje. Pišem i ponekad mislim: ne treba meni davati nagrade, pa čak ni honorare mi davati ne treba. Ionako bih pisao, možda bih čak i plaćao, kad bih imao od čega, da se to objavi.

Pokušavam, ponovo, da Lalića privolim na razgovor o strahovima detinjstva, zlim ljudima i izdajnicima.

Osmehuje se, nekud kroz mrak zagledan, pa će sve - na šalu:

- Ne sjećam se ja toga, zaboravio sam...

Sve se nekako čini - ne želi on o tom da priča, da ne bi nekog uplašio, zabrinuo ili izazvao (opravdanom) slutnjom nekih crnih vremena u kojima se Veljkovi i drugi vampiri opet množe. 

Baš bi dobro bilo da ne bude tako - zarad budućnosti.

Samo da nije ovih zloslutnih vremena, u kojima nikogovići, šljamići i jadići glave dižu i zube oštre...

Nisam pravio program hrabrosti

Lepo je bilo u Titogradu. Laliću u čast, uz priznanje da je svojim delom uradio ono što bi, da ne bi njegovog talenta i hrabrosti, morale da rade generacije stvaralaca, pesme i prozu su čitali Boško Petrović, Tanasije Mladenović, Čedo Vuković, Izet Sarajlić, Sreten Asanović, Vladeta Vuković i Jevrem Brković. 

I Dragica Tomas je upečatljivo izgovorila odlomak iz Lalićevih "Dana mržnje".

U povratku, vedriji je Lalić, vidi se i oseća. Ne zaboravlja da primeti da je cela delegacija iz Ivangrada došla u Titograd. Prija mu to, sigurno...

A možda ni danas, u ivangradskim knjižarama, kao ranije - kako sam od drugih doznao - nema njegovih knjiga, njegovih sabranih dela. Možda ljudi misle: pa, šta će, naš je Lalić, svi ga znaju.

Ili...

Sutradan, za doručkom, priseti se tog dolaska, pa kaže:

- Kad smo, ono, u Crnogorskoj akademiji nauka obilježavali godišnjicu Marka Miljanova, predsjednik njegove opštine nije ni pet minuta vremena našao, da navrati. Šta je on znao... !

I sevnu reč, oštra, lalićevska.

Pa se, ne bez gorčine, osmehnu:

- Ne piši ovo, čuješ li što ti govorim! Nije to za novine!

I zato su i potonji, kao i dosadanji redovi, dnevnički zapis čiji je potpisnik, stremeći da ostvari novinarsku želju da intervjuiše Mihaila Lalića, zbilja preterivao u upornosti.

Kazao je to, bez okolišanja, i Lalić, u sredu ujutro, kad je zvanični program iscrpljen. Na pitanje prijatelja - je li se odmorio - resko je odgovorio:

- Jesam, dobro je, nema više svečarskih obaveza. Ostao je još samo jedan mučitelj!

Mučitelju je, ipak, za doručkom, "pripalo" mesto uz velikog pisca. (A kasnije i intervju, i dozvola da i ovaj zapis objavi... Nije se Lalić potpuno predomislio, već je upornost pobedila).

Sedeći tog jutra sa prijateljima, listao je veliki pisac drage uspomene i kazivao:

- U gimnaziju sam išao peške. Od Trepče do Berana. Devet kilometara, bogami. U kasnu jesen i zimi, stanovao sam na periferiji, u Ciganskoj mahali ili Docu. Tu je bilo mjesto za nas, za sirotinju...

I, potom:

- Bio sam, u Beogradu, redovan student prava, jedno četiri-pet godina. Onda sam nešto razmišljao: pa, neću se ja baviti tim poslom, neću biti advokat... Smučilo mi se i mjenično, obligaciono pravo. I tako sam ostao bez diplome...

A, položio sam dosta ispita. I onaj teški krivični postupak. Devet dana sam učio. I uvijek sam dobijao bolje ocjene nego što sam znao.

Skromno je, tako, pričao Lalić. Kao i uvek. I kad se povela reč o hrabrosti, njegovoj, životnoj i književnoj, on priču, nekako, prekrati:

- Nikad nisam pravio neki program hrabrosti. Stvarno, nisam se za hrabrost programirao... A to što sam radio - dođe to čovjeku kao neka obaveza.

Njemu je, zaista, čudno, to što ljudi misle i pišu o njegovoj hrabrosti. I jednom je rekao:

- Naišao sam na veliki broj ljudi koji misle da sam neke stvari hrabro postavio, a ja sam potpuno nesvjestan te hrabrosti. Bio sam spreman da naiđem na nerazumijevanje, ali zar je to hrabrost?

... I polazi gordi čovek, Mihailo Lalić, put Herceg-Novog. Iza njega ostaju reči prijatelja, što im je vreme pečat istine utisnulo:

- Na muci je hrabar, a u slavi skroman.

I ostaje uverenje, decenijama kovano:

Istina se brani životom. I delom. Uspravnim. Hrabrim. Dostojanstvenim. Lalićevskim...

*****

P.S. Sad, kad sam siguran da će ovaj zapis ugledati svetlo dana, želim Laliću - čovjeku i piscu -posvetu da napišem, iz jednog pisma ocu rečenicu da prepišem:

Ne misli na ružne reči i loše ljude. Ne krenu li sa nama, oni će svojim putem. A naša je strana sunčana.

Napisao: Borislav S. Međedović, obrada: Yugopapir (Osmica, januar 1985.)

O pisanju

Pokušavam, izokola, da proniknem u tajnu Lalićevog pisanja, da "provalim" u njegovu književnu radionicu. Ne ide to lako, ne ide nikako, preskroman je Lalić, ne misli on da u njegovom radu ima tajni, ništa ne mistifikuje... Pa i na direktno pitanje - kako piše - odgovara:

- Teško. Veoma teško.

A jednom je, ne samo šale radi rekao:

- Roman se samo deset odsto piše glavom, ono ostalo je - sedenje.

I bdenje. U snu i na javi.

O lasti

Velikani su veliki i u - usamljenosti. Umeju u sebe da je zatvore, da je ćute i oćute. I tek ponekad, u svom delu, da je osenče. Kao Lalić u "Mrzanovom ratovanju", koje krase i ovi redovi:

" ... Odnekud mi naiđe želja da se požalim, ali kome?... Lasti, upravo njenoj duši, što zamišljam da povremeno sa mnom luta i javlja mi se kad nema nikog da nam smeta. Navikao sam da joj pokazujem kad ugledam nešto lijepo i strašno, ili zbog nečeg izuzetno ... "

Sredinom minulog novembra, dok telefonski molim Lalića da autorizuje intervju za "Borbu", koji je nastao posle "ratovanja" u Nikšiću, pitam: Šta rade laste?

- Laste... Otišle su za toplinom, nema ih više ovdje... Laste... a, čitao si - tiho kaže Lalić.

I zvoni u slušalici seta, lastavičja... Šta da se radi, i od juga ima - južnije. A tuga nije ptica selica.

O čirevima 

Videći Lalića kako doručkuje - parče hleba i šoljicu indijskog čaja - pitam:

- Muči li vas čir?

- Muči, muči. Muči on mene, ali mučim i ja njega - našali se Lalić.

Upravo zbog bolesti, Lalić pažljivo "meri" dane boravka u Herceg Novom i Beogradu. Ide za klimom, pa u Beogradu - zimuje. Ove godine je, vremena radi, ostao na jugu duže nego obično. Pre neki dan, o Novoj godini, dok smo, posle čestitanja i pitanja, razgovarali (telefonski), osećam u glasu one čujne tišine bolesti...

Prisetim se da su Nemci skoro objavili kako su otkrili i ispitali odličan lek za čir i nudim se da ga potražim.

- Neka, nije to... Stari je to čir, predratni, snaći ću se ja već... - kaže Lalić.

Takav je on čovek. Bude mu nekako neprijatno i na samu pomisao da će čovek nešto za njega da učini. I najmanju sitnicu... I, pokušavam da "upozorim" :

- Ti predratni čirevi se teže leče...

- I lakše trpe nego poratni - resko će Lalić.

O šljivama i pekmezu

U razgovoru, kad čuje da je Nikšić poznat i po (očajnom) prvom mestu u potrošnji alkohola, Lalić veli:

- Bilo bi dobro sve šljive poseći...

- Baš sve - pitam.

- Dobro, dobro, mislio sam na one u našem kraju.

- A od čega bismo, onda, pekmez pravili - pokušam da se našalim.

- Od krušaka - ozbiljno će Lalić.

- Može i rakija od krušaka, može, nego šta - velim, pametujući... I zapitkujem, malo kasnije, je li on nekad pio?

- Jednom sam se napio. Baš dobro. I vidio sam - ne valja, nije to za mene... I više nikad.

I o duvanu smo pričali. U njegovom kraju je - domaća biljka.

- Pušio sam, mnogo, mnogo. A već dvadeset godina ne pušim. Prošla je strast, ni duvan više ne sanjam.

O novinarima

U novinarstvu kojim se jedno vreme posle rata profesionalno bavio, Lalić je napredovao - obratno! Prvo je bio urednik u "Borbi", a onda reporter. Potom je otišao iz naše kuće... i novinarstva... Pitam -kako i zašto?

- Drugi put ćemo o tome, nije to baš obična priča, nisam ja bio baš tako mek kako su neki mislili -kaže Lalić...

I razgovor, prirodno, "skreće" na opštu temu - na novine i novinarstvo. Dnevnu i nedeljnu štampu, jasno je, Lalić pažljivo (i profesionalno, kao bivši kolega) čita.

I ceni taj posao, pa i ljude koji (počesto) moraju da pišu i brže nego što - misle. I nije zadovoljan (ne)angažovanošću novinara i novinarstva - u celini... I, dok lista stranice tog svog "štiva", Lalić utiske konkretizuje:

- Onaj vaš Glišić ume britko da piše, na malom prostoru da se razmahne, da gađa u srce...

Pa se raspituje koliko godina Glišić ima, odakle je, priseća se nekih imena i prezimena. Obradovan što je reč o kolegi iz "Borbine" kuće, baš iz "Osmice", a zdravo mu zavideći, potanko ga opisujem, a onda, kobajagi lukavo, podsećam Lalića da Milivoje Glišić često "ratuje" sa - Davičom...

A zna se, zna, da je i Lalić više nego osetljiv i na samo pominjanje tog imena...

- Ne pričamo sad o tome... Nije to najvažnije... Skoro sam se baš slatko nasmijao... Onaj Vlajčić, iz "Politike", u jednom prikazu televizijskog programa, potkačio je i emisiju posvećenu meni i mom jubileju.

Nije htio čovjek da vrijeđa, nego je, nezadovoljan, galantno napisao: Nadamo se da je Lalićev televizor tih dana bio pokvaren, pa nije morao da se muči... Tako je, nekako zaključio.

A moj televizor se baš te večeri, tek što su se učesnici emisije "zagrijali" - pokvario. Crkao, jednostavno, ostao i bez tona i bez slike... Pregrijao se, biće, od onih hvalospjeva meni u čast - veli Lalić i baš zadovoljno se smeši.

Podržite Yugopapir: FB TW Donate