U mojoj užoj i široj porodici niko ne pije i ne puši, a svi dobro jedemo. Nikad nisam kod kuće, ne znam ko je nešto skuvao - majka ili supruga - ali je uvek sve obilno i ukusno. Svi smo zaljubljenici sporta, svesni smo da zdravlje i snaga "ulaze na usta". Čak i moja 10-mesečna kćerka, Milena, ima dobar apetit
Zašto baš sada, u "rođendansko
vreme"? Zato što je obećao da će učiniti sve da njegov
Radnički fudbalsku jesen solidno završi na dva fronta - prvenstvu i Kupu Uefe.
I što mu je, kako reče, gol protiv Partizana - dao krila.
I što mu je, kako reče, gol protiv Partizana - dao krila.
Konkretnije: slaže se Miloš Drizić da jedan jedini "loš" u ekipi može da pokvari "dobru
atmosferu", ali se ne slaže da je on "taj loš"...
- Negde sam bio neprihvaćen, negde
neshvaćen, ali sve što sam činio - činio sam bez zle namere. Mladost me
gurala napred - fudbalski i ljudski - želja da postanem više slavan nego
bogat neretko je brisala granice dozvoljenog.
Ne shvatite, molim vas, da sam se bavio prljavim poslovima, da sam nekog vređao, tukao, potkazivao... zbog svog napredovanja.
Rano sam postao samostalan u odlučivanju i životu, jedinac u majke, Stane, službenika, i oca Blagoja, komercijalnog direktora niške Pivare.
Odmalena im nisam polagao račune, a ipak sam ostao pristojan i privržen porodici i svom poslu - fudbalu.
U ovoj ekipi Radničkog jedini sam ponikao iz pionira, utoliko pre mogu da kažem da je Radnički "moj klub".
Ne shvatite, molim vas, da sam se bavio prljavim poslovima, da sam nekog vređao, tukao, potkazivao... zbog svog napredovanja.
Rano sam postao samostalan u odlučivanju i životu, jedinac u majke, Stane, službenika, i oca Blagoja, komercijalnog direktora niške Pivare.
Odmalena im nisam polagao račune, a ipak sam ostao pristojan i privržen porodici i svom poslu - fudbalu.
U ovoj ekipi Radničkog jedini sam ponikao iz pionira, utoliko pre mogu da kažem da je Radnički "moj klub".
U Zvezdi - žrtvovan!
- U Nišu, među svojima, bio sam nekako
mirniji...
U svojoj 17. godini, 1979. izbio sam u prvi plan.
Približio sam se prvom timu, i od tada je o meni počelo da se priča da sam "nemiran", čak neukrotiv.
Za mene se zainteresovala Crvena zvezda.
Radnički u prvo vreme nije hteo ni da čuje, ali su se kasnije sporazumeli...
Ja tvrdim, za moj "transfer" nisam dobio ni dinara, a Zvezda je (možda!) isplatila mom matičnom klubu neko obeštećenje.
No, nije mi ni bilo do novca, već do slave:
Lebdeo sam od radosti, neretko zamišljao sebe u dresu najpopularnijeg i najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba.
Rekoh da sam u Radničkom bio mirniji, evo zbog čega...
Tada novi klupski drugovi - Boško Đurovski, Slobodan Goračinov i ja - ostajali smo uveče nešto duže od dozvoljenog, zabavljali se na svoj način.
Stanovali smo zajedno, na Dedinju smo imali jedan sprat, malo ko je mogao da nas kontroliše.
Priključio nam se u drugovanju i Milko Đurovski, ja i on smo, kasnije, prozvani kolovođama nesportskog života i ponašanja.
Pa, jeste, ja i Milko smo u to vreme tretirani kao najmlađi ali i najneodgovorniji prvotimci, mada ni sad ne znam zašto se samo na nas dvojicu sručila tolika kritika!?
S nama su se družili Srba Stamenković, Dušan Lukić i mnogi drugi, a nas dvojica smo uvek izvlačili najdeblji kraj.
Prema starijim prvotimcima - Filipoviću, Petroviću, Pižonu, Muslinu, Nikoliću, Dušanu Saviću... - bili smo vrlo korektni, dobro smo igrali prijateljske utakmice za prvi tim, ipak - stalno sam bio na udaru "pretpostavljenih".
Trener je bio Branko Stanković, redovno sam trenirao i izvršavao zadatke, ali...
Neki ljudi iz Zvezdine uprave (ni sad ne znam koji su i šta su!) nisu me trpeli - ni ja njih.
Zahtevali su od mene da se "izmenim" - nisam želeo, a i nisam znao u čemu treba da se menjam! Po mom ubeđenju, u Crvenoj zvezdi sam bio žrtvovan, i čim sam to shvatio - pokupio sam prnje i vratio se u Niš.
Ponovo u Radnički, a i da sam hteo drugde - nisam mogao, takav je bio međuklupski dogovor.
Prošlo je od tada četiri godine: Milko i ja smo i bez posebne prinude postali dobri fudbaleri i supružnici, ali u meni još tinja ta velika nepravda.
Kad god se spomene Crvena zvezda, u meni se probudi taj stari revolt!
U svojoj 17. godini, 1979. izbio sam u prvi plan.
Približio sam se prvom timu, i od tada je o meni počelo da se priča da sam "nemiran", čak neukrotiv.
Za mene se zainteresovala Crvena zvezda.
Radnički u prvo vreme nije hteo ni da čuje, ali su se kasnije sporazumeli...
Ja tvrdim, za moj "transfer" nisam dobio ni dinara, a Zvezda je (možda!) isplatila mom matičnom klubu neko obeštećenje.
No, nije mi ni bilo do novca, već do slave:
Lebdeo sam od radosti, neretko zamišljao sebe u dresu najpopularnijeg i najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba.
Rekoh da sam u Radničkom bio mirniji, evo zbog čega...
Tada novi klupski drugovi - Boško Đurovski, Slobodan Goračinov i ja - ostajali smo uveče nešto duže od dozvoljenog, zabavljali se na svoj način.
Stanovali smo zajedno, na Dedinju smo imali jedan sprat, malo ko je mogao da nas kontroliše.
Priključio nam se u drugovanju i Milko Đurovski, ja i on smo, kasnije, prozvani kolovođama nesportskog života i ponašanja.
Pa, jeste, ja i Milko smo u to vreme tretirani kao najmlađi ali i najneodgovorniji prvotimci, mada ni sad ne znam zašto se samo na nas dvojicu sručila tolika kritika!?
S nama su se družili Srba Stamenković, Dušan Lukić i mnogi drugi, a nas dvojica smo uvek izvlačili najdeblji kraj.
Prema starijim prvotimcima - Filipoviću, Petroviću, Pižonu, Muslinu, Nikoliću, Dušanu Saviću... - bili smo vrlo korektni, dobro smo igrali prijateljske utakmice za prvi tim, ipak - stalno sam bio na udaru "pretpostavljenih".
Trener je bio Branko Stanković, redovno sam trenirao i izvršavao zadatke, ali...
Neki ljudi iz Zvezdine uprave (ni sad ne znam koji su i šta su!) nisu me trpeli - ni ja njih.
Zahtevali su od mene da se "izmenim" - nisam želeo, a i nisam znao u čemu treba da se menjam! Po mom ubeđenju, u Crvenoj zvezdi sam bio žrtvovan, i čim sam to shvatio - pokupio sam prnje i vratio se u Niš.
Ponovo u Radnički, a i da sam hteo drugde - nisam mogao, takav je bio međuklupski dogovor.
Prošlo je od tada četiri godine: Milko i ja smo i bez posebne prinude postali dobri fudbaleri i supružnici, ali u meni još tinja ta velika nepravda.
Kad god se spomene Crvena zvezda, u meni se probudi taj stari revolt!
A čaršija priča priče...
Povratak u rodni grad nije rastužio
Miloša Drizića, naprotiv. Ali, osetio se izigranim: počelo je da
se priča da u Crvenoj zvezdi nije mogao da se probije, da je bio
proglašen "slučajem", "nepopravljivim", "problemom"...
- Tragičnije su to shvatili moji
roditelji, moji drugovi i moj brat od strica, Pera Drizić, sada šef
niškog "Beograd tursa", inače okoreli partizanovac. Majka,
otac i ja oduvek smo bili zvezdaši, to je i prevagnulo kad sam
odlazio iz Radničkog, pa je mojim povratkom Pera stekao šansu "da
nam se sveti".
A i poneki moj dobri drug i prijatelj umeo je da me pecne.
Istini za volju: na Čairu su me oberučke prihvatili, kao da sa njega nikud nisam maknuo! Brzo se oko mene okupila "stara mafija", nastavio sam ranijim, niškim životom...
Kažem mafija, to je popularni naziv za jedan krug stalnih drugova - a ne sumnjivih tipova.
Ne pušim, ne pijem, nikad se nisam potukao.
Volim i cenim svoje drugove, ne dozvoljavam da ih ma ko provocira i napadne.
Na terenu sam takođe pribran i korektan, dosad sam samo jednom kažnjen crvenim kartonom. I to baš protiv Crvene zvezde u Nišu - pobedila je sa 3:1. u prošlom prvenstvu.
Isključio me sudija Stjepan Glavina, naseo je na trik Dušana Savića... mog, inače, dobrog druga.
Posle mi je Dule priznao da ga nisam faulirao, da je simulirao povredu. no... kasno.
Bilo je to u 35. minutu prvog poluvremena, kod rezultata 1:1, a da sam ostao na terenu, Zvezda sigurno ne bi pobedila!
Bio sam rešen da se protiv nje lavovski borim, izmaklo mi...
No, ne tvrdim da sam bez ljudskih i igračkih mana: volim, recimo, da se poigravam loptom, da dugo, bez cigareta i žestokog pića, zasednem s društvom.
Ono prvo je otud što sam oduvek bio naklonjen igri Vladimira Bogićevića Blekija, a ono drugo je urođeno. Dok sam bio u Crvenoj zvezdi, onih šest meseci, stalno sam govorio da je "Bleki" sjajan igrač i drugar, a trener Stanković me zbog toga stalno kažnjavao.
Kažnjava me sada i Ilija Dimovski: dvaput sam "prikraćen" za po 600.000 starih dinara zbog verbalnog duela s njim, ali nema ljutnje.
Čaršija ispreda priče da me čika Dime mrzi, da ga ja ne podnosim, a nije tako. Zašto bismo se mrzeli kad radimo u istom klubu i isti posao, sigurno je da želi da mi pomogne!
Zar treba tragično shvatiti kaznu trenera, zar samo ja u fudbalu grešim?
Ako bismo se svi u klubu svađali, gde bi to odvelo? Volim fudbal, radujem se svakom novom treningu, novoj utakmici, dokazaću koliko vredim...
A i poneki moj dobri drug i prijatelj umeo je da me pecne.
Istini za volju: na Čairu su me oberučke prihvatili, kao da sa njega nikud nisam maknuo! Brzo se oko mene okupila "stara mafija", nastavio sam ranijim, niškim životom...
Kažem mafija, to je popularni naziv za jedan krug stalnih drugova - a ne sumnjivih tipova.
Ne pušim, ne pijem, nikad se nisam potukao.
Volim i cenim svoje drugove, ne dozvoljavam da ih ma ko provocira i napadne.
Na terenu sam takođe pribran i korektan, dosad sam samo jednom kažnjen crvenim kartonom. I to baš protiv Crvene zvezde u Nišu - pobedila je sa 3:1. u prošlom prvenstvu.
Isključio me sudija Stjepan Glavina, naseo je na trik Dušana Savića... mog, inače, dobrog druga.
Posle mi je Dule priznao da ga nisam faulirao, da je simulirao povredu. no... kasno.
Bilo je to u 35. minutu prvog poluvremena, kod rezultata 1:1, a da sam ostao na terenu, Zvezda sigurno ne bi pobedila!
Bio sam rešen da se protiv nje lavovski borim, izmaklo mi...
No, ne tvrdim da sam bez ljudskih i igračkih mana: volim, recimo, da se poigravam loptom, da dugo, bez cigareta i žestokog pića, zasednem s društvom.
Ono prvo je otud što sam oduvek bio naklonjen igri Vladimira Bogićevića Blekija, a ono drugo je urođeno. Dok sam bio u Crvenoj zvezdi, onih šest meseci, stalno sam govorio da je "Bleki" sjajan igrač i drugar, a trener Stanković me zbog toga stalno kažnjavao.
Kažnjava me sada i Ilija Dimovski: dvaput sam "prikraćen" za po 600.000 starih dinara zbog verbalnog duela s njim, ali nema ljutnje.
Čaršija ispreda priče da me čika Dime mrzi, da ga ja ne podnosim, a nije tako. Zašto bismo se mrzeli kad radimo u istom klubu i isti posao, sigurno je da želi da mi pomogne!
Zar treba tragično shvatiti kaznu trenera, zar samo ja u fudbalu grešim?
Ako bismo se svi u klubu svađali, gde bi to odvelo? Volim fudbal, radujem se svakom novom treningu, novoj utakmici, dokazaću koliko vredim...
Fudbal u prvom planu
Ilija Dimovski uveliko ističe Drizićeve fudbalske mogućnosti i talenat, ali mu ipak skreće pažnju na
izvesne nedostatke. Njegov učenik, Miloš, rado to prihvata, ali...
- Nikad nisam stavljao talenat ispred
rada, čika Dime to dobro zna. Ponavljam: cenim njegove stručne
sposobnosti i dobronamernost, ali... Dušan Nenković je za mene bio
i ostao nenadmašan trener i pedagog! Znao je da se "spusti"
na nivo igrača, da mu lepo priđe, posavetuje ga.
Kad bi se vratio u Radnički, čini mi se da bih odbio poziv i samog madridskog Reala!
Duca je više od Dimeta umeo, ili želeo, da pronikne u moje mladalačke ćudi, i više je opraštao...
No, ja ću i Dimovskom dokazati da je moja glavna preokupacija - fudbal i Radnički, biće kako on i ja želimo!
Moj otac se svojevremeno aktivno bavio odbojkom, kasnije je bio i odbojkaški sudija, majka gimnastičarka, supruga, Jelena, dugo je upražnjavala ritmičku gimnastiku.
Onaj moj brat od strica, Pera Drizić, bio je prvak Jugoslavije u stonom tenisu, zajedno sa Ištvanom Korpom, a brat od tetke, Vojkan Milošević, spada među najbolje odbojkaše niškog Studenta.
U mojoj užoj i široj porodici niko ne pije i ne puši, a svi dobro jedemo.
Nikad nisam kod kuće, ne znam ko je nešto skuvao - majka ili supruga - ali je uvek sve obilno i ukusno.
Svi smo zaljubljenici sporta, svesni smo da zdravlje i snaga "ulaze na usta". Čak i moja 10-mesečna kćerka, Milena, ima dobar apetit.
Pokušavam da zbog fudbala ne zanemarim studije (druga godina prava) uspevam i ne uspevam, supruga (druga godina fizike) - više uči i bolje prolazi.
Možda samo jednom mesečno izvedem je u obližnji restoran "Turist", ona večito negde žuri... ne zadržavamo se dugo.
Posle ja to nadoknadim s drugovima.
Iz kluba, obično sa Branislavom Đorđevićem i Bratislavom Rinčićem. Ja i Rinčić rođeni smo istog dana, meseca i godine (3. 12. 1960.) zajedno smo išli u školu, sedeli u istoj klupi, igramo u istom klubu.
Brana Đorđević i ja smo i jedine prave Nišlije u Radničkom, otud i nije čudno što smo nerazdvojni.
Kad bi se vratio u Radnički, čini mi se da bih odbio poziv i samog madridskog Reala!
Duca je više od Dimeta umeo, ili želeo, da pronikne u moje mladalačke ćudi, i više je opraštao...
No, ja ću i Dimovskom dokazati da je moja glavna preokupacija - fudbal i Radnički, biće kako on i ja želimo!
Moj otac se svojevremeno aktivno bavio odbojkom, kasnije je bio i odbojkaški sudija, majka gimnastičarka, supruga, Jelena, dugo je upražnjavala ritmičku gimnastiku.
Onaj moj brat od strica, Pera Drizić, bio je prvak Jugoslavije u stonom tenisu, zajedno sa Ištvanom Korpom, a brat od tetke, Vojkan Milošević, spada među najbolje odbojkaše niškog Studenta.
U mojoj užoj i široj porodici niko ne pije i ne puši, a svi dobro jedemo.
Nikad nisam kod kuće, ne znam ko je nešto skuvao - majka ili supruga - ali je uvek sve obilno i ukusno.
Svi smo zaljubljenici sporta, svesni smo da zdravlje i snaga "ulaze na usta". Čak i moja 10-mesečna kćerka, Milena, ima dobar apetit.
Pokušavam da zbog fudbala ne zanemarim studije (druga godina prava) uspevam i ne uspevam, supruga (druga godina fizike) - više uči i bolje prolazi.
Možda samo jednom mesečno izvedem je u obližnji restoran "Turist", ona večito negde žuri... ne zadržavamo se dugo.
Posle ja to nadoknadim s drugovima.
Iz kluba, obično sa Branislavom Đorđevićem i Bratislavom Rinčićem. Ja i Rinčić rođeni smo istog dana, meseca i godine (3. 12. 1960.) zajedno smo išli u školu, sedeli u istoj klupi, igramo u istom klubu.
Brana Đorđević i ja smo i jedine prave Nišlije u Radničkom, otud i nije čudno što smo nerazdvojni.
Ljudi i život
Očigledno, Miloš Drizić ne odustaje
od svog uobičajenog života, ne sužava krug davnih drugova i
prijatelja - naprotiv:
- Placevi i vikendice me ne interesuju,
sve što zaradim - potrošim! Imam "ladu 1500" i "fiću" za gradsku
vožnju, kupiću i "golfa". I otac je vozač (možda bolji
od mene!), menjamo se - vozi ko šta dograbi.
Samo, ni on ni ja prebrzo, i ne mnogo.
Meni to vreme ne dozvoljava, on slobodno vreme koristi za sportsku rekreaciju.
Imam video-rikorder, muzički stub, mnogo kaseta... Obožavam "rok" i "disko" muziku, volim i poneku narodnu.
Veseljak sam po prirodi, i zato se družim s veseljacima. Pored Rinčića, najbolji školski drugovi su mi Miša i Gane, a najverniji fudbalski pratioci Buca i Žile - putovali su s Radničkim na sve utakmice Kupa Uefe.
Izuzetno cenim niške Rome. S Ganušom sam sedeo u klupi osam školskih godina, i sada smo često zajedno.
Kad sam dobio kćerku, jedan iz grupe Roma koji sviraju kod čuvenog niškog "Amerikanca" davao je millon starih dinara onom ko me pronađe - želeo je, makar i džabe, da svira na velikom slavlju.
I zaista je bilo veliko: sviralo se i pevalo tri dana i tri noći.
Drugog dana uspeo sam da, neprimećen od ukućana, pobegnem... Bio sam prvo u Leskovcu kod prijatelja, pa u Vlasotincu kod nekadašnjih školskih drugova (zbog izostanaka, jedno vreme sam bio izbačen iz niške gimnazije!)
Svuda me pratila druga muzika - sve sami Romi - dobro smo se proveselili i dobro sam ih nagradio (nisu toliko tražili!).
Tako je bilo, a kad Jelena i ja dobijemo drugo dete (biće, valjda, sin i fudbaler), obećavam duplo slavlje - šest dana i šest noći. Biće tako, tvrdim, i ako se rodi kćerka...
- Vidite: volim Niš, Nišlije, porodicu, fudbal... sve to spada u život. No, nisam baš uvek previše raspoložen... uglavnom zbog fudbalskih "stvari".
Na tzv. slabijim utakmicama (a takvih nema!) postajem labilan, nedovoljno angažovan i koncentrisan, na derbijima i utakmicama Kupa Uefe mnogo sam agresivniji, bolji, pouzdaniji.
Verujte: ne mogu da proniknem otkud tolika oscilacija, šta me to podstiče na fudbalsko dobro i loše. U 13 susreta Kupa Uefe najbolje sam ocenjeni pojedinac Radničkog, u prvenstvenim mečevima - mnogo slabije!?
Poljuljalo me i saznanje da se, i pored dobrih igara, teško dolazi iz Radničkog u reprezentaciju...
Svojevremeno, Miljan Miljanić je Velimira Zajeca (mnogo ga cenim!) i mene svrstavao u izuzetne potencijale.
Bio sam na njegovom spisku, i Todor Veselinović povremeno računa na mene, ali još nisam stekao pravu šansu.
Stalo mi je, naravno, do dresa državnog tima, i postaću standardni reprezentativac. Svejedno: iz Radničkog ili iz nekog drugog kluba (narednog jula ističe mi prva četverogodišnja obaveza prema matičnoj ekipi).
Moji dušebrižnici savetuju mi (opet!) da se iz Crvene zvezde najpre stiže u saveznu selekciju.
Kad mi to spomenu - nešto me duboko žacne. Pomislim: zar opet u tu prokletu Crvenu zvezdu, a tolike muke s njom i u njoj...
Pa, ako bi se u njoj nešto radikalno izmenilo nabolje (mislim na odnose klub - igrač) možda bih i pokušao...
Ovo moje "obećanje", međutim, ne znači hajku na Radnički.
Zvezda, Partizan, Hajduk... možda su klupski, profesionalno organizovaniji i bogatiji. Što se igrača i stručnjaka tiče - Radnički ni u čemu ne zaostaje, čak je i bolji!
A ko bi da, još jednom, ostavi Čair i sve u njemu i oko njega - na svetu nema Nišlija i niškog života!
Samo, ni on ni ja prebrzo, i ne mnogo.
Meni to vreme ne dozvoljava, on slobodno vreme koristi za sportsku rekreaciju.
Imam video-rikorder, muzički stub, mnogo kaseta... Obožavam "rok" i "disko" muziku, volim i poneku narodnu.
Veseljak sam po prirodi, i zato se družim s veseljacima. Pored Rinčića, najbolji školski drugovi su mi Miša i Gane, a najverniji fudbalski pratioci Buca i Žile - putovali su s Radničkim na sve utakmice Kupa Uefe.
Izuzetno cenim niške Rome. S Ganušom sam sedeo u klupi osam školskih godina, i sada smo često zajedno.
Kad sam dobio kćerku, jedan iz grupe Roma koji sviraju kod čuvenog niškog "Amerikanca" davao je millon starih dinara onom ko me pronađe - želeo je, makar i džabe, da svira na velikom slavlju.
I zaista je bilo veliko: sviralo se i pevalo tri dana i tri noći.
Drugog dana uspeo sam da, neprimećen od ukućana, pobegnem... Bio sam prvo u Leskovcu kod prijatelja, pa u Vlasotincu kod nekadašnjih školskih drugova (zbog izostanaka, jedno vreme sam bio izbačen iz niške gimnazije!)
Svuda me pratila druga muzika - sve sami Romi - dobro smo se proveselili i dobro sam ih nagradio (nisu toliko tražili!).
Tako je bilo, a kad Jelena i ja dobijemo drugo dete (biće, valjda, sin i fudbaler), obećavam duplo slavlje - šest dana i šest noći. Biće tako, tvrdim, i ako se rodi kćerka...
Zar opet u tu Zvezdu...
- Vidite: volim Niš, Nišlije, porodicu, fudbal... sve to spada u život. No, nisam baš uvek previše raspoložen... uglavnom zbog fudbalskih "stvari".
Na tzv. slabijim utakmicama (a takvih nema!) postajem labilan, nedovoljno angažovan i koncentrisan, na derbijima i utakmicama Kupa Uefe mnogo sam agresivniji, bolji, pouzdaniji.
Verujte: ne mogu da proniknem otkud tolika oscilacija, šta me to podstiče na fudbalsko dobro i loše. U 13 susreta Kupa Uefe najbolje sam ocenjeni pojedinac Radničkog, u prvenstvenim mečevima - mnogo slabije!?
Poljuljalo me i saznanje da se, i pored dobrih igara, teško dolazi iz Radničkog u reprezentaciju...
Svojevremeno, Miljan Miljanić je Velimira Zajeca (mnogo ga cenim!) i mene svrstavao u izuzetne potencijale.
Bio sam na njegovom spisku, i Todor Veselinović povremeno računa na mene, ali još nisam stekao pravu šansu.
Stalo mi je, naravno, do dresa državnog tima, i postaću standardni reprezentativac. Svejedno: iz Radničkog ili iz nekog drugog kluba (narednog jula ističe mi prva četverogodišnja obaveza prema matičnoj ekipi).
Moji dušebrižnici savetuju mi (opet!) da se iz Crvene zvezde najpre stiže u saveznu selekciju.
Kad mi to spomenu - nešto me duboko žacne. Pomislim: zar opet u tu prokletu Crvenu zvezdu, a tolike muke s njom i u njoj...
Pa, ako bi se u njoj nešto radikalno izmenilo nabolje (mislim na odnose klub - igrač) možda bih i pokušao...
Ovo moje "obećanje", međutim, ne znači hajku na Radnički.
Zvezda, Partizan, Hajduk... možda su klupski, profesionalno organizovaniji i bogatiji. Što se igrača i stručnjaka tiče - Radnički ni u čemu ne zaostaje, čak je i bolji!
A ko bi da, još jednom, ostavi Čair i sve u njemu i oko njega - na svetu nema Nišlija i niškog života!
*****
Ostajemo bez posebnih zaključaka o
najvišem (192 sm) prvoligaškom fudbaleru, Milošu Driziću, jednom
od najboljih u Radničkom, uskoro i standardnom reprezentativcu...
