U fabrici karbida izradili su mu presu po njegovom nacrtu, a borci su donosili materijal za crtanje. Iz jedne kuhinje u Livnu doneli su mu dobar komad linoleuma. U Jajcu je napravio skice, odnosno crteže, po kojima su izrađeni Orden narodnog heroja, ordeni za hrabrost, narodnog oslobođenja, bratstva i jedinstva i zasluge za narod; zatim, Medalja za hrabrost i prva Spomenica 1941
*****
Posle mnogobrojnih samostalnih izložbi
koje su priređene za života i posle smrti u mnogim mestima naše
zemlje, i posle više od 150 kraćih i obimnijih tekstova,
objavljenih, različitim povodima, umetnik, akademik i revolucionar
Đorđe Andrejević Kun je, reklo bi se, veoma poznata ličnost
našeg umetničkog kulturnog i društveno-političkog života.
Pa ipak, radi naraštaja koji nailaze i stasaju, nije naodmet, u pogodnim prilikama, podsećati na njega kao čoveka i stvaraoca.
Stoga je dobrodošla njegova retrospektivna izložba u Kragujevcu, najveća koja je do danas priređena, i to tim pre jer je priređena povodom 40 godina od Drugog zasedanja Avnoja i 30 godina od njegove prve tamošnje izložbe.
Na izložbi su zastupljene, u raznim tehnikama, sve faze Kunovog stvaralaštva (101 slika, 11 grafika i 39 crteža). Osim toga, upotpunjena je njegovim ličnim predmetima, katalozima i dokumentima koji podsećaju na Drugo zasedanje Avnoja, na Kunovo revolucionarno i pedagoško delovanje i njegovu povezanost sa Kragujevcem.
Pa ipak, radi naraštaja koji nailaze i stasaju, nije naodmet, u pogodnim prilikama, podsećati na njega kao čoveka i stvaraoca.
Stoga je dobrodošla njegova retrospektivna izložba u Kragujevcu, najveća koja je do danas priređena, i to tim pre jer je priređena povodom 40 godina od Drugog zasedanja Avnoja i 30 godina od njegove prve tamošnje izložbe.
Na izložbi su zastupljene, u raznim tehnikama, sve faze Kunovog stvaralaštva (101 slika, 11 grafika i 39 crteža). Osim toga, upotpunjena je njegovim ličnim predmetima, katalozima i dokumentima koji podsećaju na Drugo zasedanje Avnoja, na Kunovo revolucionarno i pedagoško delovanje i njegovu povezanost sa Kragujevcem.
Zašto su se Kuna setili u Kragujevcu
Izložbu je organizovao Narodni muzej
Kragujevca, uz pomoć i razumevanje umetnikove porodice,
društveno-političkih organizacija grada, Republičke zajednice
kulture i mnogih institucija i privatnih lica, vlasnika ustupljenih
dela za ovu neobičnu manifestaciju, koja je lepa već samim tim što
pokazuje na to da se jubileji mogu obeležavati trajnije i privlačnije nego što se to
često čini inflatornom retorikom i toržestvenom formom.
Kun se u "šancu na Lepenici"
osećao kao kod kuće.
Odbor za proslavu 120 godina Kragujevačke gimnazije i 100 godina "Crvene zastave" pozvao ga je, u oktobru 1953, da gostuje sa samostalnom izložbom u Galeriji slika. Prirodno, za tako značajne datume, umetnik se odazvao, i to je bila njegova prva izložba posle rata. (Mesec dana kasnije, priredio je izložbu u Beogradu, kojom je obeležio 25. godišnjicu umetničkog rada.)
Otada Kunova saradnja i kontakti s Kragujevcem nisu prestajali.
Godine 1958. angažovan je u ocenjivačkoj komisiji pri Odboru za podizanje Spomen-parka oktobarskim žrtvama. Preko nje je ostao povezan s gradom do svoje smrti.
Specijalno za Kragujevac je dugo radio veliko ulje "Narod se brine o partizanima" (57 x 150), koje je 20. jula 1958. "kasirano" u sali Narodnog odbora. Takođe, te godine je, na poziv sreskog odbora Saveza boraca, povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, priredio zajedničku izložbu s Pivom Karamatijevićem.
I ne kao poslednje, u Kragujevcu su se setili Kuna kao revolucionara i "avnojevca" u pravom smislu reči. Prema tome, tamo prisustvo njegovog dela, u ove avnojevske dane, nije slučajno.
Odbor za proslavu 120 godina Kragujevačke gimnazije i 100 godina "Crvene zastave" pozvao ga je, u oktobru 1953, da gostuje sa samostalnom izložbom u Galeriji slika. Prirodno, za tako značajne datume, umetnik se odazvao, i to je bila njegova prva izložba posle rata. (Mesec dana kasnije, priredio je izložbu u Beogradu, kojom je obeležio 25. godišnjicu umetničkog rada.)
Otada Kunova saradnja i kontakti s Kragujevcem nisu prestajali.
Godine 1958. angažovan je u ocenjivačkoj komisiji pri Odboru za podizanje Spomen-parka oktobarskim žrtvama. Preko nje je ostao povezan s gradom do svoje smrti.
Specijalno za Kragujevac je dugo radio veliko ulje "Narod se brine o partizanima" (57 x 150), koje je 20. jula 1958. "kasirano" u sali Narodnog odbora. Takođe, te godine je, na poziv sreskog odbora Saveza boraca, povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, priredio zajedničku izložbu s Pivom Karamatijevićem.
I ne kao poslednje, u Kragujevcu su se setili Kuna kao revolucionara i "avnojevca" u pravom smislu reči. Prema tome, tamo prisustvo njegovog dela, u ove avnojevske dane, nije slučajno.
 |
| Đorđe Andrejević Kun (foto: znaci.net) |
Pregršt podataka s umetnikovog životnog puta
Posle završene Umetničke škole u
Beogradu i studija u Italiji i Parizu, Kun se krajem dvadesetih godina
predstavio, u tzv. intimističkom krugu, kao darovit slikar, sa
izrazitom sklonošću za poetske vrednosti slike.
Ali, uprkos pohvalama koje su mu, kao takvom, ukazane posle prve samostalne izložbe u maloj sali "Cvijete Zuzorić", 1931. godine, on se nije tu zadržao - tražio je svoje "vreme".
I našao ga je 1932. godine, na izložbi Mirka Kujačića i u njegovom "Manifestu" uz izložbu, u kome je socijalna umetnost definisana kao "kolektivna umetnost pravde, požrtvovanja i bratstva". Tu i tada je počela polarizacija umetnika.
Nasuprot pobornicima za tzv. "čistu umetnost", Mirko Kujačić, Kun, Đorđe Teodorović, Noe Živanović i drugi stvorili su, dve godine kasnije, grupu "Život", s težnjom da svojom umetnošću "doprinose izgradnji novog života i svesti naroda".
Međutim, kao i unutar "Zemlje", srodne umetničke grupe koju je u Zagrebu organizovao Krsto Hegedušić, u grupi nije bilo jedinstva.
Kun ili Stevan Bodnarov, uprkos objektivnom raspoloženju, nisu gubili iz vida poetske vrednosti slike za račun agitacije i realizma koji pretpostavlja stilske principe stvarnom životu.
Izvanredni znalac modernog slikarstva, nedavno preminuli Lazar Trifunović jasno je istakao razlike unutar "Života". On kaže:
"Dok je Noe Živanović bio teoretičar, a Mirko Kujačić agitator, Đ. A. Kun je bio politički inicijator i vođa grupe".
Srećom, razlike nisu prerasle u međusobni ideološki sukob. Ali ni jedinstvo se nije moglo učvrstiti, valjda zato što je grupa živela polulegalno, tako da nikad nije istupila sa samostalnom izložbom slika, a nije ostalo bez uticaja i to što su pojedinci bili blizu dogmatskom radikalizmu.
U likovnoj kritici još nije raščišćeno pitanje, pod čijim je uticajem grupa nastala i delovala: da li pod uticajem "harkovske linije", kojom je na skupu pisaca u Harkovu proklamovan socijalistički realizam, da li u vezi s tim, pod uticajem KPJ, ili, pak, usled toga što su napredni slikari i pisci shvatili da se i svojim delom moraju boriti protiv fašističke agresije, za mir i slobodu.
No, bez obzira na dosadašnju nedorečenost koja prati tzv. socijalnu umetnost, danas je neosporno da su slikari iz grupe "Život", silom prilika, izborili život i opstanak crtežu i, pre svega, grafici, koja je bila zapostavljena i zapuštena kao umetnička tvorevina.
Ali, uprkos pohvalama koje su mu, kao takvom, ukazane posle prve samostalne izložbe u maloj sali "Cvijete Zuzorić", 1931. godine, on se nije tu zadržao - tražio je svoje "vreme".
I našao ga je 1932. godine, na izložbi Mirka Kujačića i u njegovom "Manifestu" uz izložbu, u kome je socijalna umetnost definisana kao "kolektivna umetnost pravde, požrtvovanja i bratstva". Tu i tada je počela polarizacija umetnika.
Nasuprot pobornicima za tzv. "čistu umetnost", Mirko Kujačić, Kun, Đorđe Teodorović, Noe Živanović i drugi stvorili su, dve godine kasnije, grupu "Život", s težnjom da svojom umetnošću "doprinose izgradnji novog života i svesti naroda".
Međutim, kao i unutar "Zemlje", srodne umetničke grupe koju je u Zagrebu organizovao Krsto Hegedušić, u grupi nije bilo jedinstva.
Kun ili Stevan Bodnarov, uprkos objektivnom raspoloženju, nisu gubili iz vida poetske vrednosti slike za račun agitacije i realizma koji pretpostavlja stilske principe stvarnom životu.
Izvanredni znalac modernog slikarstva, nedavno preminuli Lazar Trifunović jasno je istakao razlike unutar "Života". On kaže:
"Dok je Noe Živanović bio teoretičar, a Mirko Kujačić agitator, Đ. A. Kun je bio politički inicijator i vođa grupe".
Srećom, razlike nisu prerasle u međusobni ideološki sukob. Ali ni jedinstvo se nije moglo učvrstiti, valjda zato što je grupa živela polulegalno, tako da nikad nije istupila sa samostalnom izložbom slika, a nije ostalo bez uticaja i to što su pojedinci bili blizu dogmatskom radikalizmu.
U likovnoj kritici još nije raščišćeno pitanje, pod čijim je uticajem grupa nastala i delovala: da li pod uticajem "harkovske linije", kojom je na skupu pisaca u Harkovu proklamovan socijalistički realizam, da li u vezi s tim, pod uticajem KPJ, ili, pak, usled toga što su napredni slikari i pisci shvatili da se i svojim delom moraju boriti protiv fašističke agresije, za mir i slobodu.
No, bez obzira na dosadašnju nedorečenost koja prati tzv. socijalnu umetnost, danas je neosporno da su slikari iz grupe "Život", silom prilika, izborili život i opstanak crtežu i, pre svega, grafici, koja je bila zapostavljena i zapuštena kao umetnička tvorevina.
Zbog toga što je predstavljala
slobodniji likovni izraz, što se mogla umnožavati i što je imala
popularnu cenu, grafika je postala likovno sredstvo kojim se najbolje
izražavala "umetnost pravde, požrtvovanja i bratstva".
Stoga je razumljivo što su zaredale grafičke mape sa socijalnom tematikom, počev od Karamatijevićeve mape "Stvarnost u stvarnosti" (1933), Kujačićevih "Ribara" i Kunovog "Krvavog zlata" iz 1934. godine.
Kunovu mapu je policija zabranila, ali s izvesnim zakašnjenjem, jer je već znatan deo tiraža bio rasturen. Tako se u živoj praksi pokazalo da se upravo grafikom umetnik obraća neposredno čoveku, pružajući mu u isto vreme, umetničko delo i borbenu poruku.
Stoga je razumljivo što su zaredale grafičke mape sa socijalnom tematikom, počev od Karamatijevićeve mape "Stvarnost u stvarnosti" (1933), Kujačićevih "Ribara" i Kunovog "Krvavog zlata" iz 1934. godine.
Kunovu mapu je policija zabranila, ali s izvesnim zakašnjenjem, jer je već znatan deo tiraža bio rasturen. Tako se u živoj praksi pokazalo da se upravo grafikom umetnik obraća neposredno čoveku, pružajući mu u isto vreme, umetničko delo i borbenu poruku.
Koliko je Kun našao svoje "vreme"
posvedočila je i prva grafička izložba u Beogradu, 1934. godine.
Uz profesora Ljubu Ivanovića, na izložbi su bili zastupljeni
uglavnom mladi umetnici.
Kun je izradio plakat i naslovnu stranu kataloga izložbe, na kojoj je imao osam radova ("Testeraši", "Fragment", "Harmonikaš", "Ulica" i 4 iz ciklusa "Jevreji bez novaca"), po čijim je naslovima lako zaključiti koliko je bio okupiran socijalnom tematikom.
Kun je izradio plakat i naslovnu stranu kataloga izložbe, na kojoj je imao osam radova ("Testeraši", "Fragment", "Harmonikaš", "Ulica" i 4 iz ciklusa "Jevreji bez novaca"), po čijim je naslovima lako zaključiti koliko je bio okupiran socijalnom tematikom.
Umetnika je zamenio zanatlija, rezbar i graver
Između dva rata Kunova je grafika
bila dominantna. Zbog toga se uvrežilo mišljenje da je on
prevashodno grafičar. Međutim, jednom je prilikom sam izjavio da je
grafički period najkraći u njegovom stvaralaštvu i da je nastao
"zbog lakoće štampanja, umnožavanja i širenja u masama".
Tačno je da ga je grafika najviše popularisala, ali je to bilo po nuždi, jer Kun je nesumnjivo talentovan slikar, no slikar dosledan sebi i idealu čovekova oslobođenja i slobode uopšte.
Tom idealu svesno je podredio svoju umetnost i - svoj život.
To je najbolje pokazao svojim delovanjem za vreme rata. Odrekao se, tako reći umetnosti. Postao je zanatlija. Umetnika je zamenio rezbar i graver, koji se nije ustručavao da radi i druge poslove.
Po nalogu KPJ, izgrađivao je skloništa u kućama simpatizera i nekompromitovanih članova Partije.
Uoči rata Svetozar Vukmanović Tempo zadužio ga je da projektuje vilu sa tajnim skloništem, u kojoj će se smestiti partijska štamparija. Uz mnoštvo partijskog materijala, u njoj je štampana "Istorija SKP (b)", posvećena borcima 1. proleterske brigade.
Kao ilegalac, i sam je živeo i radio neko vreme u toj vili. No, često je menjao stanove, dok nije bio definitivno ugrožen policijskom provalom, tako da je, u junu 1943, morao otići na oslobođenu teritoriju.
Dok je boravio u okupiranom Beogradu, izradio je mnoge legitimacije za ilegalce, a s takvom je izašao na oslobođenu teritoriju 1941. godine i J. B. Tito.
Tačno je da ga je grafika najviše popularisala, ali je to bilo po nuždi, jer Kun je nesumnjivo talentovan slikar, no slikar dosledan sebi i idealu čovekova oslobođenja i slobode uopšte.
Tom idealu svesno je podredio svoju umetnost i - svoj život.
To je najbolje pokazao svojim delovanjem za vreme rata. Odrekao se, tako reći umetnosti. Postao je zanatlija. Umetnika je zamenio rezbar i graver, koji se nije ustručavao da radi i druge poslove.
Po nalogu KPJ, izgrađivao je skloništa u kućama simpatizera i nekompromitovanih članova Partije.
Uoči rata Svetozar Vukmanović Tempo zadužio ga je da projektuje vilu sa tajnim skloništem, u kojoj će se smestiti partijska štamparija. Uz mnoštvo partijskog materijala, u njoj je štampana "Istorija SKP (b)", posvećena borcima 1. proleterske brigade.
Kao ilegalac, i sam je živeo i radio neko vreme u toj vili. No, često je menjao stanove, dok nije bio definitivno ugrožen policijskom provalom, tako da je, u junu 1943, morao otići na oslobođenu teritoriju.
Dok je boravio u okupiranom Beogradu, izradio je mnoge legitimacije za ilegalce, a s takvom je izašao na oslobođenu teritoriju 1941. godine i J. B. Tito.
Na oslobođenoj teritoriji još je više
bio opterećen zanatlijskim poslom. Sem ostalog, u Jajcu je dekorisao
Dom u kome je održano Drugo zasedanje Avnoja, na kojemu je sudelovao
kao većnik.
U fabrici karbida izradili su mu presu po njegovom nacrtu, a borci su donosili materijal za crtanje. Iz jedne kuhinje u Livnu doneli su mu dobar komad linoleuma. U Jajcu je napravio skice, odnosno crteže, po kojima su izrađeni Orden narodnog heroja, ordeni za hrabrost, narodnog oslobođenja, bratstva i jedinstva i zasluge za narod; zatim, Medalja za hrabrost i prva Spomenica 1941.
Tu mu je takođe povereno da izradi nacrt za grb FNRJ, sa pet buktinja i datumom Drugog zasedanja Avnoja.
U fabrici karbida izradili su mu presu po njegovom nacrtu, a borci su donosili materijal za crtanje. Iz jedne kuhinje u Livnu doneli su mu dobar komad linoleuma. U Jajcu je napravio skice, odnosno crteže, po kojima su izrađeni Orden narodnog heroja, ordeni za hrabrost, narodnog oslobođenja, bratstva i jedinstva i zasluge za narod; zatim, Medalja za hrabrost i prva Spomenica 1941.
Tu mu je takođe povereno da izradi nacrt za grb FNRJ, sa pet buktinja i datumom Drugog zasedanja Avnoja.
U Drvaru je načinio idejni crtež za
prvu poštansku marku, a u kruškovom drvetu je uradio drvorez i
otisnuo prvih 20 primeraka. Štampanje je onemogućio desant na
Drvar, kojim je pretvorena u prah i pepeo kuća u kojoj je Kun radio.
 |
| Đorđe Andrejević Kun, Nada Andrejević i Bora Nešković u Jajcu decembra 1943. godine (foto: znaci.net) |
Pavle Savić, bez sumnje kompetentna
ličnost, otvarajući izložbu u Kragujevcu, ovako je ocenio Kunov
zanatlijski rad i samoodricanje:
"Po mom sudu to je bio najveći samopregor umetnika, voljno odricanje, stvarano za dobro, opstanak i interese zajednice. Njegovi docniji biografi biće prinuđeni da odaju dostojno priznanje veličini moralne vrednosti čoveka Đ. A. Kuna.
Ne znam kako će formulisati i shvatiti zašto je jedan talentovani umetnik, za sve duge godine ilegalstva i rata, ostavio jedno jedino platno - Autoportret - ako ne budu svesni njegovog neumornog rada kome duguju život mnogi progresivni borci radničkog pokreta".
U posleratnim godinama Kun se vratio
svome pozivu i naslikao lep opus, sa širom idejnom i tematskom
podlogom. I u delima s ratnim motivima oseća se njegova težnja da ga ne osvoji naracija i
gruba tendencioznost motiva. Težio je, naime, da sačuva smisao
teme, ali i da ga učini svežijim, plemenitijim, da obezbedi likovnu
vrednost slike.
Uvek je ostao tih, vredan i neumoran
No Kun se nije ograničio samo na
slikarstvo. On je pedagog i neobično aktivan društveno-politički
radnik. Iz te njegove obimne delatnosti valja podsetiti na dve
njegove karakteristične osobine.
Prvo, bio je tačan drug i saradnik.
Retko kad je odbio da ne pomogne i ne prihvati da uradi ono što se od njega traži. Pisac ovih redova seća se da je, u onim oskudnim posleratnim godinama, uvek ustupio grafiku ili crtež kad smo mu tražili.
Znao je prelistati svečane brojeve i ukazati šta u njima ne valja u tehničkom pogledu. Pristao je i da izradi zaglavlje "Narodne armije".
Ponudio je nekoliko rešenja. Prihvatili smo ono koje je list nosio dugi niz godina, dok nisu došli mlađi i našli da je privlačnije i pogodnije današnje zaglavlje.
Mi smo bili zadovoljni onim koje je Kun sugerisao. Kad sam se jednom prilikom, kasnije, našao u njegovom ateljeu, pitao me je je li nam se svidelo zaglavlje?
Odgovorio sam da smo zadovoljni ali sam, bojažljivo, upitao nije li mogao napraviti nešto dinamičnije, što bi omogućilo, u isto vreme, da možemo, po potrebi, istaći fotografiju ili izuzetan tekst pri vrhu strane? U tom slučaju, primetio sam, manje bismo ličili na zaglavlje koje ima "Politika".
- Mogao sam - odgovorio je - ali sam se rukovodio, prvenstveno, ozbiljnošću i sadržajem vašeg lista. A što se tiče sličnosti sa zaglavljem "Politike", kao što znate, ono je postojano, kao i sam list, i nikome ne pada na pamet da ga menja i učini atraktivnijim, što znači da je valjano, pa biti u srodstvu s "Politikom" i njenom tradicijom - mislim da nije mana.
Retko kad je odbio da ne pomogne i ne prihvati da uradi ono što se od njega traži. Pisac ovih redova seća se da je, u onim oskudnim posleratnim godinama, uvek ustupio grafiku ili crtež kad smo mu tražili.
Znao je prelistati svečane brojeve i ukazati šta u njima ne valja u tehničkom pogledu. Pristao je i da izradi zaglavlje "Narodne armije".
Ponudio je nekoliko rešenja. Prihvatili smo ono koje je list nosio dugi niz godina, dok nisu došli mlađi i našli da je privlačnije i pogodnije današnje zaglavlje.
Mi smo bili zadovoljni onim koje je Kun sugerisao. Kad sam se jednom prilikom, kasnije, našao u njegovom ateljeu, pitao me je je li nam se svidelo zaglavlje?
Odgovorio sam da smo zadovoljni ali sam, bojažljivo, upitao nije li mogao napraviti nešto dinamičnije, što bi omogućilo, u isto vreme, da možemo, po potrebi, istaći fotografiju ili izuzetan tekst pri vrhu strane? U tom slučaju, primetio sam, manje bismo ličili na zaglavlje koje ima "Politika".
- Mogao sam - odgovorio je - ali sam se rukovodio, prvenstveno, ozbiljnošću i sadržajem vašeg lista. A što se tiče sličnosti sa zaglavljem "Politike", kao što znate, ono je postojano, kao i sam list, i nikome ne pada na pamet da ga menja i učini atraktivnijim, što znači da je valjano, pa biti u srodstvu s "Politikom" i njenom tradicijom - mislim da nije mana.
Druga Kunova osobina koju valja pamtiti
jeste njegova doslednost i samostalnost u mišljenju. Ilustracije
radi, neka posluži sledeći primer:
Odgovarajući na anketu Radio-Beograda o
uređenju Trga Marksa i Engelsa, 1958. godine, preko očekivanja,
upitao je s neskrivenom ljutnjom, iako je znao da je prijatelj
političar presudno uticao na današnji izgled toga trga:
- Zašto sada ta anketa o izgradnji Trga Marksa i Engelsa? Zašto se sada obraćate s tim pitanjima umetnicima kada odgovorni ili njihove stručne organizacije nisu pitanje postavili i onda kada su se odluke donosile?
Sada je svaka javna sugestija suvišna i uzaludna.
Inače, sama izgradnja Trga postala je misterija. Niko ne zna ništa određeno kakav će biti i šta će se sve uraditi(...) Uostalom, uzalud je govoriti o rešavanju izgleda našeg grada kada se to rešava iza zatvorenih vrata.
- Zašto sada ta anketa o izgradnji Trga Marksa i Engelsa? Zašto se sada obraćate s tim pitanjima umetnicima kada odgovorni ili njihove stručne organizacije nisu pitanje postavili i onda kada su se odluke donosile?
Sada je svaka javna sugestija suvišna i uzaludna.
Inače, sama izgradnja Trga postala je misterija. Niko ne zna ništa određeno kakav će biti i šta će se sve uraditi(...) Uostalom, uzalud je govoriti o rešavanju izgleda našeg grada kada se to rešava iza zatvorenih vrata.
*****
Bez sumnje, bio je misleći čovek, s
vlastitim dostojanstvom.
Bilo bi dobro kad bi njega i njemu slične bolje i više svojatali i drugi gradovi, a ne samo Kragujevac.
Bilo bi dobro kad bi njega i njemu slične bolje i više svojatali i drugi gradovi, a ne samo Kragujevac.
Napisao: Aleksa Ivanović, obrada: Yugopapir (Front, 1983.)
