Živim okružen ljudima, po ceo dan sam s njima, a, u stvari, nemam nikog svoga. Mislim da su ljudi mene napustili, jer nisu mogli da shvate da ja pretpostavim uvek svoj posao svemu i svakome. Iz istog razloga je moj porodični život takav kakav je, to jest, ja ga i nemam
Prelistavajući novinske tekstove, razgovore s Petrom Slovenskim, naišli smo na dva po svom povodu, odgovoru, pa čak i naslovu gotovo identična. Ne bi to ni bilo neobično da ta dva teksta, iz dva pera, nisu nosila datume poprilično udaljene: prvi s početka 1970. godine, drugi 1973.
U oba je Slovenskom bilo postavljeno otprilike isto pitanje: posle dužeg vremena ponovo vas gledamo na televiziji - šta se s vama u međuvremenu zbivalo, zašto su vas zaboravili?
Slovenski je oba puta rekao da "ne zna, ali da se osećao živ zakopan".
I. evo nas sada pred umetnikom, koji je
"u međuvremenu" postavio na sceni Jugoslovenskog dramskog
pozorišta dve sjajne predstave, "Lepezu ledi Vindermir" i
"Zanat gospođe Vorn", koji je igrao i igra, na oduševljenje
i kritike i publike, naslovnu ulogu u Nušićevom "Mister
Dolaru", najzad pred glumcem iza koga su tri decenije plodonosnog
rada.
A, ipak, oboje znamo da je i ovo razgovor sa istim povodom, sa istim odgovorom i - novim pečatom od 1976. godine. Dakle...
A, ipak, oboje znamo da je i ovo razgovor sa istim povodom, sa istim odgovorom i - novim pečatom od 1976. godine. Dakle...
Prirodnost ili - maska
• Mišljenja o vašem udelu u emisiji
vrlo su podeljena: dok jedni smatraju da ste prirodni, nonšalantni,
dovitljivi - drugi misle da "vaša maska s večitim osmehom" smeta, zamara, da delujete usiljeno.
- Narod kaže: koliko ljudi, toliko
ćudi. Ako bi svi ukusi i zahtevi bili isti, šta bi radila, onda,
druga dva voditelja! Ja znam da su mišljenja podeljena, da
ljudi upravo misle tako kako kažete. Trudio sam se da budem najbolji, da zabavim, opustim gledaoce. Međutim, znam da se često
isuviše smejem. Ali, to je zato što pokušavam da sakrijem nekakav
unutrašnji grč, nazovimo to i tremom, strahom. Povratak posle dužeg
vremena vam je kao početak. I gori od početka...
• "Nedeljno popodne" je
četvoročasovni kontakt-program i, verujemo, da nije lako biti njegov
voditelj: osim te "debitantske" treme kakve ste još teškoće
imali?
- Za sve nas je naročito ona prva
emisija bila jedna velika "mačka u džaku". Iz velike
želje da se što uspešnije pokažemo mi smo, zaista, preopteretili
emisiju. Hteli smo da budemo što raznovrsniji i trpali
smo, trpali svašta... Mislim da ćemo morati biti strpljiviji u toj
raznovrsnosti. Osim toga, nije bilo baš umesno direktno nas porediti
sa istom emisijom TV-Zagreb, jer ona tu istu
emisiju priprema već osamnaest meseci. Nama je, ipak, bila
premijera.
"To je pitanje duha"
• Jednom ste izjavili da sebe smatrate dobrim voditeljem: zbog čega?
- Verovatno da sam tako nešto izjavio,
ali na osnovu onoga što su mi drugi govorili. Uostalom, ko o sebi ne
misli najlepše? Ako bih rekao da sam dobar voditelj, onda tako
mislim zbog svoje snalažljivosti. Na nesreću, tu snalažljivost su
drugi često bili skloni da pobrkaju sa privatiziranjem. U svakom
slučaju, mislim da je izbor voditelja jedan od većih poena emisije
"Nedeljno popodne". I Mića Orlović, i Marko Marković i
ja smo veoma jake ličnosti i neminovno će doći trenutak kad će se
publika do kraja opredeliti za "svog voditelja". I to će biti
ono pravo.
• Ako to ne budete vi?
- Časna je borba i to će mi biti uteha.
• I glumac ste, i reditelj, i
voditelj: šta ćete na kraju biti?
- Penzioner. Šalim se. Biću ono što
najviše volim: i glumac, i reditelj, i voditelj. Naravno, ako
izdržim, ako me ne izda snaga.
• Možda nam se čini, ali godinama
kao da se ne menjate: u čemu je tajna?
- Mnogi mi to isto kažu, ali ja znam
da sam se i te kako promenio. Osedeo sam, izborao sam se, ali to
ljudi, valjda, toliko i ne primećuju. Znate, i mlad čovek će vam
se učiniti star, ako je klonuo, ako je mrzovoljan, ako je potišten.
Mislim da je ostati mlad pitanje duha, pitanje spremnosti da se
ide dalje, da se ne poklekne.
"Kad sagledam smisao"
• Ipak, dugo vas ima: da li ste
već pomalo umorni?
- Kod mene je to uvek bilo ovako: kad
god je nešto što sam radio urodilo uspehom, plodom - nisam umoran.
Čim nešto što sam radio stane na pola puta ili sasvim promaši, ja
sam veoma umoran.
• Malopre rekoste da vaš
nepokolebljivi duh...
- Da, da. Ne prospavam ja celu noć, popušim brdo cigara, ali kad jutro svane, kad treba poći... ja krenem još odlučniji. Jer, taman posla...
• Kad ste doživeli najveće
profesionalno zadovoljstvo?
- Bila je to, valjda, moja prva režija,
Šoova "Lepeza ledi Vindermir". Skoro da bih rekao da sam imao
čak i onu famoznu sreću da ta predstava bude
podjednako dobro primljena i u mom ansamblu, i kod kritike, i kod
publike.
• Koji period života smatrate
najispunjenijim?
- Ne umem precizno da vam kažem. Uvek
sam najispunjeniji, onda, valjda, i najsrećniji kad sagledam smisao
onoga što činim, što radim. Mislim da je besmislenost najveći
debakl života.
• Jeste li uplovili nekad i u te
vode?
- Pa, događalo se da "omanjujem",
kao i svima.
• Šta biste još veoma želeli
da uradite?
- Ah, sada tri stvari. Da uspem i ja i
emisija "Nedeljno popodne". Želeo bih i da sredim svoje
porodične prilike, da se moja žena konačno vrati iz Njujorka, da
više ne brinem sasvim sam o sebi. Želeo bih i da režiram jednu
domaću dramu.
Biti u žiži
• U jednom intervjuu ste rekli da imate mnogo prijatelja, ali da ste u suštini veoma usamljeni: gde ste se razišli s ljudima?
- Da, to je veliki paradoks. Ja živim
okružen ljudima, po ceo dan sam s njima, a, u stvari, nemam nikog svoga. Mislim da su ljudi mene napustili, jer nisu mogli da shvate
da ja pretpostavim uvek svoj posao svemu i svakome. Iz istog
razloga je moj porodični život takav kakav je, to jest, ja ga i
nemam. Za moj posao je potrebna koncentracija, svežina... Vi ne
možete pripadati i ljudima i poslu. Ja sam dao prednost ovom drugom.
• I ne osetite se ponekad praznim?
- Možda odstranjenim. Ali, sam sam
tako izabrao...
• Posao, posao, posao... Nije li u
pitanju bežanje od sebe samog?
- Ako i jeste, nije li to najbolji
način? I šta bi, inače, bio smisao života? Raditi posao koji
volite sa totalnom odanošću. Sve drugo je efemerno.
• Da li vam se toliko koliko dajete i
uzvraća?
- Znate li ijednog glumca do kraja
usrećenog? Svi mi smatramo da više dajemo, a manje dobijamo. Ima me
dok sam u žiži, kao, recimo, sad dok vodim tu emisiju na
televiziji. A, kad me nema, nema me uopšte, progutan sam. Ja uvek
volim da kažem da za piscima ostaju knjige,
za naučnicima dela, a za nama - ništa.