Radmilo Armenulić o fenomenalnoj YU teniskoj 1983: Šta još mogu Monika, Sabina, Boba, Bruno...

Slažem se sa Mladenom Delićem koji se istovremeno smejao i plakao kada je Radanović postigao pobedonosni gol koji nas vodi u Pariz. Bio je to slučaj, sreća, u poslednjem sekundu. Sa teniskim uspehom taj gol ne mogu uopšte da upoređujem, jer jednostavno mislim da smo mi mnogo više napraviii, postigli, ostvarili. Bez sreće, na jedan pravi način. Ali, mi nismo fudbaleri

Jugoslovenski tenis je u 1983. godini priredio prvorazrednu senzaciju. Izabranici Radmila Armenulića uspeli su da osvoje prvo mesto u B zoni Devis kupa, što je otprilike vredno evropskoj tituli. Tako će se 24. februara u Pertu naći oči u oči sa najboljom svetskom selekcijom (Australija) za koju će igrati Ficdžerald, Meknami, Edmonson i Keš.

Šta poželeti našim momcima: Živojinoviću (20), Ostoji (23), Horvatu (19) i Orešaru (17)? Sa Armenulićem ćemo o tome kasnije, a za početak nešto o "ignorisanju" onog svojevrsnog podviga.

Zar da moljakam redakcije?

- Jugoslavija je ušla u konkurenciju 16 najboljih svetskih ekipa. Međutim, taj plasman u finale Devis kupa prošao je prilićno nezapaženo. Tenis je, recimo, u poređenju sa drugim sportovima bio sigurno najuspešniji u protekloj godini. Uz stoni tenis, naravno, i izvanredni tandem Šurbek - Kalinić. Mislim da ostali sportovi nisu napraviii ni približno toliko.

Armenulić zatim kaže:

- Značajno je, takođe, da smo ovaj rezultat ostvarili posle 44 godine. Uspeh je utoliko veći kada se zna da su boje reprezentacije branili tako reći dečaci. Uz reprezentaciju Švedske, mi smo sigurno najmlađa selekcija u Evropi.

Ali, to nije jedini uspeh tenisera u protekloj godini?

Ne samo u protekloj, već i početkom ove godine naši igrači su nas obradovali. Niska uspeha je prilično duga. Mima Jaušovec je igrala u finalu Rolan Garosa, Monika Seleš je osvojila svetsko prvenstvo u konkurenciji teniserki do 10 godina, Bruno Orešar je nezvanični prvak sveta za omladince do 16 godina (osvojio je svojevremeno iste titule i u konkurenciji do 12 i do 14 godina) i pobednik na jakom turniru u Vašingtonu, Marko Ostoja je na 94. mestu najboljih svetskih tenisera, Sabina Goleš je među deset najboljih juniorki sveta, Renata Šašak je osvojila titulu prvaka na Mediteranskim igrama u Kazablanci...

I taj sjajan bilans nije adekvatno i vrednovan?

Pa, mi ne možemo sami da se hvalimo niti sami da se reklamiramo. Zar da idem po redakcijama i moljakam da objave šta smo sve uradili?! Zar je logično da neko udara u talambase i veliča svoj uspeh? Mi očekujemo da se sredstva javnog informisanja zainteresuju za nas...

Kako to drugi rade?

Kada su, recimo, Danci prošle godine osvojili prvo mesto u B zoni Devis kupa, priređen im je spektakularan doček u Kopenhagenu, svi listovi su skoro nedelju dana pisali samo o tome, a televizija je u više navrata prikazivala odlučujuće mečeve. Međutim, kod nas je sve prošlo nekako nezapaženo...

Na televiziji je, ipak, bilo tenisa?

Jeste, ali vrlo kratko. Izuzev "Vjesnika", koji je tom uspehu posvetio pola prve stranice, ostali listovi su uglavnom donosili po nekoliko redova, tek toliko da se u najkraćim crtama obeleži taj veliki uspeh. Ne znam zaista kako bih to komentarisao...

Stvorili smo dobru atmosferu

Vašim dolaskom na čelo reprezentacije, beli sport je živnuo. Od 1979. godine zablistali su mnogi novi dečaci. Preokret iz višegodišnje učmalosti uglavnom se vezuje za vaše ime...

Mislim da je moja najveća zasluga što sam uspeo da uvedem mlade u ekipu i da se istovremeno zahvalim nekim starijim igračima koji više nisu imali motiva da igraju za reprezentaciju. S druge strane, stvorili smo i jednu dobru atmosferu, što je takođe, veoma značajno, jer su svi postali dobri drugovi i prijatlji. I to je, naravno, bio dobar temelj za uspeh.

Teniska baza je i ranije postojala, ali sve do vašeg dolaska nije bilo baš mnogo značajnih rezultata?

Jeste, dešavalo se, recimo, da igrač dođe do određenog nivoa i onda padne. Mislim da su za takvu situaciju bili krivi, u prvom redu treneri, pa i teniska organizacija. Ali, sada smo uspeli da preskočimo tu stepenicu na taj način što finansiramo programe igrača.

Šaljemo ih na turnire. Naravno, i Teniski savez Jugoslavije sada raspolaže solidnim finansijskim fondom. I to je, eto, jedna karika uspeha.

Koliko sredstava Teniski savez dobija za godišnju delatnost?

Negde oko 80 miliona starih dinara. A to je dovoljno da se odigra tek nekoliko mečeva. Međutim, mi uspevamo da i sa tim sredstvima napravimo nekakav program. Moram, međutim, reći da je Teniski savez sada i zaradio prilično para, kroz ovaj Dejvis kup...

Ako nije tajna, koliko?

Nije tajna, mada je to suma koja se isplaćuje tek na kraju godine. Verujem da ćemo do 1985. postići cifru od oko 100.000 dolara. Zasad smo primili 36.000 dolara.

Sve manje dece imućnijih roditelja

Mislite li da je teniska organizacija pomalo zatvorena prema "običnom" svetu?

Ne, nemam takav utisak. Međutim, još uvek se misli da je tenis buržujski sport, jer mi izgledamo u onoj beloj opremi, lepo, kao grofovi.

Ali, tenis je sve više i sport radničke omladine. Na primer, u Partizanu, koji ima preko 1.000 članova, najmanje je dece imućnih roditelja. Sve su to "službenička deca", da tako kažem.

I interesovanje je sve veće?

To je neverovatno. U celoj Jugoslaviji je veoma veliko, ali šta to vredi kad terena nema. U Beogradu ih je jedva 25, a na Topčiderskom brdu, jedan do drugog su dva velika fudbalska stadiona. Glavnom gradu nedostaje još najmanje 60 teniskih terena.

Finale Devis kupa je, ipak, lepa prilika da teniski radnici "izguraju" svoj sport u prvi plan. Mogu li to i na koji način?

Da bi jugoslovenski tenis i dalje napredovao potreban je bolji stručni rad, više trenera. Neophodno je školovati stručnjake. Ali, to je prilično zapušteno kod nas.

Uz mnogobrojne obaveze, predajem ienis na Fakultetu za fizičko vaspitanje u Beogradu i primetio sam da se u tu školu ne upisuju nekadašnji igrači, već nekakvi priučeni teniseri.

Jednostavno, njihov cilj je samo da dobiju višu stručnu spremu. Mislim da bismo to morali da sasečemo u korenu...

Još nešto što bi trebalo u interesu daljeg prosperiteta tenisa da se uradi?

Morali bismo da vratimo i neke igrače koji sada rade u inostranstvu. Konačno, budućnost tenisa je, ne samo ovde, u kvalitetnijem stručnom radu. Sada je i povoljan trenutak, jer su se osetno popravile i finansijske okolnosti.

Može li Beograd da organizuje jedan veliki turnir, kao što je to, recimo, Istarska rivijera? Bila bi to, bez sumnje, lepa šansa za propagandu, ali i afirmaciju "belog sporta" na ovim prostorima?

Imali smo takvu ideju, mislili smo da organizujemo takve turnire širom zemlje, ne samo u Beogradu, ali ide dosta teško, posebno što plaćanje mora da bude samo u dolarima...

To praktično kvari sve planove?

Naravno, pogotovo u ovoj situaciji, kada deviza, nema dovoljno... Zaista bi bilo smešno da tražimo devize za teniski turnir, kada svi dobro znamo da su one potrebnije za mnogo važnije stvari. Tek tada bismo izgubili pozicije i ovo malo simpatija što smo pobrali u poslednje vreme...

Nije tenis što i fudbal

Kakvi su kriterijumi SOFK Jugoslavije?

Svrstani smo u kategoriju sportova koji su bliži dnu, nego sredini kvalitetne lestvice, mada bi tenis i sam morao da se izbori za bolju poziciju. Ne bismo smeli da čekamo da nas stalno šetaju gore-dole, uglavnom bliže začelju.

Mislim da će naši poslednji uspesi doprineti da se tretman tenisa poboljša...

Šta učiniti na tom planu?

Organizovati dobre škole, jake turnire, razvijati masovnost. To je jedini i najbolji put...

Ali, ne baš tako jednostavan?

Ma kakvi! Moram da uzmem za primer fudbal. Radanović je dao onaj "istorijski" gol srećno. U fudbalu imaš nekakve varijante, šta ja znam sve kakve, ali tu 80 odsto odlučuje sreća!

Konkretno, da smo na Svetskom prvenstvu u Španiji dali samo još jedan gol, Miljanić bi ovde bio slavljen kao fudbalski general, o našim fudbalerima bi se pisale slavopojke, pričale prave bajke...

Međutim?

Slažem se sa Mladenom Delićem koji se istovremeno smejao i plakao kada je Radanović postigao pobedonosni gol koji nas vodi u Pariz. Bio je to slučaj, sreća, u poslednjem sekundu.

Sa teniskim uspehom taj gol ne mogu uopšte da upoređujem, jer jednostavno mislim da smo mi mnogo više napraviii, postigli, ostvarili. Bez sreće, na jedan pravi način. Ali, mi nismo fudbaleri...

U forumima sede pogrešni ljudi

Ipak, imate punu podršku u Teniskom savezu Jugoslavije?

Tačno je, imam punu podršku pojedinih ljudi u Teniskom savezu Jugoslavije, međutim, ima tu i takvih koji sede u raznim forumima a da nikada nisu ni uzeli teniski reket u ruke i koji ponekad više štete tenisu nego što mu koriste!

Ali, na žalost, to nije samo slučaj u tenisu, već i u ostalim sportovima. To je smešno, rekao bih - za crtani film...

Smetaju li takvi ljudi?

Kako da ne! Oni se čak trude da na sednicama diskutuju kao u svojim preduzećima! Zatim, mnogo toga ne mogu da shvate. To izgleda otprilike kao kada bi u jednoj bolnici glas čistačice odlučivao da li će da se kupi neki novi aparat!

U pitanju je izgleda dvosekli mač, jer ti ljudi tenisu mogu da obezbede sredstva?

Jeste, to sa jedne strane pomaže, ali kada je struka u pitanju - strašno odmaže...

Kako objašnjavate činjenicu da je tenis izborio pravo građanstva i u fudbalskim zemljama kao što su Engleska, Francuska, Čehoslovačka?

Zato što je u tim zemljama tenis startovao sa istog mesta odakle i fudbal! A ovde, kod nas, tenis se tek probija i potrebno mu je dosta vremena da dostigne, recimo, engleske pozicije.

Zbog toga su valjda i nagrade ovim našim momcima simbolične?

Svakako, Savez im sem avionske karte za neki turnir i plaćenog boravka ništa više ne može da pruži. To je istovremeno i apsurd. Jer ako reprezentacija može da donese devize ovoj zemlji onda je logično da na neki način može i da ih koristi.

Međutim, to pitanje nije dobro regulisano.

Tu su, na sreću, uvek roditelji?

Jeste i oni su često mnogo značajniji od Teniskog saveza, baš u tom, finansijskom pogledu. Uglavnom, snose znatan deo troškova.

Međutim, to donekle može i da se razume, Savez bi morao da finansira najmanje 50 takmičara, a to ne može...

Ostati u Prvoj teniskoj ligi...

Ima li nekakvog rešenja?

Ima, svakako. Šveđani su to dobro rešili. Oni, recimo, svake treće godine odaberu jednu grupu od 10-12 igrača i njima daju sve. Mislim da bismo i mi ovde mogli da izvršimo takvu selekciju...

Zašto ne uspostavite saradnju sa privredom?

Ne verujem da bismo tu nešto uradili.

Privreda, ipak, dosta pomaže fudbalu?

To je tačno, međutim, u pitanju je naš mentalitet: za fudbal će se uvek naći para, bez obzira kakve rezultate postiže.

Kako onda sačuvati ovu darovitu generaciju?

Učinićemo sve. I ja verujem da će od većine njih tek nešto biti. Naravno, u ovoj godini očekuju nas brojna takmičenja i mi bismo želeii da ponovimo prošlogodišnji uspeh. Samo, biće to vrlo teško, jer mi sada nešto branimo. Mislim da će biti sjajno ukoliko uspemo da ostanemo u Prvoj teniskoj ligi.

Sada, na prvom velikom ispitu, u Australiji, naši dečaci imaju lepu priliku da nešto nauče. I tu će svaki poen, da ne govorim set, biti veliki kao kuća. Biće to za njih, ali i za mene, veliki doživljaj...

Razgovarao: Jovan Despić, obrada: Yugopapir (Tempo, decembar 1983.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate