Otac je sve nekako pričao o lepim stvarima, tako da je meni i sam rat, iz njegovih priča, ostao u nekoj čudnoj, lepoj uspomeni. U njegovom ratu gotovo da i nije bilo pustošenja i ubijanja, nego samo neki hrabri dečaci, nekakve vesele okolnosti u kojima je izbegnuta ovakva ili onakva opasnost... A sada mi je njegov komesar pričao o onim drugim i drukčijim događajima
Od 1958. bavi se novinarstvom, prvo u omladinskom listu "Mladost", a zatim u Televiziji Beograd. Režirao je TV film "Vreme konja" i TV seriju "Filip na konju". Objavio do sada dve knjige: eseje o modernom filmu "Vreme otvaranja" i knjigu satira "Ludosti".
Jugoslovensko dramsko pozorište izvelo mu je komediju "Alisa u zemlji progresivnih čuda".
*****
Ali, kad odbacimo patetično "oh", "uh" i "ah", kad se oslobodimo fraza i otrcanosti, ipak ostane ispod svega toga pomalo sumorna istina da se odviše zahuktavamo, da smo opsednuti dnevnim stvarima i zamišljamo, kako bi rekao indijski mudrac, da su prolazne stvari večne.
I prošle godine u februaru, kao i obično, bio sam opsednut FEST-om: projekcije filmova, susreti sa stvaraocima, konferencije za štampu, razgovori, dogovori, organizovanje emisije, zatim uveče "Hronika", tek pred zoru dovučem se do kreveta...
Onda sve opet ispočetka, u žurbi i stalnom strahu da se nešto ne propusti, jer su se, bar tako čoveku izgleda, sabrale na jednom mestu sve same značajne stvari: veliki filmovi, veliki režiseri, veliki glumci...
I usred te trke javiše mi da mi se
otac razboleo, a vremena nema ni da se čestito zabrinem, a kamoli
da odem da budem pored njega.
Molim brata da se bar on mane za trenutak filmova, a ja ću - samo da ova zbrka prođe!...
Katkad, u pauzi, pozovem telefonom:
Molim brata da se bar on mane za trenutak filmova, a ja ću - samo da ova zbrka prođe!...
Katkad, u pauzi, pozovem telefonom:
"Kako je tati?"
"Malo je bolje."
Ali, već sutra mi odgovaraju:
"Nije dobro! Odvezli smo ga u bolnicu."
U metežu misli i osećanja, tek u retkim trenucima stignem da sa
žaljenjem konstatujem kako smo se poslednjih godina silom prilika
udaljavali jedan od drugog.
Kako je sve manje bilo prilika da posedimo i porazgovaramo, nego - i kad bismo se videli, bilo je u žurbi, a razgovori kratki, o sitnicama, o svakodnevnim porodičnim problemima...
Kako je sve manje bilo prilika da posedimo i porazgovaramo, nego - i kad bismo se videli, bilo je u žurbi, a razgovori kratki, o sitnicama, o svakodnevnim porodičnim problemima...
*****
FEST se završio, a otac je umro.
Nisam stigao da ga vidim živog, a znam, želeo je i on mene da vidi. Možda je imao potrebu da mi nešto kaže, možda nešto što je godinama tajio i nosio u srcu.
A tih sam dana počeo sve ponešto novo da saznajem o ocu. Recimo, da je bio borac Trideset druge srpske mačvanske brigade. Znao sam da je bio u partizanima, ali sve nešto neodređeno.
A sada su se njegovi ratni drugovi oprostili od njega preko novina, a na sahranu je došao komesar te Trideset druge brigade.
Nisam stigao da ga vidim živog, a znam, želeo je i on mene da vidi. Možda je imao potrebu da mi nešto kaže, možda nešto što je godinama tajio i nosio u srcu.
A tih sam dana počeo sve ponešto novo da saznajem o ocu. Recimo, da je bio borac Trideset druge srpske mačvanske brigade. Znao sam da je bio u partizanima, ali sve nešto neodređeno.
A sada su se njegovi ratni drugovi oprostili od njega preko novina, a na sahranu je došao komesar te Trideset druge brigade.
Pričao je komesar poneki detalj iz
rata, o partizanskim bolnicama u kojima je moj otac, lekar, brinuo o
ranjenicima sa Sremskog fronta...
- Niste vi poznavali svog oca! -
rekao je u jednom trenutku.
A po onome što je pričao ja sam već
i sam dolazio do tog zaključka. Otac je sve nekako pričao o lepim
stvarima, tako da je meni i sam rat, iz njegovih priča, ostao u nekoj čudnoj, lepoj uspomeni.
U njegovom ratu gotovo da i nije bilo pustošenja i ubijanja, nego samo neki hrabri dečaci, nekakve vesele okolnosti u kojima je izbegnuta ovakva ili onakva opasnost...
A sada mi je njegov komesar pričao o onim drugim i drukčijim događajima.
O njima su razgovarali i sećali ih se njih dvojica, nasamo, kad bi se sreli, a sastajali su se svake godine po jednom.
Sećam se, otac se sa tih sastanaka vraćao gotovo redovno pripit i sumoran.
U njegovom ratu gotovo da i nije bilo pustošenja i ubijanja, nego samo neki hrabri dečaci, nekakve vesele okolnosti u kojima je izbegnuta ovakva ili onakva opasnost...
A sada mi je njegov komesar pričao o onim drugim i drukčijim događajima.
O njima su razgovarali i sećali ih se njih dvojica, nasamo, kad bi se sreli, a sastajali su se svake godine po jednom.
Sećam se, otac se sa tih sastanaka vraćao gotovo redovno pripit i sumoran.
Iznenadno oslobođen jurnjave i žurbe, pretraživao sam po uspomenama, po očevim stvarima, i nalazio stare, požutele fotografije. Na jednoj od njih - otac, uspravan, podignute glave, na belom konju.
Na drugoj - ja na tom istom konju, presrećan, stežem rukama dugu belu grivu. I namah počeše da mi dolaze pred oči te daleke slike detinjstva, mog detinjstva na belom konju.
Na drugoj - ja na tom istom konju, presrećan, stežem rukama dugu belu grivu. I namah počeše da mi dolaze pred oči te daleke slike detinjstva, mog detinjstva na belom konju.
*****
Pravo moje pamćenje počinje negde
pred kraj rata. Onog pre toga sećam se više po pričanju. Znam da
smo u Obrenovac došli kao izbeglice iz Hrvatske. Otac je neko vreme
radio kao lekar, a onda je otišao u partizane.
Brat i ja smo provodili dane smucajući se po šipražju, gde smo jednom nabasali na gomilu jaja što ih je tamo snosila neka "konspirativna" kokoška.
Brat i ja smo provodili dane smucajući se po šipražju, gde smo jednom nabasali na gomilu jaja što ih je tamo snosila neka "konspirativna" kokoška.
Dani oslobođenja bili su neobični i
veseli. Stalno se igralo kozaračko kolo, marširalo, pevalo, držali
govori, na ulici su treštali zvučnici...
I, odjednom, jednog dana, usred te
uskovitlane radosti, u našem dvorištu se pojavio otac - na belom
konju!
Kao da se neka bajka pred našim očima pretvara u stvarnost, stajali smo brat i ja zadivljeni prizorom. A otac, kao da je baš hteo da ostavi na nas što jači utisak, nije sjahao odmah, nego pritegao dizgine.
Ponosito uzdignute glave i zategnutog vrata, kao u kakvoj lakoj srdžbi, konj se otimao, poskakivao i udarao kopitama.
Otac kao da nas nije primećivao nekoliko trenutaka, bio je sav obuzet svojim viteškim stavom, a onda je odjednom skočio s konja i raširio ruke...
I mi smo mu potrčali u zagrljaj, kričeći:
Kao da se neka bajka pred našim očima pretvara u stvarnost, stajali smo brat i ja zadivljeni prizorom. A otac, kao da je baš hteo da ostavi na nas što jači utisak, nije sjahao odmah, nego pritegao dizgine.
Ponosito uzdignute glave i zategnutog vrata, kao u kakvoj lakoj srdžbi, konj se otimao, poskakivao i udarao kopitama.
Otac kao da nas nije primećivao nekoliko trenutaka, bio je sav obuzet svojim viteškim stavom, a onda je odjednom skočio s konja i raširio ruke...
I mi smo mu potrčali u zagrljaj, kričeći:
"Je li to tvoj konj?"
"Je li to naš konj?"
"Da ga daš meni!"
"Obojici... "
"Obojici... "
Naravno, nismo se obradovali toliko
ocu koliko njegovom belcu. On ga je rasedlao, skinuo mu uzdu i vezao ga u dvorištu. I mi smo svaki čas izlazili iz kuće da ga gledamo.
Brat i ja smo trčali da mu donosimo seno, brali trsku, raspravljali da li konj više voli da jede cveće ili običnu travu.
Bili smo izbezumljeni od sreće kad bi nas otac popeo konju na leđa i prošetao po dvorištu.
Uveče bismo se obojica utrpali ocu u krilo i terali ga da nam priča kako je našao konja, da li ga je kupio, je li ga možda zarobio od neprijatelja... A on je odgovarao nekako zagonetno da ga je dobio na poklon i pričao da to i nije običan konj kakvi se pružu u kola i vuku ugalj, nego pametan, dobar.
Prosto, prijatelj!
- Koliko mi je samo puta spasio život!
Brat i ja smo trčali da mu donosimo seno, brali trsku, raspravljali da li konj više voli da jede cveće ili običnu travu.
Bili smo izbezumljeni od sreće kad bi nas otac popeo konju na leđa i prošetao po dvorištu.
*****
Uveče bismo se obojica utrpali ocu u krilo i terali ga da nam priča kako je našao konja, da li ga je kupio, je li ga možda zarobio od neprijatelja... A on je odgovarao nekako zagonetno da ga je dobio na poklon i pričao da to i nije običan konj kakvi se pružu u kola i vuku ugalj, nego pametan, dobar.
Prosto, prijatelj!
- Koliko mi je samo puta spasio život!
- Kako? Kako? Pričaj nam, tata! - goreli smo mi od nestrpljenja, a on nam je pričao.
- Jednom, tako, u Bosni, posle nekog boja, požurio ja da dođem što pre do ranjenika. Belac ide
kasom i, najednom, stane ko ukopan. Ja trzam za dizgine, teram ga, žao mi
da ga udarim, ali on ni makac.
I sve kao da bi hteo da ode u stranu,
što dalje od puta.
Okrećemo se tako po putu nekoliko minuta i ja onda dignem ruke: ajde, kud god oćeš! I pustim mu dizgine, a on stvarno skrene s puta i odnese me u polje...
Okrećemo se tako po putu nekoliko minuta i ja onda dignem ruke: ajde, kud god oćeš! I pustim mu dizgine, a on stvarno skrene s puta i odnese me u polje...
Tu otac zastane i odmahne rukom, a mi
ga požurkujemo:
- I šta je bilo? Šta je bilo?
Pričaj... "
- Eh, šta je bilo? Bila je na putu mina. Posle su naišla neka kola i mina je eksplodirala. Vidite, belac prosto kao da je znao da je tamo mina. Nije hteo ni da kroči
dalje po putu. Spasio mi je život.
Pričao nam je i druge događaje.
Kako se jednom setio nas dvojice, pa se rastužio i onda se sa nekim seljacima napio. Kad se posle pijan vratio u jedinicu, nije mogao da se drži u sedlu i sigurno bi pao, ali belac klekne na kolena i otac lepo siđe.
Ili, jednom drugom prilikom, drugovi otišli i zaboravili da ga probude, pa je ostao sam i sigurno bi ga neprijatelji zarobili, ali je belac dotrčao iz polja gde je pasao, i probudio oca gurajući ga glavom.
Kako se jednom setio nas dvojice, pa se rastužio i onda se sa nekim seljacima napio. Kad se posle pijan vratio u jedinicu, nije mogao da se drži u sedlu i sigurno bi pao, ali belac klekne na kolena i otac lepo siđe.
Ili, jednom drugom prilikom, drugovi otišli i zaboravili da ga probude, pa je ostao sam i sigurno bi ga neprijatelji zarobili, ali je belac dotrčao iz polja gde je pasao, i probudio oca gurajući ga glavom.
*****
Posle nekoliko dana otac je otišao na
Sremski front. Obećao nam je da će se vratiti sa konjem i da će
nam ga onda zauvek pokloniti. A mi smo se radovali i maštali kako
ćemo da mu napravimo jasle, kako ćemo ga hraniti i timariti, a onda
i jahati...
Ali, kad je rat bio sasvim završen, otac se vratio bez našeg belca...
Ali, kad je rat bio sasvim završen, otac se vratio bez našeg belca...
Nije nam rekao šta je bilo sa njim.
Pričao je sve nešto neodređeno, da je morao da ga privremeno ostavi kod nekog čoveka, ali da će jednog dana, ipak, otići da ga uzme.
Mi smo ga na to podsećali svakog dana, ali stalno su iskrsavali neki preči poslovi i stalno se odlazak po belca odlatao. Kad smo se preselili u Beograd, otac nas je razočarao:
Pričao je sve nešto neodređeno, da je morao da ga privremeno ostavi kod nekog čoveka, ali da će jednog dana, ipak, otići da ga uzme.
Mi smo ga na to podsećali svakog dana, ali stalno su iskrsavali neki preči poslovi i stalno se odlazak po belca odlatao. Kad smo se preselili u Beograd, otac nas je razočarao:
- Ne mogu da dovedem belca. Gde
bismo ga držali?
Brat i ja smo ipak otkrili da bi umesto
štale mogao da posluži svetlarnik, ali tata je rekao da je u gradu
zabranjeno držati konje.
Plakali smo, a da bi nas utešio, otac je pričao o Bosni (rođen je u okolini Bijeljine), gde ima puno pašnjaka i puno konja, pa će nas voditi tamo.
Mi smo se i time zadovoljili, maštali o igrama sa našim belcem, čitali po nekoliko puta knjigu "Konjče Đi-đi".
Katkad bismo nagonili oca da nam ponovo priča svoje priče iz rata, kako ga je belac spasavao, kako je to bio pametan i dobar konj, prosto - prijatelj!
I pričao nam je, uvek sa novim pojedinostima...
Plakali smo, a da bi nas utešio, otac je pričao o Bosni (rođen je u okolini Bijeljine), gde ima puno pašnjaka i puno konja, pa će nas voditi tamo.
Mi smo se i time zadovoljili, maštali o igrama sa našim belcem, čitali po nekoliko puta knjigu "Konjče Đi-đi".
Katkad bismo nagonili oca da nam ponovo priča svoje priče iz rata, kako ga je belac spasavao, kako je to bio pametan i dobar konj, prosto - prijatelj!
I pričao nam je, uvek sa novim pojedinostima...
I sve je ispadalo lepo, i srećno se
završavalo.
*****
Komesar trideset i druge brigade i ja razgledali smo
stare požutele fotografije i razgovarali o jednom vremenu, koje mi
se više nije činilo tako daleko. Pričao je o događajima koje otac
nikad nije ni spominjao.
O borbama za ranjenike, o ljudima koji su umirali na očevim rukama, o tome kako najčešće nije imao lekova da im da, nego im je pričao o skoroj pobedi, o slobodi, o vremenu kada će svi ljudi biti srećni...
O borbama za ranjenike, o ljudima koji su umirali na očevim rukama, o tome kako najčešće nije imao lekova da im da, nego im je pričao o skoroj pobedi, o slobodi, o vremenu kada će svi ljudi biti srećni...
Te komesareve reči ispunjavale su me
ponosom, ali u isto vreme i pekle i bolele.
U svoj jasnoći razotkrivale su se najednom preda mnom zablude koje gajimo u obliku otrcanih fraza o "ubistvenom tempu", "ludačkom ritmu" i "jurnjavi za vremenom"...
Znam, otac je želeo da me vidi.
Možda je imao potrebu da mi nešto kaže, možda nešto što je godinama tajio i nosio u srcu...
U svoj jasnoći razotkrivale su se najednom preda mnom zablude koje gajimo u obliku otrcanih fraza o "ubistvenom tempu", "ludačkom ritmu" i "jurnjavi za vremenom"...
Znam, otac je želeo da me vidi.
Možda je imao potrebu da mi nešto kaže, možda nešto što je godinama tajio i nosio u srcu...
