Srđan Karanović o problemima domaće kinematografije: YU film u procepu između Istoka i Zapada

Kod nas filmovi treba da budu komercijalni kao na Zapadu, ali ne mogu sami sebe da isplate, niti ljudi koji rade na njima mogu da zarade - što je apsurd, a to znači da moraju da dobijaju dotacije, odnosno takozvanu umetničku ili ideološku verifikaciju, gde se mi direktno nalazimo u procepu Istoka i Zapada, odnosno istočnog i zapadnog pravila igre

Januar 1982: Poznat je kao čovek koji je stajao pored Vajde na pobedničkom postolju kada mu je za "inteligentnu režiju briljantnog scenarija koji potvrđuje renesansu jugoslovenskog filma" uručena nagrada međunarodne kritike u Kanu. 

Tom prilikom je na konferenciji za štampu Srđan Karanović postao poznat i još po nečemu: lagao je o troškovima snimanja svog filma "Miris poljskog cveća". Povisio ih je u ime patriotizma.

Prećutao je i da je posle "Društvene igre", prvog filma ovog autora koji je doživec zapažen uspeh i u inostranstvu morao da čeka sedam godina dok nije prikupio sredstva za "Miris poljskog cveća" koji je pored "Devetog kruga" i "Skupljača perja", jedini nagrađeni jugoslovenski film u Kanu.

U međuvremenu je snimio i jednu od najgledanijih televizijskih serija "Grlom u jagode" i završio svoju, kako je polu u šali naziva, "naturalnu trilogiju" ("Društvena igra", TV-film "Pogledaj me nevernice", i "Miris poljskog cveća").

"Petrijin venac", sledeći film i televizijska serija, koja se upravo prikazuje, bio je "malo" iznenađenje: Srđan Karanović napustio je naturščike i njemu tako blisku igru "koju možda izmisli scenarista, aranžira neki reditelj, a u kojoj svi učestvuju na razne načine..."

- Ja volim da sebi postavljam takozvane nepremostive zadatke, da se ljudi čude kad im pričam šta želim da snimam (otkud ja to, da li ću moći...) Njihova sumnja i strah me na neki način teraju da pokušam da savladam tu barijeru i napravim nešto što bi bila igra za nekog drugog. 

Prema tome, igra može da bude i "Petrijin venac".

Prinudni amater

Kada upoznate Srđana Karanovića, pod uslovom da ste gledali njegove filmove, ostaje vam da se začudite. On pre podseća na biznismena sineastu koji neprestano govori o uslovima filmske produkcije u svetu i kod nas, nego na neobično maštovitog reditelja koji svim svojim filmovima daje onu dobro poznatu dimenziju nadrealnog.

I, naravno, pitanje, kako ta dva funkcionišu zajedno:

- Funkcionišu silom prilika. Meni se čini da je taj čovek, biznismen, kako ga vi nazivate, neki prinudni deo mog bića, neke moje autorske ličnosti. Moram užasno mnogo da radim taj posao da bih vrlo malo i vrlo retko bio taj drugi čovek, kako ga vi nazivate - čovek mašte. 

Mislim da jedan bez drugog u filmu uopšte, a kod nas naročito, ne idu.

Ne mogu da sedim u svojoj kući i vodim neki intelektualno emotivni zatvoreni život koji bih čisto pretapao u film, 8 nego tu postoji ta velika međufaza između onoga što mislim i osećam i prilike da to zaista i uradim.

To znači da je mašta autora određena isključivo uslovima...

- Postoji jedno pravilo: koliko para, toliko i muzike. Mislim da to što se zove mašta, nešto što bi ti želeo da uradiš i kako bi ti to želeo da uradiš veoma mnogo zavisi od para i ljudi sa kojima radiš. I mislim da smo svi mi u nekom rascepu između onoga što želimo i onoga što možemo u uslovima koji postoje.

Možda ima ljudi, osim nas koji se trenutno bavimo filmom, čije su ideje bolje i interesantnije, ali koji nemaju tu sposobnost da kompjuterski razmišljaju o ceni, uštedama i sličnim stvarima ili koji nemaju tu volju koja je potrebna da se godinu-dve ubeđuju razni ljudi, razne komisije, razne sujete da je to što hoćeš da radiš - neophodno.

I ako je nešto vredelo u onome što sam dosad uradio, vredelo je zbog fleksibilnosti mojih saradnika i mene, a ne zbog neke superprofesionalnosti, pripreme, dogovora...

Često se žalite na našu neprofesionalnost, amaterski pristup kinematografiji. Mislite li da smo zaista amateri?

- Da smo u priličnoj meri zemlja amatera, to mislim. Počevši od majstora koji ti dođe u kuću, pa te prvo pošalje da kupiš materijal koji bi on trebalo da nabavi, pa te onda izgrdi što si kupio pogrešne stvari...

Imam utisak da su kod nas mnoge stvari urađene napola. Baveći se poslovima o kojima smo govorili (jurenje novca, kalkulacije), i ja sam amater, bavim se poslom koji ne znam. Nisam se za to školovao, niti me to interesuje, ali sam na to prinuđen.

Što se tiče kinematografije, mislim da je ona prilično nakalemljena u ovu našu kulturu i u ovu našu sredinu. Na žalost, mislim da ona može da postoji i bez bioskopa, vrlo hladno i vrlo mirno.

Izuzetan filmski profesionalizam, kao primer uvek uzimamo Ameriku, proizlazi iz toga što je u toj zemlji kinematografija organski vezana za neke svakodnevne potrebe tog naroda i tog mentaliteta.

Kada bi se jednog dana u Americi zabranile bioskopske predstave, siguran sam da bi buknuo pravi građanski rat, dok bi u istom tom slučaju u Jugoslaviji nastala pometnja, ali toliko neznatna da bi svi shvatili da u stvari bioskopi ne moraju ni da postoje.

Između Istoka i Zapada

Hoćete da kažete da ste suvišni?

- Mi nismo suvišni, ali nismo ni neophodni. Mi smo potrebni, ali se bez nas može. S jedne strane, to je stvar podneblja, a s druge, nerešeni status kinematografije otkad ona postoji u Jugoslaviji. Jer, biti nezreo u 35. godini, koliko je ona stara, već se graniči sa nečim što se zove zdrav razum.

Ali ovo društvo i ova država nikada nisu bili načisto čemu taj film služi i šta on treba da radi u tom društvu pa se, prema tome, ni od ljudi koji se bave filmom nije moglo ni očekivati nešto određenije i jasnije.

Jer, kod nas filmovi treba da budu komercijalni kao na Zapadu, ali ne mogu sami sebe da isplate, niti ljudi koji rade na njima mogu da zarade - što je apsurd, a to znači da moraju da dobijaju dotacije, odnosno takozvanu umetničku ili ideološku verifikaciju, gde se mi direktno nalazimo u procepu Istoka i Zapada, odnosno istočnog i zapadnog pravila igre.

A u tom nekom procepu stvara se idealan prostor za lov u mutnom, za improvizaciju i amaterizam u negativnom smislu te reći.

Nisu li svi ti uslovi koje navodite stvorili ono što nazivamo "jugoslovenskim filmom danas", naime film koji prevashodno zadovoljava onaj prvi nivo - gledljivost, a zatim, u ostalim nivoima i ukus onih koji traže od filma i nešto više?

- U tome se svi trudimo. To postoji i kod Šijana, Grlića, Kusturice, Markovića, Zafranovića, Miše Radivojevića i, nadam se, i u mojim filmovima. To je neka mešavina koja je, čini mi se, specifično jugoslovenska.

I to je za nju i dobro i loše. Loše je zato što kada hoćeš da napraviš nešto za svakog, uvek postoji opasnost da ne napraviš do kraja nešto ni za koga.

Zbog brige da li će se preći famozna brojka od 100 hiljada gledalaca u Beogradu, što mislim da je inače veoma zdrava potreba, svi mi brinemo da svoje želje i svoja viđenja adaptiramo i prilagodimo nekom modelu gledljivosti koji je, u stvari, uvezen u ovu zemlju.

Ne treba zaboraviti da je ova naša publika vaspitavana na američkom, meksikanskom, a kasnije nemačkom, danskom erotskom filmu...

Šta je tu loše?

- Nemojte me ubeđivati da to nije loše jer ja to i pokušavam da radim. A ako se žalim, to je zbog toga što ja ili neko drugi to mora da radi, dok bih ja to isto, čak bolje, radio kada bi to bio isključivo moj izbor a ne - moranje.

Osim toga, postoji tu i milion drugih problema: u ovoj našoj kinematografiji stalno imaš utisak da krećeš iz početka, da si stalno debitant jer to da li si uradio nešto dobro i vredno ne utiče na tvoj sledeći posao.

Doduše, ljudi tapšu poramenu i kažu "ako ti nećeš da radiš, ko će", i onda u tebe ulože istu količinu novca kao i u nekog tipa koji je izazvao opšte zgražanje prošlog puta.

Od cenzure opasnija - autocenzura

Kad govorite o stanju u našoj kinematografiji, to činite veoma angažovano. Zašto vaši filmovi nisu politički angažovaniji?

- Pre svega, uvek sam se trudio da moji filmovi budu angažovani u jednom ljudskom smislu i u tom smeru pokušavao sam da ispitujem odnos ljudske sudbine i mentaliteta podneblja kojem pripadam. Moguća političnost u životu i na filmu uvek, čini mi se, proističe iz mentaliteta i pre svega tako može da utiče na sudbinu. Preko preče - naokolo bliže!

Vi ste "praški dak", hteli ili ne, bili ste svedok događaja 68. u toj zemlji. Neverovatno je da vas je to ostavilo ravnodušnim..

- Pa baš negde od Praga i 1968. ja sam se na izvestan način i razočarao u politiku i stekao utisak da bi posao koji radim trebalo da se bavi stvarima koje su "iznad" politike. Uglavnom iz tog razloga u svemu što sam dosad radio politika postoji u drugom planu, "između kadrova", kako je to zovem.

Kako živimo u vremenu i podneblju koje uglavnom prima sa ekrana samo direktne i bukvalne "poruke", ta političnost se ne primećuje.

Nije li razlog tolike diskrecije pomalo i bojazan da li će film dobiti "zeleno svetlo" za prikazivanje?

- Bilo bi licemerno tvrditi da nema malo i nekog straha. U našem društvu postoji daleko više stvaralačke slobode nego što se to u filmovima može primetiti. U Srbiji ne postoji cenzura kao institucija, ali postoji nešto mnogo opasnije u svakom od nas - autocenzura.

Postoji čitav niz komisija, saveta i ljudi koji čitaju razne verzije scenarija i na kraju "puštaju" film u prikazivanje. Oni su uvek prepuni obazrivih saveta i bojazni koji direktno ili indirektno "kastriraju" delo.

U toj "brižnosti" stalno je prisutan pogrešan stav da neki "nestašluci" mogu naškoditi ovom društvu i ovoj državi, a stvari stoje sasvim suprotno.

Mislim da opravdana pojava i uspeh filmova "Sjećaš li se Doli Bel" i "Samo jednom se ljubi" govore o zrelosti i mudrosti naših kultura.

Stvari se polako pomeraju napred i mi kao autori verovatno sazrevamo zajedno sa publikom (u užem i širem "komisijskom" smislu).

Ipak, vrlo sam bio tužan kada sam iz serije "Grlom u jagode" morao da izbacim iz sedme epizode sedam minuta koji govore o studentskim demonstracijama, ili neke kadrove iz "Petrijinog venca" da bi film krenuo u život.

Tužan sam i što kod nas još nisu snimljeni filmovi po opredeljenju slični "Dvadesetom veku" ili "Čoveku od mramora". Mislim da nam to svima škodi, a najviše kinematografiji.

Razgovarala: Dubravka Rajh, obrada: Yugopapir (Intervju, januar 1982.)

Tipična YU filmska priča

U junu naša novinarka Olivera Petrović razgovarala je sa Srđanom Karanovićem povodom "nesnimanja" filma i TV serije "Nešto između", koji je trebalo da se proizvede na istom poslovnom principu kao i "Petrijin venac", odnosno koprodukcijom RTB i "Centar filma":

- U martu 1980. završio sam "Petrijin venac". Do prošlog leta napisao sam sinopsis, a tokom septembra i oktobra i scenario za "Nešto između". U međuvremenu, "Centar film" je prihvatio moj projekat.

Od prvog trenutka moja želja je bila da paralelno sa filmom snimam i televizijsku seriju na sličan dramaturško-proizvodan način kao što je rađen "Petrijin venac".

Trudio sam se da sa istim glumcima i istom ekipom, na dva potpuno različita načina, snimim i film i TV seriju.

Uvek sam bio veliki protivnik koprodukcije filma i televizije na principu "kepaže", bez obzira da li se od serije skraćivanjem pravi film ili od otpadaka filma serije.

Pa ako je "Centar film" prihvatio projekat, gde je zapelo?

- Od prošle jeseni do danas Televizija Beograd još nije donela definitivnu odluku o tome da li će učestvovati ili neće u tom projektu.

U DECEMBRU, pošto je ugovor između Televizije i "Centar filma" potpisan, dogovoren je drugi razgovor sa Karanovićem, ovaj koji možete da pročitate u ovom broju. Reditelj je okupio svoje saradnike i počele su pripreme za snimanje.

U JANUARU, kada je razgovor sa Karanovićem obavljen, sve pripreme za snimanje filma i TV serije "Nešto između" su stopirane. Kako su u međuvremenu cene skočile, ispostavilo se da nema dovoljno novca. "Centar film" i Srđan Karanović traže dodatna sredstva. Zasad je neizvešno kada će se i da li će se uopšte film snimati.

Podržite Yugopapir: FB TW Donate