Ostao bih, ali nikada kao trener. Mislim da bih mnogo više pružio kao sekretar u klubu, tehnički direktor, možda u ulozi nekadašnjeg "tehnika". Ali, o tome u klubu bi morali drugi da razmišljaju, ne mene ili nekog drugog dugogodišnjeg igrača radi - već kluba radi!
Srećko Juričić, istinski džentlmen sa Kantride, nikad nije bio veliki miljenik navijača "belih", nikad mu nisu klicali, kao Kustudiću, Desnici ili nekada Lukariću, Medleu. Ali, uvek su ga nazivali punim imenom i prezimenom...
*****
Nekad su ga zvali Šnelingerom, zbog
jednako plave kose i jednake uloge poslednjeg čoveka u odbrani, koju
su zapadnonemački internacionalac u najelitnijoj talijanskoj ligi i
tihi dečak u primorskim pionirskim nadmetanjima - igrali majstorski.
Preko noći ižđikljalog, trener Mrvoš, onaj stameni centarhalf Naših krila i Kvarnera, poslaće ga u vezni red, da se onako prerano visok ne zalenji, ne umrtvi...
Dečački razigran u novoj, kreativnoj ulozi, još pre punoletstva
nateraće trenera prve ekipe Marcela Žigantea da ga promoviše u
prvotimca.
Proći će zatim sve drugoligaške golgote Rijeke, pevati na prvoligaškom povratku, radovati i ponositi se dvama osvojenfm Jugo-kupovima, igrati u Kupovima pobednikca kupova, pošteno iznuditi iskreno poštovanje selektora mlade reprezentacije Jugoslavije, pažljivog čika-Ćeleta Vilotića.
I ni do danas neće prežaliti što mu nikada nisu otvorena vrata najbolje jugoslovenske fudbalske selekcije.
Preko noći ižđikljalog, trener Mrvoš, onaj stameni centarhalf Naših krila i Kvarnera, poslaće ga u vezni red, da se onako prerano visok ne zalenji, ne umrtvi...
Proći će zatim sve drugoligaške golgote Rijeke, pevati na prvoligaškom povratku, radovati i ponositi se dvama osvojenfm Jugo-kupovima, igrati u Kupovima pobednikca kupova, pošteno iznuditi iskreno poštovanje selektora mlade reprezentacije Jugoslavije, pažljivog čika-Ćeleta Vilotića.
I ni do danas neće prežaliti što mu nikada nisu otvorena vrata najbolje jugoslovenske fudbalske selekcije.
Kako je to vreme samo brzo prohujalo!
Sada, sa dvadeset i devetom na leđima, dospeo je do onog fudbalskog i ljudskog trenutka kada čovek, odmerivši pređeno i ono što mu još preostaje, ima i staloženosti i hrabrosti, smirenosti i moći, da otvoren pogled upre u ogledalo i upita: "Šta dalje?"
Sada, sa dvadeset i devetom na leđima, dospeo je do onog fudbalskog i ljudskog trenutka kada čovek, odmerivši pređeno i ono što mu još preostaje, ima i staloženosti i hrabrosti, smirenosti i moći, da otvoren pogled upre u ogledalo i upita: "Šta dalje?"
- Nemam tajni, hteo sam i ja ovoga leta
u inostranstvo, a ipak ostao na Kantridi - kaže vazda staloženi
Srećko Juričić. - Zašto? Jednostavno, nisam hteo da odem
pošto-poto, a pristojne ponude nije bilo. Dobijao sam, recimo,
sedamdeset i pet starih miliona dinara (u devizama, naravno) iz Austrije,
ali to nije para zbog koje bih godinu dana bio bez porodice.
Supruga i ne pomišlja da ostavi posao, veća ćerkica je već učenica, manja premalena da budem daleko od nje.
A, ruku na srce, nas, jugoslovenske fudbalere, posebno one iz "manjih" klubova, više i ne traže.
Da se razumemo, meni i ne gori pod nogama, još sam standardni prvotimac, meni je dobro i na Kantridi.
Doduše više nije kao u onim trofejnim godinama, kada su nama dolazili (ili hteli da dođu) mnogi jugoslovenski asovi.
Sada nas igrači napuštaju. Cukrov, Jerolimov, pa Šugar. Ipak, meni je, pošto sam već ostao u Jugoslaviji - u Rijeci najlepše.
Supruga i ne pomišlja da ostavi posao, veća ćerkica je već učenica, manja premalena da budem daleko od nje.
A, ruku na srce, nas, jugoslovenske fudbalere, posebno one iz "manjih" klubova, više i ne traže.
Da se razumemo, meni i ne gori pod nogama, još sam standardni prvotimac, meni je dobro i na Kantridi.
Doduše više nije kao u onim trofejnim godinama, kada su nama dolazili (ili hteli da dođu) mnogi jugoslovenski asovi.
Sada nas igrači napuštaju. Cukrov, Jerolimov, pa Šugar. Ipak, meni je, pošto sam već ostao u Jugoslaviji - u Rijeci najlepše.
Umalo šampioni
Učtiv na terenu i izvan njega, izuzetno pažljiv u saobraćanju s ljudima, lepo vaspitan, blage naravi,
Juričić je i izuzetno ugodan sabesednik. "Vanfudbalskim"
zvanjem je hemijski tehničar (bio je odličan učenik).
Mogao je, ne taji, steći i neku višu ili visoku diplomu, ali je uživao u blagodetima fudbala.
Ne krije da se bavi poslom koji mu je, u stvari, i najveća ljubav. Nije li u tome sreća, ona najveća. Jer, fudbal bi igrao, recimo, i u nižerazrednoj Opatiji, jednako radosno, jednako odgovorno.
Mogao je, ne taji, steći i neku višu ili visoku diplomu, ali je uživao u blagodetima fudbala.
Ne krije da se bavi poslom koji mu je, u stvari, i najveća ljubav. Nije li u tome sreća, ona najveća. Jer, fudbal bi igrao, recimo, i u nižerazrednoj Opatiji, jednako radosno, jednako odgovorno.
- U fudbalu sam, osim igranja u A
reprezentaciji, ostvario sve želje - kaže Juričić. - A malo je
nedostajalo da igram i u šampionskoj ekipi. U onim divnim danima
kada nas je vodio Dragan Spasojević, kada smo osvojili dva Jugo-kupa,
mogli smo jurišati i na titulu prvaka.
Avramović, Makin, Hristić, Cukrov, Radin, Juričić, Durkalić, Radović, Kustudić, Ružić i Desnica!
Bili smo sjajna "škvadra" i mladi i iskusni, i željni dokazivanja, uspeha i svesni svojih moći.
Avramović je bio naš najbolji vratar, možda mu je na Kantridl, u moje vreme, samo Škulj bio ravan. Makin i Hristić, bekovi znalci, Radin i ja uigrani do osećanja.
Cukrov, Radović i Ružić, vezni red koji je trčao kao ni jedan u Jugoslaviji - a i znao!
Kustudić ubojit, dečački nezauzdan, ničijim se pogocima ni pre ni posle nismo radovali kao njegovim.
Durkalić, na mnogim utakmicama paklen dribler i pucač, a Desnica fenomenalan!
Uz sve to vodio nas je Dragan Spasojević. Možda nam je na trenutke smetalo što je bio "bič božji", ali sam kasnije shvatio da nam takav trener i treba - strog, ali pravičan.
Avramović, Makin, Hristić, Cukrov, Radin, Juričić, Durkalić, Radović, Kustudić, Ružić i Desnica!
Bili smo sjajna "škvadra" i mladi i iskusni, i željni dokazivanja, uspeha i svesni svojih moći.
Avramović je bio naš najbolji vratar, možda mu je na Kantridl, u moje vreme, samo Škulj bio ravan. Makin i Hristić, bekovi znalci, Radin i ja uigrani do osećanja.
Cukrov, Radović i Ružić, vezni red koji je trčao kao ni jedan u Jugoslaviji - a i znao!
Kustudić ubojit, dečački nezauzdan, ničijim se pogocima ni pre ni posle nismo radovali kao njegovim.
Durkalić, na mnogim utakmicama paklen dribler i pucač, a Desnica fenomenalan!
Uz sve to vodio nas je Dragan Spasojević. Možda nam je na trenutke smetalo što je bio "bič božji", ali sam kasnije shvatio da nam takav trener i treba - strog, ali pravičan.
Na žalost, sve se to počelo ubrzo da
osipa. Šteta, čini mi se da nikada nismo bili bliži jurišu na
titulu...
I budućnost - na Kantridi
Radinov i Juričićev ostanak na
Kantridi zakočiće, možda, brže napredovanje darovitih mladića
Ljepojevića, Rubičića, Tičića...
Juričić, međutim, argumentovano razlaže sledeću tezu:
Juričić, međutim, argumentovano razlaže sledeću tezu:
- Mislim da su iskusni fudbaleri
godinama strahovito nedostajali našem fudbalu. Ostanak nas,
iskusnijih, dobro i starijih - ako je čovek sa dvadeset i devet
godina star - nateraće mlađe da još snažnije zapnu, ali i nas.
Njih da nas istisnu, nas da im to ne dopustimo. I to će rositi dobrim igrama. A ako zaigramo i zajedno - pomoći ćemo jedni drugima.
Ja, recimo, mlađem prednjem centarhalfu - iskustvom, savetom. On meni svojom mladošću, brzinom, snagom... Naravno, umeću da budem dovoljno samokritičan. Čim osetim da više ne mogu u bitku sa mlađima- sam ću otići!
Na mlađima svet, ipak, ostaje.
Sećam se kada je Spasojević zamenio Stefanovića i Daneta Stojanovića, Hristićem, odnosno, Ružićem: da je samo to učinio na Kantridi, valjalo bi ga kao trenera ceniti.
Osetio je što se krije u mladima i pružio im u pravo vreme pravu priliku.
Njih da nas istisnu, nas da im to ne dopustimo. I to će rositi dobrim igrama. A ako zaigramo i zajedno - pomoći ćemo jedni drugima.
Ja, recimo, mlađem prednjem centarhalfu - iskustvom, savetom. On meni svojom mladošću, brzinom, snagom... Naravno, umeću da budem dovoljno samokritičan. Čim osetim da više ne mogu u bitku sa mlađima- sam ću otići!
Na mlađima svet, ipak, ostaje.
Sećam se kada je Spasojević zamenio Stefanovića i Daneta Stojanovića, Hristićem, odnosno, Ružićem: da je samo to učinio na Kantridi, valjalo bi ga kao trenera ceniti.
Osetio je što se krije u mladima i pružio im u pravo vreme pravu priliku.
Slušajući Juričićeva promišljanja
i odvagana, a opet iskrena kazivanja, sagovornik ne može a da ne
pomisli - Srećko bi i posle igračkih dana morao ostati u fudbalu!
- I ostao bih, ali nikada kao trener.
Mislim da bih mnogo više pružio kao sekretar u klubu, tehnički
direktor, možda u ulozi nekadašnjeg "tehnika". Ali, o tome u
klubu bi morali drugi da razmišljaju, ne mene ili nekog drugog
dugogodišnjeg igrača radi - već kluba radi!
Ne radi samilosti, "socijale", već radi stvarne klupske koristi. Ali, dobro odvagnuti - neko jeste, a neko nije za nešto sposoban...
Ne radi samilosti, "socijale", već radi stvarne klupske koristi. Ali, dobro odvagnuti - neko jeste, a neko nije za nešto sposoban...
Ali, kako Juričić igra ove jeseni - o
tim danima, makar se radilo i o bliskoj budućnosti, još ne treba
razmišljati.
Posle prošlogodišnjih kriza celog tima, u ovoj novoj Rijeci, Srećko je opet jedan od ključnih igrača, neprikosnoveni dirigent odbrane.
Posle prošlogodišnjih kriza celog tima, u ovoj novoj Rijeci, Srećko je opet jedan od ključnih igrača, neprikosnoveni dirigent odbrane.
- Igramo odgovornije nego lani,
borbenije, a znanje nismo izgubili. To je, u najkraćem, ključ ovih
naših dobrih rezultata. I - ne zanosimo se. Dokle ćemo dogurati - videćemo...
Istinski džentlmen Kantride nikada
nije bio najveći miljenik navijača "belih", nikada mu
nisu klicali kao Kustudiću, Desnici ili nekada Lukariću, Medleu.
Ali, primetićete, uvek su ga nazivali i imenom i prezimenom.
A tako se u našem fudbalu od vajkada nazivaju, cene samo oni izuzetni sportisti - Rajko Mitić, Sava Antić, Bruno Belin...
Ali, primetićete, uvek su ga nazivali i imenom i prezimenom.
A tako se u našem fudbalu od vajkada nazivaju, cene samo oni izuzetni sportisti - Rajko Mitić, Sava Antić, Bruno Belin...
I Srećko Juričić.
