Tatjana Vratonjić (19) i Dragana Mirković (17): Susret tinejdž zvezda klasične i folk muzike (1986)

Znaš, kada si zasvirala ono "Za Elizu", zaista mi je bilo žao. Smejala sam se, ali je to bilo malo kiselo. U trenutku sam se osećala malom. To je nešto veliko, nešto ogromno u klasičnoj muzici, što te tera da klečiš pred njom

Dragana Mirković, 17-godišnjakinja, koja se po završetku osmogodišnjeg školovanja u potpunosti posvetila novokomponovanoj narodnoj muzici i ima za sobom dve long-plej-ploče, nekoliko hitova i veliki broj koncerata, stekla je nedavno novu poznanicu.

To je Tatjana Vratonjić, klaviristkinja, koja je do 19. godine uspešno završila gimnaziju, srednju muzičku školu i uskoro treba da diplomira nd Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a ima za sobom četiri održana solistička koncerta i osvojeno prvo mesto (među 30 učesnika) na međunarodnom klavirskom konkursu u Udinama.

Dve tinejdžerke, uspešne svaka na svoj način, upoznale su se u prikladnom ambijentu beogradske muzičke škole "Vojislav Vučković" u čijoj su učionici, pred već ispisanom tablom, u šali izvele mali ispit solfeđa.

Naravno, Tatjana je bila ispitivač, a Dragana je nekim tačnim odgovorima zaslužila da joj se ispuni muzička želja. Tatjana joj je rado odsvirala deo Betovenove popularne komozicije "Za Elizu", a potom je iznenadila svoju sagovornicu zasviravši njen hit "Imam dečka..."

*****

TATJANA: Vidiš, znam i to. Inače ne slušam narodnu muziku, ali za tebe sam čula.

DRAGANA: Mogu ti reći da sam polaskana. A meni je žao što o tebi nisam mogla da čujem više, to je zaista žalosno!

TATJANA: Ali, ne može da bude drugačije!

DRAGANA: U štampi je bila samo vest o tvojoj nagradi u Italiji. Zašto vam bar televizija ne posvećuje pažnju?! Neki šou da imaš od petnaestak minuta.

TATJANA: Imala sam pet minuta u "Beogradskoj hronici". Kakvih 15 minuta?! Gde da mi daju toliko! Pola sata je dobio Kemal Gekić. Kada ne postoji interesovanje, zašto da nam daju više?

DRAGANA: Ne mislim da stalno bude samo klasična muzika, ali neka srazmera mora da postoji. I vaši spotovi mogu da budu interesanti. Uz neku finu muziku, na primer, tebe mogu da snimaju s raspuštenom kosom, u nekoj dugačkoj haljini, kao princezu, iza klavira u izmaglici... Pa, tako, neka

montaža... Zar to ne bi bilo zanimljivo?!

TATJANA (smeje se): To puno košta. A ko će u to da uloži?

DRAGANA: Treba da postoji neko udruženje, neko da o tome brine.

TATJANA: Postoji li neko telo koje se bavi vama?

DRAGANA: Ne. To je jedan određen broj ljudi koji to rade. Važno je steći ime, a posle sve dolazi samo od sebe. Menadžeri nas zovu... U stvari, kod nas se lako dolazi do toga.

TATJANA: A mi nemamo nikog ko se bavi nama, organizacijom konperata... Do imena je teško doći. Dok si na fakultetu, nemoguće je dobiti koncert, ukoliko ne dobiješ neku međunarodnu nagradu. Dobiti takvu nagradu, takođe, nije jednostavno.

Dakle, kvalitet se meri samo nekakvim konkretnim rezultatima, na takmičenjima, da izađeš iz Jugoslavije i da se dokažeš. Mladi su tek u poslednje vreme počeli da se probijaju, a pre nisu dobijali koncerte. Pogorelić je to probio.

DRAGANA: Slično je i kod mene bilo. Do tada je bilo neuobičajeno da 16-godišnjak snimi ploču. Smatralo se da je to još dečji glas koji nije za "narodnjake". Tako sam ja probila led.

TATJANA: Mi uopšte i ne možemo da snimamo ploču. To je moguće tek ako si veliko ime i to i u Jugoslaviji i u inostranstvu. Pa, i onda su tiraži mali, desetostruko manji od Breninih.

DRAGANA: Moja prva ploča je imala tiraž od 50 hiljada, a ova druga, izgleda, prelazi i to.

TATJANA: To je za nas neverovatan tiraž, i to ne za mene, nego i za Pogorelića i veća imena.

DRAGANA: To je jedna nelogičnost koja zaista smeta.

TATJANA: Koliko tebi treba da spremiš jednu ploču?

DRAGANA: Malo. To će te iznenaditi i biće ti, možda, i smešno. Evo, moj komozitor, Novica Urošević, uradi pesme bez mene i odredi dva-tri, najviše četiri dana četvoročasovnog snimanja. Za to vreme učim i melodiju i reči. Učim i snimam istovremeno. To je crna strana tog rada. Nemam vremena da "svarim" pesmu. Kako to uspevam, ne znam ni sama! To bih želela da promenim, da bih publici pružila kvalitet.

Greška je televizije i štampe što prave stvari ne prolaze

TATJANA: O ploči ne vredi ni da govorim! No, da bih spremila jedan koncert, treba mi dva meseca da ga tehnički savladam, a šest da se to srodi sa mnom. Bez toga ne može da se hvata ni na izgled, na simpatičnost, ni na šta.

Ti možeš na koncertu, ako ti nije dan, pojavom da učiniš da lošije pevanje nekako prođe. Kod nas to ne prolazi. Godinu dana rada mogu da zakopam, ako nisam skoncentrisana tokom koncerta!

DRAGANA: Tvoj uspeh je sporiji, ali sigurniji. Moj je bio neprirodno brz i može brzo da nestane. Kod nas se postaje ime sa jednom, dve ploče. Sledeća, ako nije dobra, nema te više! To je ono: hvataj na blic.

TATJANA: Ali, mi nemamo ni mogućnost da snimimo ploču. Vi ste neuporedivo popularniji od nas, koncerti su vam posećeniji od naših. Mladi, doduše, u poslednje vreme više posećuju koncerte klasične muzike, ali i dalje to ne može ni da se poredi sa vama. Za mene nije čuo, niti će čuti, ni najmanji postotak ljudi koji znaju za tebe.

DRAGANA: To je greška televizije i štampe što prave stvari ne prolaze. Mislim da i ovo naše nisu prave stvari, ali publika to voli i to treba da postoji. Ne kažem da smo mi katastrofalni jer i mi smo neki vid kulture, ali ne treba da zaokupimo sve i da druge vrste muzike budu zapostavljene, naročito ozbiljna muzika.

Bila sam na koncertu Jovana Kolundžije u Požarevcu i smatram da je pogrešno što mnogi mladi misle da je to za mame i tate. Bila sam oduševljena. On je zaista veliko ime, nema šta! Žao mi je što nikad nisam bila na koncertu Ive Pogorelića. On nije bio u Požarevcu, ali ići ću kad bude.

TATJANA: Neko mora da plasira i nesumnjive izvođačke vrednosti na televiziji, radiju, u štampi. No, kod nas baš taj plasman zakazuje u odnosu na novokomponovanu narodnu muziku.

DRAGANA: Kaži mi, da li Pogorelić i Kolundžija snimaju ploče?

TATJANA (sa osmehom): Snimaju, naravno.

DRAGANA: Pa, zašto za njih nije veća reklama?! Mnogi će, možda, reći: "Da vidimo šta je to?" Slušaće jednom-dvaput onako, a treći put će im se dopasti, kao što se meni dopalo.

TATJANA: Ma, da ti i ja imamo u nekom manjem mestu, ne u Beogradu, koncert u isto vreme, svi bi otišli na tvoj koncert.

DRAGANA: Na moje koncerte najviše dolaze mladi jer je to muzika našeg vremena, a klasična muzika im je nekako strana. No, vaša publika je malobrojnija, ali vam je barem verna. Naša publika se, međutim, ponaša kao dete koje voli igračku samo dok je zanimljiva, a kada to više nije, zgazi je.

Zato je trebalo hrabrosti da sa 16 godina pođem tim putem. Bila sam svesna čega se sve odričem: detinjstva i svega normalnog za te godine. Prekinula sam i školovanje. Završila sam samo osnovnu školu.

TATJANA: Do kojih godina misliš da ćeš moći da pevaš?

DRAGANA: Da pevam ili da budem popularna? Za ovo drugo ne znam, ali pevaću sve dok budem mogla jer to je, što reče, kako se beše zove, Franc...

TATJANA: List.

DRAGANA: Da. Ne pamtim imena. E, on je rekao da je muzika njegov govor, život... Ipak, neću da padnem na niske grane da, kada ne budem više popularna, pevam po kafanama jer tu ću samo upropastiti sebe.

TATJANA: Pa, šta ćeš onda da radiš, kada si, kako kažeš, svesno napustila školovanje?

DRAGANA: To je dobro pitanje. Razmišljala sam puno o tome. Sada učim engelski sa kaseta, a posle ću da upišem tečaj u Beogradu. Nameravam, mada će to sad zvučati tek onako, ali zaista hoću da učim i solo-pevanje. Čula sam da u Nišu postoji neki odsek za to.

Moraću nešto i da završim. Moja sestra je poslovni sekretar i to mi se dopada. Malo sam sa njom učila stenografiju, a imam i pisaću mašinu. Taj kurs za sekretarice nije nimalo težak i neće mi oduzimati mnogo vremena. Što se učenja tiče, tu sam ambiciozna.

Mnogo sam volela školu, bila sam dobar učenik, nagrađivana sam, ali sam pesmu volela još više.

TATJANA: A ja sam zbog muzike podnela mnoge napore. Pohađala sam uporedo osnovnu školu i nižu muzičku, pa srednju muzičku i gimnaziju. Najteže dve godine, koje nikada neću zaboraviti, bile su kada sam uporedo išla u treći i četvrti razred srednje muzičke i u prva dva razreda gimnazije.

Od osam sati ujutro do ponoći bila sam ili nad knjigom jer sam učila fiziku, hemiju, matematiku, istoriju muzike, ili nad klavirom jer sam išla na razna takmičenja i spremala završni ispit klavira.

Sa 16 godina sam se upisala na FMU i tokom studija vanredno polagala poslednja dva razreda gimnazije. Diplomiraću pre 20. rođendana.

Želim da završim nešto, zbog sebe, da sebe cenim 

DRAGANA: To će, možda, izgledati smešno, ali meni je ovaj mali prst sve pokvario. Sa sedam godina sam gledala film "Dečak i violina" i zaželela da učim muziku. Deda me je odveo u Požarevac, da me upiše u muzičku školu. No, kada sam imala tri godine, ja sam taj prst polomila, pa tako nisam mogla da sviram.

Posle sam, kao učenica osmog razreda osnovne škole, pevala jednu narodnu pesmu na školskoj priredbi. Aplaudirali su mi stravično i, mada sam tada najviše volela zabavnu muziku, te ovacije su bile presudne da odem u "narodnjake".

Tako je, za tu razliku što ti imaš, a ja nemam, presudna zapravo sredina. Rođena sam u selu (Kasiodol), gde niko nema pojma... Ne, to... Ma, znaš, u mojoj školi tamo nije bilo uslova da neko svira klasičnu muziku. Kada smo na časovima muzičkog slušali te ploče, mnogi su ostajali hladni, samo smo moja drugarica i ja pričale posle, na primer, o "Vltavi".

Malo poznajem note i to hoću da usavršim, ali imam sluha i mogu ponešto da odsviram na klaviru, ne kao ti, ali onako prosto la. la, la... (Obe se kikoću). No, niko me tada nije upućivao da učim muziku. Najbliža muzička škola je bila u Požarevcu, 15 kilometara udaljenom.

Inače, i nastavnici su pali pod uticaj novokomponovane narodne muzike. Oni su, u stvari, isto ljudi iz tog kruga koji voli tu muziku. Znala sam ja i Betovenovu "Odu radosti", imala sam reči, mogla sam i to da pevam na priredbi, ali nismo imali klavir. Ko da me prati?! Žao mi je što nisam završila tu nižu muzičku školu, ali nisam imala sreće.

TATJANA: Ovako imaš više sreće!

DRAGANA: Da. Onda bi se to verovatno preokrenulo i ne bih sada bila ovo što jesam.

TATJANA: A koliko ti zarađuješ?

DRAGANA: Mi nerado o tome govorimo. Što zaradim, to je nekakva zlatna sredina.

TATJANA: Ja za koncert dobijem par stotina hiljada starih dinara.

DRAGANA:A koliko vežbaš?

TATJANA: Tokom ovog koncerta u Italiji, ustajala sam u šest sati jutro i ceo dan ili vežbala, ili svirala na takmičenju. Za sedam dana sam oslabila četiri kilograma.

DRAGANA: Ipak, to je samo sedam dana u odnosu na celu godinu koji mi imamo. Ljudi misle da je naš posao samo sjaj, nešto zanimljivo i nezasluženo dobijeno... Ne razumeju da je to teško. Znaš, koliko samo provedem na točkovima!

TATJANA: A znaš koliko ja psihofizičkog napora uložim dnevno u vežbanje?! To je sigurno deset puta gore, nego biti pet sati u autobusu. Posle sam mrtva umorna. Uz to, vi u svoj posao ne ulažete po 14 godina učenja da biste tek mogli da počnete da se tim bavite.

DRAGANA: I kad bih uložila toliko, to ljudima ništa ne bi značilo. Naš narod čak i ne voli

kad si suviše obrazovan, kažu: "Šta će ovde kad ima školu?!"Naravno, ja želim da završim nešto, zbog sebe, da sebe cenim.

Malo mojih kolega ima muzičko obrazovanje, ali sad kada ja počnem da učim, videćete... (Opet se obe kikoću).

Evo, obećavam, kada se sledeći put sastanemo, neće biti da me pitaš koja je koja nota, znaću i kada da udahnem vazduh dok pevam, i sve to...

TATJANA (posle smeha se uozbilji, pomalo setna): Ne, ipak, ne treba ni za čim da žališ. Ništa ne bi dobila. Imala bi manje novca, manju reklamu, sve...

DRAGANA: I da sam naučila da sviram violinu, možda bih se bavila ovim poslom, ali moglo bi i da ostane nešto iza mene. Znaš, kada si zasvirala ono "Za Elizu", zaista mi je bilo žao. Smejala sam se, ali je to bilo malo kiselo. U trenutku sam se osećala malom. To je nešto veliko, nešto ogromno u klasičnoj muzici, što te tera da klečiš pred njom.

*****

Još dugo su dve devojke, obe obuzete muzikom, doduše različitom, ćućorile o raznim temama, o publici, pismima, čestitkama, scenskom izgledu, kolegama...

Koliko su pri tom jedna kod druge izazivale dopadanje, zavist, razumevanje, divljenje ili sažaljenje, ko bi znao?!

Vedro raspoloženje u kojem su okonačale razgovor, mladalačko kikotanje i srdačno pozdravljanje pri rastanku, ukazivali su da su obe svesne da nisu one, već je neko sasvim treći odgovoran za ovaj naš kulturni trenutak u kojem bi toliko mnogo mladih želelo da bude na Draganinom mestu, a toliko malo njih bi da se nađe na Tatjaninom.

I mladi su, naime, vešto počeli da savlađuju novu lekciju, sve omiljeniju, kako da se sa što manjim ulogom ostvari velika dobit. Srećom, ima Tatjana koje jedino tu lekciju nisu izučile. 

Zabeležila: Vesna Miladinović, obrada: Yugopapir (Sabor, februar 1986.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate