Previše govorimo o našim dugovima inostranstvu, o tim privrednim teškoćama, a premalo o bratstvu i jedinstvu, o našem zajedništvu, koje je u nekim sredinama ozbiljno ugroženo. Dužni smo. Dobro, i ja ću pod stare dane da stegnem kaiš, ne želim dugove, ne želim da budemo ničija kolonija, ali ne želim ni da se toliko svađamo
Maj 1983: Iako je kao član CK SKJ i CK SK Bosne i Hercegovine još 1960. godine otišao u penziju, Vlado Šegrt i danas veoma aktivan, nalazi se u prvim redovima, u borbi, onako kako je to činio i kao komandant partizanskih jedinica.
Svakodnevno dobija pozive radnika, studenata, građana, da im govori. Vlado Šegrt još nijedan poziv nije odbio.
Nedavno ste, čujemo, govorili
studentima o našem zajedništvu, ali i o deobama. Šta je bio povod
za to?
 |
| Vlado Šegrt, legendarni partizanski komandant (foto: Wiki) |
Sećam se kada je Crna Gora kapitulirala 1916. godine, otac je kao dobrovoljac otišao sa vojskom u Albaniju. Stričevi su mi u Trebinju obešeni. Majku, tri moje sestre i mene, Austrijanci su oterali u logor. I tu sam video zlo...
Imao sam devet godina. Svakog dana su nas delili i odvajali.
Nas decu seljaka i radnika, na jednu stranu, a decu ostalih, na drugu.
Oni bi za doručak dobijali čašu mleka i kiflu, a mi kiselu repu i kilo hleba na šesnaest ljudi.
Tada sam osetio gorčinu deoba i podvajanja ljudi...
Međutim, kada ste krenuli u školu,
opet su vas, decu, podvajali?
Da. U tom logoru naprave oni neku
školu i odvoje nas nekoliko da učimo nemački jezik. Majka me je
stalno molila da ne učim:
"Nemoj Vlado, 'oće da nas germanizuju, da mi te odvedu..."
Odbio sam da učim. Tukli su me, grdne sam batine popio. Kad je neki nastavnik Vukres, Hrvat, video da sam tvrdoglav, dođe da me ubeđuje, pa veli:
"Uči ti, sine, ova će se zemlja ionako raspasti."
Nisam mu verovao. Opet sam slabo učio i opet su me stalno tukli zbog toga.
"Nemoj Vlado, 'oće da nas germanizuju, da mi te odvedu..."
Odbio sam da učim. Tukli su me, grdne sam batine popio. Kad je neki nastavnik Vukres, Hrvat, video da sam tvrdoglav, dođe da me ubeđuje, pa veli:
"Uči ti, sine, ova će se zemlja ionako raspasti."
Nisam mu verovao. Opet sam slabo učio i opet su me stalno tukli zbog toga.
Taj otpor prema okupatoru i nacionalnoj
podvojenosti, kasnije je, pod uticajem Nikole Kovačevića, vašeg
komšije i velikog komuniste, prerastao u komunizam. Nikola vas je
primio u SKOJ, a Sava Kovačević u Komunističku partiju 1931.
godine. Kako, se to dogodilo?
Kad sam te godine došao iz vojske,
gde sam aktivno radio kao komunista i zato bio uhapšen i mučen u zatvoru, sreo sam
Savu. On mi kaže:
"Da prošetamo malo, dugo se nismo videli..."
I krenemo u noć, onako sami.
Kad će on meni:
"Pošto si sve to izdržao u Splitu, odlučili smo da postaneš član KPJ i član Mesnog komiteta Grahovo. Dođi u sredu na sastanak kod pekara Lazovića."
Ja se zbunim, nešto mi nije jasno, pa pitam:
"Pa, zar ja dosad nisam bio član Partije?"
"Ne, veli, bio si samo skojevac!"
I tako, dođem na sastanak i dobijem zadatak da formiram partijsku organizaciju u Lastvi, što sam već 1932. godine i učinio...
Sava Kovačević je posebno cenio muslimanske borce
Odmah po izbijanju ustanka postali ste
komandant partizanskih jedinica. Šta je za vas tada značilo biti
komandant?
Biti komandant u NOB-u značilo je biti
čovek bez mane, čovek koga krase vrline. Komandant je bio samo onaj
ko je bio hrabar, snalažljiv, ko je voleo ljude i umeo da stekne
njihovo poverenje. Jer, ja sam te ljude vodio u borbu, u smrt i oni
su, verujući meni, verovali da svi zajedno činimo nešto svetlo.
Ja to poverenje nikada nisam izneverio.
Nikada u brigadi nisam imao ljubimce među borcima. Svi su mi bili jednaki. Ali, uvek sam nastojao da budem prvi u borbenim redovima, to je za mene bilo pravilo broj jedan, lični primer.
Svi ti ljudi, borci, partizani nisu mogli drugačije da te cene, da te zavole.
Oni su bili dobrovoljci.
Biti komandant takvim ljudima značilo je predvoditi ljude koji su odlučili da se biju, pa i da poginu...
Čak ni u petoj ofanzivi nikoga nisam mogao da mobilišem. Čim nekog mobilišem, on uveče pobegne. Zašto onda od njega da stvaram neprijatelja.
Ja to poverenje nikada nisam izneverio.
Nikada u brigadi nisam imao ljubimce među borcima. Svi su mi bili jednaki. Ali, uvek sam nastojao da budem prvi u borbenim redovima, to je za mene bilo pravilo broj jedan, lični primer.
Svi ti ljudi, borci, partizani nisu mogli drugačije da te cene, da te zavole.
Oni su bili dobrovoljci.
Biti komandant takvim ljudima značilo je predvoditi ljude koji su odlučili da se biju, pa i da poginu...
Čak ni u petoj ofanzivi nikoga nisam mogao da mobilišem. Čim nekog mobilišem, on uveče pobegne. Zašto onda od njega da stvaram neprijatelja.
To je tražilo i visoku odgovornost za
svakog čoveka. Kako ste tih ratnih dana održavali visoki moral
boraca?
Ličnim primerom. Ja se nisam, kao
neki komandanti, odvajao i izdvajao od boraca. Zajedno sa njima jeo sam, spavao. Voleo
sam svoje borce, ali voleli su i oni mene.
Pušio sam zajedno sa njima, šalio se. Ali, u borbi sam bio strog. Ne zato što sam se bojao njihovih grešaka, već sam želeo da izvršimo zadatak uspešno, da pobedimo i da izgubimo što manje boraca.
Ja sam se retko kada povlačio, ja sam neprijatelja terao da se povlači. Jer, zna se, ko beži taj i batine dobije...
Pušio sam zajedno sa njima, šalio se. Ali, u borbi sam bio strog. Ne zato što sam se bojao njihovih grešaka, već sam želeo da izvršimo zadatak uspešno, da pobedimo i da izgubimo što manje boraca.
Ja sam se retko kada povlačio, ja sam neprijatelja terao da se povlači. Jer, zna se, ko beži taj i batine dobije...
Vi ste u vašim jedinicama, među
borcima, imali i Crnogorce, Srbe, Hrvate, Muslimane. Šta mislite o
tezama koje se čuju poslednjih godina, da se nisu svi podjednako
hrabro borili?
To je laž. Već prvih dana ustanka
jedan veliki broj, recimo, Muslimana, članova SKOJ-a i KPJ došao je u partizanske
jedinice. Mi smo u Trebinju imali i muslimansku četu, koju je narod
posebno zavoleo, jer se žestoko i dobro borila protiv ustaša i
Italijana.
Sava Kovačević je posebno cenio muslimanske borce.
Nama se, na primer, dok smo pisali proglase KPJ za ustanak, nikada nije dešavalo da Musliman pišemo malim slovom, kako to danas neki hoće da čine.
Pisali smo:
"Srbi, Crnogorci, Hrvati, Muslimani - zbijte redove!"
Sava Kovačević je posebno cenio muslimanske borce.
Nama se, na primer, dok smo pisali proglase KPJ za ustanak, nikada nije dešavalo da Musliman pišemo malim slovom, kako to danas neki hoće da čine.
Pisali smo:
"Srbi, Crnogorci, Hrvati, Muslimani - zbijte redove!"
Otkuda danas ta sumnja u Muslimane?
Ne znam. Kad smo 1942. godine došli
u Prozor, niko nas, partizane, tako nije dočekao kao tamošnji
muslimanski narod. To mogu svi danas posvedočiti.
 |
| Puniša Perović sa rukovodstvom X hercegovačke brigade u Prozoru, septembra 1942. godine. Stoje s leva: Jovan Popović, Rade Hamović, Vlado Miskin - Crni, Tinka Romano, Vlado Tomanović, Puniša Perović, D. Samić i Vlado Šegrt. U prvom redu sede: Vojo Popović, Blažo Đuričić i Čedo Kapor (foto: znaci.net) |
Voleti tuđu zemlju u to vreme značilo je biti izdajnik
Vi ste o tome često govorili
posiednjih meseci?
Jesam. Ja sam Gačanima govorio o
knjizi "Nož", na primer, pre nego što je ona izašla iz
štampe. Rekao sam tada, to je naopaka knjiga koja je napisana na
račun "velikih dela" vojvode Samardžića, koji je
poklao tol'ki narod.
I rekao sam, to nije Draškovićev roman, to je običan književni blef.
Jer, naopako je lako pisati, ali nije lako biti pošten. Ono što u toj knjizi piše o tom detetu, to nije istina. A knjiga se poziva na sećanja, na istoriju, na događaje.
Nisam dalje hteo o tome da govorim, da ne zakrvim ljude, jer su se ionako kasnije zbog te knjige u Gacku mnogi zavadili.
I rekao sam, to nije Draškovićev roman, to je običan književni blef.
Jer, naopako je lako pisati, ali nije lako biti pošten. Ono što u toj knjizi piše o tom detetu, to nije istina. A knjiga se poziva na sećanja, na istoriju, na događaje.
Nisam dalje hteo o tome da govorim, da ne zakrvim ljude, jer su se ionako kasnije zbog te knjige u Gacku mnogi zavadili.
Zašto se događa da nas zavade?
Zašto, zato što se pozivaju na
"istinu" koja, dok se ispostavi da to nije, unese
u nas nemir i zlu krv, i gotovo. Da se razumemo, ja nisam da se ti
ljudi koji pišu pendreče. Ali, sam takođe za pravu istinu.
Antonije Isaković je pisao o Golom otoku, na primer.
Ali on nije rekao da je nama Goli otok možda i bio nužan, jer ljudi koje smo tamo slali nisu voleli Tita i Jugoslaviju, nego Staljina i SSSR.
A voleti tuđu zemlju u to vreme značilo je biti izdajnik.
A izdajnik mora da se hapsi.
E, sad ko te je na otoku tukao. Pa tukli su ih Staljinovi đaci, faktički sami između sebe su se delili na batinaše i batinane.
I danas sve to pisati i slati na Titovu adresu, to, po mom mišljenju zaista nije lepo.
Tito je ljudima koji greše uvek pružao šansu da se poprave, da pošteno žive. Međutim, oni koji su ga opet izdali i oni koji će nas opet izdati, moraju da znaju da će ići na Goli otok.
Mi Jugoslaviju i tako moramo da branimo. Zato ni pet para ne dajem za tamo neke odbore i umetnike koji protestuju i žele da budu sud pored suda, država u državi.
To nigde nema.
Ali, ja verujem, sve će doći na svoje mesto, istina uvek pobeđuje... Samo mi stari borci da zbijemo redove, jer Tita nema, a mi odumiremo, neko mora ovu zemlju da brani i čuva.
Antonije Isaković je pisao o Golom otoku, na primer.
Ali on nije rekao da je nama Goli otok možda i bio nužan, jer ljudi koje smo tamo slali nisu voleli Tita i Jugoslaviju, nego Staljina i SSSR.
A voleti tuđu zemlju u to vreme značilo je biti izdajnik.
A izdajnik mora da se hapsi.
E, sad ko te je na otoku tukao. Pa tukli su ih Staljinovi đaci, faktički sami između sebe su se delili na batinaše i batinane.
I danas sve to pisati i slati na Titovu adresu, to, po mom mišljenju zaista nije lepo.
Tito je ljudima koji greše uvek pružao šansu da se poprave, da pošteno žive. Međutim, oni koji su ga opet izdali i oni koji će nas opet izdati, moraju da znaju da će ići na Goli otok.
Mi Jugoslaviju i tako moramo da branimo. Zato ni pet para ne dajem za tamo neke odbore i umetnike koji protestuju i žele da budu sud pored suda, država u državi.
To nigde nema.
Ali, ja verujem, sve će doći na svoje mesto, istina uvek pobeđuje... Samo mi stari borci da zbijemo redove, jer Tita nema, a mi odumiremo, neko mora ovu zemlju da brani i čuva.
Jednom prilikom ste rekli da su
tekovine NOB-a i revolucije ugrožene?
Nacionalisti hoće da caruju, jedni
srbuju, drugi bi islamsku revoluciju, treći NDH. U pojedinim
sredinama bratstvo i jedinstvo su zaista ugroženi.
Za mene su zato svi nacionalizmi opasni.
Sećam se sedamdesetih godina, nacionalizam smo sredili za deset dana. A sada, borimo se, ali sporo.
Vidite, tek su sada tog Bakalija sklonili iz Partije. A on je zatrovao toliku omladinu na Kosovu.
Živeo je kao plejboj, lumpovao i provodio se sa devojkama po Dubrovniku, živeo je kao car u svom plemenu.
Za mene su zato svi nacionalizmi opasni.
Sećam se sedamdesetih godina, nacionalizam smo sredili za deset dana. A sada, borimo se, ali sporo.
Vidite, tek su sada tog Bakalija sklonili iz Partije. A on je zatrovao toliku omladinu na Kosovu.
Živeo je kao plejboj, lumpovao i provodio se sa devojkama po Dubrovniku, živeo je kao car u svom plemenu.
I mi, umesto njega, kažnjavamo tamo
neke devojke na petnaest godina zatvora.
Zato mislim da moramo biti mnogo više jedinstveni. Pre svega CK SKJ, pa i čitav SKJ, pa Predsedništvo SFRJ, Savezna skupština i republike i pokrajine, moraju da raščiste između sebe mnoge stvari.
Mi moramo stalno da se borimo, zajedno, svi, za naš put koji smo izabrali i propisali, nema nam druge...
Mi moramo u naša rukovodstva dovesti mlade, energične ljude. Mi stari počeli smo da poboljevamo, da zaboravljamo, da se zamaramo.
Dajte mlađe, oni će mnogo brže rešiti mnoge probleme.
Kad sam ja sa trideset godina mogao da budem komandant, da oslobađam ovu zemlju i da stvaram narodnu vlast, mogu i ovi mladi ljudi da se bore za budućnost Jugoslavije, da grade i sprovode našu politiku, i samoupravljanja i nesvrstanosti...
Zato mislim da moramo biti mnogo više jedinstveni. Pre svega CK SKJ, pa i čitav SKJ, pa Predsedništvo SFRJ, Savezna skupština i republike i pokrajine, moraju da raščiste između sebe mnoge stvari.
Mi moramo stalno da se borimo, zajedno, svi, za naš put koji smo izabrali i propisali, nema nam druge...
Mi moramo u naša rukovodstva dovesti mlade, energične ljude. Mi stari počeli smo da poboljevamo, da zaboravljamo, da se zamaramo.
Dajte mlađe, oni će mnogo brže rešiti mnoge probleme.
Kad sam ja sa trideset godina mogao da budem komandant, da oslobađam ovu zemlju i da stvaram narodnu vlast, mogu i ovi mladi ljudi da se bore za budućnost Jugoslavije, da grade i sprovode našu politiku, i samoupravljanja i nesvrstanosti...
Mislim da nikada bolje nismo živeli nego ovih poslednjih godina
Da li ste vi zbog toga otišli u
penziju još 1960. godine?
Jesam. Tada je doneta odluka o
rotaciji. Kao član CK SKJ i CK SK BiH išao sam na teren i ubeđivao
ljude da napuštaju svoje funkcije, da mesto prepuštaju novim i
mlađim ljudima.
Međutim, kada smo bili na Izvršnom komitetu, vidim neki naši drugovi u CK nemaju nameru da se rotiraju. Ja kažem:
"Ljudi, obećao sam na terenu da ću i ja otići, zar i vi nećete u rotaciju?"
Oni meni: "Nemoj tako, Vlado, zabijaš nam nož u leđa?"
"Oprosti, dogovorili smo se, odgovorim, ja idem u penziju."
Na to su mi Tito i Ranković kroz nekoliko dana poručili:
"Ne idi, uzmi neko funkcionersko mesto."
Ne, ja idem i otišao sam. Tražio sam da me na kongresu razreše dužnosti u aparatu i nastavio sam politički da delujem, iako sam u penziji.
Međutim, kada smo bili na Izvršnom komitetu, vidim neki naši drugovi u CK nemaju nameru da se rotiraju. Ja kažem:
"Ljudi, obećao sam na terenu da ću i ja otići, zar i vi nećete u rotaciju?"
Oni meni: "Nemoj tako, Vlado, zabijaš nam nož u leđa?"
"Oprosti, dogovorili smo se, odgovorim, ja idem u penziju."
Na to su mi Tito i Ranković kroz nekoliko dana poručili:
"Ne idi, uzmi neko funkcionersko mesto."
Ne, ja idem i otišao sam. Tražio sam da me na kongresu razreše dužnosti u aparatu i nastavio sam politički da delujem, iako sam u penziji.
Niste se pokajali?
Ne, nikada. Čak ni onda kada mi je
penzija bila 1.800 dinara, pa su se Roćko Čolaković i Ivan Ribar,
takođe penzioneri, žalili, pa su nam penzije povećane. Sada imam
46.000 dinara.
Deca su mi lekari u Sarajevu. Imam dosta unuka, dosta radim, putujem, govorim ljudima. Ja sam aktivan politički i to ću biti do smrti.
Ali, ako danas treba da stegnem kaiš, dobro!
Priča se, pao nam standard. Mislim da nikada bolje i bogatije nismo živeli nego ovih poslednjih godina.
Samo, čini mi se da previše govorimo o našim dugovima inostranstvu, o tim privrednim teškoćama, a premalo o bratstvu i jedinstvu, o našem zajedništvu, koje je u nekim sredinama ozbiljno ugroženo.
Naravno, da ni ja ne želim dugove, i da ne želim da zavisimo od nekoga, ne želim da budemo ničija kolonija, ali ne želim ni da se toliko svađamo...
Deca su mi lekari u Sarajevu. Imam dosta unuka, dosta radim, putujem, govorim ljudima. Ja sam aktivan politički i to ću biti do smrti.
Ali, ako danas treba da stegnem kaiš, dobro!
Priča se, pao nam standard. Mislim da nikada bolje i bogatije nismo živeli nego ovih poslednjih godina.
Samo, čini mi se da previše govorimo o našim dugovima inostranstvu, o tim privrednim teškoćama, a premalo o bratstvu i jedinstvu, o našem zajedništvu, koje je u nekim sredinama ozbiljno ugroženo.
Naravno, da ni ja ne želim dugove, i da ne želim da zavisimo od nekoga, ne želim da budemo ničija kolonija, ali ne želim ni da se toliko svađamo...