Kako provode vreme u karantinu naši fudbalski asovi Filipović, Zavišić, Svilar, Mešković... (1976)

Ustanem, obično, oko 8-8,30, doručkujem oko 9 časova, a zatim nastaje ... zavitlavanje. Nešto se pročita, uglavnom sportska štampa, a ako je neko "na tapetu" - teško njemu. Sve zavisi šta je ko od novinara napisao - dobro ili loše. Ako se radi o nekoj pohvali, onda - "srećnik" plaća turu... šta ko hoće da popije

Od francuske reči "karanten", što bi u prevodu značilo četrdesetak (dana) - koliko je inače bilo potrebno izolovati ljude da bi se sprečilo širenje izvesne bolesti - nastala je "naša reč" - karantin, koja se već uveliko upotrebljava, ne samo u medicini.

U sportu, karantin bi značio boravak u posebnim uslovima takmičara, koji poboljšavaju njihovu fizičku, a pogotovo psihološku spremnost. Udaljavanje od "spoljnih efekata" svake vrste, od uticaja vreve, raznih susreta i tako dalje.

Posebno profesionalne fudbalske ekipe (ne samo naše), nastoje da "karantinskim metodama i režimom" dovedu svoje aktere u tzv. psihološku i fizičku ravnotežu uoči važnijih, odlučujućih susreta.

Da ih usredsrede samo na, po njihovom mišljenju bitan događaj koji im predstoji, tačnije - na utakmicu koju bi trebalo da reše u svoju korist. U tom cilju, pored profesionalnih trenera neki klubovi angažovali su i specijalne stručnjake - psihologe, a psiholog igra veoma važnu ulogu i prilikom specijalnih priprema našeg nacionalnog tima.

Ovog trenutka većina naših klubova je na specijalnim pripremama. Želeli smo da čujemo odgovor fudbalera i funkcionera našeg prvoligaškog fudbala, pa i psihologa i lekara, na pitanje:

Koliko karantin doprinosi psihološkom i fizičkom stabilizovanju, o čemu fudbaleri razmišljaju dok su u karantinu, da li im je on zaista neophodan, ili ...

Stefanović: Značajne koristi

Po prirodi posla, a i našeg napisa-ankete, prvenstvo u odgovoru pripada iskusnom psihologu reprezentacije Vojkanu Stefanoviću, koji je ne jednom bio u prilici da "izmeri efekat" karantina na fudbalere-reprezentativce uoči, i za vreme "presudnih" mečeva.

- Nema sumnje - tvrdi Stefanović - izolovanje fudbalera na skrovito mesto, ima svoje opravdanje. Međutim, kako će ko "primiti" karantin i koliko će on na nekog uticati, zavisi i od mnogih drugih elemenata ... 

Tačnije, od predispozicije pojedinaca da se prilagode određenom "režimu", da izvesno vreme provedu pod "direktnim nadzorom" pretpostavljenih, da u tom "roku" stalno i precizno izvršavaju svoje obaveze, da se pridržavaju predviđenih normi "logorovanja", koje vode psihološkoj, a i

i fizičkoj stabilnosti.

Teško je, naravno, svesti, recimo, petnaestak ličnosti sa već oformljenom "fizionomijom" na "istu liniju" mišljenja, razmišljanja i delovanja, ali je efekat karantina, ipak, vrlo značajan i opipljiv. U tome i jeste uloga karantina: da te raznolike ćudi, stremljenja, osećanja, ukomponuje u jednu prisnu, "istomišljeničku" celinu, koja će u svim domenima rada i određenom trenutku delovati sinhrono.

Sa puno zajedničke želje da u nečemu - uspe!

Mnogo je, takođe, važno - iz kakvih "uslova" pojedini dolaze u karantin, čime su bili opsednuti u vreme poziva na zajedničko logorovanje.

Preterana ambicija istina može i da naškodi; ali mnogo manje od indolentnosti...

U svakom slučaju, stručnjaci su dužni da u prste poznaju naravi, prilike, odnosno neprilike pojedinaca, i - da im ne prilaze sa istih, uopštenih pozicija.

Karantin u reprezentaciji ne razlikuje se od klupskog, posebna "teškoća" je što se fudbaleri jedne klupske ekipe bolje poznaju, što su karantinske navike, zgode i nezgode, "preživljavali" više puta, ranije i zajedno - završio je psiholog reprezentacije Vojkan Stefanović.

Simić: Živimo od fudbala

Dragan Simić, FK Sarajevo: Više puta razgovarao sam sa klupskim kolegama o značaju karantina, i nikad nisam "izvukao" jedinstven zaključak. Mišljenja su, naime, različita, ali se većina slaže da ne treba često primenjivati takav metod "stvaranja" psihološkog mira.

Ja se, recimo, u karantinu ne osećam najbolje, nekad mi on i prija, ali bih sve te karantinske obaveze sigurno "izdržao" i da sam uoči utakmice - kod kuće.

Ako je karantin nešto što bi trebalo da nas dovede u red, onda iz njega ne bi trebalo da izlazimo. Pogotovo što, po mojem shvatanju - nema jakih i slabih, značajnih i neznačajih prvenstvenih utakmica.

Hoću da kažem: fudbalskim profesionalcima ne bi trebalo "nametati" posebnu "izolaciju" od sveta, oni bi sami trebalo da znaju - kako da se ponašaju u poslu od kojeg žive.

Kada sam u karantinu, nerado razmišljam o predstojećoj utakmici, ali me misli stalno vuku tamo. Osećam da sam u karantinu samo zbog tog meča, a da sam van njega - obavio bih neke svoje privatne poslove, i - opet bih bio spreman za igru.

U stvari, rastržem se na sve strane, a da bih se uspokojlo - najradije uzmem knjigu u ruke i učim...

Svilar: "Traćenje" vremena

Ratko Svilar, FK Vojvodina: Specijalne, pooštrene pripreme mi odgovaraju, karantin - ne! Navikao sam da se lomatam na treningu, a kada na dan-dva uoči utakmice odemo u karantin, kao da sam na godišnjem odmoru!

Tačno je da smo tamo izolovani od buke i simpatizera koji nas, sasvim prirodno - opsedaju, ali nam vreme u karantinu presporo prolazi, ne znamo kako da "ubijemo" dosadu. Ja, recimo, planiram da petkom ili subotom posetim neke svije prijatelje, da u kući nešto sredim, pa me to stalno vuče - van karantina...

Odigram neku partiju karata, pročitam novine, popričam s drugovima, čujem i ispričam koji vic, i - to je sve. Zatim opet u svoju sobu na "traćenje" vremena. Dobro nam dođe muzika i televizija, ali i to dosadi!

Najsrećniji sam kad treba da pođemo na laki trening ili razgibavanje, samo da nisam među četiri zida! Ne uvek, karantin me čini nespokojnim, tačnije - suviše me "upućuje" na obavezu koju bih svakako obavio.

Srećom, naš karantin je na samom stadionu, iznad svlačionica, pa ga ipak "bezbedno" podnosimo. Tu nam je i restoran, neprestano se vrzmamo iz jedne u drugu prostoriju ...

Mladinić: Direktan i stalan uvid

Ante Mladinić, savezni selektor: Znam da je karantin dosadan većini reprezentativaca, i fudbalera uopšte, ali je ipak to način koji obezbeđuje direktan i stalan uvid u formu, raspoloženje, zdravstveno stanje, motivisanost, itd.

Mislim da karantin manje opterećuje one koji su po prirodi stabilniji, umereniji, od onih eksplozivnih i - neoženjenih. Međutim, zasad je ipak neophodan za sve, svaka podela na one kojima jeste ili nije potreban karantin - iluzorna je!

Kažem zasad, jer naši profesionalci, pa i reprezentativci, nisu još dostigli "fazu" koja bi mogla da ih oslobodi karantina. Ima zaista mnogo razloga koji idu u prilog karantinu, pogotovo što mi vrlo malo vremena koristimo za zajedničke pripreme državnog tima.

Englezi i istočni Nemci, recimo, u toku jedne godine drže na okupu svoje kandidate za državni tim i po 2-3 meseca, sa vrlo kratkim prekidima. Mi nismo skloni da koristimo njihove ili druge "recepte", radimo po svojem nahođenju, ali bi zaista bilo dobro, da reprezentativce okupimo na zajedničke pripreme - bar triput godišnje po 15-20 dana!

Selekcija bi bila pouzdanija, što bi sigurno doprinelo i boljim rezultatima!

Filipović: "Analiza" štampe

Zoran Filipović, Crvena zvezda: Odvojeni smo karantinom od spoljnih zbivanja, pretežno mislimo na obaveze u igri koja nam predstoji. Međutim, teško je iskoristiti racionalno baš sve vreme u karantinu. Evo, jedan moj karantinski dan ovako izgleda:

Ustanem, obično, oko 8-8,30, doručkujem oko 9 časova, a zatim nastaje ... zavitlavanje. Nešto se pročita, uglavnom sportska štampa, a ako je neko "na tapetu" - teško njemu. Sve zavisi šta je ko od novinara napisao - dobro ili loše. Ako se radi o nekoj pohvali, onda - "srećnik" plaća turu... šta ko hoće da popije.

Pre ručka neko uči, neko piše pisma, a ja najradije čitam neku lepu knjigu. Ponekad pokušam i da učim - za ispit na fakultetu, ali mi taj "posao" bolje ide kod kuće.

Ručamo, po dogovoru, između 13 i 14 časova, posle čega malo prošetam oko hotela, a zatim... opet u krevet.

Ja volim duže da odspavam posle podne, a kada se rasanim popijem sok ili kafu. Potom, rado gledam dobar televizijski program - mada oko 18 časova nema još zabavnih "tački" - ili slušam muziku.

Večeram oko 19 časova, pa opet prošetam i gledam televiziju. Ili odigram partiju karata i šaha

- nikad u novac!

Ovo naglašavam, zato što ne spadam u vrhunske "majstore" karata.

Vreme odlaska na spavanje nije uvek precizirano, ali se zna - najdalje u 23 časa svi smo u krevetima. Sasvim prirodno, dok sam u karantinu - rado i stalno mislim na porodicu: dete, suprugu, roditelje, sestru, brata... A nerado - da li ćemo utakmicu dobiti ili izgubiti!

Zavišić: Knjiga, karte, ukrštenica

Ilija Zavišić, Partizan: Boravak u karantinu je za mlade ljude izvesno sputavanje, a ne bih mogao da kažem - koliko u celini doprinosi stabilizovanju ekipe. Trebalo bi da se koncentrišemo samo na predstojeću utakmicu, da samo o njoj pričamo, ali - nije baš tako...

Zabavljamo se svim i svačim, samo da prekratimo vreme. Ja, recimo, namerno izbegavam da analiziram svoje obaveze, da se ne bih isuviše rano "naoštrio". Bojim se da ne "pregorim", da se moja velika želja ne raspline - pre vremena.

S druge strane, dobro je što smo na okupu, što treneri mogu, s vremena na vreme, da nam ukažu na slabosti, da nas "još jednom" podsete na ovo ili ono.

U karantinu najviše čitam, igram karte, rešavam ukrštene reči, ili kroz prozor - posmatram prirodu. Nekad mi je u karantinu i lepo, naročito kada smo van grada...

Meter: Karantin i kocka

Miodrag Meter, Velež: Mladi fudbaleri, među kojima i ja - dosta teško podnose karantin! Bez obzira na mesto u kojem boravimo, radoznalci nas lako pronađu i pokušavaju da s nama stupe u kontakt. Mene to "izaziva", želeo bih da izađem iz sobe ili zgrade, a ne smem!

Dođe puno mladog, lepog sveta, sve je tu - nadohvat, ali - tu su i karantinski "zakoni" koji mi brane da učinim ono što bih želeo. Recimo, da odem u grad sat-dva vremena, da se malo opustim, izduvam...

S druge strane, ako ostanem u karantinu - odam se kartanju, i mimo svoje volje. Salete me stariji, iskusniji "kockari" i pošto-poto hoće da me "oderu".

Međutim, i ja sam u karantinu naučio da baratam kartama, pa im nekad i vratim milo za drago!

A što se psihološkog mira tiče, onog koji se navodno stiče u karantinu - smatram da ga svi u Veležu imaju - i bez karantina. Toliko se već dobro poznajemo, da nam specijalni stimulans uoči utakmice zaista nije potreban!

U reprezentaciji je već nešto drugo - karantin je dobrodošao bar zbog upoznavanja navika uigravanja, itd.

Mešković: Stručnjaci znaju

Rizah Mešković, Hajduk: Ne bih želeo da "budem uvršten" u one koji su - protiv karantina. Kada stručnjaci smatraju da je on neophodan, znači da je zaista tako. Ne razumem zašto bi nas inače držali na okupu!

Ja bih se i bez karantina ponašao kao i u njemu, odnosno - onako kako to zahteva režim života svakog fudbalskog profesionalca - ne samo uoči utakmice.

Istina, kada sam vezan za jedno mesto boravka više razmišljam o "okolini" nego kad sam u svojem stanu, padaju mi na pamet razne "stvari" ... Voleo bih da se malo provozam kolima, ili da pričam s prijateljima - ne o fudbalu.

Nisam inače primetio da smo psihološki i fizički jači kada na teren istrčimo "pravo iz karantina", ili iz svijih kuća dođemo na utakmicu. Uvek se ponašamo kao da su sve utakmice podjednako važne, a to ne stičemo u karantinu!

Škulj: "Naročite" obaveze

Borut Škulj, FK Rijeka: Meni karantin ne smeta, zbog toga što sam "od malih nogu" navikao na njega. Još kao junior, logorovao sam, više puta, u Sportskom centru u Košutnjaku - sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije.

Miljan Miljanić je tada poklanjao izuzetnu pažnju karantinu, želeo je da nas sve i stalno "drži na nišanu". Tako je kasnije bilo i u Olimpiji, sada u Rijeci...

Međutim, karantin mi je manje smetao - dok sam bio neoženjen. Nisam imao "naročite" obaveze, sada ih imam!

U stvari, smatram da dobri profesionalci mogu i bez karantina, ali ne i bez specijalnih, tzv. dopunskih priprema. Da li će se neko u karantinu uspokojiti, ili će postati još nervozniji znajući da izdržava nešto "suvišno" - zavisi od individue.

Ne podseća li karantin, možda, na neku prinudu, torturu, koje se što pre treba otarasiti. Smatram da su prvotimci Rijeke samodisciplinovani i psihološki jako motivisani pre svake utakmice.

Lalović: Da neko ne zaluta

Vukadin Lalović, Olimpija: Po mojem mišljenju, karantinom se "koriguju navike" pojedinaca, i ne bih se složio da takav metod doprinosi psihološkoj i fizičkoj stabilnosti ekipe u celini. Tačno je da smo svi na okupu, da je boravkom u karantinu manja mogućnost da neko od nas "zaluta", da doživi neku nezgodu, itd.

Međutim, odgovornost za loše ponašanje je ista - u karantinu i van njega.

I ja sam od onih koji karantin ne podnose baš lako, kojima je, često, dosadno da rade jedno te isto. Stalno iznad novina, šah-table, karata. Oni koji puše - utroše više cigareta u karantinu, a i više se pojede. Malo-malo, pa kafa, sendvič, sok... a, bogami, popije se i nešto žestoko.

Pokušavaju, mnogi, da uče, ali im, očigledno, ne ide najbolje!

U karantinu nerado razmišljam o utakmici, najviše sam okupiran onim što posle nje treba da obavim...

Zabeležio: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, februar 1976.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate