Da li je jednopartijski sistem spojiv sa demokratijom? I zar razvoj zemlje ne ometa to što u njoj postoji samo jedna partija, što ova nema rivale, ili, kako se na Zapadu kaže, opoziciju, što radnje "vlasti" nema ko da kritikuje?
Svaki sovjetski čovek koji je išao u nesocijalistički svet zna da pitanje zašto je u SSSR-u samo jedna politička partija mnoge zanima. Razlozi tom interesovanju, pa i sam njegov karakter su, naravno, vrlo različiti. Neki ljudi stvarno žele da što bolje upoznaju našu zemlju, drugi su pak u svom raspitivanju zajedljivi:
- Ma kakva je to demokratija kad imate samo jednu partiju...
Pravo da se kaže, u današnjem svetu
ima dosta zemalja sa jednopartijskim sistemom. I to različitih
zemalja - i socijalističkih (na primer, pored SSSR-a, Jugoslavija,
Kuba, NDR Koreja) i nesocijalističkih (recimo, Tanzanija, Somalija,
Burma).
Poslednje se međusobno razlikuju i u karakteru svog političkog uređenja.
Međutim, pitanje zašto je u njima jednopartijski sistem ne zanima mnogo one zajedljivce koji u razgovorima sa sovjetskim ljudima pokreću ovu temu...
Poslednje se međusobno razlikuju i u karakteru svog političkog uređenja.
Međutim, pitanje zašto je u njima jednopartijski sistem ne zanima mnogo one zajedljivce koji u razgovorima sa sovjetskim ljudima pokreću ovu temu...
Ali da razmotrimo suštinu pitanja.
Prvi aspekat s kojim se na Zapadu najviše spekuliše je istorijat nastajanja sovjetskog jednopartijskog sistema. Autori brojnih studija sa ovom temom po pravilu tvrde da su boljševici, navodno, nametnuli taj sistem društvu; jednostavno rečeno, rasturili su sve druge stranke i počeli autokratski da vladaju zemljom...
*****
Prvi aspekat s kojim se na Zapadu najviše spekuliše je istorijat nastajanja sovjetskog jednopartijskog sistema. Autori brojnih studija sa ovom temom po pravilu tvrde da su boljševici, navodno, nametnuli taj sistem društvu; jednostavno rečeno, rasturili su sve druge stranke i počeli autokratski da vladaju zemljom...
Odmah da kažem da se publikacije te
vrste - ma kakve poglede zastupali njihovi autori i ma kakve
subjektivne ciljeve imali - uvek dobro uklapaju u onu antisovjetsku,
antisocijalističku kampanju koja je neodvojiv deo savremene zapadne
politike.
Organizatori i učesnici te kampanje čine sve što je u njihovoj moći kako bi dokazali da je socijalizam, navodno, uređenje koje se kosi sa ljudskim interesima, koje je, u krajnjoj liniji, oličenje "zla". A kad je tako, u borbi protiv njega sva sredstva su dobra...
Organizatori i učesnici te kampanje čine sve što je u njihovoj moći kako bi dokazali da je socijalizam, navodno, uređenje koje se kosi sa ljudskim interesima, koje je, u krajnjoj liniji, oličenje "zla". A kad je tako, u borbi protiv njega sva sredstva su dobra...
U stvarnosti, pak, proces nastajanja
jednopartijskog sistema u našoj zemlji izgledao je sasvim drugačije
nego što ga prikazuju protivnici socijalizma.
Koje su stranke mogle da sarađuju sa boljševicima?
Uoči revolucije u Rusiji je postojalo
mnoštvo političkih stranki. Bile su među njima, na primer, i
monarhističke. O njihovoj suštini govori sam naziv. Stoga je
razumljivo da su samim tokom događaja bile osuđene na propast.
Interese najreakcionarnijeg dela buržoazije zastupali su kadeti (konstitucionalisti-demokrati) koji su se 1917. godine nazvali "Partijom narodne slobode". Odmah posle pobede oktobarske revolucije Centralni komitet te stranke postao je politički štab svih kontrarevolucionarnih snaga u zemlji. Zato je 28. novembra 1917. Savet narodnih komesara (tako se tada zvala naša vlada) doneo dekret o hapšenju lidera Kadetske stranke, koji su bili inspiratori građanskog rata.
Interese najreakcionarnijeg dela buržoazije zastupali su kadeti (konstitucionalisti-demokrati) koji su se 1917. godine nazvali "Partijom narodne slobode". Odmah posle pobede oktobarske revolucije Centralni komitet te stranke postao je politički štab svih kontrarevolucionarnih snaga u zemlji. Zato je 28. novembra 1917. Savet narodnih komesara (tako se tada zvala naša vlada) doneo dekret o hapšenju lidera Kadetske stranke, koji su bili inspiratori građanskog rata.
Druge stranke koje su u ovoj ili onoj
meri zastupale interese sitne buržoazije, srednjih gradskih i
seoskih slojeva, seljaštva itd. (a bilo ih je takođe podosta)
doživele su drugačiju sudbinu.
U mnogim principijelnim pitanjima one su imale ozbiljna razmimoilaženja sa boljševicima. Međutim, nisu ustale protiv oktobarske revolucije, već naprotiv, mnoge od njih su aktivno u njoj učestvovale. Stoga su se boljševici odnosili prema njima sasvim drugačije negoli, recimo, prema kadetima.
U mnogim principijelnim pitanjima one su imale ozbiljna razmimoilaženja sa boljševicima. Međutim, nisu ustale protiv oktobarske revolucije, već naprotiv, mnoge od njih su aktivno u njoj učestvovale. Stoga su se boljševici odnosili prema njima sasvim drugačije negoli, recimo, prema kadetima.
Valja napomenuti da su Vladimir Iljič
Lenjin i boljševička partija, mnogo pre Oktobra, zapravo još od
vremena revolucije 1905. godine, uzeli kurs na sarađivanje sa
strankama te vrste, na akciono jedinstvo s njima.
Tako je 1905. godine Lenjin otvoreno izjavljivao o težnji boljševika da u sastav sovjeta uključe:
Tako je 1905. godine Lenjin otvoreno izjavljivao o težnji boljševika da u sastav sovjeta uključe:
" ...sve ko samo želi i može da se skupa bori za poboljšanje života čitavog radnog naroda, sve koji poseduju jedino elementarno političko poštenje, sve osim crnostotinaša."
Drugim rečima, kurs na sarađivanje sa
sitnoburžoaskim revolucionarnim demokratama nije bio taktički
manevar boljševika u prvim posleoktobarskim mesecima (kako to tvrde
pojedini zapadni istraživači) nego deo promišljene strategijske
linije naše partije koja se trudila da u izgradnji novog društva
angažuje sve ko je sposoban da u tome pošteno učestvuje.
I taj se kurs sprovodio sa neumitnom doslednošću.
I taj se kurs sprovodio sa neumitnom doslednošću.
Tako su u sastav Sveruskog centralnog
izvršnog komiteta (VCIK), izabranog 8. novembra 1917. na II kongresu
sovjeta, zajedno sa boljševicima, ušli predstavnici još četiri
stranke: levi eseri (socijalisti-revolucionari),
socijaldemokrati-internacionalisti, eseri-maksimalisti i ukrajinski socijalisti.
Dalje, na III kongresu sovjeta radničkih, seljačkih i vojničkih deputata (januar 1918) u VCIK je izabrano 160 boljševika, 125 levih esera, 7 desnih esera, 7 esera-maksimalista, 2 socijaldemokrata-internacionalista, 2 menjševika i 3 anarhistakomunista.
Dalje, na III kongresu sovjeta radničkih, seljačkih i vojničkih deputata (januar 1918) u VCIK je izabrano 160 boljševika, 125 levih esera, 7 desnih esera, 7 esera-maksimalista, 2 socijaldemokrata-internacionalista, 2 menjševika i 3 anarhistakomunista.
Kao što se vidi, pored boljševika,
znatnu političku snagu u VCIK-u predstavljali su levi eseri. Oni su
zastupali interese jednog dela seljaštva, kao i gradskih srednjih
slojeva. Njihova se politička pozicija umnogome, a u koječemu i
bitno, razlikovala od pozicija drugih struja u njihovoj stranki koju
su inače napustili.
Samo jedan primer.
Dvadeset petog oktobra 1917. na zajedničkom plenumu moskovskih sovjeta formiran je Vojnorevolucionarni komitet (VRK). Desni eseri su odbili da u njega uđu i sa svojim liderom Černovom na čelu otpočeli su terorističku borbu protiv mlade Sovjetske republike.
Oni su pokušali podmukli atentat na Lenjina i organizovali kontrarevolucionarne pobune u Jaroslavlju i još nekim mestima. Drugim rečima, objavili su sovjetima pravi rat.
Dvadeset petog oktobra 1917. na zajedničkom plenumu moskovskih sovjeta formiran je Vojnorevolucionarni komitet (VRK). Desni eseri su odbili da u njega uđu i sa svojim liderom Černovom na čelu otpočeli su terorističku borbu protiv mlade Sovjetske republike.
Oni su pokušali podmukli atentat na Lenjina i organizovali kontrarevolucionarne pobune u Jaroslavlju i još nekim mestima. Drugim rečima, objavili su sovjetima pravi rat.
Šta je onemogućilo zaključivanje opšteg mira?
Pozicija levih esera bila je drugačija.
Oni su ušli u sastav VRK-a i učestvovali u oktobarskom oružanom
ustanku. Početkom 1918. levi eseri su imali svoje frakcije u 131
sovjetu (od 370 zastupljenih na III kongresu sovjeta).
Na odgovornim položajima u centru i unutrašnjosti te u upravo formiranoj Crvenoj armiji nalazili su se i levi eseri. Članovi te stranke su kao članovi Sovnarkoma vodili narodne komesarijate (narkomate) za zemljoradnju, za pravdu, za pošte i telegrafe, za mesno samoupravljanje i za državnu imovinu.
Na odgovornim položajima u centru i unutrašnjosti te u upravo formiranoj Crvenoj armiji nalazili su se i levi eseri. Članovi te stranke su kao članovi Sovnarkoma vodili narodne komesarijate (narkomate) za zemljoradnju, za pravdu, za pošte i telegrafe, za mesno samoupravljanje i za državnu imovinu.
Narkomi boljševici sa Lenjinom na čelu
težili su poslovnoj saradnji sa levim eserima, ali to nije bilo
lako. Stvar je u tome što su narkomi eseri pokušavali da stave
svoje resore u osobit položaj. Tako su Narkomat za mesno
samoupravljanje suprotstavljali drugim narkomatima, ograničavali su
funkcije lokalnih sovjeta.
Nastojali su da se Sovnarkomu uskrati pravo izdavanja dekreta, preduzimanja mera za borbu protiv kontrarevolucije.
Nastojali su da se Sovnarkomu uskrati pravo izdavanja dekreta, preduzimanja mera za borbu protiv kontrarevolucije.
Sve je to stvaralo ozbiljne teškoće.
Međutim, kudikamo veći problemi nikli su u vezi sa pitanjem o izlasku zemlje iz prvog svetskog rata. Dekret o miru, jedan od prvih zakona mlade države, postao je temelj njene spoljnopolitičke aktivnosti mir bez aneksija i bez kontribucija.
Na žalost, Engleska, Francuska i Sjedinjene Države su tada odbile mirovne pregovore, pa je to onemogućilo zaključivanje opšteg mira. Trupe austro-nemačkog bloka krenule su u ofanzivu na Sovjetsku republiku.
U tim uslovima sovjetska vlada je, ispunjujući volju naroda, pristupila mirovnim pregovorima sa Nemačkom. Međutim, stranka levih esera izjasnila se protiv zaključivanja ugovora o miru a za nastavljanje rata po svaku cenu.
Međutim, kudikamo veći problemi nikli su u vezi sa pitanjem o izlasku zemlje iz prvog svetskog rata. Dekret o miru, jedan od prvih zakona mlade države, postao je temelj njene spoljnopolitičke aktivnosti mir bez aneksija i bez kontribucija.
Na žalost, Engleska, Francuska i Sjedinjene Države su tada odbile mirovne pregovore, pa je to onemogućilo zaključivanje opšteg mira. Trupe austro-nemačkog bloka krenule su u ofanzivu na Sovjetsku republiku.
U tim uslovima sovjetska vlada je, ispunjujući volju naroda, pristupila mirovnim pregovorima sa Nemačkom. Međutim, stranka levih esera izjasnila se protiv zaključivanja ugovora o miru a za nastavljanje rata po svaku cenu.
Partija boljševika uživa svenarodni ugled
Mir je bio zaključen 3. marta 1918.
Levi eseri su neosnovano optužili boljševike za odricanje tekovina
revolucije i istupili protiv ratifikovanja Brestlitovskog mirovnog
ugovora. Pošto nisu u tome uspeli, 15. marta 1918. izašli su iz
sovjetske vlade.
Štaviše, 6. jula 1918. levi eseri su
odlukom svog Centralnog komiteta digli u Moskvi pobunu.
Cilj im je bio da osujete Brestlitovski mir, da isprovociraju rat sa Nemačkom i zbace sovjetsku vladu. Ujedno je na istočnom frontu počela pobuna pod rukovodstvom komandanta fronta levog esera Muravjova.
Iskoristivši priliku, kontrarevolucionarne trupe su jula 1918. zauzele Simbirsk i Jekaterinburg. Oružani sukobi sa odredima levih esera odigrali su se takođe u Petrogradu, Vitepsku, Vladimiru, Orši i drugim gradovima.
U mnogim zapadnim izdanjima može se pročitati da su se sitnoburžoaske stranke borile sa boljševicima samo na idejnom polju, izbegavajući nasilje.
Ali, pobuna levih esera tu tezu nikako ne potvrđuje.
Cilj im je bio da osujete Brestlitovski mir, da isprovociraju rat sa Nemačkom i zbace sovjetsku vladu. Ujedno je na istočnom frontu počela pobuna pod rukovodstvom komandanta fronta levog esera Muravjova.
Iskoristivši priliku, kontrarevolucionarne trupe su jula 1918. zauzele Simbirsk i Jekaterinburg. Oružani sukobi sa odredima levih esera odigrali su se takođe u Petrogradu, Vitepsku, Vladimiru, Orši i drugim gradovima.
U mnogim zapadnim izdanjima može se pročitati da su se sitnoburžoaske stranke borile sa boljševicima samo na idejnom polju, izbegavajući nasilje.
Ali, pobuna levih esera tu tezu nikako ne potvrđuje.
Moskovska pobuna i druge akcije levih
esera su definitivno onemogućile stvaranje bloka komunista i
sitnoburžoaskih stranki. Narod je tim strankama okrenuo leđa. Tako
je u sovjetskoj Rusiji nastao jednopartijski sistem.
To je rezultat konkretnih istorijskih uslova.
Komunisti nisu "rasturili" niti "uništili" nijednu političku partiju. Poslednje su se same, svojom delatnošću, stavile van zakona.
To je rezultat konkretnih istorijskih uslova.
Komunisti nisu "rasturili" niti "uništili" nijednu političku partiju. Poslednje su se same, svojom delatnošću, stavile van zakona.
Boljševici su pak bili jedini koji su se dosledno i samopožrtvovano borili za ideale socijalističke
revolucije, za demokratiju i progres.
Posle Oktobra armija komunista imala je preko pola miliona članova. Od njih su 300 hiljada muškaraca i žena, rizikujući život, žrtvujući se, s oružjem u rukama branili tekovine revolucije od do zuba naoružanih unutrašnjih kontrarevolucionarnih armija Kolčaka, Denikina, Judeniča i Vrangela, kao i od mnogobrojnih intervencionista iz 14 zemalja zapadne Evrope, Azije i Amerike.
Njih 200 hiljada nije se vratilo kući...
Posle Oktobra armija komunista imala je preko pola miliona članova. Od njih su 300 hiljada muškaraca i žena, rizikujući život, žrtvujući se, s oružjem u rukama branili tekovine revolucije od do zuba naoružanih unutrašnjih kontrarevolucionarnih armija Kolčaka, Denikina, Judeniča i Vrangela, kao i od mnogobrojnih intervencionista iz 14 zemalja zapadne Evrope, Azije i Amerike.
Njih 200 hiljada nije se vratilo kući...
Partija boljševika je u praksi
dokazivala svoju sposobnost da vodi najšire mase. To joj je i
obezbedilo ogroman, svenarodni ugled.
Da li je jednopartijski sistem spojiv sa demokratijom?
Drugi aspekt razmatranog problema, koji
se u zapadnim publikacijama takođe dosta često pokreće, svodi se
na pitanje: da li je jednopartijski sistem spojiv sa demokratijom ?
I zar razvoj zemlje ne ometa to što u njoj postoji samo jedna partija, što ova nema rivale, ili, kako se na Zapadu kaže, opoziciju, što radnje "vlasti" nema ko da kritikuje?
I zar razvoj zemlje ne ometa to što u njoj postoji samo jedna partija, što ova nema rivale, ili, kako se na Zapadu kaže, opoziciju, što radnje "vlasti" nema ko da kritikuje?
Opozicije, to jest, političke snage
koja bi našoj partiji osporavala vlast, koja bi istupala protiv
socijalizma, kod nas stvarno nema.
Nema pre svega zato što je partija komunista svim svojim radom dokazala da zaista služi narodu i izražava njegove vitalne interese.
Nema pre svega zato što je partija komunista svim svojim radom dokazala da zaista služi narodu i izražava njegove vitalne interese.
Uzgred budi rečeno, postojanje
opozicije ili mnogopartijskog sistema nipošto nije obeležje
demokratizma društvenog uređenja.
U SAD, na primer, ima opozicije - tamo se dve vodeće buržoaske partije nadmeću u borbi za vlast. Međutim, mnogi Amerikanci nisu skloni da smatraju da je njihov, skroz korumpiran, politički sistem najmarkantniji obrazac demokratizma...
U SAD, na primer, ima opozicije - tamo se dve vodeće buržoaske partije nadmeću u borbi za vlast. Međutim, mnogi Amerikanci nisu skloni da smatraju da je njihov, skroz korumpiran, politički sistem najmarkantniji obrazac demokratizma...
Naprotiv, jednopartijski sistem u
socijalističkoj zemlji je sistem koji osigurava realno učešće
miliona ljudi u upravljanju društvom.
To je najbolji od dosad poznatih u istoriji čovečanstva primera demokratizma.
Upravo on omogućuje da kritika - realna, poslovna i konkretna - bukvalno prožima sav život naše zajednice, a u prvom redu celokupnu delatnost Partije.
To je najbolji od dosad poznatih u istoriji čovečanstva primera demokratizma.
Upravo on omogućuje da kritika - realna, poslovna i konkretna - bukvalno prožima sav život naše zajednice, a u prvom redu celokupnu delatnost Partije.
Kritika i samokritika su kod nas
postale pokretačka snaga društvenog razvitka.
Partija i državni organi stalno vode brigu o tome da ta pokretačka snaga bude uvek aktivna i efikasna. Dovoljno je pregledati odluke XXVI kongresa KPSS i poslednjih plenuma CK Partije, kao i redovne informacije o radu Politbiroa koje se objavljuju jednom nedeljno, pa se može konstatovati da ih prožima kritički duh.
U Statutu Partije nedvosmisleno piše da kritika i samokritika spadaju u obavezu komunista.
Ta se obaveza, naravno, ne realizuje uvek kako treba. Ali Centralni komitet i partijske organizacije na terenu budno paze da se kritičko oružje ne otupi. Dok je na državnom planu kritika kod nas ustavna norma. I lica koja guše kritiku mogu se zakonski kažnjavati...
Partija i državni organi stalno vode brigu o tome da ta pokretačka snaga bude uvek aktivna i efikasna. Dovoljno je pregledati odluke XXVI kongresa KPSS i poslednjih plenuma CK Partije, kao i redovne informacije o radu Politbiroa koje se objavljuju jednom nedeljno, pa se može konstatovati da ih prožima kritički duh.
U Statutu Partije nedvosmisleno piše da kritika i samokritika spadaju u obavezu komunista.
Ta se obaveza, naravno, ne realizuje uvek kako treba. Ali Centralni komitet i partijske organizacije na terenu budno paze da se kritičko oružje ne otupi. Dok je na državnom planu kritika kod nas ustavna norma. I lica koja guše kritiku mogu se zakonski kažnjavati...
Socijalistička demokratija - to je suština
Poslednje što bi ovde trebalo reći
svodi se na sledeće. U krajnjoj liniji, jedno i mnogopartijski
sistem - to je forma, a socijalizam, socijalistička demokratija - to
je suština.
U svakoj socijalističkoj zemlji postoje razne klase i društvene grupe. Država i partija su dužne da u svom radu vode računa o njihovim interesima, da ih koordinišu i da obezbeđuju njihovo zadovoljavanje.
U našoj zemlji, uz jednopartijski sistem, taj posao obavlja KPSS. Ona se oslanja na razgranat mehanizam društvenih organizacija, koje zastupaju interese raznih socijalnih grupa.
U nekim drugim socijalističkim zemljama mehanizam "evidentiranja" različitih društvenih interesa je drugačiji - tamo, naime, pored društvenih organizacija, postoje i razne političke partije.
To je rezultat istorijskog razvoja odnosnih zemalja, njihovih tradicija itd. Kopiranje nekog sistema, negiranje tradicija i specifičnosti neke zemlje ili naroda ne samo da je štetno već, zapravo, i nemogućno.
U svakoj socijalističkoj zemlji postoje razne klase i društvene grupe. Država i partija su dužne da u svom radu vode računa o njihovim interesima, da ih koordinišu i da obezbeđuju njihovo zadovoljavanje.
U našoj zemlji, uz jednopartijski sistem, taj posao obavlja KPSS. Ona se oslanja na razgranat mehanizam društvenih organizacija, koje zastupaju interese raznih socijalnih grupa.
U nekim drugim socijalističkim zemljama mehanizam "evidentiranja" različitih društvenih interesa je drugačiji - tamo, naime, pored društvenih organizacija, postoje i razne političke partije.
To je rezultat istorijskog razvoja odnosnih zemalja, njihovih tradicija itd. Kopiranje nekog sistema, negiranje tradicija i specifičnosti neke zemlje ili naroda ne samo da je štetno već, zapravo, i nemogućno.
Ali da ponovimo: sve je to pitanje
forme. Dok je suština u svim bratskim zemljama - bilo jedno ili
mnogopartijskim - uvek ista - socijalističko uređenje. U tome je,
svakako, ono najglavnije. U tome je jemstvo istinskog, a ne verbalnog
demokratizma političkog sistema novog sveta.
