Zoran Miščević, grupa Siluete, prva YU rokenrol zvezda: U planu je moj prvi i poslednji LP (1982)

Mogu da kažem za mnoge moje kolege, koje izuzetno cenim, da samo zbog nerada i neinventivnosti nisu uspeli. Toga, izgleda, nisu svesni. Lažna prepotencija kao da im je ušla u krv. Ne mogu se sedenjem u kafani, beskrajnim pričanjem po kuloarima i slično, zarađivati pare

Pioniri rokenrola bili su Elvis Prisli, Čak Beri, Litl Ričard, Badi Holi, Džeri Li Luis... Ranih šezdesetih godina naši "rokeri" skidali su pesme svojih idola i snimali svoje prve ploče.

Jugoslovenska rok-scena živnula je pojavom vokalnog soliste iz Zemuna Zorana Miščevića i njegovog sastava Siluete. Agresivni nastupi i Miščevićevo provokativno pevanje bili su tada prvorazredna senzacija. Mnoge je šokirala Zoranova duga i obojena kosa, tesne pantalone, razdrljene grudi...

Imitirao je svog ljubimca Elvisa Prislija, a Siluete su godinama bile najpopularnija grupa kod nas.

Siluete su danas, uz Indekse, naš najstariji sastav. Zoran je sada 37-godišnjak, još se oblači atraktivno, peva rok, zovu ga širom zemlje, radio je čak sa 143 muzičara za 21 godinu...

Na prošlogodišnjem "Hipodromu" doživeo je ovacije 35.000 mladih - čak više od "Bijelog dugmeta", "Atomskog skloništa", "Filma"...

To nije moja publika

Do sada ste snimili samo sedam singl-ploča. Nemate iza sebe nijedan LP. I pored mršavog diskografskog bilansa i dalje ste popularni?

- Najvažnije je biti stalno u kontaktu sa publikom. Veoma je bitno biti pravi, sebi svojstven i ne folirati.

Pojedinci snime ploču u studiju, ona se dobro proda, a na koncertima sve to ne liči ni na šta.

Publika je sita prevara i obmana. Veruje samo živim nastupima.

Kod nas se danas na prste mogu izbrojati profesionalni rok-muzičari sa evidentnim kvalitetom i na koncertima.

Pored nas, to su: Bijelo dugme, Radomir Mihajlović Točak, YU grupa, Riblja čorba, Tunel i Rok mašina.

Malo je bilo vaših pesama. Uglavnom ste pevali pesme proslavljenih rok-kantautora?

- Da. Pevali smo u originalu.

Kada bih engleske ili američke pesme pevao na našem jeziku, one bi sigurno mnogo izgubile od autentičnosti. Oduvek smo bili dobri reproduktivci.

Takav je i fenomen Pogorelića. On je vanredan reproduktivac klasike i zato je i dobio visoka svetska priznanja.

Bili smo u Italiji, SR Nemačkoj, Holandiji, Švedskoj i Švajcarskoj. Svirali smo po klubovima i diskotekama, i dobijali aplauze.

Dugo ste bili u inostranstvu. Za mnoge je još glavna preokupacija uspeh na Zapadu. Da li ste se okliznuli ili ste se, pak, bez trzavica vratili u Jugoslaviju?

- Nisam ostao preko, jer to nije moja publika. Nisam se okliznuo, već sam shvatio da ne pripadam tom svetu.

Mogli smo i mi da krademo

U vašoj karijeri nije bilo afera i skandala?

- Ja sam vaspitavan u poštenom duhu, kao i sva moja generacija iz 1945. godine. Mogli smo, ali se nismo potpisivali kao autori tuđih pesama. Pristupili smo pošteno i radno celom poslu a mogli smo da krademo.

Pisalo se da ste bili neurotičan tip, pijanac, boemična, da ste "invalid roka"...?

- Ono za "invalida" su zlonamerne opaske pojedinih "kvazi-rok-kritičara". Na njih ne obraćam pažnju, jer da sam "invalid roka" sigurno danas ne bih pevao. Da, bio sam alkoholičar. Pevati svake noći u lokalima i salama širom zemlje i u inostranstvu, iziskuje ogroman napor.

Nekoliko godina sam bio u strašnoj psiho-fizičkoj krizi. Imao sam tri kliničke smrti.

Pobedio sam sve te nedaće, smogao sam snage i danas normalno živim - bez alkohola, duvana i bančenja. Ne žalim mnogo za tim vremenima. Ipak, sve je to bio sastavni deo života.

Koliko je nesiguran posao slobodnog umetnika?

- Upustio sam se u rizik čudnog i nesigurnog posla. Rokenrol je moj život i moja profesija. Nismo "odbačena gomila ludaka", kako nas neki sa plitkim sluhom klasifikuju.

Da li se oko roka obrće veliki novac?

- Veliki prihodi se ubiraju od većih rok-koncerata, svakodnevnih svirki na sportskim stadionima, halama, salama, domovima kulture, na igrankama, u ugostiteljskim objektima i slično. Zna se da od svakog mog honorara ide 32 odsto zajednici, plus samodoprinos.

Velike rok-manifestacije i svirke ne bi trebalo da organizuju privatni menadžeri i raznorazni preduzimači. Možda bi o rok-muzičarima trebalo da preuzme brigu SSOJ. Krajnje je vreme da mladi ljudi povedu računa o mladima.

Privatni menadžeri da budu savetnici SSO

Imamo dosta koncertnih kuća. Mnogo se priča i o privatnim menadžerima i njihovim mahinacijama. Kakva su vaša iskustva?

- Jedna koncertna kuća trebalo bi da bude specijalizovana za rok-muzičare. Takve kuće nema, jer se najviše pažnje poklanja narodnoj muzici i narodnjačkim "šund-pevačima" - na žalost.

Spominjete SSOJ. Ipak, tu ima dosta mladih koji su tek pioniri u svom poslu veštih organizatora koncerata?

- Dobro je što SSOJ polako preuzima brigu o mladim rok-muzičarima i brine se o stanju na našoj pop-sceni. Trebalo bi još profesionalnije pristupiti celom poslu. Savez socijalističke omladine još ne zna skrivene tajne estrade.

I to je sasvim normalno, jer su se pojedinci tek odskora našli u ovom poslu. Privatni menadžeri su sposobni i znaju sve štosove. Pojedinci, kao na primer Velibor Džarovski, Gradibor Grada Veljković ili Vladimir Mihaljek Miha mogli bi da magistriraju organizaciju estradnih koncerata.

Za neke će izgledati smešan moj predlog da pomenute neko iz SSOJ konsultuje. Oni bi bili dobri savetnici, i mislim da to ne bi bio nelogičan potez. Možda bi tako prestao haos na estradi.

Mnogi iskusniji "rokeri" neprestano kritikuju mlade početnike. Vi govorite suprotno?

- Mlade ne treba kuditi, valja im pomoći. Mene nije imao ko da savetuje, zato ja želim mlade pravilno da usmerim. Neobično sam zadovoljan što ima dosta kvalitetnih mladih rok-muzičara, što se mnogo trude, rade i dobro je da je sve više rok grupa.

Nisu umeli da siđu s oblaka

Pevači vaše generacije, kao na primer Nada Knežević, Leo Martin, Dušan Prelević, Zlatko Golubović i drugi, žale se kako im ne daju da rade.

- Mogu da kažem za mnoge moje kolege, koje izuzetno cenim, da samo zbog nerada i neinventivnosti nisu uspeli. Toga, izgleda, nisu svesni. Lažna prepotencija kao da im je ušla u krv. Ne mogu se sedenjem u kafani, beskrajnim pričanjem po kuloarima i slično, zarađivati pare...

Gotovo 75 odsto muzičara i pevača napušta svoje pozicije posle visoke popularnosti. Mali je broj onih koji su sišli sa oblaka...

Vi ste jedan od njih?

- Uvek sam težio da idem ispred vremena sa pomalo ludim manirima, ekstravagantnošću, senzacijama, nečim novim... Znao sam to da radim i zato su me mnogi muzički klanovi omrzli.

Recite nešto više o tim "muzičkim klanovima".

- Ima bezbroj ljudi u našem muzičkom svetu koji od roka i estrade žele da naprave svoju prćiju, uz raznorazne mahinacije. Takvih ima u svira sferama koje se bave rok-muzikom. Nikada nisam pripadao nijednom klanu. Zato je većina ljudi i poštovala moj rad.

Mnogima je to sasvim jasno, ali ne žele javno da priznaju. Nisam šminker i ne uklapam se u beogradsku muzičku svakodnevicu koja je puna laži i licemerja. Ne zanimaju me intervjui i reklamiranje uz pomoć prijatelja.

Nudim kvalitetni rok, bez foliranja. Mnoge moje kolege nikako da shvate da bez rada ne pomaže ni najveća reklamna mašinerija.

Bili ste, ipak, ljubimac novinara?

- Treba biti odmeren u svemu, i svako preterano eksponiranje više škodi nego što koristi. Novinari su uvek imali u meni zahvalnog sagovornika. Govorim bez dlake na jeziku.

Sada - i nikada više

Zoran Miščević govori odmereno, i kao da ga nijedno pitanje ne može iznenaditi i zbuniti. Inače, pored muzike angažovan je na više strana. Član je SKJ već šest godina i jedini je rok-muzičar koga je Udruženje estradnih umetnika Beograda predložilo za titulu istaknutog umetnika.

Verovatno će već ove godine dobiti ovo visoko priznanje. Svake godine Zoran i Siluete održe više besplatnih koncerata.

Živi skromno, sa suprugom i roditeljima u očevom stanu u Zemunu. Ne žali se na svoj status, iako od rok-muzike nije kupio stan, nije sazidao vikendicu, a ne vozi ni automobil.

Da budemo malo indiskretni. Kolika, je danas vaša cena?

- Siluete sa prevozom koštaju dva stara miliona. Imam normalne uslove za život, nikada nisam bio sebičan niti sam računao da ću zaraditi velike pare. Moji momci i ja možemo da zaradimo i svima nam je lepo. Najbitnije za opstanak jedne rok-grupe je da svi budu i ostanu normalni. Tada sigirno nema zime.

Posle toliko godina snimate svoj prvi album?

- Pored mene u grupi su i Ljubomir Đordević, Srđan Miloš, Vladimir Birtašević i Branislav Mirić. Sedam godina smo u istom sastavu i konačno ulazimo u studio. Snimićemo LP ploču na kojoj će se na jednoj strani naći naši stari hitovi... na drugoj strani će biti strani rok-hitovi.

Mislite da će ploča doživeti visok tiraž?

- Ovo je moj dug prema generaciji koja je volela mene i Siluete, i mladima koji su nas i danas prihvatili. Čvrsto verujem da će ploča biti prihvaćena, jer ni klince više niko ne može da izblefira. I oni odlično znaju šta valja, a šta ne.

Na koncertima prihvataju rok šezdesetih godina kao da je baš to muzika njihove mladosti, a ne "hevi metal", "nju vejv", "pank" i mnogobrojne rok novotarije.

Jednom rečju - vraćam dug svim generacijama, nemam nameru da ubuduće snimam nove pesme, i verovatno je ovo moja prva i poslednja LP ploča. Sada - i nikad više

Razgovarao: Draško Aćimović, obrada: Yugopapir (Intervju, septembar 1982.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate