Beogradski huligani 1966 / Kreza, Vaška i Pera Šteker tvrde: Nismo se pokvarili mi, već naše društvo

Čim je kosa prešla preko ušiju, razredna, neki babac, pozvala je moju kevu u "Bastilju". Babac rek'o što se ne šišam i što imam neopravdane časove, a keva ćaletu. Matori se malo "iskašljao" na mene, pa kad je video da ga ne zarezujem, digo ruke, pametan čovek

O huliganima se pisalo već u prvom ovom broju "Plavca". Kopkalo me je da vidim, da utvrdim kako su postali huligani. Zaključio sam kako im se najbliže može prići direktnim pitanjem i tako dobiti iskreni "huliganski" odgovor.

Materijala sam našao u izobilju, čim sam zavirio u kakvu kavanu, lokal, restoran, mogao sam naći materijala čak za dvadeset kucanih stranica teksta, pak, moram priznati da sam štivo najiše nalazio pred raznim bioskopima, starim mjestima gdje se okupljaju oni pravi huligani.

Čuo sam mnoge čudne nadimke u jednoj grupi veselih mladića. Nisu me samo nadimci privukli toj grupi već i njiovo ponašanje, duga prljava kosa i izliane "farmerice".

Bio je tu "Kreza", "Vaška", "Šice", "Zoki", "Smrt" i "Pera Šteker".

Ispred bioskopa Radničkog univerziteta zamolio sam mladiće da mi odgovaraju na postavljena pitanja.

Prvi intervjuisani je bio "Kreza", plećat mladić duge kose, izlizanih "farmerica" i cipela na visoku štiklu. Ama baš tip kavog sam tražio za jedan kratak, ako se tako može nazvati, intervju!

Saznao sam da svagdje voli da bude prvi, sem u školi, pa je i prvi odgovarao na pitanja.

*****

"Krezo", kada si se i ti počeo ovako odevati?

- Idi bre, tunjo jedan, kad sam se počeo odevati kao što to danas činim! Al’ si ti bistar, bre! Čim je "mala kosica" počela da ulazi u modu, više se ne šišam, vidiš valjda i sam, "ćorćo"!

Sigurno je bilo neprilika u školi zbog kose, a?

- Jašta, čim je prešla preko ušiju, razredna, neki babac, pozvala je moju kevu u "Bastilju". Babac rek'o što se ne šišam i što imam neopravdane časove, a keva ćaletu. Matori se malo "iskašljao" na mene, pa kad je video da ga ne zarezujem, digo ruke, pametan čovek - važno je zaključio "Kreza". - Išutirali me iz gimnazije. Sad ljudima "čuvam" kola na parkingu.

Ko neće da plati, zna se - "boks"! Nema labavo kod "Kreze"!

Hvala "Krezo", nego ti, "Vaška", hoćeš nešto da kažeš?

- Da, "Kreza" je zaboravio sitnicu, nije rek’o da je proveo boravak u "besplatnom hotelu". "Plavi anđeli" su nas sve redom pokupili posle "šibanja" sa maminim mazama. "Ćorka" nas je oporavila - rekao je "Vaška" sa prizvukom ironije u glasu.

Posle ovih "Vaškinih" reči svi su se iskidali od smeha, samo je gordi delija "Kreza" bio neraspoložen, ali mu to nije smetalo da preti "Vaški":

- Nađi brzo kesu za zube, biće ti uskoro potrebna!

Kada je to govorio, "Kreza" je stegao usne i oštrim pogledom sekao okolo. Ubrzo su se svi umirili i sada je "Vaška" odgovarao na pitanja, učestvujući u razgovoru.

Dobro onda, "Vaška", kako si ti prošao u školi, pričaj nam malo?

"Vaška" se duboko zamisli i, kao da se nečega prisećao, sklopio je oči i najzad počeo...

Vaškina ispovest

- Pa, kako da kažem, sve je počelo, sve se odvijalo filmskom brzinom. Svi smo išli u školu, bili smo gimnazijalci: ja, "Zoki", "Smrt", "Šteker" i "Šice". "Krezu" smo kasnije sreli, imao je prilično veliku kosu i imponovao nam je. 

Bili smo prilično dobri do završetka drugog razreda, imali smo neki put jednog, dva keca - najviše tri. To nije bilo tako strašno i sve je bilo u redu. Moja keva i ćale me nisu dirali, verovali su u mene i ja sam radio.

No, jednog dana smo se vraćali iz škole uveče svi zajedno i raspravljali o pismenoj vežbi iz latinskog, koju smo imali tog dana. Vrlo bučno smo raspravljali tako da nismo ni primetili Vlastinu bandu u društvu sa nekoliko cura na ulazu u zgradu.

Naravno, kao što smo i mogli očekivati, ismejali su nas pred devojkama i mi smo nekako pokunjeni ušli u zgradu, prolazeći kroz čitav kordon Vlastinih bandila koji su nas saplitali i udarali pred curama.

To je bio udarac za nas i mi smo već sutradan znali kako da se ponašamo. Počeli smo da dovodimo cure, da se na žurevima opijamo. Ubrzo je došao sukob sa "plavim anđelima" i sve su nas strpali u "ćorku".

Odležali smo nedelju dana. Od škole nije bilo ništa, mnogo "kečeva", neopravdanih časova dovoljnih za "pikanje" iz škole.

Nije bilo posle toga dana da se nismo šibali.

Očevi i majke su hteli da nas daju u dom, mi smo znali za tu "caku" i nismo uopšte dolazili kući. Jeli smo što smo našli. Neki put smo unosili ugalj, za parče hleba.

Kad ovo pričam, tek sad vidim da sam pogrešio i skrenuo s puta. Ne, nismo se mi pokvarili, već društvo, bolje reći Vlasta - bandit.

*****

Primetio sam da su svi posle "Vaškine" ispovesti pogurili glave i gledali negde u prazno, kao da su osećali da od života neće imati baš ništa, samo brige i težak fizički rad.

Napisao: Dragan Nikolić, obrada: Yugopapir (Plavi vjesnik, 1966.)

Zagrebački huligani 1966: Zbog bitlsice i traperica...

Podržite Yugopapir: FB TW Donate